Prica - Moje ime je Dragoslav Stojanović

Rođen sam ratne 1941. godine. Te godine u kasno leto u naše dvorište na periferiji Leskovca ušetala je zbunjena i pomalo uplašena porodica "izbeglica iz Bosne", tražeći sebi stan i utočište.

Solomon C Danon, rođen 21.11.1902. od oca Cadika i majke Amade oženjen Beatrisom Rahmilović, rođena 20.11.1905. u Beogradu od oca Julijusa i majke Eve i sinovi:

Ali te krvave 1941 godine, to kako se zaista zovu bila je najveća tajna od koje im je zavisio život.

Moj otac Ranđel ih je primio da žive u maloj kući u dvorištu i sve što se kasnije dešavalo znam iz pričanja mojih roditelja. Otac je živeo još 60 godina posle toga (umro je 2002. godine), i često je pričao o tim vremenima, o Tošiju, o strahu, a najviše o krasnoj i nestašnoj Nadici i stalno je tražio da se raspitujemo i nađemo je.

I ovo kazivanje je u stvari priča mog oca, a posvećeno je uspomeni na hrabru porodicu Solomona C Danona i uspomeni na mog oca Ranđela:

...Toši je imao uredne krštenice na sva ova srpska imena i trebalo je da se prijave u Opštinu. Otišli smo zajedno. Bila je gužva, čekali smo. Vidim Toši počinje da se trese, zelen u licu izlazi iz reda. Nestaje, pa se opet pojavi. Činovnik je pogledao krštenicu, nešto ga pitao, rekao da ima pravo na neku pomoć za izbeglice. Toši je bio pribran, a ispod šešira slivale su se kapi znoja.

Deca nisu išla u školu. Pitao sam ga zašto, on je rekao: "Neka, sve će oni nadoknaditi samo da prođe ova nesreća". Počela je zima, zamračivali smo prozore i dugo ostajali u razgovoru o ratu. Vera je lomila prste i retko se uključivala u razgovor a Toši je stalno ponavljao: "Daće Bog, daće Bog, Engleska nikada nije izgubila rat...". Jednog dana, pred Svetog Nikolu, neočekivano je uleteo kod nas, počeo da nas ljubi i da govori: "Gotovo je, gotovo, Amerika je ušla u rat...".

Bili su to dani velike oskudice. Najpre smo vezane čaršafe i ženin dar razdavali za žito po okolnim selima, a onda sam ja išao u Šumadiju, najčešće u Planu i Lozovik, vozom uz veliku neizvesnost. Tamo sam kupovao po vreću, dve žita. Toši mi je govorio: "Kad kupuješ za sebe, kupi i za mene, ali duplo".

Iz kuće nikada nisu izlazili, osim Tošija, za nešto što je zaista nužno. Jednom je Nadica razdragano raširila ruke i rekla:"Moj tata ima ovoliko pala...". Bili su materijalno obezbeđeni, ali je Toši verovatno zbog kamuflaže rešio da pravi kolače jer se i predstavio kao poslastičar. Nesrećno je izabrao našeg prvog komšiju Dragi Odžu koji je prodavao kolače na pijaci i na ulicama, a Toši je spremao kući. Dragi je bio nepismen, uličar i loš čovek.

Opet u decembru oko Svetog Nikole kasno uveče dok smo se svi zajedno grejali kod nas u sobi, banula je neka Nedićeva kontrola proveravajući dokumenta. Vera je prebledela i od straha se srušila, Tošiju su se ruke tresle, ali je sve zakamuflirano brigom oko onesvešćene Vere. Sve je srećno prošlo, no meni je bilo potpuno jasno da su oni Jevreji i da sam u velikoj nevolji.

Sutradan na moje pitanje, Toši mi je priznao da su oni Jevreji i molio da ostane. Bio sam zanemeo od straha jer sam znao da u ovakvim slučajevima nemci streljaju celu porodicu kod koje nadju Jevreje. Dva dana sam bio obeznanjen, pa onda je opet Nadica odlučila- njena razdraganost, njeno slatko l, umesto r,- cika Lanđele- ai rešio sam da ih ostavim, pa kako Bog hoće. Rekao sam Tošiju- u redu, ostani, čuvaj se i samo Caca (moja žena) nikako nesme da posumnja, to ona ne bi izdržala.

(Mnogo godina kasnije, Ranđelu smo dušu vadili sa tom šalom da se više plašio Cace nego Gestapoa)

Nastavili smo da živimo sa svojim strahovima ali je sada Toši mene tešio i sa najvećim optimizmom obrazlagao "svetsku situaciju". Nikada nisam saznao kako je on sedeći kući, bez radija, samo sa okupatorskim novinama, znao sve šta se u svetu dešava i jednog dana u kasnu zimu sav radostan mi je reko da su Nemci izgubili pred Moskvom i da su "gotovi".

Pred Uskrs, bio je divan sunčan dan, mirisalo je proleće, slučajno svratim u pekaru (furnju) u komšiluku gde su se ljudi okupljali uz prijatan miris jela i domaćeg hleba. Živko Abisinac odvoji me na stranu i reče da hitno obavestim Tošija da pijani Dragi Odža pre deset minuta svraćao i hvalio se svojim otkrićem da je Toši Jevrejin, da će ga prijaviti i da će njemu ostati džak šećera, brašna i oraha. Kao bez duše sam otrčao kući. Toši i Vera su za 5 minuta napravili dva zavežljaja i sa decom pojurili na železničku stanicu. Na kapiji, Toši je zastao, skinuo moj dotrajali šešir i stavio ga sebi na glavu, a svoj novi, filcani stavio meni. U strahu i brzini verovatno se samo toga setio da zavara gonioce.

Za pola sata u dvorište su nagrnuli Pavle Herman, domaći Švaba, nekoliko žandara i Dragi i zaista odmah su oduzeli šećer i ono malo domaćinstva što je preostalo, a onda su mene poveli u Krajskomandaturu. Tog dana ispitivao me dosta hladno i skoro nezainteresovano Herman. Pred jutro došao je nemački oficir i preko prevodioca tražio da kažem gde su otišli i da priznam da sam znao da su Jevreji. Oko podneva došao je drugi oficir, a jedan nemački vojnik me je udarao nekim kratkim korbačom, a kad padnem šutirao vojničkim cokulama. Stalno sam ponavljao"Krštenice, imali su krštenice, ništa nisam znao".

Preko puta naše kuće je živeo čika Miloš Rajković iz Kikinde koji je služio austrougarsku vojsku, odlično znao nemački i bio vrlo potreban nemcima jer je držao sve mlinove u gradu. Moja žena je odmah otišla kod njega i molila da objasni nemcima da nismo znali i da se zauzme za mene. I zaista već sutradan uveče su me pustili.

Prošle su godine okupacije, o Tošiju nismo ništa znali ali jednoga dana 1946. godine Toši se pojavio sav razdragan, srećan, pun zahvalnosti. Priredili smo ručak, dugo se sećali svega što smo preživeli a onda je Toši rekao: "Došao sam da ti se zahvalim ali i da Dragi Odžu privedem pravdi.

Moj zemljak Avramče ovde radi u OZN-i i sutra ću otići do njega." Nikako, molim te - ti živiš u Beogradu, otićićeš, a mi ostajemo ovde za sva vramena, kuća do kuće. Dragijeva krv pašće na moju decu i to će ostati za ceo život. Toši je zanemeo. Počeo je da se ljuti, da mi nabraja po imenu i prezimenu desetine svojih rođaka koji su nastradali. U njihovo ime i zbog njih on mora to da uradi inače će ih mrtve izneveriti.

Razumeo sam ga, bio sam na njegovoj strani ali sam morao da mu kažem: Jedanput ti si mene molio i tada su deca bila u pitanju, sada te ja molim opet zbog dece. Zaćutao je i otišao na spavanje. Sutradan mi je rekao: " Ranđele, Bog je sve video i on neka mu sudi...".

Dolazio je još jedanput, videli smo se i u Beogradu a onda smo čuli da se odselio za Izrael ali se pričalo da je brod kojim je otišao nastradao.

Tek 1961. godine dobili smo razglednicu iz Jafe uz mnogo pozdrava i zahvaljivanja napisao je i adresu. Sutradan komšija Milča ozloglašeni udbaš zove me na saslušanje i ispituje ma celo popodne kakve ja veze imam sa Izraelom. Govorio je da je Izrael neprijateljska zemlja, da smo mi prijatelji sa Arapima i da će on zadržati svako njegovo pismo. Verovatno je to i radio jer je posle toga prestalo naše dopisivanje.

I sada posle toliko godina, ostala je uspomena na "naše Jevreje" koju je moj otac prenosio na svoju decu. Sada znam da njegov strah za život porodice sa kojom se budio i živeo mesecima, čudno mešao sa nekim osećanjem zadovoljstva i ispunjenja.

Najlepse vam se zahvaljujem sto ste moje pismo objavili na vasem sajtu i u casopisu Most. Sinoc se nama javila gdja Amada Danon, najmladje dete gospodina Solomona Danona i rekla da se svega seca, i moje dede i nane i svega vezano za taj period njihovog boravka u ratnom Leskovcu. Ona zivi u Tel Avivu i obecali smo da cemo komunicirati mejlom i da cemo se svi sa njom uskoro sresti u Beogradu. Najlepse vam hvala sto ste nas spojili,i sto cemo ispuniti dedin amanet a sebi zadovoljstvo da upoznamo nase hrabre prijatelje. S postovanjem Zorana Ivanovic iz Leskovca marta 2008