OZ ALMOG – UVEK NA IVICI

                                                                             Ida Labudović

Neformalni intervju sa izraelsko-austrijskim umetnikom započet je u kafeu «Teitelbaum», u kući Jevrejskog muzeja u Beču. Oz Almog je neposredan, osećajan, direktan i dinamičan.  Rođen je u Kfar Sabi nadomak Tel Aviva. Tu je proveo detinjstvo, na mestu na kome raste drvo Jafa  pomarandži, u dolini Šaron koja se pominje u Bibliji. I to je prvo što mi je o sebi rekao.

Šta tebi znači to što si potomak onih koji su stvorili Izrael?

Moji deda i baba su došli iz Ukrajine i Moldove još 1890-tih, dakle poslednje dekade 19. veka, dok je drugi deo porodice stigao kasnije. Izraelac sam duže od stoleća. Moj deda je služio u konjici britanske policije, posle I svetskog rata. Članovi moje familije su pioniri i deo Izraela izgrađen je njihovim rukama. Izrael je bio, jeste i uvek će biti moja zemlja. To je zemlja mojih predaka i nema ni jedne druge zemlje pored nje, niti između.

Kako se sekularnost tvoje porodice uklapa u koncept jevrestva koje to jeste delom zbog svoje religijske prakse?

Uopšte ne praktikujemo religijske običaje. Moj deda je bio sin izrazito religioznog oca. Očigledno da su se dolaskom u Izrael suzdržavali od bilo kog striktnog religijskog propisa i zakona, zato što su postali pragmatični. Glavni zadatak za njih u Izraelu bio je u to vreme, a govorim o devetnaestom veku, ponovo izgraditi zemlju koja je obećena od strane očeva naših očeva, iz vremena Biblije. Međutim, ovog puta ne učenjem, nego radom na zemlji i izgradnjom. Nisu imali osećaj za religiju, bili su praktični i pragmatični, veoma jaki i grubi. Religiju, naravno, nisu ignorisali ali su više bili tip ljudi koji su povezani sa zemljom.

A ti?

Ja sam svoje jevrejstvo otkrio, iako sam uvek bio i jesam i ostaću Jevrejin, kada sam došao u Beč. Do tada sam bio Izraelac. Iznenada sam otkrio šta to znači biti Jevrejin i prošao kroz renesansu moje sopstvene tradicije. Kao Izraelac ti planiraš, koristiš i uživaš u svom danu - Carpe diem. Postoji određeni hedonizam u danu, odvojeni smo na određeni način od dugačkobradih ljudi iz ješive, religije i ortodoksije. U Beču sam shvatio da je Judaizam značajan pojam, kada kažeš da si Jevrejin skreneš pažnju na sebe. I tada sam uvideo kako malo ljudi zna o Judaizmu, koliko ima antisemitskih predrasuda. U većini slučajeva se Judaizam povezuje sa holokaustom, tako da je zbog strašne tragedije stvorena nova religija, religija holokausta, jednako Jevrejin, jednako Judaizam. Ali Judaizam je neverovatna količina kulture, veoma bogat, kao duga prepuna blaga i dobra koje treba da uzmeš i podeliš sa drugima. Niko u Evropi nije kroz školstvo edukacijom objasnio šta je to Judaizam i za to postoje razlozi. Obično kada nešto stvaraš iz nečeg već postojećeg, ti pokušavaš na taj način da ubiješ oca. Pokušavaš da ubiješ onoga ko poseduje prava na kopiju. I to se upravo dogodilo sa Hrišćanstvom. Isus nije bio hrišćanin, ako je postojao, onda je bio Jevrejin reformista. Nije hteo da stvori novu religiju, već je hteo da uvede reforme u Jevrejstvo, koje je takođe na svoj način dekadentno. Hrišćanstvo se kasnije pojavilo, sa Pavlom. U takvim se stvarima uvek dogodi da jednom kada uvedeš novi produkt, njime eliminišeš onoga koji poseduje copyrights. I to je upravo proizvelo zavist koja postoji između Hrišćanstva i Judaizma. Ubi svog idola ili oca i imaćeš protivnika.

Koji je period iz mladosti u Izraelu za tebe bio najvažniji?

Između 14. i 18. godine sam išao u Školu za umetnost, elitnu francusku školu u kojoj sam se naučio strogoj disciplini. Imali smo puno ruskih profesora i na težak način naučili da budemo slikari. Stalno su nam govorili: vi mislite da ste umetnici, ali za nas ste samo radnici i deca, kada jednom prođete kroz ovu prljavštinu da biste napravili čistotu koja se zove umetnost – tada sebe možete nazvati slikarima. Ukoliko je od nas traženo da za sat vremena nacrtamo dvadeset skica akta, a napravimo devetnaest – bili bismo izbačeni sa časa. Posle toga sam otišao u vojsku.

Pre vojske, kaži mi šta misliš o takvom načinu školovanja?

Dopada mi se. Mnoge moje kolege na Akademiji u Beču nisu prošli kroz takvu disciplinu u školi i to se odmah primeti. Oni kreću sa varanjem u umetnosti i izmišljanjem koncepta u kome ne moraju da prolaze kroz samu umetnost ili kroz radni proces. Počnu previše da koriste glavu, a premalo ruke, a rukama ne treba puno sugerisati. I zato volim svoje školovanje, jer sam u stanju da uradim bilo šta. Mogu da radim konceptualnu umetnost ili sliku, tako da imam više mogućnosti od drugih umetnika iz moje generacije koji ne znaju kako da slikaju, a veoma bi to voleli.

Ovde sam imao dosta veza sa podzemnim životom, veoma radikalnom scenom u Beču. Pankeri, različita vrsta muzike, osvetnički duhovi. U to vreme sam sreo mnogo dobrih momaka, ali ja već imam 51 godinu i mnogi su u međuvremenu, nažalost, umrli od alkohola, side ili su se sami ubili. Kada imaš vodeću klasu koja je teška i bogata, uvek nešto ispod površine raste u suprotnom pravcu. Buntovnici su zapravo vrlo prost fizički termin, za pojavu u društvu. Treba dodati malo plamena na celu stvar.

I ti si sam buntovnik, ono što se smatra finim u jednom društvu, tebi ide na nerve.

Apsolutno. Pre svega određeni termini, saznanja, su dostupni svuda. Ima toliko različitih stupnjeva u tome i to me fascinira. A ipak shvatiš da fundamentalni i bazični podaci nisu uopšte poznati čak ni tvom komšiji, kolegi ili onom sa kim studiraš. Posebno sam u Beču shvatio da postoji diskrepancija između «raditi kao» i «biti kao». Bečlije su pseudo kulturno društvo, snobovsko društvo second hand intelektualaca. Ljudi koji parafraziraju naslove i imena umetnika, a da nemaju pojma o čemu zapravo govore. Bečko društvo je debelo, bogato i dekadentno, kome i dalje stoji veliki minus, naročito ako se osvrneš nazad na Judaizam. Kako malo njih zna nešto o tome i većina misli da svet kontrolišu Jevreji i organizuju ga prema sebi.

Ali nećemo poricati lepote Beča i ono što je pozitivno u austrijskom društvu?

Naravno. Siguran sam da je bečko društvo pre sto godina bilo mnogo bogatije, delom zahvaljujući Jevrejima. Jevrejska inteligencija je likvidirana. Beč danas strašno mnogo manjka upravo inteligencijom. Ne želim da zvučim grozno u odnosu na bečlije, ja ih veoma toplo prihvatam, ali ništa se novo ovde ne stvara.

Hajde da se vratimo na vojsku i tvoj život u njoj, ona je u Izraelu obavezna.

Ja sam odlučio da idem u dobrovoljačku jedinicu, u koju je veoma teško ući i veoma teško iz nje izaći i veoma teško preživeti. Bilo je mnogo impresivnije i interesantnije da se nalazim u tako nekoj jedinici, nego, na primer, pancirnom bataljonu u pustinji sa tenkovima, pun peska. Tako da sam zbog toga odlučio da budem u izraelskoj mornarici.

Da li se slažeš da ovde pomenemo deo tvoje porodice, koja je bila ubijena u Haifi, na taj način im odamo počast i setimo ih se?

Da. Taj tragičan događaj se odigrao u restoranu «Maxim», oktobra 2003. Najmlađi brat moga oca, njegova žena, sin i još dvoje unučadi su ubijeni. Drugom sinu je bomba raznela oči. To je uradila žena samoubica i to u restoranu koji je držao Arapin. Žena je sedela za stolom iza moje porodice.

Koje je tvoje osećanje Oz, odgovor, objašnjenje?

Dobio sam dete, devojčicu, nekoga ko će me naslediti. Nisam imao decu, odlučio sam da u ovom periodu života imam nekoga ko će nastaviti dalje. To nije samo zbog toga, odlučio sam da mi je potrebna moja devojčica. Ona se zove Lia i to je žensko biće koje najviše volim, ona je nabitnija u mom životu i to će uvek ostati. Sada ima dve godine. Ona je fantastična mala devojčica koju obožavam i trudim se da sa njom provedem koliko god mogu vremena. Da budem iskren, nikada nisam bio posebno za decu, zato sam i postao otac tek u ovim godinama. Umetnost je bilo moje dete, moje slike su moja deca. Ali, sa njom to je svetlost koja ulazi u život. Za nju će život biti veoma interesantan, posebno zbog toga što njena majka nije Jevrejka, ali će i pored toga definitivno rasti u duhu Judaizma i ja ću se istinski potruditi da je uvedem u tu kulturu, jer smatram da je to najveličanstvenija kultura rođena u ovom univerzumu. Zbog toga sam se i odlučio na izložbu na kojoj sada radim «Dečja kutija Judaike», kojom objašnjavam Judaiku deci. I to ne na infantilan način, jer ova mala stvorenja koja se zovu decom nisu glupava zbog toga što su u pola veličine. Ona se razvijaju i ako ih usmeravaš u dobrom pravcu ozbiljnom količinom znanja, uvedeš ih u svet radosti i ljubavi. To je ono što mi treba da radimo. Ako hoćeš da govoriš o Mojsiju ili Isusu, možeš to da učiniš na ozbiljan i interesantan način koji će detetu biti prihvatljiv. Izložbu posvećujem mojoj kćerci, to je trebalo da bude sasvim lična izložba ali je od nje nastala izložba Judaike. Smatram vrlo bitnim da se deci van Izraela objasni šta je to, duboke i značajne termine objasniti čistim manirima. Jedno od pravila u mom životu je da uđem u neosvetljene uglove, ne želim da iko ima nesporazum oko nečega. Želim da objasnim onima koje interesuje, a ne usuđuju se da pitaju: o Kabali, mistici, pojmovima, pravilima Judaizma, zapovestima, svakodnevnom životu, školovanju, o sinagogama i grobljima, obrednoj odeći i onim resama koje vire iz odela, zašto se nose kape i zašto se puštaju brade, šta su praznici i koje im je značenje. Ova izložba neće biti samo za decu, pokušaj je da se što više pojmova objasni na što lakši način. Judaizam nije monolitski blok, on ima isto toliko lica koliko i Jevreja. Moguće ih je prevesti i transformisati na hiljade različitih načina.

Vraćam se opet na tvoje školovanje, studije si završio u Beču.

Studirao sam na Bečkoj akademiji finih umetnosti, kod profesora Rudolfa Hausnera, poznatog umetnika fantastičnog realizma. On me je prihvatio toplo i srdačno, bio je moj mentor i zalagao se da dobijem stipendiju od austrijskog Ministarstva za kulturu, tako sam započeo život u Beču. Ja sam umetnik konceptualista, razmišljam o bazičnoj konstrukciji bilo koje date ideje i onda tu konstrukciju punim određenim jezikom koji je potrebno transformovati na dobar način da bi se objasnio koncept. U svojoj imaginaciji crtam konstrukciju, jer ne uklapaju se svaki koncept niti ideja jedno u drugo. Bio sam fotograf, umetnik performansa, heavy metal muzičar, gradio sam vojničke zamke na izložbama, radio sam tehničke crteže bombi, pokazivao sam raznorazne i bizarne pozorišne komade, imao sam sopstvenu trupu, početkom osamdesetih sam osnovao Institut za strateško istraživanje. To je bila grupa umetnika, specijalista za različite oblasti, inžinjera, stolara, tapetara, električara u cilju da se napravi najbolje od mojih ideja. Oni su u njih verovali. To je za njih bio udah svežeg vazduha, sa ciljem da se pokažu najrazličitije stvari po muzejima i institutima umetnosti, univerzitetima. Neki su nas prihvatali veoma srdačno, a kod nekih nismo bili dobrodošli. Uvek je bilo na ivici, pobunjenički i provokativno, nije uvek bilo prijatno i često je bilo nesimpatično. Dešavalo se da mi mislimo da je zabavno, ali publika to nije tako doživela. Jednom sam divljoj svinji po imenu Oto, u svinjcu objašnjavao značenje deset zapovesti i to nije bilo prihvaćeno. Poruka i ono između redova je bilo sasvim jasno. Jevrejin objašnjava deset zapovesti svinji. Postoji izreka da je umetnost ta koja treba da objasni svoj jezik  publici. Jednim delom sam se obraćao publici na ivritu, taj deo doista nisu razumeli. Sve jedno, bilo je zabavno.

Šta je psihonaut u tvojoj koncepciji?

To je moj Alter ego, onaj koji zaranja u dušu i skuplja stvari koje su negde ispod. Mi zajedno stvaramo umetnost. On je drugo ja, svako ima svog. Bitan je, jer svi imamo jednog u sebi i jednog izvan sebe. Jednog dana bi jedan želeo da živi mirno, dok je drugi buntovan i menja mesta. Na ovaj način sam stvorio razne bizarne kreacije. Kažem, ja ovo nikada ne bih uradio, ali psihonaut je uradio. To će ti reći svaki psihopata, to nisam ja već ovaj mali unutar mene, čujem njegove glasove. Dakle, bizarnu umetnost potpisuje moj psihonaut.

Na red su došle tvoje samostalne izložbe, hajde da pomenemo nazive. Neke su bile vrlo agresivne i provokativne, šta je poenta?

Izložbu «Pazi gde gaziš» sa vojnim zamkama, sam posvetio antisemitskim autorima i antisemitama uopšte, kao upozorenje šta može da se dogodi. Druga je «Ubilačka stolica», na koju kada se nasloni iskače feder, koji se zabija u telo. Iza stolice su bila napisana imena antisemita, posebno pisaca antisemita. To je bila simbolična egzekucija autora koji nisu bili u stanju da se suzdrže od blaćenja Judaizma, onih koji zapravo mrze društvo. Na stolici je bila transparetna lutka, ispunjena crvenom tečnošću. Policija me je zamolila da uklonim izložbu i ja sam to uradio. «Čujem Izrael», posvećena je jevrejskoj mistici, a «Rođenje jednog mita», nastanku kulta ličnosti. Onda je usledila izložba «Zar i on», koja je bila hit u preko trideset gradova od Amsterdama do Londona, Izraela do Nemačke. Gostovala je i u Beogradu i Novom Sadu. Katalog je štampan na devet jezika, uključujući srpski. Uradio sam ukupno 1250 portreta poznatih Jevreja, koji se pamte bilo po dobrom ili zlu. Zatim, tu je izložba «Košer Nostra», koju sam posvetio usponu, padu i usponu jevrejskih gangstera u Americi, posebno u periodu 1890. do 1980. godine. Deo se zvao «Smrt u Americi», gde sam pokazao mrtva tela jevrejskih gangstera. Bila je medijski veoma propraćena, što u principu važi za moje izložbe. Provokativne su ne zato što to želim, već zato što svetu treba prikazati mračnu stranu. Ne volim kada ljudi ćute o pojavama, sve karte treba staviti na sto. Usledila je izložba «Boje rata», nezvanični vojni simboli koje su vojnici sami proizveli. Kada već govorimo o muškom, plemenskom načinu razmišljanja i muškom kultu usledila je izložba «Kamuflaža». Upotrebio sam originalni kamuflažni materijal, preko spavaće sobe carskog para. Naravno da su ljudi u Beču to, opet, pogrešno shvatili. Jednostavno nisu razumeli šta sam hteo, a ja sam samo hteo da napravim lep enterijer. Kako moćnu estetiku možeš da pretvoriš u uvrnutu estetiku. Hajde da to objasnimo na ovaj način, koliko umetnika može da se pohvali da je na krevet carice Elizabete stavio pancirnu kamuflažnu mrežu.

Svojim izložbama praviš skandale ili oslobađaš društvo, jedna od njih je dospela i do Kneseta.

Ne zato što ja to hoću, već zato što su ljudi u odnosu na neke pojave u čudnim relacijama. Mere i relacije koje društvo samo stvara treba slomiti metodski i sistematski i ja to upravo radim. Ne volim kada su ljudi stidljivi. Radio sam seriju izložbi o medicinskim patološkim slučajevima, imao sam kolekciju koju sam dobio sa svih strana sveta. «Ovistan o krvi» je vizuelno bila posvećena onome što ostaje posle scene zločina. Pre serija na televiziji koje su se pojavile, o tome se retko govorilo. Jednostavno sam postavio fotografije koje je snimila policija. Izložba «Tatini hladni prsti», je posvećena stvarnim slučajevima i fotografijama dece koja su seksualno maltretirana od strane porodice i žena koje su bile takođe maltretirane od strane muža ili čak ubijene. Ja sam te slučajeve prikazao, a kada se dirne u porodicu, to je tabu. Pogotovo kada se radi o ubistvima, ljudi su se pitali da li im je potrebno krvoproliće i tolika agresija, jer je to bila do sada najagresivnija izjava data u izraelskoj umetnosti. Ovu sam izložbu skinuo četiri sata pre nego što je otvorena. Toliko je napadana sa svih strana i medija, nedeljama pre nego što je uopšte započela. Njeno skidanje pre nego što ju je publika videla, bila je promocija za mene. A ljudi su je ipak videli u medijima. Na kraju se postavilo i pitanje koje uopšte nije bilo pitanje, a to je ko mi je ustupio fotografije. Tada sam imao intervjue sa gomilom radio i TV stanica u Izraelu i van zemlje. Tako da je to došlo do Kneseta, do Parlamenta.

Bez obzira na to ti si ambasador kulture između Izraela i Austrije, kako se kao buntovnik osećaš u toj ulozi?

Iskren da budem, ne znam šta bi o tome rekao, sem da je tačno.

Beograd si nakon gostovanja sa izložbom zavoleo i od tada često dolaziš, kako se osećaš u njemu?

Moram da priznam da je polu inteligentan tip kao što sam ja naseo na medijsku propagandu, iz koje sam stekao utisak da su Srbi bezvredan narod, koji je sistematski silovao i pravio etnička čišćenja, ubijao ostatak društva kao neka životinja. Ali sam u jednom momentu shvatio da u krajnjem slučaju moram sam to da proverim, jer sam se setio kako su se međunarodni mediji ponašali prema Izraelu i da tu ima određenih sličnosti. Onda sam došao do Beograda i ono što sam tamo sreo su topli i srdačni ljudi, prelepi ljudi, nepatvorena inteligencija, bio sam na neki način bez reči. Došao sam u grad sa izuzetnim impulsom, životom, ljudima, predusretljivim bez agresivnog podtona, koji se često susreće u evropskim gradovima. Beograd nema ni trunku tog agresivnog tona koji se krije ispod zapadnog društva. Ljudi su definitivno za to «živi i pusti druge da žive», imaju dobar osećaj i ponašanje jedan prema drugom, hoće da pomognu. Otišao sam sa osećajem ležernog i lepog života u koji nameravam da se vratim.

Hvala ti. I na kraju, šta znači taj tatoo na tvojoj desnoj ruci?

To je deo iz Salomonove «Pesme nad pesmama»: Metni me kao pečat na svoje srce, kao grivnu na svoju mišicu, jer je ljubav kao smrt jaka.

Prestup, broj 34