David Mladinov

SVETI PETAR

     - Jebes ti ovakvo leto, - Marina uzvikne ljutito, podvlaceci svaku rec dimom kojeg je ispustala iz usta.  Podigne noge na slamnatu fotelju i navuce cebe do vrata, ostavivsi napolju samo ruku s cigaretom.  Jak nocni vetar odnosio je pepeo preko ruba drvene verande u pescane dune koje su se ostro spustale prema dugackoj, pravoj plazi. U nizovima, talasi su sve glasnije nadirali preko peska.

     - Da li se ti secas mog brata Mise? - upita.

     U vreme kada su bili studenti u Beogradu, Marinin brat je bio bar osam godina mladji od njih, a tada na tu sitnuriju Leon nije obracao nikakvu paznju. Deca su ga nervirala svojom gluposcu.  Ucini mu se da je Misa imao okruglu glavu s kratko podsisanom kosom i da mu je otvorio vrata nekoliko puta. Nije mogao da se priseti da li su ikada razgovarali osim sto bi ga upitao da li mu je sestra kod kuce.

     - Da, naravno da ga se secam.

     - Ne znam da li sam ti rekla. On je sad u Izraelu. Vec tri godine. Od pocetka rata. Nije hteo da ide u Bosnu.

     - I kako mu je?

     - Otisao je kad nam je mama umrla.

     Letnje kuce oko njih bile su u mraku.  Jedino su jos uvek bili osvetljeni svi prozori zgrade u kojoj su spavali tinejdzeri.  Kroz sirom otvorena, svetlom uramljena vrata, dopirala je glasna muzika povremeno nadjacana nizom prodornih mladih glasova u medjusobnoj prepirci na engleskom.  Dole na plazi, iza ledja Marine, neki par je s naporom nosio vrecu za spavanje koja im se pomahnitalo otimala medju stisnutim sakama kao zastava na vetru. Njihovi obrisi, tamnosivi na sivom, postajali su sve nejasniji sto su se vise udaljavali prema mestu na kome se plaza gubila u crnoj izmaglici.  Marina je zapalila jos jednu cigaretu.

     Na nekadasnjim susretima svi ucesnici su pusili, a sada preostali su samo njih dvoje, izvinjavajuci se svaki put kada bi zapalili cigaretu, cak i na verandi, iako su nastojali da sednu sto dalje od drugih i duvaju dim niz vetar.  Amerika je ucinila svoje. Odlazak grupe na spavanje dao im je iznenadno osecanje slobode.

     - Za razliku od mene moj brat je uvek bio poslusan.  Cini mi se da je njegova jedina mladalacka pobuna bila odluka da postane pomorski kapetan. I sta je bilo najgore, a on sigurno nije ocekivao, moji roditelji su to prihvatili bez pogovora.  Smatrali su, doduse, da bi bilo bolje da bude profesor kao i oni.  Ipak, nisu se protivili, tako da je morao da se upise u pomorsku skolu.  Nakon toga se ustanovilo da ima panican strah od otvorene pucine i da mu skodi more.  Nista nije pomagalo, cak ni tablete.  Neko vreme plovio je Dunavom, misleci da ce sa kopnom na dve strane biti lakse, medjutim ni to mu nije odgovaralo, tako da je prestao da radi.

     Na rubu plaze, pored samih duna, mladic i devojka, boreci se s vetrom, uvukli su se u vrecu za spavanje. Da ih nije video ranije, sada bi mu u mraku izgledali kao pocrneli panj kojeg je izbacilo more.

     - Nakon tog kapetanskog debakla ozenio se nekom Jasminom, studentkinjom lingvistike iz Titograda. Romanski jezici. To znaci da je znala malo talijanski, nabadala francuski, a mozda imala i po koji semestar spanskog.  Kako ni ona nije uspevala da nadje posao, ziveli su kod mojih roditelja.  Nakon toga troje dece, ni manje ni vise, sve jedno za drugim. I to su naravno mama i tata izdrzavali i odgajali. Njeni roditelji su takodje pomagali, to je tacno, otac joj je bio general ili neko visoko vojno lice, ne secam se vise, ali sve to nije bilo dovoljno.  Godinama sam  tati i mami govorila da treba da ih prisile da stanu na svoje noge, ali mama je to nekako stalno odgadjala. Kad je tata umro bilo mi je jasno da od toga nema nista.

     Posto se za susret na Kejp Kodu prijavilo preko sezdeset ljudi, odlucili su da iznajme jos jednu dodatnu zajednicku vilu. Tako su u turistickim brosurama nazivali te drvene barake u kojima su odseli, neugledne skupe kolibe s tremovima medju niskim, vetrom izbrijanim rastinjem. Na taj nacin imali su zajednicko sastajaliste, a i mesto na kom su svi skupa, kao u kibucu, mogli da pricaju, kuvaju  i jedu.

     U pocetku su se nalazili svake druge godine preko vikenda, medjutim od kada je izbio rat 1991. godine zbog velikog priliva novih ljudi odlucili su da se vidjaju jednom godisnje na sedmicu dana. Susrete su zvali "Mala Makabijada", po sportskim takmicenjima na kojima su ucestvovali kao studenti u Jugoslaviji.  Doduse, ni nekada nisu bili bas neki vrsni sportisti, ali nakon dvadeset godina Amerike od takmicenja je ostala samo jos po koja igra odbojke na plazi.  Fudbal su odbacili kada su se primakli cetrdesetoj, posto su vec nakon prve utakmice bili prisiljeni da stavljaju obloge na istegnute misice i previjaju izranavljena kolena tokom preostalih nekoliko dana. 

     Nismo se ni malo promenili, govorili su jedni drugima dok su se ljubili pri svakom ponovnom susretu.  Stvarno, mi svi sjajno izgledamo. Doduse, iz godine u godinu zenska bedra postajala su sve zamasnija i mlohavija. Prve plave zilice pocele su poput penjacica da se izvijaju oko kolena, a podbradci se presavijali u nekoliko linija.  Stomaci su se zaokruzivali na nekadasnjim mladicima, cija se sve redja kosa nezadrzivo povlacila prema okrugloj tonzuri na temenu.  Bilo je neceg dirljivog u tim sve vidljivijim tragovima vremena, koje su jedino zajedno uspevali da ne primete.

     Da su stigli u Ameriku pre sto ili dvesto godina pa krenuli u divljinu kao karavan i zaustavili se u nekoj nenastanjenoj, zabacenoj kotlini medju gudurama Andreonika ili Apalackih planina, do danas bi mozda postali neka jedinstvena balkansko-jevrejska sekta sa svojim posebnim jezikom, cudnih obicaja i nosnje, i putovali bi od jednog svog sela do drugog u taljigama kao Amisi.

     Ovako, rastrkani od Kanade do Teksasa, svake godine vracali su se na nekoliko dana u jevrejska letovalista u Rovinj i Split, na sastanke u Subotici, Zagrebu i Sarajevu, u plemenske prostore jednog drugog vremena. Razmenjivali su najnovije traceve tek prispele iz Tel Aviva i Beograda, jos uvek stalno i neumorno prepricavajuci sudbine svojih cudom prezivelih porodica.  U tom hermeticnom prostoru njihovog malobrojnog pripadnistva ostali muzevi i zene, novodoslice, nazirali su iz njihovih prica jedino neke nejasne, jedva vidljive obrise, uspevajuci samo delimicno i sa poteskocama da tu pronadju neku bit ili logiku.  Deci je izgledalo da u toj dalekoj proslosti njihovih roditelja ima neceg misterioznog, neceg sto ih nepotpunom uzemljenoscu stranaca, cini razlicitima od ostalih americkih roditelja.  Ova osobenost, koja se pojacavala kada bi im se ocevi i majke nasli zajedno sa svojim starim zemljacima, izazivala je u njima zastitnicku neznost, izmesanu sa blagim osecanjem stida zbog smesnog engleskog izgovora tog cudnog skupa, kao jedinom  preostalom tragu tajanstvene, daleke zemlje iz koje su dosli.

     -Zvuci neverovatno, ali kada je ubijanje ponovo zapocelo, Jasmina je bila ta koja je insistirala da odu za Izrael.  Moj brat se nije tome protivio, ali isto tako nije nista poduzeo da se stvarno i presele.  Jasmina nije nikako zelela da dodju u Ameriku. Mislim da me se bojala.  Da ti iskreno kazem  mozda je razlog zbog kojeg sam ovde i cinjenica sto nisam mogla da podnesem da ih gledam kako se po ceo dan vuku u pidzamama po stanu nasih roditelja. Bilo bi ironicno da su zavrsili neoprani i u kucnim mantilima u mojoj kuci u Baltimoru. Ali Jasmina je odlucna zenska. Dala je u bescenje sve sto je bilo u stanu, prodala ga, i krenula s Misom i troje dece u obecanu zemlju.

     Ovaj rat je raskinuo posljednje spone sa jevrejskom zajednicom koje vise nema i sa zemljom koja vise ne postoji, iako su te spone bile samo privid u jazu koji je s godinama nezaustavljivo rastao, a koji su oni tako olako previdjali.  Tek pri povremenim posetama starom kraju shvatili bi da su bore koje je na njima ostavljao zivot, sasvim drugacije od bora onih koji su ostali i da su decenije njihovog odsustva preoblikovale zajednicke uspomene u rebuse koje je postalo nemoguce spojiti.  Vremenom, oni su postali svoje vlastito americko ostrvo, jedino njima u potpunosti jasno.

     "Kad su stigli u Izrael poslali su ih u prihvatni centar u Tiberijas u Galileji. To je bilo u redu. Prve godine sve im je bilo placeno. Deca su naucila hebrejski bez problema, zavolela su skolu, stekla prijatelje, a Misa i Jasmina su se nekako snasli. Da li si bio u Tiberijasu?"

     Klimnuo je glavom.

     "Onda znas koja je to vukojebina. Najniza pitka voda na svetu. Jezero je prijatno, ali nema nikakve industrije, nema posla, nema pozorista, nema nicega.  Svi drugi odu za Tel Aviv ili za Jerusalim, malo se provrte pa nesto nadju,  ali oni su tu ostali. Dobro, dobili su pristojan stan, a i vreme je tamo stalno lepo, nema zime, pa i to je nesto."

     Svi su oni bili vise ili manje  uspesni u svojim strukama, predavaci na univerzitetima, inzenjeri i lekari, sa pristojnim kucama po predgradjima, automobilima i zimovanjima na Karibima. Pa ipak nisu bili isti kao njihove kolege.  Ostali su se vratili u svoja stara susedstva, uspostavili ravnotezu sa otudjenim porodicama, nasli potvrdu svog statusa u sinagogama i  crkvenim kongregacijama kojima su pripadali njihovi roditelji i dedovi; u zrelim godinama ponovo se povezali s prosloscu, umorni od odbacivanja, nakon sto im se ucinilo da su se uspesno izborili za svoj vlastiti prostor.  A oni, da su i hteli nisu imali gde da se vrate, kao sto je na Balkanu to oduvek bio slucaj da svaka nova generacija stalno zapocinje iz rusevina.

     "Nakon godine dana vladine pomoci, gotovo je s fantazijom, a roditelja vise nema.  Kako im je Misa rekao da je  kapetan, ponudili su mu posao da razvozi turiste po tiberijskom jezeru. To je kao neki izraelski Diznilend, jedino sto su svi ti spomenici ipak stari i sto je jos vaznije, povezani s bogom.  Obuceni u apostole vodici odlaze s hriscanskim hodocasnicima na mesta gde je Isus hodao po vodi. Naravno, odvode ih  brodom. Za svaku grupu se brinu po tri ili cetiri apostola, posto su ti jedrenjaci poprilicno mali. Kad bi stavili svih dvanaest apostola na isti brod, ne bi ostalo mesta za turiste. To bas i nije najbolje placeno, ali posao je posao. Osim toga dobijaju napojnice. Moj brat je pustio bradu, brkove i kosu i postao Sveti Petar.  Cetnik, sta da ti kazem.  Jako lepo izgleda, taman i vitak, onako anticki, kao pravi Sveti Petar.  Turistkinje piske firnajz kad ga vide, aparati skljocaju, kamere zuje, a zenske ga grle i uzdisu. Kako su pobozne, drugim muskarcima ne bi se ni priblizile, ali smeju da pipkaju svece.  U mestu ga svi znaju, svako jutro mu masu kad ide ulicama kao Sveti Petar,  jezero je malo, nema talasa, ne pati od mucnine, jede ribu svetog petra, jezerski specjalitet, na svezem je vazduhu, jednom recju, gospodin uziva."

     Nakon pocetka poslednjeg rata vec ustaljeni red se promenio kad je iz Jugoslavije stigla citava nova grupa ljudi, uglavnom iz Sarajeva.  Starosedeoci su morali ponovo da slusaju sve moguce predrasude o Americi, o uzasima, nelogicnostima i nedoslednostima ovdasnjeg zivota, povrsne zakljucke ljudi koji novu zemlju nisu ni primirisali. Mozda su nekad i oni bili slicni, ali su vec odavno naucili da se uporedjivanjem  nista ne postize i da se stvari, sto je prirodno, razlicito odvijaju na raznim mestima sveta.  Pa ipak s dosljacima se nije trebalo prepirati. Trebalo ih je pustiti da govore. Trebalo im je dozvoliti da besom iskale nemoc sto su morali u cetrdesetim godinama sve da zapocnu ispocetka. 

     "A Jasmina?"

     "U poslednje vreme svi pronalaze jevrejske pretke. Ona tvrdi da joj je neki cukundeda bio Jevrejin. Ne znam samo sta ce njen tata general na to da kaze"

     "Mozda i jeste."

     "A mozda.  Crna Gora bas i nije vrvela Jevrejima, ali neki trgovac je mogao pre stotinjak godina i tamo da zaluta.  Uostalom to nije ni bitno. U Tiberijasu je Jasmina ne samo iskopala svoje jevrejske pretke nego je jos i otkrila da ima umetnicki talent. Pocela je da za turiste pravi nakit od skoljkica iz jezera i dobro joj ide.  Brusi ih, lepi, lakira, nize, pun im je stan njenih rukotvorina, a od svega najbolje prodaje krstove."

     Magla s mora polako je prekrila i plazu. Iz daljine se culo muklo i isprekidano tuljenje sirene sa nevidljivog svetionika. Tinejdjeri su pogasili svetla, ali reperi su i dalje glasno recitovali iz mraka.

     "Pravi uspeh zapoceo je kad je Misu jedna turistkinja zamolila da joj popuni loto karticu. Dobila je neku nagradu, ne bas glavnu, ali mu je ipak poslala petsto dolara. To su ti njegovi pajtosi apostoli ispricali drugim turistima, tako da su svi poceli da traze da im Misa popunjava loto kartice.  Prosle godine je jedna zena, ne secam se vise odakle, cini mi se iz Kanzasa, vrlo pobozna hriscanka, dobila prvu nagradu.  Doduse, mislim da oni najpobozniji ne smeju da se kockaju, ali vecina na to ne obraca paznju. U svakom slucaju, poslala mu je dovoljno para da otkupi citav brod i da postane galilejski kapetan. Jest da je jezero malo vece od lavora, ali nasi roditelji bi bili presrecni da ga vide. Oni nisu verovali da ce da uspe u zivotu, a jos manje da ce postati i svetac."

     Naslonjena na laktove Marina je bezuspesno pokusavala da zapali sibicu na vlaznoj kutiji.  Cebe joj je sklizlo sa nogu.  Leon se ledjima okrene prema vetru, sakom zastiti upaljac, stavi dve cigarete u usta i doda joj jednu kad su se razgorele.

     "Salila sam se s njim preko telefona da bih mu poslala lozove, ali da ga suvise dobro poznajem. On se medjutim malo uvredio na taj moj komentar, jer svoje nadahnuce shvata veoma ozbiljno. Kaze mi, i ne zeza se, da mu neki glas sapne koje brojeve da odabere. Mozda ces da pomislis da sam glupa, ali poslala sam mu danas nekoliko loto kartica da mi ih popuni."

     Leon nije nikada verovao u praznoverice; u crne macke, cetverolisnu detelinu, u proliven zejtin i neobicne snove.  Ipak, mozda bi mogao, ali samo kao vic, da zamoli Marinu da mu da adresu svoga brata.  Misa ga se sigurno seca.  Zasto da ga ne zamoli da i njemu popuni srecku? To mu nece biti tesko. Ovde je vec preko dvadeset godina. Vreme je da i on postane americki milioner.

Copyright  ©  D. Mladinov 2007