Kakve veze imaju irski pabovi sa verskim hramovima? Nikakve, naravno. Osim u Dablinu, gde je cuvena boemska cetvrt grada, Temple Bar, dobila ime po jednoj sinagogi. Kazu da se tu, u centru grada, na juznoj obali Lifija, inace jedne spektakularno mracne reke koja preseca Dablin na pola, nalazio hram, te da je Jevrejima koji su se ovde okupljali bilo zabranjeno da zalaze u okolne ulice …

Tako pisu turisticki vodici. Posto Irci obozavaju razne legende, ova - kao i svaka druga irska prica - ima bar jos nekoliko rezervnih varijanti. Neki kazu da je Temple Bar dobio ime po izvesnom Robertu Templu koji je bio dobar covek pa je ovde sagradio prvo sirotiste, drugi kazu da se prvi bar u tom kraju zvao Temple i da nikakvog sirotista nije bilo, a treci slezu ramenima i mirno ispijaju svoje pinte Guinnessa, posto ih se sve to ne tice.

Kako bilo, Temple Bar je danas najprometniji i najpopularniji deo Dablina. Kroz male, uske ulice, osim prolaznika, odusevljnih Dablinom i irskim pivom, teturaju i velike ambicije: tu je podignut novi muzicki centar, zatim muzej vizuelnih umetnosti, filmski centar, galerije i pozorisne scene, a o pabovima, kafeima i bircuzima svake vrste da i ne govorimo.

Ovde guzva pocinje ujutro - turisti, jos mamurni od sinoc, nesigurnim, ali upornim korakom probijaju se izmedju ulicnih prodavacica suvenira i pijacnih tezgi sa knjigama. Iza coska se cuju irske gajde, a malo dalje flamenko - neki momci kojima je Andaluzija otkazala gostoprimstvo zbog nedostatka sluha, sada su na privremenom radu u Dablinu. Tu je i cura sa irskom harficom - ni sama sebe ne cuje, jer se prekoputa Nigerijci razbijaju na onim metalnim buradima… Ima i nekih klovnova, i propovednika i Engleskinja rumenih ko jabuke… I tako to ide do uvece, na veliku radost dece i penzionera, a prava zurka pocinje naravno bez njih, tek kada padne mrak, a slavine crnog piva po lokalnim pabovima siknu kao latinske fontane.

Templ Bar nije samo lep i uzaludan pokusaj da se Latinski kvart preseli u Dablin, vec i nesto mnogo konkretnije- to je veoma unosno preduzece za prodaju lake zabave, teske cuge i popularne kulture. Firma "Temple Bar" nastala je pre deset godina, i u nju je do sada ulozeno preko 150 miliona evra. Novac je dat za plocnik u pesackoj zoni, regeneraciju starog vodovoda, sminkanje eksterijera i enterijera, recju - za obnovu i izgradnju.

Pored sredjivanja starih, podignute su i nove gradjevine i otvoreni novi pabovi i restorani i sve ostalo sto bi moglo da zanima jednog znatizeljnog gosta drevnog grada Dablina. Jedini uslov je bio da sve to izgleda kao da je zaista staro. U tome se uspelo, jer kada kroce u Temple Bar, turisti imaju utisak da su se vratili bar sto godina unazad. Pogotovo oni iz Japana.

Kako bilo, staro ili novo, autenticno ili ne, strano ili domace - sve se to do uvece stopi u jedan veseo, otkacen, i prilicno pijan svet. Irci sebe smatraju temperamentnijim od ostalih severnjaka, u cemu ce se mnogi sloziti. Ali, da bi se opustili, ovi severni Latini moraju prvo da popiju bar 5-6 tura piva, ili cega vec ima. A Templ Bar je idealno mesto za to.

Jedan od najuglednijih i najstarijih dablinskih pabova, "The Palace", nalazi se na pocetku kvarta. "Palace" je istovremeno i operativni stab irskog novinarstva, jer je blizu redakcije "The Irish Timesa". Iznad sanka je cedulja napisana crvenom drvenom olovkom na listu iz skolske sveske : "kanarinac se ceni po pevanju, a covek po prici". Irci vekovima treniraju svoju duhovitost i pamet po pabovima, a posto svi pricaju bez prestanka i gotovo istovremeno, zamor ljudskih glasova prerasta u buku kakva je verovatno vladala u Vavilonu pet minuta pre rusenja kule.

Dobar pab se pored zhamora, poznaje i po tome sto se retko kreci. "The Norseman", u samom jezgru Temple Bara, slavan je zbog svoje neokrecene tavanice sa generacijskim slojevima duvanskog dima. Ovo s tavanicama je jedan od neobjasnjivih momenata irskog ponosa kad su u pitanju pubovi.

Naravno, Irci su najvise ponosni na svoje nacionalno pice - crno pivo Guinness. Prema njemu se odnose s postovanjem i odgovorno. Za razliku od svega ostalog sto ih okruzuje oni u odnosu na Guinness ne trpe nikakve improvizacije. Zna se sta je pravi Guinness, kako se pravi, kako se sluzi i kako se pije.

Kao kod poletanja aviona, najkriticnaja faza kod Guinnessa je tocenje. Zato obuka segrta - barmena traje bar dve godine. Ako nije mnogo bistar, i duze. Cilj je da se na kraju, rutinom majstora ustrca mlaz ledenog piva u dve trecine case i saceka da se slegne. Zatim se dopuni do vrha i, dok je tecnost jos smedja od mehurica vazduha, spusti na sank ispred musterije. Ovaj poslednji treba da saceka da se pivo slegne, odnosno da skroz pocrni. Idealan pint sastoji se od tela (body) - crnog kao ebanovina, i glave (head), pene boje slonovace. Zato dobro natocen Guiness podseca na klavijaturu lepog starog pianina.

Ali, pab nije samo mesto gde se pije, vec pre svega mesto gde se druzi, a u poslednje vreme i zaljubljuje. Iz razloga razumljivim samo Ircima, a mozda malo i Balkancima, zenama je ulazak u pabove bio zabranjen sve do II Svetskog rata. Posle se sve promenilo, i to nabolje. Danas se po pabovima od svih lepih Irkinja mogu videti najlepse. Lokalna moda i obicaji nalazu da - makar bila zima i poplava nosila prolaznike po ulici - devojke i zene budu obucene u kratke i lagane haljinice sa velikim dekolteima i izrezima na ledjima, a na nogama da nose samo letnje sandalice.

A kako je to nekad izgledalo opisavao je Englez John Gamble u svojim "Skicama iz Dablina" 1826. godine: "Pabovi u Dablinu su toliko odvratni svinjci da je pristojnom coveku muka i da prodje pored njih… a oni elegantni su ekstavagantniji i od najskupljih londonskih"

Dobar pab mora da ima dobru pricu. "Davy Byrne’s" je poznat po tome sto je Michael Collins, vodja irskih republikanaca jedne decembarske noci 1921 iz Londona, nakon upravo zavrsenih pregovora o nezavisnosti, poslao ovamo telegram "spremajte pice, irsko pitanje reseno".

Ovaj pab je znamenit po jos jednom stalnom gostu. Rec je o Leopoldu Bloomu, koji je uz predsednika Hercoga svakako najpoznatiji irski Jevrejin na svetu. Razlika je u tome sto se g. Bloom, za razliku od g. predsednika nije rodio u Dablinu. Zapravo, g. Bloom se nije rodio uopste, pa zato nikad nije ni postojao, osim u romanu Jamesa Joycea "Uliks".

Medjutim, kao sto u Irskoj crta izmedju stvarnosti i price o stvarnosti nije bas najodlucnije povucena, slicno je i sa crtom izmedju literature i pravog zivota, narocito posle par tura pica u lokalnom pabu. Zato i danas, ako svratite do Davy Burnesa, prvo sto cete videti ispred puba je spomen-ploca "Leopold Bloom je bio ovde" a kad udjete, mozete da narucite isto sto je i on narucio pre sto godina - sendvic s gorgonzolom i casu burgundskog.

Samo sto necete platiti sedam penija kao on, nego malo vise.

Dejan Novacic                 

Knesset Orach Chayim Progressive/Liberal Synagogue in Dublin