RADIO SLOBODNA EVROPA

                                                                                                Ida Labudović

«Free Europe» je počela da emituje program 1949. godine za istočnoevropske zemlje koje su se nalazile iza «gvozdene zavese», a dve godine kasnije je «Radio Liberty» krenuo sa programom namenjenim Sovjetskom Savezu. Oba su osnovana od strane Američkog kongresa i Američke obaveštajne službe (CIA). Cilj im je objektivno izveštavanje o događajima, a okrenuti su zemljama u kojima postoje društveni i ekonomski konflikti. Pokrivaju istočnu i jugoistočnu Evropu, Rusiju, Kavkaz, Centralnu Aziju, Srednji Istok i Jugozapadnu Aziju. Sedište im je u Vašingtonu, dok se program emituje iz Praga, zgrade nekadašnjeg komunističkog Parlamenta.

Novinar i regionalni ekspert Radia Slobodna Evropa (RFE) za Balkan, Dragan Štavljanin, magistrirao je na Otvorenom Univerzitetu u Londonu i Budimpešti, na Odseku za međunarodne odnose. Njegova specijalnost su etnički odnosi na Balkanu, a objavljivao je analize u nedeljniku NIN, časopisu Otvorenog društva «Transition» i mnogim drugim.  Godine 1990. dobio je nagradu za najbolji komentar na Festivalu radio stanica SFR Jugoslavije. Sa gospodinom Štavljaninom sam razgovarala u prostorijama radija Slobodna Evropa u Pragu.

Kako biste predstavili Radio Slobodna Evropa, kakav program imate i šta vam je cilj?

Generalni cilj Radia Slobodna Evropa (RFE) je da obezbedi slušaocima blagovremenu, potpunu i pre svega objektivnu, nepristrasnu informaciju, koja nije propagandnog karaktera. RFE pravi program na 24 jezika za 20 zemalja, jer i dalje ima delova sveta gde postoje samo delimične medijske slobode ili ih uopšte nema.  Naravno, menja se fokus. Nekada je bio naglasak na jugoistočnoj i centralnoj Evropi i Rusiji. U međuvremenu, program za većinu država iz ove regije je ukinut, jer su nakon pada Berlisnkog zida uspele da sprovedu radikalne reforme, čime su se svrstale u blok demokratskih zemalja i postale članice Evropske Unije i NATO-a. Što se kompanije iznutra tiče, ona je multikulturna, multietnička i multijezička. Bez obzira odakle novinari dolaze, odnosno kakav im je background, zajedničko im je da su profesionalci, koji nastoje da prave što je moguće kvalitetniji program. Naravno, to nije uvek jednostavno zbog tehničkih, finansijskih i drugih razloga. Tehnički, jer čak ni u 21. veku nije lako dobaciti signal, recimo u slučaju Belorusije, gde nemate mogućnost da reemitujete  program preko domaćih stanica, jer tamošnja vlast to zabranjuje.  Kada je u pitanju Internet, postoje izvesna ograničenja, na primer u slučaju Irana.

Na koji način su se pozicije Radia Slobodna Evropa promenile, s obzirom na to da su zemlje za koje je emitovan program danas članice NATO ili Evropske Unije ili i jednog i drugog?

Jednostavno, ne emituje se više program za te zemlje. Kada je reč o Balkanu,  program i dalje postoji, ali u sve manjem obimu, jer i ova regija nije više tako bitna u međunarodnim razmerama, kao što je bila 1990-tih.

Kakva je razlika u Radiu Slobodna Evropa između slobodnog novinarstva i propagande?

Propagande u osnovi nema. Naravno, ja ne mogu da govorim o početnom periodu pedesetih i šezdesetih godina za vreme hladnog rata. Tada je Slobodna Evropa pravila program koji je imao za cilj da omogući nepristrasnu informaciju slušocima iza takozvane «gvozdene zavese». Komunističke vlasti su nastojale da ometaju taj program, i tehnički, sprečavajući dopiranje signala, i na druge načine. One su smatrale da je reč o zapadnoj propagandi. Setimo se da se i u bivšoj Jugoslaviji odmah nakon rata tvrdilo da je džez muzika propaganda zapadne, buržoaske kulture.

Naravno, može se debatovati da li je to bila propaganda ili ne, ali činjenica je da je Radio Slobodna Evropa bila mnogo objektivnija, nego mediji iz komunističkih zemalja. Dakle, i tada je pristup bio profesionalan. Naravno, razlikovale su se forme. Tada je bilo više komentara. U moderno tehnološko doba, sve je više naglasak na kratkoj vesti, informaciji, analizi a komentari se izbegavaju, već se prepušta slušaocima da na osnovu informacija sami zaključuju. Dakle, menjale su se medijske forme koje je koristila Slobodna Evropa, ali je  uvek težila da bude objektivna i nepristrasna, s tim što su joj za vreme hladnog rata komunističke vlasti pripisivale da je propagandno sredstvo, dok nam od devedesetih godina to prigovaraju iranske vlasti, Irak za vreme vladavine Sadama Huseina ili u slučaju Balkana, za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji. Nas su u Bosni optuživali sa srpske strane da smo promuslimanski, a sa bošnjačke da smo pročetnički Radio, sto je zapravo dobar znak da smo na dobrom putu.

I danas nam upućuju zamerke tipa: «vi ste propagandna mašinerija koja na suptilan način prezentira američke vrednosti». Međutim, reći ću vam na svom ličnom primeru. Ovde sam došao uoči NATO bombardovanja, u januaru 1999. godine. To je bio trenutak kada je u jesen 1998. godine, po tzv. Vučićevom zakonu, zabranjeno reemitovanje programa stranih radija na domaćim radio stanicama. Naš program je tada bio emitovan na radiu B92 i još nekim stanicama u unutrašnjosti Srbije. Tada je Slobodna Evropa donela odluku da uvede noćni program, jer je noću bolja čujnost na srednjim i kratkim talasima. Došao sam ovde u januaru. Ubrzo je počelo bombardovanje, naš program je proširen sa dva na pet ipo sati, a ja sam od 78 noći, 45, što bi rekli, bio on the air. Odgovorno tvrdim da meni nikada za to vreme, ni pre toga niti posle toga, niko nije došao da kaže - moj neposredni direktor, koji je sa naših prostora niti od Amerikanaca iz menadžmenta - ovo morate, a ovo ne smete da pustite. Apsolutno ne. Postojali su samo radni dogovori oko toga kako ćemo doći do neke informacije. Ako bi išla izjava Bila Klintona, išla bi i Slobodana Miloševića, jedino što vlasti u Srbiji nisu htele da govore za nas, pa smo morali da se snalazimo, da koristimo njihove izjave sa konferencija za novinare ili da skidamo sa domaćih medija. Za to vreme, državni mediji, pre svega Radio Televizija Srbije, pravila je program koji je bio ispunjen emocijama, što je sa jedne strane razumljivo jer je bilo ratno stanje, ali, sa druge, to je bila čista propaganda. Objavljivane su samo izjave srpskih vlasti i ljudi koji su ih podržavali. To je bio  tipičan primer pristrasnog i jednostranog izveštavanja. Pri tom, oni su nas optuživali da smo neobjektivni i propagandno sredstvo,  iako smo nastojali da uvek obezbedimo obe strane, zatim mišljenja stručnjaka, i domaćih i stranih, kao i šta kaze narod.  

Kakav je bio nepristrasan stav Radia Slobodna Evropa, konkretno u odnosu na bombardovanje koje je trajalo tri meseca i koje je predstavljalo brutalan način da se jedna politička situacija razreši?

Mi, kao novinari koji su radili u tom programu, rekli smo: »rat je strašna stvar», najgori mogući način da se reše politički problemi. Međutim, nismo mi doneli odluku o njegovom početku, načinu vođenja i završetku. Dakle, mi ne odlučujemo o ratu i miru. Naravno, svako je imao lično mišljenje o pomenutom sukobu, ali smo nastojali da se to ne odrazi na naš profesionalni pristup. Dakle, pokušavali smo da u toj veoma delikatnoj situaciji što sveobuhvatnije i objektivnije informišemo ljude u Srbiji i okruženju koji su nas slušali. Tada smo imali dosta dopisnika iz Srbije, ne samo iz Beograda, nego iz još najmanje 15 gradova. Oni su izveštavali o najvažnijim događajima, neposredno nakon, na primer, udara na neki cilj.  To je bio dosta težak posao za njih, jer su bili izloženi raznim neprijatnostima. Smatrani su ne samo nacionalnim izdajicama, već i «lokatorima» kako su ih tada nazivali, ubačenim agentima koji sa zemlje signaliziraju pilotima NATO-a gde da gađaju.  Dakle, izveštavali smo sa terena, a sa druge strane nastojali smo da pokrijemo važne događaje, odnosno zasedanja u Briselu i Vašingtonu, srpskih vlasti u Beogradu. Davali smo izjave ključnih ličnosti sa obe strane, zatim mišljenja domaćih i stranih eksperata i naravno stavove  ljudi iz Srbije, koji su bili ogorčeni - što je sasvim razumljivo, ali i Albanaca koji su bežali sa Kosova. Intervjuisali smo eksperte iz Srbije koji su generalno kritični prema Zapadu, a naročito prema NATO intervenciji, zatim one koji su liberalni i u osnovi protiv Miloševićeve politike, ali i napada NATO-a jer su smatrali da vojna akcija nije legalna i legitimna bez odobrenja Ujedinjenih nacija. Intervjuisali smo i političare i analitičare iz regiona. Većina je podržavala napad Severnoatlatnske alijanse. Naravno, razgovarali smo i sa mnogim stranim stručnjacima. Znam iz sopstvenog iskustva da su neki opravdavali kampanju NATO-a, dok su drugi bili veoma kritični, uključujuci i američke eksperte.

Za vreme Miloševićeve vlasti se moglo čuti da smo mi propagandno sredstvo, plaćenici u funkciji promovisanja određene politike. Nekoga možete uveravati sa stotinu argumenata, ali ukoliko ima predubeđenja ne možete ga razuveriti. Uvek nam je bio cilj da budemo objektivni, ali nekada ste ograničeni da dođete do nekih informacija. Recimo, mi smo imali taj problem za vreme NATO bombardovanja, ali i generalno od 1994. do 2000. godine, da zvaničnici iz Miloševićeve vlast i socijalisti i radikali, nisu hteli da daju izjave za naš program. Do njih smo dolazili ili na konferencijama za novinare ili pozajmljujući iz drugih medija.

Nakon pada Miloševića, u nezavisnim medijima u Srbiji, koji su odigrali veliku ulogu u demkoratizaciji, možda čak i veću nego pojedine opozicione stranke, stekao se utisak da po nekoj pomalo revolucionarnoj inerciji, posle 2000. godine socijalisti i radikali kao opozicija nisu imali dovoljno prostora. Neću reći da je to bilo sračunato i iz propagandnih razloga, ali radikali i socijalisti, tada su kao opozicija dobijali više prostora kod nas nego u domaćim medijima. Tada su naravno bili spremni da govore za nas u svako doba dana i noći. Međutim, naši verni slušaoci su nam dobronamerno prebacivali zašto dajemo prostor, kako su isticali, «snagama proslosti». Međutim, u skladu sa principima objektivnog informisanja, i socijalisti i radikali imaju pravo da iznesu svoj stav. Bez obzira na takav naš pristup, i dalje se čuje da smo plaćenici, ali ređe. To su paradoksi jednog medija koji je izložen napadima i kritici, pa onda postane veoma popularan i prijemčiv za one koji su vas kritikovali.

I još nešto što je otkriveno nakon pada Miloševića.  Nebojša Pavković, koji je u vreme NATO intervencije bio komandant  Treće armije, napisao je analizu internog karaktera da je moral u vojsci na niskom novou, ljudi dezertiraju i beže, a glavni izvor informisanja im je Radio Slobodna Evropa, i to ne samo među vojnicima, nego i starešinama na terenu. Hoću da kažem da su kritikovali, ali i slušali naš program.

Koliki je rizik novinara koji rade na ratnim područjima?

Rizik je ogroman, to vidite po izveštajima raznih organizacija o broju stradalih. Sa druge strane bez novinara na terenu, ne bismo znali šta se dešava. Od Zalivskog rata 1991. godine, rat je postao neka vrsta virtuelnog sukoba s obzirom na razvoj tehnologije. U tom smislu mediji postaju još važniji. Ako objektivno informišu mogu da pomognu običnim građanima da shvate šta je pozadina sukoba i moguće posledice. Ukoliko su pak u funkciji opravdavanja određene politike, onda i tekako mogu da zamagle situaciju. Instrumenti propagande nisu više tako ogoljeni i brutalni kao što su nekada bili, da bukvalno lažete i prikrivate informacije, sada se to radi suptilnijim metodama. Ljudi lakše poveruju, pa je samim tim takva propaganda još pogubnija nego otvorena. Dakle, mediji nisu nevini.

Šta se promenilo u Radiju Slobodna Evropa, s obzirom na to da danas postoji mogućnost korišćenja informacija preko interneta, pretpostavljam da je nešto u odnosu na svoju koncepciju morala da menja jer je ona upravo predstavljala medij koji pruža informaciju zemljama sa nedemokratskim režimima?

Radio Slobodna Evropa se sada fokusira na zemlje kao što su Irak, Iran, Avganistan, centralna Azija. U tehničkom smislu, menjamo pristup. Ranije je emitovala program na kratkim i srednjim radijskim talasima, međutim, imajući u vidu da će internet po broju korisnika prevazići televiziju i da će za desetak godina biti ubedljivo najjači medij sa više konzumenata nego radio i televizija zajedno, koji će zapravo biti korišćeni preko interneta, a ne u ovoj formi koju danas znamo. Naravno, internet je sve prisutniji i u zemljama kao što su Iran, Kina, Avganistan. No, u njima postoje brojna ograničenja. Nije u pitanju samo politički režim, već i materijalna situacija i tehnički uslovi.

U poslednje vreme je naglasak na tzv. convergence strategy, odnosno prožimanju više medija, odašiljanju informacija preko više medijskih platformi. Na primer, mi nismo televizija, ali ima nekih segmenata gde se rade televizijski projekti ili postavlja na internet neki ekskluzivni intrevju. Ako razgovaramo sa Stjepanom Mesićem i Borisom Tadićem, mi taj intrevju snimamo, slikamo i zabeležimo videom. U najmanju ruku postiramo deo tog intervjua kao video zapis na našoj stranici, tu je transkript intervjua sa fotografijom. Naravno, emituje se i u radijskoj formi. Reč je dakle o nekoliko medijskih platformi i to je trend u medijima u svetu.

Kakva je razlika između Radia Slobodna Evropa i ostalih internacionalnih servisa kao što su BBC, Radio France Internationale, osim što su programi na jezicima zemalja u kojima se emituje?

Nema suštinskih razlika, one su više tehničke i organizacijske prirode. Konkretno kada je reč o bivšoj Jugoslaviji do 1991, odnosno 1994. godine kada je osnovana redakcija na južnoslovenskim jezicima, Radio Slobodna Evropa nije emitovala program za bivšu Jugoslaviju jer se ona smatrala liberalnijom zemljom nego istočno evropske, ali je zato postojao program Glasa Amerike i BBC za bivšu Jugoslaviju. Njihova funkcija je, kao i  Radio Jugoslavije, da informišu i na neki način prezentiraju vrednosti zemlje iz koje potiču. Na primer, Glas Amerike pravi program o američkom građanskom ratu u informativno-edukativnoj formi da bi približila taj i druge događaje iz istorije SAD slušaocima u drugim zemljama.

Kada je reč o Balkanu, Radio Slobodna Evropa ima program na južnoslovenskim i albanskom jeziku. Počeli smo kao regionalan program u Minhenu, odnosno za ceo prostor bivše Jugoslavije. U međuvremenu, program se širio što je podrazumevalo i pokretanje nacionalnih emisija. Dakle, za razliku od BBC-ja i Glasa Amerike, koji imaju posebno program na srpskom, na hrvatskom, bosanskom, mi smo pre svega regionalan program i to je neki naš trade mark. Trudimo se da uvek pravimo regionalne storije uz saradnju biroa u Sarajevu, Banja Luci, Zagrebu, Podgorici, Prištini, Beogradu. Takav regionalni pristup je veoma važan  zbog preostalih spornih pitanja, ali i integracije i saradnje na Balkanu.

Radio Slobodna Evropa je nastala u vreme hladnog rata i komunizma da bi informisala gradjane iz «gvozdene zavese». Nakon pada Berlinskog zida program se fokusirao na sukobe u bivšem Sovjetskom Savezu i bivšoj Jugoslaviji. Sada je naglasak na zemljama u kojima se vodi borba protiv terorizma i gde se krše ljudska prava. Dakle, mi smo usmereni na određene projekte, da li je to borba protiv komunističkog jednoumlja, ljudima iza gvozdene zavese, građanima bivše Jugoslavije u vreme ratova devedesetih ili sada na polju borbe protiv terorizma. Neki ce reći da je to propaganda, ali pre svega je u pitanju promovisanje univerzalnih vrednosti, kao što su demokratija, ljudska prava, tolerancija  među ljudima, iako će protivnici ovih ideja i za njih reći da su ideološkog i propagandnog karaktera.

Zašto je Radio Slobodna Evropa u Pragu i kako se osećate u ovoj zgradi koja može da bude i impresivna i groteskna u svojoj veličini. Uskoro se selite odavde?

            Radio Slobodna Evropa je u Pragu od 1995. gde se preselila iz Minhena zbog smanjenja budžeta. Zgrada u kojoj se nalazimo bila je sedište Parlamenta Čehoslovačke. Međutim, nakon njenog raspada, ovo zdanje je ostalo prazno. Parlament Češke države se vratio u svoju predratnu zgradu, a Slovački je u Bratislavi. Tadašnji predsednik Češke republike Vaclav Havel, inače veliki simpatizer Radia Slobodna Evropa, čiji je program redovno slušao kao komunistički disident, ponudio je da Radio dođe ovde za simbolični zakup od jedne krune. Ugovor je potpisan na deset godina. U međuvremenu je istekao, ali postoji jedan tranzicioni period, a postignut je i dogovor sa češkim vlastima da se na drugoj lokaciji gradi zgrada, u koju bi trebalo da se preselimo 2008. godine.

Ovo nije zgrada koja je namenski građena za potrebe jednog medija, već parlamenta, ali je vremenom adaptirana za naše operacije. Kolege iz tehnike bi mnogo bolje mogli da kažu kakve su sve probleme imali u toj adaptaciji i postavljanu studija, ali naravno sve je to danas jednostavnije jer se radi sa pokretnim, montažnim studijima i više nije problematično kao što je nekada bilo.

Posle osam godina čovek više i ne razmišlja o osećaju u zgradi, najvažnije je okruženje, a kada se pogleda okolo vide se prelepa zdanja, pre svega Muzej.

            Radio Slobodna Evropa i ceo ovaj betonski krug oko nje ostavlja utisak jakog obezbeđenja, od čega se zapravo štiti?

            Ja nisam kompetentan da o tome govorim. Službe koje su zadužene za bezbednost, uključujući i češke, zaključile su da postoji određeni rizik i da mora postojati obezbeđenje. Posle terorističkih napada na SAD 2001. godine, procenjeno je da je zgrada Radija Slobodna Evropa potencijalno ugrožena, s obzirom na to da pravimo program i za zemlje iz kojih potiču neki od napadača na Njujork. U svakom slučaju bi bilo lepše da te mere obezbeđenja nisu neophodne.

Objavljeno u listu PRESTUP, broj 35