U Tel Avivu je novembra 2009 preminula Ženi Lebl (rođ. 1927), novinar, pisac i istoričar, žena koja je Danilu Kišu, pa posle i mnogima od nas, otvorila oči o strahotama za koje nismo ni znali.
Svaki Jevrejin koji je preživeo strahote Holokausta Drugog svetskog rata predstavlja roman za sebe. O Ženi Lebl moglo bi da se napiše desetak romana. Nakon ratnih strahota, ona je doživela i nezamislive užase „jugoslovenskog Gulaga“, Golog Otoka.
Kada se Danilo Kiš u Izraelu upoznao sa Evom Panić i njom, shvatio je da pred sobom ima svog, jugoslovenskog Borisa Davidoviča u ženskom liku, nešto „što se dešavalo ispod njegovog sopstvenog prozora“. Sudbine Eve Panić i Ženi Lebl, koje je tada saznao, nije već stigao ni da zapiše. Svestan neminivnosti svog kraja, uspeo je da nabrzinu organizuje snimanje dokumentarne TV serije o njima („Goli život“, reditelj Aleksandar Mandić). Kako je kasnije zapisala Ženi Lebl, „Danilo nije doživeo da vidi Goli život, svoje poslednje delo, ovoga puta ne književno. Kao što je i pretpostavljao, on je prvi u sve domove Jugoslavije doneo istinu, podigao kao olovo tešku zavesu tajne arhipelaga zvanog Goli otok“.
Na podsticaj Danila Kiša, Ženi Lebl je napisala i objavila knjigu o svojoj golootočkoj sudbini „Ljubičica bela“ (dva izdanja 1990. i treće, dopunjeno, u samo 300 primeraka, 2009). Potpunije, izraelsko izdanje ove knjige, bilo je bestseler i ostalo to do danas. Opis svog života pod nemačkom okupacijom i u nemačkim logorima „Odjednom drukčija, odjednom druga“ objavila je u izdanju Čigoje 2008. opet u 300 primeraka (izraelsko idanje je takođe bilo bestseler).
Te dve autobiografske knjige potresna su svedočanstva i vredni literarni prilozi pisani jednim lepim, već pomalo zaboravljenim stilom, stilom velikana „Politikinog“ novinarstva, čija je zvezda u usponu bila do progona na Goli Otok.
Poseban značaj za istoriju jugoslovenskih i balkanskih naroda predstavljaju njene istorijske knjige i studije. Bez dlake na jeziku, otporna na bilo kakav politički ili ideološki pritisak, držeći se nepobitnih arhivskih podataka, od kojih je mnoge prva iznela na svetlo dana (npr. responze, drevne rabinske tekstove pisane „Rašijevom ortografijom“) ušla je u srž jevrejskog bitisanja na Balkanu. Antologijske su njene knjige i studije o Jevrejima Beograda, Dubrovnika, Pirota, Srbije, Makedonije, kroz koje se prodire u suštinu utkivanja jevrejskog elementa u istoriju i kulturu Balkana, i otkrivaju duboki koreni kako bliskih odnosa između ovih naroda, tako i antisemitizma.
Svesna neminovnosti kraja u borbi sa teškom bolešću kroz koju je prolazila poslednjih nekoliko godina, sa neverovatnom energijom potrudila se da sredi, prevede i objavi definitivna izdanja svojih tekstova. U toj poslednjoj fazi života, na srpskom, hebrejskom i engleskom jeziku obelodanila je veze „Jerusalimskog muftije“ Hadž-Amina Huseinija sa nacional-socijalističkom Nemačkom i njegovo delovanje u Bosni za vreme Drugog svetskog rata, čije se posledice osećaju do današnjeg dana i na Bliskom Istoku i na Balkanu.
Poseban biser u ovom poznom opusu Ženi Lebl prestavlja zbornik istorijskih tekstova „Da se ne zaboravi“ izdat prošle godine. U njima nailazimo na nove i neočekivane podatke o jugoslovenskim Jevrejima - pretečama cionizma (Rabin Jehuda iz Raguze, Rabin Alkalaj, Leopold Pavle Lebl), tragedijama transporta Kladovo-Šabac i „Kindertransporta“ iz NDH februara 1943 i dr. Nadajmo se da će njeni naslednici i prijatelji uspeti da objave i mnoge druge studije, članke, predavanja, radove sa simpozijuma i okruglih stolova, kroz koje je Ženi Lebl ovu tematiku na velika vrata unela u svetsku istoriografiju.
Dušan Mihalek, 20. X 2009.
Proslavili smo 80ti 
rodjendan
Zeni na velikoj svecansoti u Beogradu
TEL AVIV
"DO "KONACNOG RESENJA", JEVREJI U SRBIJI 1521-1942" Ženi LEBL NA HEBREJSKOM JEZIKU
U Seminar centru Efal, kraj Tel Aviva, odrzana je 24. decembra 2006. godine pretstavljanje knjige poznate istoricarke Zeni Lebl Do "konacnog resenja", Jevreji u Srbiji 1521-1942. Izdavacke kuce Hakibuc Hameuhad. To je prevod na hebrejski jezik srpskog izdanja iz 2001. Cigoje stampe. O knjizi su vrlo pohvalno govorili poznati izraelski knjizevnici i istoricari Mose Orfeli, Hana Pinhas-Koen, Rafael Vego i Eliezer Papo. Svi promoteri su se slozili da ce ova knjiga Zeni Lebl biti nezaobilazna za sve buduce proucavaoce jevrejske istorije Balkana i Evrope.
Pise: Ivan Ninic, Izrael
Ženi Lebl: Do "konacnog resenja"
Jevreji u Beogradu 1521-1942.
Cigoja, Beograd, 2001.
Nova knjiga Ženi Lebl, Do "konacnog resenja", je svakako njeno ne samo najobimnije delo vec i najzreliji poduhvat. Retke su knjige iz jevrejske istoriografije koje se bave jednim gradom. Naravno, to se ne odnosi na velike jevrejske centre, kao sto su Bec, Prag ili Njujork. Ali Beograd?! Jugoslavija, posle Drugog svetskom rata, nije u centru paznje svetske jevrejske istoriografije. Na engleskom jeziku su ipak objavljene dve knjige te vrste: The Jews of Yugoslavia Harriet Freidenreich i Voices of Yugoslav Jewry Paula Benjamina Gordiejewa. Postoji nekoliko knjiga, kao Zidovi u Dubrovniku Bernarda Stulija i Zidovi u povijesti Splita Duska Keckemeta, ali ta dela nisu ni izbliza tako iscrpna kao najnoviji rad Zeni Lebl.
Bez preterivanja, moze se reci da jevrejstvo juzno-slovenskih zemalja ima srecu sto u svojoj sredini ima istrazitelja takvog intenziteta i pasioniranosti kao sto je Zeni Lebl.
Ona je svoj novinarski rad prekinula, posle patnji u Drugom svetskom ratu, da bi, nakon turbolencija u posleratnom periodu, gradila svoju egzistenciju u drugim poljima stvaralastva. Ulazeci u mirniji period zivota, ona je smogla stvaralacke snage da se vrati pisanju, proucavanju istorije, literaturi i prevodilastvu, nalazeci se uvek izmedju dve kulture koje najbolje poznaje: jevrejstva i srpstva.
Delo koje je pred nama, Do "konacnog resenja", neka je vrsta rekvijema pisca za svoje najblize. Istovremeno, to je studija o beogradskim Jevrejima koja dugo nece biti prevazidjena. Tesko je bilo napisati delo takvog obima i kvaliteta u skromnim autorovim uslovima, bez instituta i knjizevnih radionica pri ruci. Njen rad je prava istorijsko-literarna arheologija. Neumorna Zeni obilazila je lokalitete, biblioteke, muzeje, intervjuisala bezbroj ljudi na tri kontineta, u Aziji, Evropi i Americi, da bi sakupila ogroman materijal koji je ugradjen u ovu knjigu. To dokazuje i obimna arhivska gradja koja je koriscena sa preko tristo bibliografskih jedinica. Ovim temeljnim delom Leblova je olaksala rad buducim istrazivacima juzno-slovenskog jevrejstva, ali i istoricarima Turske, Balkana, Jugoslavije i Srbije, jer njeno delo ne govori samo o jevrejstvu, vec i o relaciji i interakciji Jevreja i domaceg balkanskog zivlja, pre svega, razume se, Srba.
Do "konacnog resenja" je delo-temeljac o kome moze da se raspravlja, da se neke teze u delu prihvate, a neke odbace. Ja bih, na primer, pomenuo da Zeni Lebl ponekad ne koristi dovoljno istorijsku naucnu nepristrasnost, vec se povodi za svojim temperamentom i licnim stavom. Ovo pisem, misleci na to kako je obradila deo o Sabtaju Cviju. Tom mesiji, laznom mesiji, ako hocete, jer su sve mesije lazne, sem onoga, posveceno je u ovoj knjizi daleko manje paznje nego sto zasluzuje njegov pokret. Ali, to je pitanje afiniteta autora.
Uticajne licnosti i institucije trebalo bi da obrate paznju na ovu knjigu i da smognu snagu da se ona prevede na engleski jezik. Time bi jugoslovensko jevrejstvo dobilo pravo mesto u pisanoj svetskoj istoriji Jevreja.
/Bilten Udruzenja useljenika iz bivse Jugoslavije u Izraelu br. 1/2002, Tel Aviv, Israel
Javljaju nam:
Ženi Lebl rodjena je 20. juna 1927. godine u Aleksincu. Od 1933. godine zivela je u Beogradu, gde je zavrsila osnovnu skolu i nizu gimnaziju. Uoci odvodjenja jevrejskih zena i dece u logor na Sajmistu pobegla je u Nis i pod laznim imenom zivela kod Jelene Glavaski, svoje nekadasnje vaspitacice iz decjeg vrtica.
Zbog
ilegalnog rada obe su uhapsene 22. februara 1943. godine. Dok je njena
spasiteljica odvedena u logor i kasnije streljana, ona je kao maloletna oterana
na rad u Rajhu, pa i tamo uhapsena. Oslobodjena je iz berlinskog Gestapoa 28.
aprila 1945. godine.
Po povratku u Beograd zavrsila je gimanziju i studirala pravo i Novinarsko-diplomatsku visoku skolu. U isto vreme radila je kao saradnik ''Politike''. Posto je aprila 1949. godine ispricala vic o ''ljubicici beloj'', uhapsena je zbog ''kleveta protiv naroda i drzave'' i ''kaznjena administrativno-prinudnom merom drustveno-korisnog rada sa lisenjem slobode u trajanju od godinu dana''. Posle dve i po godine logora u Ramskom ritu, Zabeli, na Grguru I, Grguru II i Golom otoku pomilovana je.
Septembra
1954. godine iselila se u Israel. Posvetila se istrazivanju istorije Jevreja na
tlu bivse Jugoslavije, narocito u Srbiji i Makedoniji, delimicno i u okviru
Istorijskog odbora Udruzenja Jevreja iz bivse Jugoslavije u Israelu.
Nova - petnaesta knjiga Ženi Lebl nosi naslov