Iz romana
Podaci o knjizi
Roman JEVREJSKA PERIKA objavljen je prvi put u izdanju beogradske "Prosvete",
2000. godine i doziveo sest izdanja, na latinici i cirilici. Za odlomak iz
romana pod naslovom "Jevrejska ulica" dobio je 1996. prvu nagradu za
pricu podgoricke "Pobjede", a za poglavlje iz istog romana "Prevrtac
ogledala" prvi nagradu Jevrejske opsine Beograd 1999. Roman je dobio,
takodje i godisnju nagradu izdavaca za najbolji roman za 2000. godinu.
Preživeo sam u startu, po rodjenju, tri kliničke smrti.
Majčino mleko me je držalo u životu. Ali kad
su me odbili od sise, prestao sam da jedem. Otkazuje mi digestivni trakt,
učeno rečeno.
Bilo je to četrdesetih godina u zlatoglavoj Moskvi. Vreme velike gladi i
nestašica. Još nije bilo ljudožderstva kao u Sibiru.
Alja i Ivan su očajni.
Aleftina je optrčala sve dečje bolnice u stoglavoj Moskvi. Bilo ih je
malo manje od tuce.
Svugde ju je čekala tovarišč Smertovna, preobučena u lekarski
mantil, s muškom perikom i sa penkalom. Ponavljala je kao izgrebana gramofonska
ploča: bebac samo diše, ali je dete zapravo gotovo mrtvo.
Majka je moju kliničku smrt primila straoba ozbiljno, kao putaču preko
moje sklepane kolevke.
Kolevka je bila kraj prozora koji je gledao
u Sadovo Spasku ulicu, okupanu zubatim suncem i iskićenu ledenlušama.
Majka je prvu kliničku smrt shvatila kao katastrofu, druga ju je
izbezumila. Došlo joj da poludi od bola.
Obijala je pragove dečjih poliklinika da bi me otela iz zagrljaja tov.
Smertovne, koja je već uzela njenog brata blizanca Sergeja i odnela, pre
godinicu ipo, moju sestru Ljiljočku. Ljiljka nije doživela drugi rodjendan.
Svi lekari na odeljenju, bez konzilijuma, bili su složni u jednom. Nema mi
života.
Ja sam, vele, mrtav, samo dajem znake života.
Ulubljenim crvenim tramvajem, što je kružio moskovskim Sadovim koljcom,
Baštenskim prstenom, odnela je svoj zavežljaj koji diše kući.
Ne. Nije ga spustila u mrtvačnicu što se stisnula uz Upravnu zgradu, sa
raskošnim portalom, u blizini ulice Matroska tišina.
Nije se predavala.
Pedijatri su bili dosadni i neumoljivi kao mastionica u prosekturi. Oni su za
mene imali ispisanu, nepresavijenu, tek iščupanu iz bloka, pristupnicu
smrti. Oštambiljenu da bi bila uverljivija.
Svi su pedijatri grešili, do jednog - oštronosog i protegljastog doktora
Avrama Langavoja.
Starog kao Tanah, veselog kao mladoženja Tore.
I on je, starik Avram, koristio poslednje troške života i disao.
Kad ga je moja majka našla u pretrpanom stanu u Manježnoj ulici i uhvatila
za studenu, staračku ruku da ga povede u naš stan u Sadovo Spaskoj, nije
bio oduševljen. Noge su ga izdavale, ne izlazi. Vrtoglavica ga je bacala na tlo,
zemlju.
Majka kleknu, poljubi ga u ruku, osutu staračkim pegama. Pomenu i svoju
majku Saru, moju babiju.
“Vi morate doći. Slavik ne sme da umre”.
Otkud je doktor znao moju babu Saru, ja to ne mogu da znam. Ali Osipovič
uzdišući poče da traži svoju trbatu, kožnu torbu sa instrumentima.
Doktor Langavoj je od kuće poneo toliko snage da se popne uz
šest basamaka do ulaznih vrata u Domu za strance, dokotura se do naše sobe u
Sadovo Spaskoj ulici.
Disali smo, usta u usta, primarijus Lanagavoj i ja, ututkan u pelene. Kao da
jedan drugog uveravamo da smo još u životu. Dah u dah.
Njegovi su pokreti bili škrti i definitivni.
Smrt ga je uhodila, duvala mu za vrat, a mene je cimala za ružičaste pete.
Bili smo na istom splavu smrti, ali nismo klonuli dahom.
Kraj doktorovog filcanog šešira stajao je naprstak samogona bez venca i
kiseli krastavac.
Na poledjini ispisane dijete za Slavika, i
detaljnih uputa o režimu lečenja, koje je ispisao doktor Avram, na
poledjini istog komada hartije ispisao je krupnim, kitnjastim slovima – Haim.
Otišao je iz našeg stana mladalačkim hodom i sa radosnim smeškom, taj
primarijus Langavoj. Meni je, dakle, on rekao haim.
Ne bih se zakleo da nije zviždao i gegao se u hodu kao provodadžija.
Ne sećam se da li sam mu namignuo, ali sam hteo.
Majka Alja je dala za manje od godinu dana dvadeset litara svoje skupe krvi A
grupe, kao davalac krvi, u Zavodu za transfuziju
krvi na Taganjki, da bi dobila povlašćenu karticu G-18.
Povlašćena kartica značila je život za njeno jedva dišuće
dete u već izgladneloj Moskvi, u kojoj se racionalizuje ishrana.
Jeo sam papicu koju je u svojoj recepturi prepisao dr Langavoj, pio odvare i
gorke lekove.
On me je krstio Haim, ali sam ja Slavik i haim.
Gledao sam niz Jevrejsku ulicu, što se svijala u blagi zakrpljeni rukav, malo naheren. Valjda se krivila pod teretom dvospratnica sa ugaonim, usečenim balkonima.
Ulica je pri dnu bila jednim zamahom presečena sivom sandučarom strmog krova, magacinom sa smrvljenim prozorima. Kao što je odozgo odstupnica iz Jevrejske ulice bila odsečena Dušanovom ulicom.
Dobar deo dana provodio sam na barušavoj kaldrmi u Jevrejskoj ulici, kojom se prokradao duh nestalih komšija, dorćolskih Jevreja.
Ćulio sam uši kao terijer, sa okerastom belegom.
Okretao sam se oko sebe kao čigra sve u strahu da će se pojaviti neko omotan snežnim čaršavom, usred bela dana, čaršavom na kojem je snivao svoje razvašarene snove i skrivao svoje strahove, znojio se i buncao od radosti, mesečario od bola.
Tražio sam ni sam ne znam šta i koga. One koje su odvezli Nemci u kamionu smrti prema Avali, u dušegupki.
Bio sam uporan, nisam odustajao.
Mora biti da je neko nadživeo smrt. Mora. Ja sam to znao. Slutio sam svim svojim porama.
Tražio sam preživelog rabija, koga je sačuvao palac sudbine i odveo ga u tamni vilajet tavana. U podrumsku memlu ututkanu ćebetom paučine i sivim baršunom slepih miševa.
Vodila me je slutnja, vodila me je bezumna nada. Valjda. Ne znam.
Zažuteli list, nalik Davidovoj zvezdi, prionuo mi je na grozničavo čelo.
Preda mnom je iskrslo golo golcijato drvo. Od straha je sa sebe streslo sve, do poslednje lista.
Ja sam tražio zvezdu padalicu i čarobnu travku spasa.
Pamtim Davidovu zvezdu na ukrivljenom rukavu mog pobočnog dede Ilje Jakovljeviča, rabija iz Tjumenjeva. Deda Jakovljevič je osetio komfor nemačke dušegupke u zaseoku Zakatovsk.
Nije mi mahnuo ni sa jednog odškrinutog okna u Jevrejskom sokaku. Nije ga bilo ni u jednoj seni avlija koje nisu odavale tajne i bespuće ljudskog daha i nestajanja.
U jednom trenutku – sećam se toga, kao danas,- uštinuo me je škrbavim prstima rabi Ilja, uštinuo do bola i spepeljenim usnama prošaptao: "Pomni!"
Toga sam se setio kad sam navlačio dugačke, teget pantalone. Setio sam se mog dim- dede Ilje sa plehanim naočarima koji je tražio čarobnu formulu Golema i bdio nad sudbinom nestalih, kojima je i sam pripadao.
Ne mogu da se zakunem, ali znam: On me je pratio u pohodima u Jevrejsku ulicu i pravio popis na malom rabošu, spisak nedostajalih kao da je u tome alhemija i sveznanje jevrejske duše. To je bilo poglavlje koje je nedostajalo njegovom učenom traktatu o Golemu i bisagama reči što su se otimale za svoj smisao.