Ima jedna crno-bela fotografija koja se često pojavljuje u novinama kada se pominju njujorški Jevreji oko Velikih praznika sa stotinama ozbiljnih, nenasmešenih ljudi okrenutih prema reci negde uz obalu Loer Ist Sajda ili Bruklina koji drže u jednoj ruci molitvenike a u drugoj parčiće hleba. Sudeći po tome kako su obučeni, žene u jednostavnim, dugačkim haljinama s kosom skupljenom u punđu pokrivenom čipkom, a muškarci sa crnim šeširima širokih oboda u tamnim odelima, fotografija mora da je bila snimljena na samom početku dvadesetog veka, najverovatnije pre Prvog svetskog rata.
Zbunjen ovom slikom Džoš Šapiro oduvek je želeo da prisustvuje tom neobičnom ritualu, ali je pretpostavljao da se više ne održava. Zbog toga, kada su u sinagogi u koju je otišao za Roš Hašanu najavili da će se u rano popodne naći za Tašlih, odmah je odlučio da im se priključi.
Pa ipak ni on ni njegova žena Rejčel nisu otišli. Premoreni od mnogočasovnih novogodišnjih molitvi sa još čitavim drugim danom Roš ašane pred njima, a Jom Kipurom kroz svega sedmicu dana, tog prvog popodneva nisu imali volje da se ponovo oblače, vraćaju u sinagogu pa da sa članovima i rabinom odšetaju do najbliže vode da se simbolično reše svojih grehova.
Isticanje njihovog rabina da je Tašlih samo narodni običaj, a ne neka važna zapovest, pomoglo im je da ne slede ovu staru praksu bacanja mrvica hleba u vodu kako bi se oslobodili prošlogodišnjih prestupa.
Prvi dan Roš Hašane 5771. označio je početak još jedne prekrasne novoengleske jeseni u Bruklajnu, Masačusets 2010. Prijatan, topli vazduh i sjajno lišće koje je tek počelo da crveni pod jarkim jesenjim suncem izgledali su kao pravi trenutak da se prevaziđe uobičajena inercija, a kratki izlet iskoristi da bi se rešili nakupljenih prestupa. Pošto su svaku mrvicu hleba mogli da izjednače sa bilo kojim grehom, zaključili su da će dve kriške hleba lepo zamotane u plastičnu kesicu za sendviče biti više nego dovoljne.
Pre nego što su krenuli Džoš je izguglao Tašlih i iznenadio se koliko je samo puta pominjan. Želeo je da pre odlaska odštampa kratku molitvu na engleskom i hebrejskom sa engleskim slovima pošto nije bio siguran da li će njihova sinagoga da obezbedi bilo kakve materijale.
Dok je prolazio kroz naslove Džoš naleti na opširni forum sa diskusijom koju je vodio neki poznati rabin. Jedan od učesnika hteo je da zna zbog čega je bolje da se Tašlih održi pored reke u kojoj ima ribe? Kao što su ribe iznenada uhvaćene u mrežu, bio je rabinov odgovor, isto tako smo mi često uhvaćeni u mrežu presuda o životu i smrti. Takve misli treba da nas podstaknu na pokajanje.
Drugi odgovor na isto pitanje tvrdio je da su nam ribe potrebne protiv urokljivog oka, pošto su ribe skrivene pod vodom otporne na uroke. Ovaj odgovor zvučao je manje logično, ali mogao je da se prihvati.
Treće objašnjenje da njihovo prisustvo u vodi predstavlja simbol naše nade da budemo plodni i da se razmnožavamo poput riba zvučalo je sasvim nelogično. Džoš nije bio u stanju da vidi bilo kakvu vezu između naših grehova i plodnosti, a pogotovo ne s ribama.
Rubrika se nastavljala nizom dodatnih pitanja. Međusobno se takmičeći u naslućivanju mogućih prepreka, učesnici kao da su se unapred radovali konačnoj, nepremostivoj katastrofi koja bi ih sprečila da održe ritual.
Jedan od čitalaca želeo je da zna šta da se radi ako u reci nema riba? Tašlih može da se obavi pored takve vode. A šta ako je najbliža reka suviše daleko da bi se do nje dohodalo? Ako se reka vidi u daljini Tašlih još uvek može da se izgovori. A šta ako nema nikakve reke u blizini? U tom slučaju može da se ode do bilo kakve prirodne vode kao što su izvor, bunar, jezero ili ribnjak. Neki ljudi kažu Tašlih pored mikve. A šta ako se ne može naći bilo kakva prirodna voda? U tom slučaju molitve mogu da se kažu pored bilo kakve sakupljene vode kao što su akvarijum ili rezervoar. Šta ako u blizini nema prirodne vode, nema mikve i čovek nema akvarijum, drugi čitalac je pitao, dalje podižući ulog. Oh, pobogu! Čak se i u Sahari nađe poneka oaza, i pored nedostatka akvarijuma i ritualnih kupatila. Džoš nije mogao a da se ne divi nepokolebljivom strpljenju rabina, premda mu je od suviše sitničave diskusije donekle splasnuo žar za ritualom.
Kada su u dogovoreno vreme stigli do sinagoge, velika grupa ljudi već se bila sakupila pred zgradom. Svaki učesnik nosio je najmanje po jednu veliku najlon kesu do vrha prepunu najrazličitijim hlebovima i pecivom. I pored dve skromne kriške hleba koje su poneli Džoš i Rejčel se nisu osećali ni malo bezgrešnije od ostalih.
Kada su krenuli prema Bikon jezercu, malom rezervatu pod zaštitom prirode za koji Džoš i Rejčel nisu ni znali da postoji, skup koji je sledilo rabina podsećao je na pačeničku jevrejsku naciju koja s naporom vuče sve svoje zemaljske posede u novom egzodusu. To što su prepune kese bile simbol njihovih celokupnih grehova davao je sceni još tužniji izgled.
Grupa je iznenada skrenula sa bulevara i zaputila se kroz jedva vidljivi prolaz između dve luksusne zgrade od cigle da bi ušli ne u stražnje parkiralište nego u prekrasnu travnatu nizinu sa velikim bejzbol igralištem i ograđenim, slikovitim jezercem okruženim vrbama odmah iza zgrada.
Uzani puteljak od drvenih dasaka uzdignutih iznad močvarnog tla pratio je obrise jezerca kroz bujnu, po izgledu gotovo tropsku vegetaciju povezujući veći broj proširenja za osmatranje podignutih iznad vode na pobodenim stubovima.
Svih drugih dana povremeni posetilac tu bi se zaustavio uz drvenu balustradu da posmatra ptice ili da se divi ogromnim, starim vrbama pored vode. Danas bilo kakva sličnost sa zaštićenim i skrivenim prirodnim parkom je nestala. Njihova grupa, koju je predvodio rabin, polako se kretala u koloni po uzanom puteljku pažljivo mimoilazeći jednako brojni red koji je pristizao iz suprotnog smera. Svaka omatračnica bila je u potpunosti zakrčena ljudima koji su vatreno bacali u vodu svoje grehe, tako da je njihova grupa morala da nastavi do sledećeg stajališta nadajući se da su raniji posetioci već istrošili svoje obilne zalihe hlebova uskladištenih pored nogu. Sudeći po nezaustavljivim, uskvašenim kanonadama, čovek bi pomislio da se radi o najgrešnijim ljudima na svetu.
Da su živeli u vreme biblijskih čudesa, bruklajnsko Bikon jezerce bilo bi istog trenutka presušeno, momentalno pretvoreno u prljavu proključalu paru zbog božanskog besa, uništeno brže i temeljitije nego Sodoma i Gomora, a da se Svevišnji ne bi ni potrudio da potraži bar jednog pravednika kako bi mogao da im oprosti.
Jedino su mogli da budu spašeni zbog Njegovog sažaljenja prema kolateralnoj šteti: patkama, guskama i kornjačama ili nekim drugim ugroženim malim stvorovima koji žive u toj vodi, a možda i zbog brige prema prirodnoj sredini ili želje da ne ugrozi cene skupim stanovima u zgradama koje su se graničile s jezercem.
-Glupave ptice,- Džoš pomisli dok je posmatrao podivljala pernata telesa kako pohlepno, bez zastoja proždiru izobilje raskvašenih, poluraspadnutih prestupa. Kljukane, foie gras guske barem imaju izgovor da ih se ne pita, pa njihova oštećena jetra može jedino da se pripiše bezdušnim hraniteljima životinja, a ne pohlepi.
Zbog debele kore namočenog hleba nad čitavim jezercem, nije bilo moguće oceniti da li ribe uopšte žive u mutnoj vodi ispod površine. Čak ni jak povetarac nije bio u stanju da namreška inertni, čorbasti sloj u talaščiće.
Rečeno im je da su ribe neophodne za uspeh rituala. Pošto nemaju kapke, oči su im večito otvorene i služe kao simbol stalne božanske zaštite nad jevrejskim narodom.
Videći omanje jato preuhranjenih gusaka salastih telesa kako se lenjo izležavaju na kosom travnatom nasipu uz vodu zatvorenih očiju sa čvrsto stisnutim kapcima, učini mu se da je možda po prvi put, shvatio pravi, istinski razlog za tužno i nepopravljivo, gotovo beznadežno stanje savremenog sveta.