PUNK.   NO ONE IS INNOCENT – Kunsthalle Wien

                                                                                                                        Ida Labudović

Pankeri, noćni klubovi, nitne i crna boja emitovali su opasnost i perverznost. Pank je pored Hip-hopa bio poslednji globalni pokret pop kulture koji je u planu imao više od oblepljivanja spavaćih soba tinejdžera tapetama. Ušao je u modu, stil, umetničke forme i muziku sa parolom da «nema budućnosti». Tada su se pojavili i veći grafiti po periferiji Beograda i ostavljali utisak zapadne dekadencije na izlozima tadašnjih socijalističkih supermarketa. Za mnoge je odbacivanje crvenih pionirskih marama i izlazak iz detinjstva bio upravo u nečem nasilnom, što će stajati nasuprot dugogodišnjoj prividnoj harmoniji roditeljskih domova. Pronađena je nova vrsta zavisnosti, momci su osnivali grupe, devojke išle uporedo sa njima u mrežastim majicama i sa bordo/crnim pramenovima uštirkanim pivom.  Nešto drugačije bilo je u tri metropole, Nju Jorku, Londonu i Berlinu gde je pank vrlo uporno ulazio i zadržavao se u umetničkim i društveno-političkim miljeima. Dok je u Engleskoj bio pitanje stila i mode i uveo karakterističan grafički izraz, u Americi i Nemačkoj je postojao blizak odnos i saradnja između umetnika i pank rokera, umetnici i avantgardni režiseri kao što je Džim Džarmuš i sami sviraju u bendovima.

O pesmi «Anarhija» Sex Pistolsa, koja je jednim potezom fenomen panka raznela po celom svetu i postavila na naslovne strane, pisao je teoretičar popa Grejl Markus da je to samo jedna obična pesma koja ima nameru da bude hit i prodaje se kao jeftina roba. Ali je glas koji je uneo nova značenja u rokenrol negirao sve postojeće društvene činjenice i uverio izjavom da je sve moguće.

Na vrhu britanskog pank pokreta su stajali Malkolm Meklaren, Vivien Vestvud i Džejmi Rid. Zajedno su stvorili vizuelan identitet panku, koji je mnoge generacije nahranio: zihernadlu na ustima kraljice Elizabete, majice sa šokantnim motivima, iz novina isečena slova kojima su pisane preteće poruke. Tu se već radilo o panku kao napadu na svest masa. Publika je simbolično stavljena u duhovni zatvor i optičkim šokovima izazivana i obrađivana.

Posrnuće znakova i amblema i kakofonija ideološki formiranih značenja, iz današnjeg ugla je sve to mnogo manje bilo dostignuće u muzici od igre sa ikonografijom i duhovno održavnje negacije zarad prostora koji otvara mogućnosti. Pank je ostavio vizuelnog traga: kako je to kada jedan svet nestaje, a u isto vreme se radi na subjektivnim sanjarenjima o novom.

Izložba Punk. No One is Innocent (Kunsthalle – Beč), pokazuje da je pank bio estetsko shvatanje radikalizma, koje se manifestovalo kao revolucija znakova koji su iritirali. Optički tragovi i umetničke forme ovog pokreta su preko svojih protagonista došli do galerija u kojima i danas postoje i na taj način šire svoj genetski kod.

Svetu su očigledno bili potrebni agresija i nasilje, koji su se u vidu panka definisali i uspeli da budu prihvaćeni, jer su ih promovisali poznati umetnici. Nezaposlenost u Engleskoj, afere u američkoj politici i ekonomiji, stalne pretnje terorističkim napadima u Nemačkoj, uticali su na stvaranje masovnijeg i ikonografski markantnog pokreta koji će masama skrenuti i zadržati pažnju. Proračunato i osmišljeno kao i svaka druga ovisnost, drži svoje klijente u pripravnosti. Samo na prvi pogled izgleda da nije kontrolisana. Nesumnjivo je obeležila značajan period prošlog veka, ali je pitanje da li je samo stvar ukusa pamtiti je kao pozitivan sled događaja. Svakako je da je ono što ju je održalo, bilo samo pojedinačno kršenje zakona koje se nije omaklo kontroli. I ostavilo za sobom gomile unakaženih ličnosti i tela, koji su podlegli jednoj od mnogih zavisnosti i očiglednih životnih iskušenja. Onda je došao novi talas, pa je jednu vrstu društvene zavisnosti zamenila elektronska, zatim iznenada oružje, novac, nacionalizam i turbo-folk. Tako je (bilo) kod nas.

Objavljeno u listu Prestup broj 42