Godina 1935. u Beogradu. Četrnaestogodišnji dečak po imenu Tuvi držao je za ruku svoju mlađu sestru dok su silazili niz strmu ulicu prema Jaliji, vraćajući se iz sinagoge Bet Israel. Obožavala je svog brata i igru svakog Šabata: kada bi stariji čestitali praznik, ona bi se sakrila na ulaznom stepeništu, iza stuba. Bila je najsrećnija devojčica sa loknama koje su joj pokrivale bademaste oči. Brat je ubijen, sinagoga je razorena. i godine sreće nikada više neće postojati. Tako je bilo u gradu severnom i južnom, tamo gde se govorilo na jidišu i tamo gde se odpozdravljalo na ladinu. Svuda užasi rata i uništenje, šest miliona mrtvih za kojima je ostao muk. Da li će se ikada saznati da su postojali David, Samuilo, Rifka, Aron, Rebeka.....

U knjizi Simona Vizentala »Jeder Tag ein Gedenktag: Chronik jüdischen Leidens» (Svaki je dan spomen-dan: hronika jevrejskih stradanja) piše: 14. avgust 1941. godine – uhapšeni su poslednji Jevreji Banata, 2500 muškaraca, žena i dece dovedeni su u Beograd. Muškarci su najpre smešteni u logor »Topovske šupe«, a zatim odvedeni i streljani kod Jabuke blizu Pančeva; 18. oktobar 1941. godine - prilikom jedne »akcije« u Beogradu, odvedeno je 3500 Jevreja u logore na prinudni rad, a odatle u smrt.

Napor. Istrajnost. Upornost. Snaga. Opsesija da se dođe do pravde. Simon Vizental je ceo svoj život posvetio nestalima u Holokaustu i postojao je kao predstavnik ne samo jevrejskih, već svih žrtava: »Za sopstveno dobro učite iz naše tragedije. Nije pisano pravilo da sledeće žrtve moraju biti Jevreji. Videli smo da je u Nemačkoj počelo sa Jevrejima, ali su narodi preko dvadeset drugih nacija takođe bili ubijeni. Kada sam započeo sa ovim poslom rekao sam sebi: tragaću za ubicama svih žrtava, ne samo jevrejskih. Boriću se za pravdu» (Penthouse Magazine, 1983)

Pomogao je da se preko 1.100 nacističkih ratnih zločinaca privedu pravdi, među njima i Adolf Ajhman: »Želim da ljudi znaju, da nacisti ne mogu da ubiju milione ljudi, a da zatim od toga pobegnu«. Govorili su mu da se okrene budućnosti, ali je on u sjaju sveća koje gore za Šabat video duše miliona. Takav se utisak ima kada se uđe u Memorijalni muzej »Yad Vashem« u Jerusalimu: mrak pod kojim nestaje ravnoteža i obrisi glasova, plamena i imena dece koja su ubijena.

Simon Vizental je umro u Beču, 20. septembra 2005. godine. Sahranjen je u Izraelu. Primio je preko 60 odlikovanja, među kojima je ordenje austrijskog i francuskog Pokreta otpora, holandsku »Medalju slobode«, Lige ujedinjenih nacija za pomoć izbeglicama, »Zlatnu medalju« američkog kongresa, francusku »Legiju časti«. Britanska kraljica Elizabeta II ga je odlikovala ordenom viteza, a austrijski predsednik Hajnc Fišer (Heinz Fischer) najvišim ordenom republike Austrije, u junu mesecu ove godine. Počasni je doktor 17 univerziteta u Americi, Evropi, Izraelu i među njima u Sarajevu, od 1996. godine: »Tokom života sam primio veliki broj odlikovanja koja će umreti zajedno samnom, ali će centar Simon Vizental nastaviti da živi kao moj zalog«.

Objavio je četrnaest knjiga, među kojima: »Doch die Mörder Leben«, 1967. godine, po kojoj je snimljen istoimeni film; »Die Sonnenblume«, 1969; »Recht, nicht Rache«, 1988; »Jeder Tag ein Gedenktag: Chronik jüdischen Leidens«, 1988. godine i bio inspiracija desetinama pisaca i biografa da napišu knjige posvećene njemu.

Simon Vizental je rođen je 31. decembra 1908. godine u današnjoj Ukrajini (Buczacz u nekadašnjoj Austro-Ugarskoj, zatim Poljskoj, pa Sovjetskom Savezu) i vaspitavan u duhu jevrejske tradicije. »Baka me je učila da Božija služba nije samo služba Bogu, već humanost i čovečnost – služba čovečanstvu mora biti na prvom mestu« (Maria Sporrer, Herbert Steiner: »Ein unbequemer Zeitgenosse«, 1992). Čvrsto je verovao da je jevrejstvo sudbinska zajednica koju čovek ne može da napusti bez posledica. Nakon prodora ruske armije, bežeći od pogroma, godine 1915. odlazi sa majkom i bratom u Beč, gde je dve godine pohađao školu. Zbog antijevrejskog numerus claususa u Poljskoj i nemogućnosti da se upiše na Politehnički institut u Lavovu, studirao je arhitekturu u Pragu. Po povratku u Lavov radio je kao arhitekta i godine 1936. ženi se svojom školskom ljubavi Silom Muler (Cyla Müller), koja potiče iz familije Sigmunda Frojda. Nakon okupacije Lavova od strane sovjetske armije, morao je kao Jevrejin iz građanske porodice da ugasi svoju firmu i zapošljava se kao mehaničar u fabrici. Kada su Nemci osvojili Lavov, odveden je u koncentracioni logor zajedno sa svojom ženom, da bi kao i milioni drugih bili ubijeni.

Početkom 1942. godine nacisti su proglasili »konačno rešenje jevrejskog pitanja«, kojim je započet genocid. U jesen iste godine većina njegove i rodbine njegove žene je ubijeno, ukupno 89 članova porodice. Sila je zbog svoje plave kose mogla da sakrije jevrejsko poreklo i Vizental joj je nabavio lažna dokumenta, koja su je spasla. »Samo je u jednom Jevrejin u logoru trećeg rajha mogao biti siguran: na kraju čekanja stoji smrt« (iz knjige »Recht, nicht Rache«)

Uz pomoć zamenika direktora logora, oktobra 1943. godine je uspeo da pobegne, ali je uhvaćen juna 1944. godine i vraćen u logor Janovska (Janowska). Pred samu likvidaciju, istočni nemački front je počeo da gubi pod Crvenom armijom, tako da su esesovci odlučili da ostave u životu nekoliko zatvorenika, kako bi izbegli odlazak na front. Preseljavan je u dvanaest različitih logora, da bi od strane američke jedinice bio oslobođen iz Mathauzena, maja 1945. u kome je skoro umro od izgladnelosti: »sa mukom sam se održavao na nogama« (»Recht, nicht Rache«). Rabinu Heru (Marvin Hier), je ispričao da je ubrzo nakon završetka rata bio sa grupom rabina koji su tragali za izgubljenim bibliotekama i našao knjigu u kojoj je pisalo: »Ko nađe ovu knjigu, neka je da mom bratu. Ubice su među nama. Nemojte nas zaboraviti i nemojte zaboraviti naše ubice«. Oporavlja se zdravstveno i odmah započinje sakupljanje dokaza nacističkih strahota. Nije verovao u kolektivnu krivicu: »znam bar dvoje onih koji nisu krivi«, govorio je.

Krajem 1945. godine se nalazi sa svojom ženom, oboje su mislili da je onaj drugi mrtav. Naredne godine dobijaju ćerku Paulinu. Sa ženom je proveo ceo život, do njene smrti 2003. godine. Iste godine objavio je da se povlači. »Nisam udata za jednog čoveka, već za hiljade, milione mrtvih«, govorila je.

Osećaj krivice ga nije napuštao: »kada su stotine hiljada ubijeni – zašto ja živim« (»Recht, nicht Rache«). Na osnovu sećanja sastavlja svoju prvu listu nacista i zločinaca koja je sadržala 91 ime. Dve godine je radio za »U.S. War Crimes Office«. Godine 1947. sa trideset volontera otvara »Jevrejski dokumentacioni centar« u Lincu (Austrija), sa ciljem sakupljanja dokaza za buduća suđenja. Međutim, početkom hladnog rata interesovanje za zločince se smanjilo, a »Centar« je 1954. godine ugašen. Sva dokumenta su predata Memorijalnom centru »Jad Vašem« u Jerusalimu, osim dosijea Adolfa Ajhmana (Adolf Eichmann), koji je kao šef gestapovog odeljenja za Jevreje nadgledao »konačno rešenje«. Godine 1953. Vizental mu ulazi u trag, uhvaćen je u Buenos Airesu i odveden u Izrael, gde mu je presuđeno. Ohrabren hvatanjem Ajhmana, Vizental ponovo otvara »Centar« u Beču, 1961. godine kao »Bund des Jüdischer Verfolgter des Naziregimes«, sa osnovnim ciljem hvatanja ratnih zločinaca, među njima: Franz Stangl, komandant logora Treblinka, dr Walter Kutschmann, odgovoran za ubistvo profesora iz Lavova, Gustav Wagner, komandant koncentracionog logora Sobibora, Josef Schwammberger, komandat geta u Poljskoj. Kao i gestapo oficir Karl Silberbauer, koji je odgovoran za hapšenje Anne Frank i njene porodice, ubijenim od strane nacista. Holandski neonacisti su uspeli da proglase lažnim dnevnik Anne Frank, sve dok Vizental nije pronašao Silberbauera.

»Dokumentacioni centar« se nalazi u trosobnom, skromno nameštenom stanu i radio je sa tri zaposlena. Glavni zadatak je bilo sakupljanje i analiziranje informacija u čemu su ga podržavali prijatelji, kolege i simpatizeri iz celog sveta, sa kojima je održavao vezu i koji su činili »Mrežu«, kao i nemački ratni veterani. Jedan deo »Centra« bavi se desnim radikalizmom i desnim ekstremizmom. Vizental je sakupljao svaki dokument koji bi dobio i sa »arhitektonskim smislom za strukturu, temeljnošću talmudiste i talentom za detektivsko istraživanje« sastavljao je podatke i dolazio do zločinaca. »Dokumentacioni centar« se izdržava isključivo od privatnih donacija.

Godine 1977. osnovan je »Simon Vizental holokaust Centar« na Ješiva univerzitetu u Los Anđelesu, a 1993. godine otvoren Muzej tolerancije »koji bi se morao zvati Muzej netolerancije, jer sadži primere progona« (iz predgovora knjige »Recht, nicht Rache«, prim.I.H.L.). »Centar« je dobio »Academy Award« nagradu za dokumentarni film »Genocid«, u kome su naratori bili Elizabet Tejlor i Orson Vels.

Na Vizentalovu dugogodišnju inicijativu, u gradu u kome je živeo, 2000. godine je otkriven spomenik kao sećanje na 65.000 ubijenih Jevreja Austrije. Spomenik je na Trgu Jevreja (Judentplatz) u Beču, uradila umetnica Rejčel Vajtrid (Rachel Whiteread) i predstavlja biblioteku - Jevreji su narod knjige, Judaizam je knjiga - u kojoj su knjige postavljene u suprotnom pravcu i kao takve ne mogu da se koriste. Posvećen je životima koji su nestali u Holokaustu. Temelj spomenika sadrži imena logora.

Vizentalov rad nije uvek nailazio na odobravanje. Bio je u sukobu sa Brunom Krajskim (Bruno Kreisky). Naime, prilikom formiranja svoje vlade Krajski je izjavio da nekadašnji nacisti mogu biti na svim položajima u vladi, ukoliko nisu počinili zločine: »Ovakva izjava iz usta jednog Jevrejina, sa 21-om žrtvom nacizma u porodici, sigurno je na sve »bivše« (naciste, prim.I.H.L) ostavila dubok utisak i omogućila da oni za njega glasaju« (Maria Sporrer, Herbert Steiner: »Ein unbequemer Zeitgenosse«, 1992).

U slučaju Valdhajm (Kurt Waldheim) bio je u sukobu sa svetskim Jevrejskim kongresom (World Jewish Congress). Njegov život u Beču nije uvek bio bezbedan, ali je smatrao da pancirni pojas i alarmi ništa ne mogu da promene, ukoliko je nekom stalo da ga ubije.

Simon Vizental »nije hteo osvetu, već je tražio pravdu«, napisao je Mihael Lingens u uvodu istoimene knjige. Često su ga pitali zašto je postao lovac na naciste, tada bi rekao sledeću priču: »za jedan Šabat pozvao me je nekadašnji zatvorenik Mathauzena, koji je postao bogat juvelir. Nakon večere me je pitao: - da si počeo da gradiš kuće, do sada bi bio milioner, zašto to nisi uradio? - Ti si religiozan čovek, rekao sam, veruješ u Boga i život posle smrti. U to i ja verujem. Kada odemo na drugi svet i tamo sretnemo milione Jevreja koji su umrli u logorima i oni nas pitaju šta ste radili, biće puno odgovora. Ti ćeš reći ja sam postao zlatar, drugi da je gradio kuće, a ja ću reći - Ja vas nisam zaboravio!«

Jom kipur je jevrejski praznik pokajanja, praštanja i mirenja, čije su osnovne misli moralni optimizam i saosećanje za ljudske patnje. Tada se pale dve sveće: za život i za mrtve. Jedna molitva nas uči da je zakon kao priroda, kada se naruši dolazi do haosa. Pred sam Jom kipur bila sam u arhivu Simona Vizentala. Gospođa Eustraat, koja radi preko 30 godina u Dokumentacionom centru, otvorila mi je vrata Vizentalove radne sobe. Suncokreti su svuda unaokolo i »to ima veze sa jednom pričom na osnovu koje je nastala knjiga »Suncokret«, inače obavezna literatura u američkim školama za predmet etike«, rekla je gospođa Eustraat. U prvom delu knjige je dat opis Vizentalovog susreta sa vojnikom koji umire u jednoj bolnici. Drugi deo knjige se bavi pitanjem šta čovek može, a šta ne može da oprosti. Vojnik je od Vizentala tražio oproštaj, koji on može u svoje ime da da, međutim može li i u ime onih koje je vojnik ubio.

U knjizi »Recht, nicht Rache« Vizental mladima daje poruku: »Preživeti je privilegija koja obavezuje. Uvek sam se ponovo pitao, šta mogu da uradim za one koji nisu preživeli. Odgovor koji sam našao (i koji bi morao biti odgovor svakog preživelog) glasi: želim da budem vaš glasnik, da sećanje na vas držim budnim, kako bi mrtvi u tom sećanju dalje živeli. Ali, mi preživeli nismo samo obavezni prema mrtvima, već i prema generacijama koje dolaze: moramo im preneti iskustva, da bi iz njih učili. Informacija je odbrana«.

Poslednje tri godine naučni saradnici Arhiva rade na elektronskoj bazi podataka, koja će budućim korisnicima omogućiti kompleksno istraživanje. Vizentalu je često postavljano pitanje gde će ostaviti svoje nasleđe. Bečka Jevrejska opština mu je iznela plan osnivanja »Šoa - istraživačkog centra«, gde je pronašao dostojno mesto kome bi, u Austriji, ostavio svoje životno delo. Složio se sa tim da »Simon Vizental Arhiv«, kao samostalna organizacija, bude integrisana u »Bečki institut Vizental« (VWI – Vienna Wiesenthal Institute).

»Njegovo pamćenje može da reprodukuje sa istom oštrinom kao nekada: lica onih koji čekaju smrt, lica onih koji padaju u rake. I on između« (»Recht, nicht Rache«)

Kada sam imao 18 godina, moja je majka, koja je bila zatvorena u Aušvicu, bila prijatelj sa Simonom Vizentalom. Zapravo, poznavala ga je sa nekoliko Kongresa takozvanih antifašista. Oboje nisu bili komunisti i zbog toga su bili izolovani unutar ovih organizacija, tako da su imali dobar međusobni odnos. U to vreme nisam znao šta da radim, bio sam mlad komplikovan čovek i moja majka mu se poverila da bi njen sin trebalo da ima nekoga koga bi prihvatio, vođu, nekoga ko bi mu bio kao otac. Moj otac nije bio u Austriji, već u Americi, kako su moji roditelji bili razvedeni. Vizental je pristao i ja sam postao član njegove «Mreže». Radio sam odprilike godinu dana na Trgu Rudolf (Rudolfsplatz), upravo preko puta mesta gde sedimo. Zatim sam postao novinar i to uticajan novinar, tako da smo radili zajedno u nekoliko slučajeva ratnih zločinaca. Inače, jednom sam bio poslat u Srbiju, u Beograd, da pronađem nešto o jednom ratnom zločincu i tada sam dao intervju za novine. To je bilo odprilike između 1955. i 1957. godine.

Da, on je bio veoma, veoma topla osoba za razliku od onoga što su ljudi mislili o njemu, bio je pun humora. Kada bih imao ljubavnih problema otišao bih kod njega i on bi mi savetovao šta da radim. I druge probleme mi je pomogao da rešim: imao sam jednom udes sa kolima, a nisam imao novac da ih popravim, on mi je dao. Ne samo samnom, to je bio njegov odnos sa ljudima koji su sa njim radili. Sećam se jedne veoma lepe devojke po imenu Sesil. Bila je Jevrejka, ja nisam Jevrejin. Imala je istu vrstu odnosa sa njim kao ja. Upravo me je pozvala, sada kada je umro i rekla mi: «ti se sećaš tog vremena i ja ga se sećam, hajde da se nađemo da o tome pričamo».

Ne nije, on nije verovao da postoji osoba na nebu koja organizuje sve i sudi, ali imao je veoma religiozan način verovanja u korektnost i način na koji čovek treba da se ponaša, pojam greha je bio u njemu veoma religijski i puno mu je značio.

On nije bio cionista i ne bi bio previše Jevrejin, da nije bilo II svetskog rata. Mislim da bi bio neko ko se asimilovao, ali rekao je da je posle Holokausta veoma postao Jevrejin, jer je morao da se identifikuje sa svim tim ljudima i to je želeo. Na taj je način on bio Jevrejin, ali je mogao da bude i kritičar jevrejske politike. Sukobljavao se sa austrijskom Jevrejskom opštinom oko puno toga.

Jedan od problema je bio taj što je bečka jevrejska opština bila u mnogome socijalistička: članovi i vođe su bili socijalisti, a novac je dolazio od gradske skupštine. Dakle, radili su zajedno sa socijalistima i napravili propagandu među Jevrejima za socijaliste. On je bio na drugoj strani, nije bio član, ali je bio na «narodnoj» strani i preferirao je način na koji oni gledaju na ekonomiju. Sve u svemu on je bio veoma korektan čovek i u pravu sa svojim argumentima. Imao je malu grupu unutar Jevrejske opštine, koja nikada nije bila u organima Opštine.

Ne, on nije govorio o ličnim stvarima, ovu knjigu («Recht, nicht Rache», prim.I.H.L) sam za njega napisao. I tada sam pokušao da saznam lične stvari, ali bi mi on odgovorio: «moj život je ono što je moj rad». Kada god bih pokušao da čujem nešto više o njegovom ličnom životu, on bi se zatvorio. Smatrao je da to nije vredno priče, da nije interesantno.

Da, bila je to opsesija. Ako ste neko koga i pre sukoba sa Brunom Krajskim Austrijanci mrze i kada morate da živite u gradu gde 90% ljudi neće da se rukuje sa vama, tada morate biti opsesivni da bi išli dalje. Drugačije nebi mogli da nastavite.

Inače, on nije mnogo razlike pravio između Hitlera i Staljina. Za njega su oni bili skoro jednaki. Govorio je da način na koji je Staljin ubijao ljude nije bio toliko industrijski, ali sa druge strane ubio je više ljudi, tako da nema mnogo razlike. Uvek je kritikovao način na koji komunističke zemlje tretiraju ratne zločince, da im ne sude. Rekao bi: «zapadna Nemačka ne radi ništa protiv njih, a istočna je uradila još manje». Kritikovao ih je i zbog toga su ga komunisti u to vreme mrzeli. Tajne komunističke službe su tokom sedamdesetih napravile lažni materijal protiv njega i dali ga austrijskom kancelaru Brunu Krajskom. Kada su imali raspravu o Fridrihu Peteru (Fridrich Peter) (Vizental je otkrio da je Peter bio u SS jedinici smrti, prim.I.H.L), tada je Krajski dobio ovaj lažni materijal i izjavio da je Vizental preživeo jer je sarađivao sa nacistima. To je bio materijal poljske komunističke tajne službe.

Sve skupa bio je on veoma jak čovek, intelektualno, sposobnostima, kao ličnost i fizički je bio jak. Napisao sam u «Profilu», da je moja majka sa 74 godine, koja je takođe preživela Aušvic i bila fizički vrlo jaka, dok se skijala polomila nogu, ali ubrzo se oporavila. Vizental joj je rekao «mi se brzo oporavljamo, imali smo miran život». To je bio način na koji se šalio sa svojom prošlošću. Preživeo je zato što je bio jak i zato što je bio pun humora. U mom portretu u knjizi fali jedan deo, koliko je on imao smisla za humor i on mi je na to ukazao. Znao je hiljade viceva i rekao bi ih u pravom momentu, onda kada stvari nebi mogle bolje da se objasne.

To je nešto jevrejski, mislim. Jevreji su uvek preživljavali uz humor, morali su da ga imaju. Sigmund Frojd je rekao da je šala vrsta agresivne eksplozije, jer u šali uvek ima i malo agresije. I mislim da je to istina. Muška osoba koja nešto radi, mora imati puno testosterona i on ga je imao. Način na koji je preživeo je njegova snaga i delom ta njegova agresivnost. Umesto da bude zaista agresivan, on bi napravio neku šalu.

Samo jednom u životu hteo je da se ubije. Onda kada je uspeo da pobegne iz logora uz pomoć Nemca. To je bio glavni događaj u njegovom životu, kada je shvatio da mu je nacista pomogao da pobegne, da je nacista pomogao Jevrejima. Tog čoveka je pozvao na venčanje svoje ćerke. Nakon što je uspeo da pobegne, ponovo je zatvoren i znajući da mu svakako sledi smrt, pomislio je «bolje da se ubijem pre toga». Dok su ga vraćali u gestapo prerezao je vene.

U jednu ruku uvek je bilo problema, njegova je žena htela da on napusti taj posao, što on nikada nije uradio. I ona je to zaista želela veoma jako, naročito u vreme kada je imao sukob sa Brunom Krajskim, jer je to bilo zaista grozno vreme za njih, ljudi su pljuvali na njih. Kronen Cajtung («Kronen Zeitung»), koji sada piše kako je veliki čovek on bio, tada je na naslovnoj strani napisao «napolje iz Austrije». Dakle, to je bilo veoma teško vreme i ona ga je molila da napusti sve. On nije i to je bio jedan problem među njima. Drugi problem je bio taj što je radio od 8.30 ujutro do 10.30 uveče, tako da kod kuće nije provodio puno vremena. Uvek je o svojoj ženi pričao sa velikim poštovanjem, govorio mi je često o vremenu kada je pokušavao da je ponovo nađe posle rata, kako ju je pronašao. Ona je bila stidljiva osoba, mislim da je njihov odnos bio vrlo konzervativan. Ćerka mu je bila mnogo bliža. Stalno je pričao o njoj, kako je srećan da ona živi u Izraelu, bio je srećan da je udata i posebno srećan što ima decu. Bio je konzervativan, porodičan čovek.

Ne, rekao mi je «ja radim svoj posao» i nije imao osećaj da je jedini. Imao je veliki talenat za marketing, bio bi perfektan novinar, bio je dobar pisac. On je stvari dovodio do suštine, umeo je da napravi priče, video ih je i zato je dobro sarađivao sa novinarima. Znao bi kada iza nečega stoji priča ili da od toga ona može da se napravi. I mislim da je na to gledao vrlo cinično, to je bio način da istraje. Potrebno je imati priču da bi pravda funkcionisala, da bi pravobranilac radio treba mu je dati. Osećao je da u Ludvigsburgu (Ludwigsburg) u Nemačkoj rade vrlo dobro i imao je izuzetan odnos sa tim ljudima. Sa druge strane bio je u veoma lošem odnosu sa austrijskim ministrom pravde Brodom (Christian Broda), koji nije ništa radio da dođe do ratnih zločinaca. Bio je to užasan odnos, on bi ga uvek kritikovao kada je bio u prilici i imao je puno pravo na to. Njegov odnos sa zapadnom Nemačkom bio je bolji nego odnos sa austrijskom vladom i to uvek i kada je Austrija imala konzervativnu vladu. Govorio bi za nemačku vladu da bolje deluje od austrijske.

On nije bio ono što ja zovem «profesionalnim Jevrejinom», a Svetski jevrejski kongres čine profesionalni Jevreji. Uvek je kritikovao američke Jevreje tokom rata i to je bio jedan od njegovih glavnih problema. Govorio je da su oni imali bolje informacije o tome šta se događalo u koncentracionim logorima nego Nemci ili Austrijanci, jer su imali slobodnu štampu. I pored toga što su imali te informacije, ništa nisu uradili. Pokazao mi je jevreske novine nastale tokom rata u S.A.D, kratke zabeleške, neki ljudi ubijeni u nekim koncentracionim logorima, ali puno o filmu i zvezdama, venčanjima. Rekao je: «zbog toga ovi ljudi nemaju pravo da nas kritikuju».

Da, apsolutno bez kompromisa. Jedan od problema sa Jevrejskom opštinom je bio taj da je gonio tzv. «Juden Polizisten», policiju iz Jevrejskih opština koja je odvodila ljude u logore. Moja je majka bila zatvorena, jer je jedan jevrejski policajac rekao da je pomagala Jevreje. Proganjao ih je baš kao i sve ostale i smatrao ih kriminalcima. I za njih nije bilo opravdanja. Oko toga sam se sa nijim raspravljao, smatrao sam da su to radili misleći da će se spasiti, a ne zbog toga što su bili kriminalci. Rekao mi je da je strašno da Jevrejin ubija Jevrejina. Proganjao ih je i pored toga što je Jevrejska opština smatrala da to nije dobro i da o tome ne bi trebalo pričati, već da to treba zaboraviti. I to je bio jedan od njegovih sukoba sa Jevrejskom opštinom.

Da, bila je i napisala je knjigu «Prisoners of Fear», izdatu u Londonu 1945. godine.

Razgovaraju dva Jevrejina koja se kriju u Beču 1941. godine:

- Da li si čuo šta radi Blau?

- Da, ubio se.

- Pa dobro, kada time može da poboljša svoj život.

Mislim da mu je taj bio jedan od najboljih. Uvek bi govorio da su Jevreji kao ostali ljudi i da se pomalo boji filosemita, jer oni koji misle da su Jevreji bolji od drugih, misle ujedno da su drugačiji. A oni to nisu. Često smo razgovarali o situaciji u Palestini i tom bi prilikom rekao da treba da prihvatimo da Jevreji takođe u nekim situacijama mogu da postanu ratni zločinci. Nije mislio da je jevrejska politika ta vrsta politike, ali da su neke vojne akcije nekorektne.

Inače, bio je moralno religiozan. Kada je grupa «Abu Nidal» htela da me ubije, pitao sam Vizentala šta mogao da uradim, jer bio sam broj tri u zemlji za ubistvo. On mi je odgovorio: «znaš, ja sam imao alarm, ali ga nemam više, jer je pravio buku. A ja želim dobre odnose sa svojim komšijama». Mogli su da postave policiju ispred moje kuće, ali sam to odbio jer bi onda pomislili da je veoma popularno ubiti me. Imao sam prijatelja Palestinca, Isam Sartawi, jednog od retkih koji je želeo mir, ubio ga je Hamas u Madridu, nakon velike konferencije PLO-a. On mi je ponudio šestoricu njegovih ljudi, ali i to sam odbio jer nisam želeo da se međusobno ubiju. Ispričao sam Vizentalu o njemu, kao i mojoj majci, jer sam želeo da ga upoznaju. Oboje su odbili, jer je prilikom otmice aviona u kojoj je učestvovao, jedna žena stradala. «Prihvatamo ono što on danas govori, ali nećemo da se rukujemo sa nekim ko je bio terorista», rekao mi je Vizental. Mislim da nisu bili u pravu, ali Vizental nije hteo da odustane od svojih principa: «Moraš se iskupiti za ono što si radio», to je bila Vizentalova filozofija. U tom smislu je sledio Stari zavet: «Oko za oko, zub za zub» (Knjiga druga–Izlazak 21:23-25, prim.I.H.L)

Kada rezimiram, Vizental je imao veliku ličnost i bio težak čovek. Puno je postigao, ali za uzvrat nije dobio zahvalnost.

Prvo je imao problem sa vladom, sa Krajskim, koji je dugo trajao. Dugo je vremena trebalo i da on sam bude prihvaćen, onakav kakav jeste. Njegov privatni život, a to je moje mišljenje, nije bio ispunjen. On i njegova žena su živeli relativno u izolaciji. Retko bi ih video na prijemima, na partijima uopšte ne, retko bi i oni pozivali u goste. Davao je utisak distanciranosti, jer nigde nije odlazio. Sa druge strane bio je od velike pomoći kada bi nešto od njega neko tražio. Jednom prilikom su mi bile potrebne veoma retke slike o Holokaustu i on mi ih je dao. Čovek je bio iznenađen sa takvom njegovom izuzetnom ljubaznošću, kao da je bio zahvalan što dolazite kod njega.

U Izraelu je imao protivnika u Haifi, koji zajedno sa Mosadom nije simpatisao Vizentala, zbog slučaja Ajhman. Vizental je svakako bio neko ko je izneo slučaj Ajhman, ali ne samo on, već i Mosad. To je bio razlog zbog koga su bili na njega ljuti, jer je on slučaj Ajhman sebi pripisao. U Beču je bio jak borac i nije obraćao pažnju na animozitet koji je Krajski prema njemu imao, sledio je svoj put. Podršku je Vizental najviše dobijao od prijatelja iz Holandije, manje iz Beča. Ovde je bio napušten, isključen iz društva, mada on i nije hteo da bude deo njega.

Pre dve godine Vizental je pozvao grupu ljudi, mene među njima, da da izveštaj o finansijskom stanju i da se odluči šta će biti sa »Arhivom« nakon njegove smrti. Nažalost, danas je takva situacija u Beču da ljudi nemaju interes da rade za društvo. Čak ni za Zajednicu. U tom odnosu Vizental je bio idealista, radio je za društvo, ali u njega nije ulazio. Kada je umro, svi smo bili veoma tužni. Bio je savest Austrijanaca i ta je savest sada izgubljena.

Ida Labudović

 
    Makabijada HOME page