OD MONEA DO PIKASA - KOLEKCIJA BATLINER

                                                                                                Ida Labudović

U prošlosti je čovek pokazao i očuvao svoj tadašnji, verovatno nagon, a zatim želju i strast za sakupljanem, posedovanjem i brizi o predmetima raznih oblika, namena i boja.  Odabrati vrednost jeste privilegija koja ostavlja pravilan trag, mada i kič može da prija, ali ne zadugo.

Formirani na osnovu dugotrajnog sakupljanja zavetnih predmeta, koje su vernici donosili, blago hramova predstavljalo je prvi inventar umetničkih dela u Grčkoj. Ratni pohodi rimske imperije imali su za rezultat donošenje dragocenosti i umetničkih dela iz raznih krajeva sveta. Polako je počela da se razvija ljubav prema umetnosti iz koje je proisteklo strasno kolekcionarstvo. U starom veku, oni koji su mogli, voleli su da imaju pogled na umetnost, naročito statue koje su postavljali po vrtovima. Prestiž, udružen sa moći i bogatstvom, učinio je umetnička dela skupim, tako da tržišna vrednost postaje jedan od osnovnih faktora zbog koga se za njima traga. U srednjem veku istaknuto je mesto u sakupljanu dragocenosti imala crkva. Početak formiranja buržoazije, kao i svest o sakupljanju, pomogli su da se sačuvaju i mnogobrojne kolekcije. Čuvene bogate porodice, koje su bile kolekcionarski nastrojene, imale su svoje velike zbirke. Kriterijumi za sakupljanje su uglavnom bili zasnovani na ličnom ukusu, mada ne i amaterski, s obzirom na to da su kolekcije predstavljale društveni ugled i moć njihovih vlasnika. Jedinstvenost ovih porodičnih kolekcija sadržana je u činjenici da ni jedna ne predstavlja izbor jednog čoveka, već su rezultat dugogodišnjeg sakupljana, interesa, ukusa i uspeha koji su se formirali i dešavali tokom istorije jedne porodice. Među njima svakako postoje kolekcije koje se mogu nazvati istorijskim, a stvarane su godinama. Njih su nasledili potomci čuvenih porodica, od koji su samo neki pokazali pravi ukus, ljubav i razumevanje za umetničke predmete, dok je za ostale to bilo nešto što ide zajedno sa brakovima, nasledstvom, ratnim trijumfima, titulom i političkim uspesima. Rast interesovanja za umetničkim delima tokom 18. veka, bio je direktno u vezi sa ekonomskim prosperitetom i socijalnim promenama koje je on izazvao. Veliko interesovanje kolekcionara, posebno u Engleskoj, dovelo je do formiranja dve, do danas najčuvenije londonske aukcijske kuće, Kristis i Sotbi.

Zadužbinarstvo je kao oblik ponašanja  ukorenjeno u samoj ljudskoj prirodi, a kultura određenog društva određuje na koji način i kada će se ono ispoljiti. Ljudi iz raznih oblasti delatnosti pokazali su privrženost kulturnim vrednostima svojim donacijama ili su, u želji da učine nešto za svoje potomke, ostavljali materijalna sredstva. Želja za sakupljanjem, bilo da su u pitanju umetnička dela, drago kamenje, oružje, nameštaj, knjige, medalje ili nešto drugo, potvrdila se kroz istoriju kao veoma značajan ljudski fenomen. Potaknuta motivima razne vrste, nekim dobrim i nekim lošim, strast kolekcionara prošla je kroz razne faze baš kao što se i njeno uvažavanje menjalo. Kolekcionarstvo je u svakom slučaju jedan vidljiv odraz, podtsaknut mnogim razlozima među kojima su kreativnost, znatiželja, požuda, samopotvrđivanje ili promovisanje kulture. Čim se obrati pažnja na istoriju pokroviteljstva i kolekcionarstva, vidi se koliko je značajnu ulogu ono odigralo bilo da se radi o stimulisanju umetnosti ili volji da se ona poseduje.

Motiv i težnja za sakupljanjem može biti socio-ekonomske, hedonističke ili saznajne prirode. Ugled koji se sticao zahvaljujući vrednosti kolekcije bio je bitan u prethodnim epohama isto koliko i danas. Za svest jednog naroda od izuzetne je važnosti šta poseduje. To je istorija, odnosno njen tok zabeležen u predmetu. Čuvari vrednosti zaustavljaju njihovo nastajanje i time potpomažu izgradnju kulturnog identiteta. Individualno kolekcionarstvo se danas javlja u dva oblika, kao lično posedovanje umetničkih objekata, dok je drugi otvoren za javnost i deluje sa muzejima.

Kada se nađemo među tim objektima, u njihovom se okruženju osećamo čudno i izazvano. Svi ti umetnički predmeti predstavljaju perpetualnu vezu između prošlosti i sadašnjosti i uveravaju nas u različite tokove istorije. U isto vreme oni su večni podsetnici fantastičnih ukusa iz naših života. Iz svetlih boja prelomljenih četkica impresionista nastali su portreti mimike, kulise prirode, komadi odeće sa čipkom i dragim kamenjem, gradski motivi i avangardno mišljenje.

Izložba umetničkih dela impresionizma, postimpresionizma, fovizma i kubizma, otvorena je do aprila sledeće godine. Kolekcija Herberta i Rite Batliner, koja je bečkoj Albertini poklonjena  ove jeseni, jedna je od najvećih i najznačajnijih privatnih kolekcija Evrope sa oko pet stotina umetničkih dela, procenjenih na vrednost od četiri stotine miliona eura.  Pod naslovom od Monea do Pikasa – kolekcija Batliner, prvi put je oko dve stotine pedeset dela, slika, crteža, grafika i skulptura izloženo široj javnosti, kroz koje se kontinuirano prati sto godina umetnosti. O ovom izuzetnom činu Herbert Batliner kaže: «Za mene je sakupljanje umetnosti deo etike sećanja. Moja supruga i ja se odvajamo od kolekcije sa jednim uplakanim i jednim nasmejanim okom. Slike su decenijama bile kod nas u advokatskoj kancelariji i kući, pratile nas i davale nam inspiraciju i unutrašnji mir. Saznanje da će one biti dostupne javnosti, ispunjava nas posebnim zadovoljstvom. Umetnost može čovek da poseduje, ali ona je javno dobro».

Advokat iz Lihtenštajna umetnost shvata sasvim lično i preko četrdeset godina stvara svoju kolekciju. Počelo je iznenada i naizgled je bilo slučajno: «Kao mlad advokat sam zaradio jedan znatan honorar, a klijent mi je umesto novca dao sliku i tada mi je to smetalo. Ipak, slika me je zainteresovala zato što sam ljubitelj konja. Bio je to rani rad Tuluza-Lotreka Beli konj, i dan danas ga posedujem. Moja prva umetnička kupovina bila je u Parizu, bronzana bista Alberta Đakometija».

I drugi su muzeji visokog ranga bili zainteresovani za kolekciju, ali dobila ju je upravo Albertina: «Kome ću dati kolekciju je sasvim ličan izbor. Imam veoma blizak kontakt sa Austrijom, a Beč je grad u koji često dolazim i sa najlepšim sećanjima povezujem. Direktora muzeja poznajem preko dvadeset godina i on je za mene neko kome mogu dati svoje poverenje. Obavezao se oko neophodnog obezbeđenja kolekcije, restauratorskih radova i konsultacija oko izložbi».

O strasti posedovanja umetnosti gospodin Batliner kaže: «Puno ljudi ima pogrešne predstave o kolekcionarima. Za mene umetnost nije pitanje spoljašnjeg merenja vrednosti, već unutrašnjeg stvaranja vrednosti. Posedovati umetnost je životni eliksir, daje mi snagu da slike posmatram i preuzmem. Dok ih gledam osećam zadovoljstvo u svakom smislu. Čovek mora da se bavi umetnošću, mene boje fasciniraju. Kada se vratim sa nekog puta uobičajeno je da u sopstvenu Galeriju sednem i uživam. Duboko u čoveku je, čini mi se, da predmete koji mu se dopadaju poseduje. Tačka u kojoj je čovek  zasićen, nikada nije dostignuta i u čovekovoj je prirodi da je požudan. Među kolekcionarima se priča o virusu, što ne bih mogao sasvim da opišem, možda kao strast koja se može porediti sa lovačkom, potreba za lovom. Čovek kreće u lov, ima već dovoljno trofeja kod kuće, ali se i dalje raduje novim».

Bečku «Albertinu» je osnovao pasionirani ljubitelj umetnosti i kolekcionar, vojvoda Albert Saksen-Tašen, po kome je dobila ime. Na carskom dvoru on upoznaje Mariju Kristinu, ćerku Marije Terezije, sa kojom se venčava. Oboje se sa velikim interesovanjem posvećuju umetnosti, posebno grafici i oformljuju specifičnu kolekciju. Najnovija kolekcija, dva ipo veka kasnije, takođe nije nastala spontano: «Počeo sam da kupujem slike iz perioda impresionizma, zatim postimpresionizma i dalje. Danas sakupljam i savremenu umetnost, koja me pre dvadesetak godina nije interesovala. Za jedan jubilarni rođendan sam supruzi poklonio Miroovu Ženu ispred sunca. Sve slike cenim, ali one iz ranijih perioda ne odgovaraju mom ukusu. Ima razlika između dela kojima se divim i onih sa kojima želim da živim. Svet starih majstora jednostavno nije svet u kome želim da živim».

Svedoci smo buma tržišta umetničkim delima, strast kolekcionara se pod takvim okolnostima može porediti sa kockarskom i tada se postavlja pitanje limita: «To je kao sa kursom akcija. Svetska ekonomija je jaka, ima trenutno puno novca i iznad svega interesenata iz Rusije, koji ne pitaju za cenu na tržištu. I tržište umetničkim delima je kao i svako drugo, pitanje ponude i potražnje. Na tri aukcije nisam postigao šta sam želeo. Naravno da čovek kao kupac postavlja granice, ali isto tako čovek za vreme aukcije dođe u stanje euforije, koje može biti opasno. Postoji jedna slika Salvadora Dalija koja mi se uvek veoma dopadala i koju sam po svaku cenu hteo da imam. Za vreme telefonske aukcije, povećao sam svoj limit tri puta i ipak je nisam dobio».

Posedovanje daje moć, u kojoj se otkriva karakter kolekcionara: «Slike treba da budu izložene javnosti da bi se pokazala snaga umetnika. U isto vreme postoji odgovornost kolekcionara da dela poznatih umetnika koje privatno drži, ne pokazuje samo jednom malom broju ljudi. Svako treba da ima mogućnost da vidi deo naše istorije i kulturnog nasleđa i da to razume. Odgovornost je na nama». U umetnosti, kao i svemu drugom.

Prestup broj 36