Nikola Tesla - jedan razgovor u Njujorkeru

Druga je polovina XIX veka. Jednosmerna električna struja je u opštoj upotrebi. U konstrukciju dinamo mašina koje ih proizvode, elektromotora za njih, prenosnih linija i vodova ulažu se velike sume novca.  Edisonova sijalica sa ugljenim vlaknom neprevaziđen je izvor osvetljenja.

Godine 1884. u Njujoršku luku uplovljava brod  iz kojeg se iskrcava mladi useljenik iz Evrope, donoseći na američki kontinent nekoliko pesama i članaka koje je sam napisao, proračune nerešivog integrala i svoje leteće mašine, ali i ideju za koju će se ispostaviti da je od krucijalnog značaja za dalji tehničko tehnološki razvoj modernog sveta. Reč je o obrtnom magnetnom polju dobijenom interakcijom fazno pomerenih polifaznih naizmeničnih struja,  koje će omogućiti konstrukciju indukcionog motora.

Od tada je prošlo mnogo vremena. Ne samo da je XIX vek ustupio mesto XX, nego su se i jednosmerne struje povukle u istoriju pred superiornim naizmeničnim. Moderni svet se rodio izgradnjom i puštanjem u rad čuda zvanog Hidrocentrala na Nijagarinim vodopadima, 15. novembra 1896.godine.

 Dok mi se ove slike smenjuju jedna za drugom pred očima, polako postajem svesna da napolju sneg pada sve jače. Hladan je novembarski dan u Njujorku, četiri decenije posle ovog događaja. Sedim u lobiju hotela Njujorker, izgrađenog u art deko stilu, na uglu Osme avenije i 34. ulice, na srednjem Menhetnu, čekajući gospodina Teslu, sa kojim sam zakazala razgovor.

''Dobar dan, gospođice Lejn.''

Ispred mene je stajao Nikola Tesla, dobrodržeći osamdesetogodišnjak u crnom odelu, sa sjajnim štapom i kožnim rukavicama u jednoj i boather šeširu u drugoj ruci. Elegancija po kojoj je ovaj  Njujorčanin prepoznatljiv nije iščilela s godinama. Nosi je vitalnost za koju je zahvalan  porodici otpornih i dugovečnih ljudi iz koje potiče.

''Produžimo do Manhattan Rooma. Odmah ovde, u glavnom lobiju.'', nastavio je u dobrom raspoloženju.

Neformalnan restoran sa neuhvatljivom modernom notom, karakterističnom za Njujorker. Zidovi napravljeni od persijskog oraha, sa umecima od bronze savršeno uokviruju lukove prozora okrenutih ka 34. ulici.

            Gospodine Tesla, moj urednik, Aleks Goldenblat, šalje vam pozdrave. Očekuje od mene još jednu interesantnu priču o vašem životu. Planeta u narednom broju želi da podseti svoje čitaoce na izuzetan graditeljski poduhvat na Nijagari i na vaše učešće u njemu. Kako danas vidite svoje uspehe u otkrivanju tajni prirode?

            Teško je jednoznačno odgovoriti na to pitanje. Više stvari se ukrstilo u mom neobičnom životu koje su dovele do toga da tako mlad čovek, kao što sam bio ja, uradi tako mnogo.

Prvo, pravo je čudo što sam uopšte živ i što razgovaram danas sa vama, s obzirom na veliki broj nevolja iz kojih sam jedva izvukao živu glavu. Više puta sam se gotovo utopio, zamalo bio živ spaljen i skuvan. Smrzavao sam se i bio zatrpavan. Bežao sam od divljih zveri, a lekari su nekoliko puta dizali ruke od mene. Budući da sam preživeo, ovi primeri svedoče o mojoj fizičkoj izdržljivosti, koja je karakteristična i za druge izumitelje.

Neobično živa mašta, koju sam kroz neprekidnu primenu i vežbanje, izučavanje različitih naučnih disciplina i proveru teorija, usavršio tako da je postala tačna i precizna. Na taj način sam uspeo da izbegnem spor i skup proces praktične provere ideja koje sam zamislio. Zahvaljujući tome, uspevao sam da dođem do izuzetnih rezultata uz najmanju potrošnju životne energije. Poseban aspekt mašte oduvek je bila sposobnost da vidim žive slike predmeta i scena pod jakim osvetljenjem. Kasnije sam shvatio da su to najverovatnije bila refleksna dejstva mozga na mrežnjaču, izazvana jakom pobudom nerava. Da bih se oslobodio tih slika i scena, puštao sam mašti da me vodi do novih gradova, ljudi i događaja. Kasnije, kada sam odrastao, usmeravao sam misli na pronalaženje i shvatio da imam jaku moć vizuelizacije.

U memoriji sam razvijao ideje do najsitnijih detalja, i tako bez svesne namere razvio novu metodu materijalizovanja kreativnih zamisli i ideja. To je, jasno, bilo potpuno suprotno od čisto eksperimentalnog pristupa koji  je imao gospodin Edison. Svaki se predmet može matematički modelirati, a efekti njegovog kretanja proračunati. U slučaju da to nije moguće, još uvek postoji čitavo ljudsko iskustvo iz koga se može nešto uzeti i s čime se može graditi. Realizovati praktično sirovu zamisao bilo bi brzopleto i bez željenih rezultata.

Osim ovoga što sam naveo, potpuna predanost radu koji je neprekidno trajao mesecima, po dvadesetak sati dnevno, nije ostavljala mesta za uobičajene, svakodnevne aktivnosti. Još jedna karakteristika ovakvog načina života bilo je i odsustvo želje za sticanjem materijalnih stvari. Duboko sam religiozan čovek, ali ne u ortodoksnom značenju reči, već u kosmološkom. Verujem da je priroda jedna velika tajna. Ako se dovoljno dugo i uporno u nju zagledamo, otkriće nam svoje najuzvišenije i najskrivenije tajne. Moja izumiteljska sposobnost, još jedna od čudesnih pojava u mom životu proizašla je iz moje zaljubljenosti u prirodu još u detinjstvu. Ona je njen dar. Kao rezultat ovakvog pristupa, i više od toga, načina života i razmišljanja, nastalo je obrtno magnetno polje.

Da li to znači da je ideja obrtnog magnetnog polja je bila rezultat analitičkog postupka i duže metodične razrade početne ideje?

Da. Na prvoj godini studija u Gracu, radio sam od tri ujutro do jedanaest uveče. Imao sam snažan motiv da pokažem roditeljima koliko cenim njihovu odluku da me pošalju na studije tehnike. Postigao sam sjajan uspeh. Devet puta sam dobio najvišu ocenu. Samo su dvojica studenata pre mene bili tako visoko rangirani u istoriji ove politehničke škole. Tada sam došao na još nejasnu, više intuitivnu, ideju o obrtnom magnetnom polju. Trojica profesora su posebno bili zainteresovani za mene. Profesor aritmetike i geometrije Rogner, profesor Ale koji je predavao diferencijalne jednačine i neobični čovek, profesor Pešl koji je predavao fiziku.

Na jednom predavanju iz fizike, dok je profesor Pešl demonstrirao razne efekte struja uz pomoć Gramove mašine, četkice su jako varničile i ja sam se, razmišljajući na glas, pitao zašto ne bismo radili bez četkica. Na predavanju koje je bilo posvećeno ovom problemu, profesor Pešl je rekao da je moja ambicija bila da napravim neku vrstu elektrodinamičke mašine večnog kretanja-perpetum mobile.

Jasno je da nisam imao na umu perpetum mobile, jer sam odlično znao šta termodinamika o tome kaže. Instinktivno sam osetio da je moguće napraviti mašinu bez četkica. I ne samo to! Bio sam ubeđen da sam u pravu. Počeo sam da radim  u leto 1877. zamišljajući u detalje mašine jednosmerne struje i alternatore kako rade. Na kraju sam vizuelizivao sisteme koji su se sastojali od motora i generatora. Ovi komplikovani misaoni eksperimenti su trajali sve do 1882., kada sam osetio da je otkriće blizu.

Šetajući budimpeštanskim parkom, u kratkom periodu odmora, recitujući stihove iz Geteovog Fausta i posmatrajući zalazak sunca, shvatio sam analogiju. Preplavili su me radost i oduševljenje! Sunce se javilo kao generator. Zemlja je bila rotor mog motora, a noć i dan bili su isto što i polovi mog obrtnog magnetnog polja. Jasno sam video delove mašinerije i način na koji ona radi. Direktnim vezivanjem motora sa generatorom bili su izbegnuti sklopovi za komutaciju. Tu sliku sam dalje razvijao u svesti, usavršavajući je i pronalazeći nove tipove. Dve godine kasnije, po useljenju u Ameriku, skoro svi tipovi mašina su bili gotovi. Kasnije sam ih patentirao u Patentnom zavodu Sjedinjenih država. Prvi eksperimentalni model motora kod kojeg sam dobio obrtanje konstruisao sam u Strazburu 1883. godine.

            Kako je došlo do primene ovog otkrića?

            Posle predavanja koje sam održao pred Američkim institutom elektroinženjera na Univerzitetu Kolumbija, 16. maja1888. godine, Vestinghausovi ljudi su se zainteresovali za obrtno magnetno polje i indukcioni motor. Shvatili su da su moji patenti bili veza koja je nedostajala u sistemu proizvodnje, prenosa i korišćenja naizmenične struje. Ubrzo smo postigli dogovor i pronalazak je preplavio svet. Naravno, bilo je potreno pobediti jake predrasude protiv naizmeničnih struja, ali i moć novca. Džordž Vestinghaus je tu odigrao najznačajnjiju ulogu. On je za mene bio jedini čovek koji je u tim okolnostima mogao da razume i pusti u prozvodnju moj izum. Bio je istinski američki pionir i plemenit čovek kojim se Amerika može ponositi. Svet mu duguje neizmernu zahvalnost.

Gospodin Edison je bio na drugoj strani?

Kada sam ga upoznao, gospodin Edison je na mene ostavio izvanredan utisak. Taj čudesni Amerikanac je sve stvorio potpuno sam, bez bilo kakvih teorijskih znanja stečenih sistematskim obrazovanjem. Isključivo zahvaljujući svojoj marljivosti i ogromnom radu, postigao je ogromne rezultate. Gajio je beskrajnu veru u sistem jednosmernih struja. I ne samo to! Njegov materijalni interes je bio da se sistem proizvodnje, prenosa i korišćenja električne energije sistemom jednosmernih struja zadrži. On je predvodio drugu stranu u tzv. ''ratu struja'', često koristeći brutalna sredstva da bi ljudima pokazao i dokazao prednost svoga sistema. Jedan od njegovih inženjera je konstruisao električnu stolicu koja se koristi u zatvorima za izvršenje smrtne kazne.

Daleko su interesantniji ljudi koji su delili moju vizuju. Pored Džordža Vestinghausa, još jedan čovek je odigro izuzetno značajnu ulogu u ''ratu struja'', bespoštednoj borbi interesnih grupa za elektrifikaciju Amerike. Bio je to gospodin Edvard Din Adams, koji je, ispred Katarakt konstrakšn kompanije, prvi finansirao projekat.

U to vreme su naučni autoriteti kakav je bio lord Kelvin i profesor Anvin, preporučivali sistem jednosmerne struje i sistem sa komprimovanim vazduhom za prenos energije od vodopada Nijagare do Bafala. Uprkos tome, bio sam potpuno ubeđen da je moj sistem, iako potpuno nov, višestruko bolji tako da sam otišao kod gospodina Adamsa. Posle dužeg razgovora i prepiske koja je trajala neko vreme, a verovatno i zbog uticaja koji su dolazili iz drugih izvora, bio je usvojen moj sistem. Kasnije su se pridružili i drugi ljudi sa svojim interesima. Kompanija gospodina Adamsa je dala početni zamah za primenu novog sistema proizvodnje, prenosa i korišćenja električne energije u gigantskim razmerama. U njegovu čast je prvoizgrađena hala hidrocentrale dobila naziv Adamsova hidrocentrala br. 1. Ostalo je istorija.

Gospodine Tesla, da li je ironija činjanica da danas, četrdeset godina posle puštanja u rad hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima, sedimo u najvećem hotelu u Njujorku, koji se snabdeva električnom energijom starim sistemom jednosmernih struja?

Kupovina električne energije koja se distriburia polifaznim sistemom još uvek nije najjeftinije rešenje u svim slučajevima. Kada je krajem prošle decenije planirana izgradnja ovoga hotela, naizmenična struja frekvenicje 60Hz bila je već distribuirana u najvećem delu Njujorku. Bez obzira na to, još uvek je u čestoj upotrebi u gradu i jednosmerna struja. Investitori su se odlučili za izgradnju sopstvene centrale za proizvodnju jednosmerne struje koja bi hotel snabdevala električnom energijom iz razloga uštede.

Kupovina električne energije za hotel koji ima 43 sprata i 2500 soba vrlo je skupa investicija.  Zato je konstruisana centrala na najnižem,  četvrom nivou ispod zemlje u kojoj je instalirano je pet generatora. Četiri generatora pokreću recipročne parne mašine, dok jedan generator pokreće dizel mašina. Parne mašine koje pokreću generatore, izbacuju vodenu paru koja se koristi za zagrevanje hotela i slične potrebe.

Međutim, postoje prateće pojave koje su vrlo neprijatne. Zagađuju okolinu i zahtevaju dodatnu logistiku za hotel. Ugalj koji se koristi za zagrevanje vode u parnim mašinama doprema se kamionima, dok se pepeo na isti način iz hotela odnosi. Na krovu hotela je postavljena oprema koja uklanja najveći mogući višak pepela koji se izbacuje i ugrožava susedstvo.

 Početkom 1933. godine počelo je uvođenje naizmenične struje, zbog specifičnih potreba u hotelu. Izlagači koji koriste sale hotela za industrijske demonstracije  i slične susrete, počeli su da se žale upravi hotela zbog nemogućnosti napajanja naizmeničnim strujama koje su neophodne za njihove programe. Kao što vidite, narastajuće potrebe u elektrifikaciji diktiraju promene.

Sve vreme smo razgovarali o vašem radu, njegovi rezultatima i posledicama po društvo. Interesuje me kako provodite slobodno vreme. Viđaju vas ispred njujorške biblioteke kako hranite golubove. Odakle tolika naklonost prema ovim pticama?

Na početku razgovora sam vam rekao da sam zaljubljenik u prirodu. Rođen sam, sticajem okolnosti, u jednom malom ličkom selu u Austriji u kome sam i proveo rano detinjstvo. Kako su prve komšije bile udaljene oko pet kilometara od naše kuće, bili smo, naročito zimi, potpuno izolovani. Ja sam, ipak, bio srećan, jer sam imao velikog prijatelja, našeg mačka. S njim se nisam samo igrao, već sam i doživeo prva, za moju dečiju maštu, čudesna iskustva. Reč je o elektricitetu koji me je fascinirao kada sam imao tri godine, a evo i danas, sedamdeset sedam godina posle, još uvek se pitam šta je elektricitet i šta ga stvara.

Kao dete sam jako voleo da hranim golubove, piliće i ostalu perad. Uzimao sam ih u ruke, grlio i milovao. Ta ljubav traje i danas. Često se kada hranim golubove ispred njujorške biblioteke, u mislima  varaćam u rodni kraj koji sam jako davno napustio. Iako sam već pola veka Amerikanac i potpuno sam se odrodio od zavičaja, ipak mi je ponekada vrlo teško. Čovek ne bi trebalo bez preke potrebe olako da napušta svoj rodni kraj.

U detinjstvu sam imao i jednog neprijatelja, našeg gusana, koji me nikada nije ostavljao na miru. Istina je da sam mu se zamerio gađajući ga kamenčićima. Zato sam morao uvek da budem na oprezu. Njegovo neprijateljstvo me je zamalo stajalo života.

Kada danas, posle toliko godina, razmišljam o svom detinjstvu,  o mačku i gusanu, i svom odnosu prema njima, vidim ih kao dva životna principa koji su obeležili moj život. Mačak je simbolizovao pozitivne porive, radoznalost i podsticaj za otkrivanjem, ali i beskrajno zadovoljstvo postignutim uspesima. Gusan je bio simbol bespoštedne borbe s teškoćama i problemima s kojima se svaki izumitelj sreće.

Zahvaljujem se na razgovoru ovom skromnom i odmerenom čoveku. Posmatram ga kako laganim i sigurnim korakom odlazi prema liftu koji će ga odvesti u, već nekoliko godina njegove, sobe 3327 i 3328. Njegov optimizam je prosvetljujući. Izlazim iz Njujorkera na snegom usporenu Osmu aveniju. Žureći ka redakciji pitam se da li će nas zaista iznenaditi još nekim izumom?

Jelena Kalderon