FRANZ KAFKA
Ida Labudović
Držači
za knjige, figure od stakla, majice sa njegovim likom i višečasovne ture »Kafkin
Prag«, danas predstavljaju komercijalizovanu legendu o Francu Kafki koja, kao
turistička atrakcija, postoji nešto više od jedne decenije. Mapa njegovog
boravka u Pragu koncentrisana je na centar starog grada i na njoj su ubeleženi
kuća u kojoj je rođen, sinagoga u kojoj je imao Bar Micva (sticanje zrelosti po
jevrejskim verskim propisima), osiguravajuća firma u kojoj je radio i stanovi
koje je menjao. Na delo Franca Kafke se u komunističkoj Čehoslovačkoj nije
gledalo sa naklonom, o njemu se nije učilo u školi. Bio je Jevrejin, pisao na
nemačkom jeziku, opisujući situacije nedostojne ljudi u kojima se mogao
prepoznati komunistički režim. U gradu u kome je proveo najveći deo života,
jedna mu je institucija posvećena (»Društvo Franca Kafke«), čiji je
najznačajniji projekat spomenik, otkriven decembra 2003. godine. Nalazi se
između Španske sinagoge i crkve Sveti Duhovi, na granici između Jevrejskog
kvarta i Starog grada. Od velikog je značaja i jedinstvena replika Kafkine lične
biblioteke. Od antikvara Herberta Blanka, koji je sakupio knjige, kolekciju je
otkupila firma »Porsche« i poklonila je »Društvu«
sa namerom, da se ono što je pripadalo Kafki, vrati u Prag. Na ovaj način jedna
prostorija u potkrovlju kuće u jevrejskom kvartu čuva Kafku, dok se Proces
duhovne letargije ne završi i obnovi kulturna i intelektualna raznobojnost.
Kao košava i vrtlog misli. Kao beznadežna godina i bolest. Veliko umeće i potisnuta emocija. Kao Franc i Kafka.
Rođen je u Pragu 3. jula 1883. godine, kao prvo dete Hermana i Julije Kafka, na granici nekadašnjeg jevrejskog kvarta, u kući koja je 1897. godine izgorela i ponovo obnovljena 1902. godine. Danas se na njoj nalazi memorijalna ploča sa njegovim likom. Kafkin otac potiče iz sela u južnoj Češkoj, odakle se seli u Prag. U centru je otvorio radnju sa pozamanterijom, koja je prerasla u velikoprodaju. Na njegov položaj i bogatstvo uticao je i brak sa Julijom Levi, ćerkom iz ugledne jevrejske građanske porodice, koja je i sama bila uključena u posao. Dvoje Kafkine braće su kao bebe umrli, a nakon njih rođene su tri sestre. Najstariju, koja je rođena kada je njemu bilo šest godina, Kafka je opisao kao nezgrapnu, umornu, plašljivu i lenju. U sebi je osećao mešavinu roditeljskih temperamenata: osetljivost, osećaj za pravdu i nemir sa majčine strane i svesnost snage sa očeve, čiji su autoritet i poslovnost osigurali porodici socijalnu i ekonomsku poziciju u društvu. Kada bi pominjao detinjstvo, govorio je o usamljenosti i imao strah od oca. «Pisma ocu» otkrivaju taj odnos: «Katkad sam želeo ohrabrenje u svim prilikama. Bio sam zgnječen prostim postojanjem tvog tela. Sećam se, na primer, kako smo se često svlačili u kabini. Ja slab, mršav, uzak; ti – jak, krupan, širok. Već sam se u kabini osećao žalosno i ne samo prema tebi, već i prema celom svetu, jer ti si bio za mene mera za sve na svetu» (iz pogovora: Amerika, Beograd 1959). Strahovi su ušli u njegove priče.
Rastao je u češko-jevrejskom okruženju, u vreme kada je socijalni položaj praških Jevreja bio u vezi sa odnosom prema nemačkom društvu i kulturi, tako da je njegov otac vremenom napustio češki jezik, a Kafka u jezičkom smislu imao dvojni identitet. Deo Kafkine egzistencije odvijao se unutar nekadašnjeg jevrejskog kvarta, bio je član Veća sinagoge, dok su u kući proslavljana tri jevrejska Velika praznika: Roš-ašana (Nova godina), Jom kipur (praznik pomirenja, pokajanja i praštanja) i Pesah (oslobođenje iz egipatskog ropstva). Krajem gimnazijskih dana imao je simpatije i interesovanja za jevrejski identitet, kulturu, cionističke ideje i budućnost države.
Kafka je išao u licej na Trgu starog grada, u istoj palati
Kinski gde je bila i očeva radnja, organizovanom na primeru austrijskog
konzervativnog vaspitanja, u kojoj se nastava odvijala na nemačkom jeziku. Na
praškom nemačkom Univerzitetu upisao je prava, pored kojih je pohađao predavanja
iz germanistike i istorije umetnosti. Pravo ga nije toliko privlačilo, koliko
umetnost i literatura i njegovi prvi radovi, koji nisu očuvani, upravo potiču iz
tog perioda. Odlazio je u kafe «Arko» i bio zainteresovan za kabare «Lucerna».
Posećivao je češko i nemačko pozorište, predavanja i književne večeri kada je i
upoznao Maksa Broda,
verovatno
najbliskijeg prijatelja. Interesovao se za filozofiju i pripadao krugu koji se
okupljao u kafeu «Luvr», u kome su se vodile akademske debate. Jedno predavanja
koje je Maks Brod - filozof, muzički i pozorišni kritičar, dramaturg i
kompozitor, održao o Šopenhaueru, a na kome je Kafka prisustvovao, odvelo ih je
u duge razgovore u šetnji po ulicama Praga. Brod ga je uveo u praško literarno
društvo i noćni život i Kafka primećuje da su njih dvojica u osnovi sasvim
različiti. Idealizujući vreme i odnose, Prag je u to vreme bio mesto teatra
nemačkog jezika, koje je obnovljeno i danas se održava. Bio je grad Smetane i
Dvoržaka, baroka i renesanse, kaldrme i pasaža koji vode kroz unutrašnjost
starog grada, prethodne vekove i mitove, preko kojih Kafka gradi imaginaran svet
svojih priča. Prag u kome je živeo bile su ulice osvetljene kandelabrima, koje
vode kroz suprotnosti kao što su Dvoržakove Slovenske igre, sa jedne strane
isprepletane melanholijom i čežnjom, a sa druge alegorijom života i ljubavi.
Godine 1906. Kafka doktorira prava. Prema austrijskom modelu i u
kraljevini Češkoj je za apsolvente prava bilo uobičajeno da godinu dana imaju
praksu, što je produžilo njegovu finansijsku zavisnost od oca. Praksu je imao na
sudu i u to vreme često provodio popodneva u kafeu, u čitanju dnevnih novina i
časopisa. Nakon nekoliko nedelja traženja, Kafka je oktobra 1907. našao posao u
osiguravajućoj firmi «Assicurazioni Generali». Devetočasovno radno vreme se
umnogome
razlikovalo od ležernog života na koji je navikao tokom prakse. Početkom 1908.
godine Kafka shvata da celodnevni boravak u birou nije dugo moguć, jer mu ubija
njegovu literarnu kreativnost. Na leto iste godine prebacuje se u drugu firmu,
sa fleksibilnijim radnim vremenom, što mu omogućava više vremena za pisanje.
Godine 1908. i 1909. on objavljuje svoje prve radove u Minhenskoj reviji
«Hyperion», novelu «Opis jedne bitke», kao i u praškoj «Bohemii» Od tog vremena
vodi i dnevnik. U prvo vreme Kafka je pokazivao interes
na poslu, da bi se on kasnije pretvorio u odbojnost prema birokratskom
zanimanju.
Tokom tih godina obilazio je sa Maksom Brodom mesta za zabavu, noćne klubove i bordele praškog starog grada. Tada se rađa i intimna veza sa raskalašnom kelnericom Julianom Sokol. Privatne kontakte Kafka je uglavnom ostvarivao i negovao u kafeima «Arko», «Luvr», «Central», karakterističnim za evropske metropole početka veka. U njima se sastajao pored Maksa Broda i sa Francom Verfelom, kome je zavideo: Mrzim V., on je zdrav, mlad i bogat, u svemu drugačiji. U periodu od 1910. do 1912. godine vodio je kulturni život sa izuzetnim intenzitetom, koji se kasnije nije ponovio. Voleo je putovanja sa saputnikom Maksom Brodom, u kojima je video i koristio mogućnost posmatranja prirode, žena, odnosa, gradova i letovališta.
Vreme kada je «Društvo praške jevrejske omladine» pozvalo Kafku da čita javno svoja dela na književnim večerima 1912. godine, je ujedno i vreme kada on počinje da se interesuje za Judaizam, upoznaje se sa jevrejskom istorijom i uči hebrejski jezik.
Najbolje vreme za pisanje za njega je bilo između deset uveče i šest ujutro. Često je menjao stanove, kako je bio osetljiv na buku, koja ga je ometala u radu. U nekim od njih su nastali «Amerika», «Proces», «Preobražaj», poruke, simboli i apsurdi na koje je ukazivao. Koliko god je pre bolesti malo napuštao Prag, zbog tuberkuloze koja je dijagnosticirana 1917. godine, morao je često da odlazi na selo i u sanatorijume.
Svoje prve erotske utiske Kafka je stekao u kući, posmatrajući devojke koje su radile za porodicu: «Kad je šesnaestogodišnji Karl Rosman, koga su njegovi siromašni roditelji poslali u Ameriku zato što ga je jedna služavka zavela i dobila dete s njim, uplovio u njujoršku luku na već usporenom brodu, ugledao je odavno posmatrani kip boginje slobode u sunčevoj svetlosti koja kao da je odjednom postala jača» («Amerika», Beograd 1959).
Karakteristika Kafkine seksualnosti bila je od privlačnosti do odvratnosti, želje i straha, požude i odbojnosti. Posmatrao je sebe i svoje telo od narcizma do mržnje i pisao o tome kako ga žene doživljavaju. Ređale su se neuspele ljubavi «Večitog sina», čiji je otac bio centar dela egzistencije (Peter-André Alt, Der ewige Sohn). Nekoliko veridbi koje je objavio, posle par meseci bi povukao.
Nakon obavljenog praktikuma, boravio je kod svog ujaka na selu,
gde se vozio po seoskim putevima, igrao bilijar, pio pivo, pomagao seljacima i
kupao go u ribnjaku. Tada upoznaje devetnaestogodišnju bečlijku Hedvig Vajler,
koju Maksu Brodu u jednom pismu opisuje kao ružnu.
Sugestijom
i samoobmanom, simpatije prema njoj rastu: noćas sam sanjao vaše kratke debele
noge i tako otkrio lepotu devojke i zaljubio se. Jačinom imaginacije, razvila se
platonska veza kroz intelektualne razgovore o društvenim kretanjima, filozofiji,
literaturi. Ona je bila prva ljubav, pored Felicie Bauer i Milene Polak, sa
kojom je ostvario odnos preko pisama, u kojima se jezik pretvarao u fantaziju.
Felicia Bauer, sa kojom je korespondencija trajala preko pet godina, možda je i
njegova najtužnija ljubav. Bila je kapriciozna koketa, u suprotnosti sa
povučenim građanskim ponašanjem. Aprila meseca 1914. godine Kafka objavljuje
veridbu sa njom, koja je proslavljena krajem maja, sa porodicom u Berlinu.
Podrazumevalo sa da će se ona preseliti u Prag, međutim, po povratku u vrelo
praško leto, Kafka se predomišlja. Godine 1917. raskida veridbu sa Feliciom, u
to vreme mu je zdravlje već narušeno i pojavljuju se prvi ozbiljni znaci
tuberkuloze. Piše romane «Proces» i «Amerika». Još jedna bolest i oporavak u
pansionu početkom 1919. godine, malo čita, retko piše, vreme uglavnom provodi u
šetnjama i u praznom pansionu upoznaje plućnu bolesnicu Juliu Voriček,
dvadesetosmogodišnju češku Jevrejku o kojoj piše Brodu: zaljubljena u bioskop,
operete, puder i šlajer... više vesela nego li tužna.
Polovinom septembra iste godine Kafka se verio po treći put.
Korespondencija sa Milenom Polak, koja je živela u Beču, počinje
1920. godine, najpre oko pitanja književnosti i prevoda. Pisala mu je februara
meseca, tražeći od njega odobrenje za prevod «Ložača» na češki. Prvi put su se
sreli u kafeu «Arko». Njihova ljubav započinje u Meranu, u vreme kada se lečio
od tuberkuloze. Milena je rođena 1896. godine u Pragu, u porodici doktora Jana
Jesenskog. Protiv očeve volje udaje se za deset godina starijeg Ernsta Polaka,
korespondenta jedne banke u Pragu, koga je izdržavala finansijski. Zajedno
odlaze za Beč gde on nastavlja da radi u banci, provodeći vreme po kafeima i sa
ženama. U Beču je živela na rubu egzistencije, radeći čak i kao nosač na
železničkoj
stanici. Svoj prvi tekst o Božiću u Beču objavila je u češkoj «Tribuni», 1919.
godine i tada počinje da prevodi Kafkina dela. Dva meseca nakon početka
dopisivanja sa Kafkom, Milena preuzima inicijativu i oslovljava ga sa Ti.
Napisao joj je 134 pisma, objavljena posle njegove smrti. Krajem juna 1920.
godine, Kafka odlazi noćnim vozom za Beč, gde uzima sobu u jednom hotelu pored
stanice. Sledećeg dana Milena dolazi po njega i oni odlaze u šetnju na
periferiji grada. U Bečkoj šumi proslavljaju Kafkin tridesetsedmi rođendan.
Vezuje ih obostrana strast. On se nakon četiri provedena dana sa Milenom, vraća
u Prag: «Ponedeljak prepodne. Jutros sam primio pismo od petka, nešto kasnije
ono koje si pisala u petak noću. Prvo je tako tužno, jedno tužno stanično lice,
tužno ne toliko zbog sadržaja, koliko zbog toga što je zastarelo, jer je sve to
već prošlo, to što smo zajedno bili u šumi, zajedno u predgrađu, zajedno na
vožnji. Ta zajednička vožnja, prava kao strela, strmom ulicom, pa natrag alejom
po večernjem suncu, stalno traje, ne prestaje a ipak je glupa šala reći da ona
traje... A onda je opet tu pismo koje si noću pisala,
neshvatljivo da čovek može uopšte da ga čita, neshvatljivo kako grudi mogu
dovoljno da se šire i skupljaju da udahnu vazduh, neshvatljivo kako čovek može
biti daleko od Tebe» (deo pisma preuzet iz knjige: Ana Šomlo, Bila sam tvoje
more, Beograd 2005).
U Pragu se nalazi sa verenicom Juliom, kojoj predlaže raskid. U oktobru 1921. godine Kafka se nakon više od godinu dana sreće sa Milenom, koja je došla u posetu ocu. On joj tada predaje svoje stare dnevnike, čime joj ukazuje veliko poverenje.
Za vreme okupacije, u znak ličnog protesta, iako nije bila Jevrejka, Milena je nosila Davidovu zvezdu. To ju je odvelo u logor, gde je i umrla 1944. godine. Bila je nekonvencionalna, buntovna, nezavisna, ekscentrična, avangardna i svestrana: «umerenost je komplikovana osobina i najteža vrlina, zato što podrazumeva unutrašnju sigurnost» (Put do jednostavnosti, Beograd 1997). O Kafki je pisala: «bio je veoma plemenit, ali bih rekla da je to sakrivao kao neko ko se stidi što ima prednost pred drugima. Nikada nije uradio ništa što bi pokazalo kakav je, a najlepše stvari je činio tiho, sa stidom, u potaji».
Obe Kafkine ljubavi stradale su u Holokaustu, Juliu su esesovci zatvorili i transportovali u Aušvic, gde je ubijena.
Godine
1923. Kafka sreće dvadesetpetogodišnju Doru Diamant, koja je poticala iz
konzervativne jevrejske porodice i sa njom živi u Berlinu. Bila mu je pratilac
poslednjih godinu dana života, sa njom je ostvario vezu kao u braku, osećao
intimnost verovatno kao ni sa jednom ženom do tada i obnovio san o odlasku u
obećanu zemlju - današnji Izrael, u kome bi živeli bez intelektualnih stega.
Dora je bila njegova ljubavnica, poverilac i heroina svakodnevnog života, koji
je usled njegove bolesti bio pritiskan sve većim teškoćama. Ona ga se seća: bio
je visok i vitak, tamne kože i velikih koraka. Sa Dorom Diamant Kafka je blizu
smrti, delio život oslobođen straha da će izgubiti svoju slobodu. Za Feliciu
Kafka je ostao nedokučiv, prema Mileni nije preuzeo inicijativu, u pokušajima da
sina pretvore u muža obe su narušavale njegov identitet.
Kafka je imao ambivalentan stav prema svetu koji je i prihvatao i odbijao. I u religiji je bio negde između, ni vernik ni ateista, poslu, jeziku, ljubavi koje su bile telesne, ali duhovno neostvarive. Neženje je izjednačavao sa samoubicama. Osećanje straha i krivice bilo je snažno, sumnje su ga činile nesrećnim. Pisao je o razaranju pojedinca, izgubljenosti, zagušljivosti epohe, monotoniji svakodnevnog života. U svom dnevniku je 1916. godine zapisao: «posmatrana sa gledišta literature, moja je sudbina sasvim jednostavna». Kafkin dnevnik sadrži veliki broj skica, misli, fragmenata i gotove tekstove.
Njegova osetljivost bila je presudna, kao i unutrašnja teskoba koja ga je opterećivala, bezizlaznost: definitivna je samo patnja. Predosećao je mračne sile koje uništavaju svet. Pisao je o progonjenima, razapetim i izlomljenim: Karlu Rosmanu, Gregoru Samsi, Jozefu K. Živeo je između košmara i sna, koji je za njega imao posebnu moć. Njegove su se noći odvijale u dve faze, kroz san i nesanicu. Idealne uslove za pisanje video je u unutrašnjoj sobi zatvorenog podruma. Ironija, disharmonija sa kojom je živeo, nepoverenje, zamornost birokratije, halucinacije, simbolika i trivijalnosti mešaju se u njegovim romanima.
Od Broda je tražio da uništi sve što za njim napisano ostane, međutim Brod je to objavio: «Dragi Makse, moja poslednja želja: sve što se u mojoj zaostavštini (dakle, u ormanu za knjige, za rublje, u pisaćem stolu, kod kuće i u kancelariji, ili je bilo kuda odneseno pa ga ti zapaziš) bude našlo od dnevnika, rukopisa, pisama tuđih i mojih, zabeležaka itd, neka se bez ostatka spali, isto tako i sve napisano i nacrtano što se našlo kod tebe ili drugih, koje zamoli u moje ime da tako postupe. Za pisma koja ti ne bi hteli predati, neka se bar obavežu da će ih sami spaliti. Tvoj Franc Kafka» (iz predgovora: Proces, Novi Sad 1974). Najveći deo onoga što je napisao štampano je nakon Kafkine smrti.
Terapije
za ozdravljene podrazumevale su višečasovno ležanje na suncu, šetnje na čistom
vazduhu i bogate obroke. U jesen 1921. godine Kafka uprkos lošem zdravlju uzima
učešće u kulturnom životu Praga. Iste godine odlazi u sanatorijum, a zatim na
poljsko dobro svoje sestre, čiji ambijent opisuje u «Zamku». Društveni život mu
je nadalje ograničen na porodicu i retko viđa prijatelje. Izgubio je dosta
kilograma, malo spava, puno kašlje i odlazi u depresiju. Penzionisan zbog
bolesti, sa onim što je primao teško je živeo u Berlinu, u kome je inflacija
bila velika. Početkom 1924. godine je njegovo zdravstveno stanje bilo tako loše,
da nije mogao da izlazi iz kuće. Dve godine pre nego što je bio vezan za krevet
napisao je: ceo život umirem i sada se to doista i dešava. Umro je u
sanatorijumu kraj Beča, juna 1924.godine.
Život čija je stvarnost u Kafkinom biću bila toliko kontradiktorna, pomešana sa prirodnim mogućnostima tela i utrobe, u kome se sve odigravalo kroz moru sa trenucima nade, ostavio je veličanstvene misli i nezaboravne situacije, koje su postale deo ovozemaljske večnosti.