SAVA BOGDANOV
prica nam Branka Bogdanov
Moj tata nije bio personifikacija životne energije, već sama životna energija koju je ulivao svima...
On je jednostavno VOLEO:
Voleo je život, voleo je da radi, voleo je da kuva, voleo je da jede, da popije, voleo je svoju porodicu, prijatelje, komšije, voleo je avione, voleo je Dunav i Slankamen.
Moj tata Sava je bio nemirnog duha od najmlađih dana...
U osnovnoj školi, oko 1930. godine napisao je na tabli: „Danas jeste Prvi Maj, Deca treba da su fraj, Gospođa će dobra biti, Pa će decu raspustiti“...I, bio je izbačen iz škole...
Sa sedamnaest godina falsifikovao je svoju godinu rodjenja na osamnaest - da bi ga primili u letačku akademiju...
Čim je dobio letačku dozvolu sleteo je u dvorište Pančevačkog popa da bi osvojio i fascinirao popinu ćerku, lepoticu...
Ubrzo po izbijanju II Svetskog rata počeo je da radi kao ekonom u Domu za izbegličku decu u Aranđelovcu. Imao je 22 godine i bio je na putu da se pridruži partizanima. U dom stiže Lea Rozncvajg, student završne godine medicine iz Zagreba, koja se krije od 1941. godine pod lažnim imenom Olgica Rodić.
U knjizi „Mi smo preživeli...“ tata je zabeležio i ovo svedočenje:
„ Odmah mi je pala za oko riđokosa i zelenooka bolničarka Olgica...Ubrzo po njeom dolasku organizovao sam kolektivno kuvanje pekmeza od šljiva da bi deca imala šta da jedu. U jednom momentu, gledajući je preko čaše sa rakijom, rekao sam: »Vi ste mi odnekuda poznati?« Na to pitanje Olgica se vidno uplašila, ali sam ja nastavio sa udvaranjem... Ubrzo se zaljubljujem u nju »do ušiju«. Kad god je to bilo moguće bili smo zajedno. Dobro se sećam da sam prilikom jednog povratka iz Beograda mislio da sam svakim klopotom šine bliži Olgici.
U jednom od naših razgovora, kada je stekla poverenje u mene, rekla mi jeda je Jevrejka misleći da ću saznavši njenu tajnu prekinuti dalje udvaranje... Uopšte nisam bio iznenadjen njenim »priznanjem« jer sam od samog početka sumnjao u njen identitet. Sa udvaranjem sam nastavio...
Samo nakon dva meseca poznanstva, »Olgici« sam predložio da se uda za mene, uveravajući je da će se tako osećati sigurnijom. «Olgica« se premisljala, duže nego što sam očekivao, da bi dala pristanak da se samnom venča pod jednim uslovom: Kada se završi rat, i ako se iz zarobljeništva vrati bolestan ili nemoćan njen mladić sa studija Ing. Mirko Fridman (alias Mirko Mirković) iz Zagreba, ona će se smatrati obaveznom da ga neguje te će se naš brak raskinuti. Prihvatio sam taj uslov, ali ga nisam nikada zaboravio.
Pripremio sam sva naša dokumenta zakazavši venčanje u pravoslavnoj crkvi u Bukoviku. Venčanje je bilo 16. Decembra 1943. god., a obavio ga je sveštenik Dimitrije Glumbić koji je takodje bio izbeglica ali nije znao pravi identitet neveste...
Odmah po oslobodjenju zemlje, Lea je upućena u novoosnovani Dom vojnih studenata u Zagreb da dovrši studije medicine. Diplomirala je u februaru 1946. g. sa najvišom ocenom, dok sam ja, sa svojim vazduhoplovnim pukom, premešten u Niš.
Neophodno je pomenuti rasplet našeg bračnog dogovora iz Aranđelovca.
Naime, Mirko Mirković vratio se iz zarobljeništva u Zagreb gde je Leu odmah potražio...Vrlo zabrinut i uznemirn hoće li nastaviti ili raskinuti našu vezu, uzeo sam odsustvo i otputovao u Zagreb da o njihovom susretu otvoreno porazgovaramo... Lea mi je rekla da, pošto se Mirko vratio zdrav iz zarobljeništva, da želi da ostanemo u braku. Moram priznati da sam se veoma pribojavao njene odluke, ali sam snažno priželjkivao upravo takav rasplet našeg dogovora. Razmišljao sam da Leu ništa sem naše ljubavi nije obavezivalo da ostane sa mnom. Brak koji je sklopljen u Aranđelovcu nije bio više važeći. Bio sam veoma ponosan na takvu Leinu odluku i vratio se zadovoljan i srećan u Niš u svoju jedinicu.”
Ubrzo je došla Rezolucija Inform Biroa i Mirko Mirković se izjasnio za IB, a protiv Titove odluke. Bio je uhapšen i odveden na robiju na Goli otok. Po povratku sa Golog otoka, niko nije hteo da ga zaposli u Zagrebu. Moj tata je tada radio kao pomoćnik Boris Kidriča i uspeo je da mu pomogne. Tako je Mirko Mirković dobio prvi posao nakon robije. Sećam se da nas je posećivao pri svakom dolasku u Beograd. Sa Mirkom Mirkovićem sam ostala u perspisci do kraja njegovog života. Umro je 2012.
Evo nastavka iz knjige „ Mi smo preživeli“:
„ Još jedan značajan događaj, iz Leinog i mog života vredan je pomena. Prilikom jednog od prvih popisa stanovništa u martu 1953. godine uneta je mogućnost izjašnjavanja o nacionalnoj pripadnosti. Prilikom popunjavanja popisnih lista bilo je u tadašnjoj Vojnoj bolnici, među Jevrejima, dileme kako da popune tu rubriku. Jednog od tih dana Lea je došla kući dvoumeći se i sama...Neki od njenih kolega izjašnjavaju se da su Srbi, Hrvati, Bosanci i sl. zavisno od mesta rođenja ili drugih osećenja pripadnosti. Takvo izjašnjavanje je podržavla politička linija u Vojnoj bolnici i da neki to prihvataju. Tom prilikom mi je rekla » Majka i otac su mi Jevreji, rođena sam u Osijeku a nisam Hrvatica, udala sam se za tebe koji si Srbin ali nisam ni Srpkinja...« Saslušavši je upitao sam: »Pa dobro, kako se ti osećas ?« Usledio je odgovor: »Ja mogu biti samo Jevrejka.« Taj njen stav sam u potpunosti podržao.“
Bili su životni saputnici 40 godina, do smrti moje mame 1984. godine.
Moj tata Sava bio je pilot za vreme rata gde je dobio nadimak koji ga je dugo pratio: SAVA KOŠAVA...
Za vreme savezničkog bombardovanja Beograda 1944. godine, nije otišao u skrovište, već je mirno nastavio da čita knjigu RAT SVETOVA Orsona Velsa.
Sredinom 50tih godina poslovno je morao da ode u Borovo kada je Tito došao da obiđe fabriku obuće. Mama i ja smo sedele pored radija i slušale direktan prenos. Tito je upitao mog tatu: A sada da čujem kako funkcioniše SAMOUPRAVLJNJE? Moj tata Sava je odgovorio: Druže Tito, pravo da TI kažem bolje bi bilo da uvedemo SAVO UPRAVLJANJE nego SAMOUPRAVLJANJE! I garantujem ti, ja Sava Bogdanov, da bi bolje funkcionisalo!
Moja mama je zakukala govoreći: „Savo, Savo, moja luda glavo, tvoj jezik će te odvesti u zatvor...“ Nije ga odveo...
..Moj tata je često pozivan na raport, ali kao i uvek sve njegove ekscese je nadvladavao njegov odnos prema radu. Bio je, jednostavno, beskrajno vredan...
Brinuo se o mojoj mami i voleo je mnogo. Kada se ona 1984. razbolela i pala u komu, lekari su nam rekli da i kada bi i izašla iz kome, ne bi više znala ko je... Moj tata je tog trenutka rekao: Ali, ja bih znao ko je ona!
Moj tata je bio je topao, plemenit, velikodušan, šarmantan, veseo, vedar, nasmejan, i imao je srce - široko kao polje...
Prijatelji mog sina, njegovog unuka Borjana su ga nazvali DEDA SAVA LEGENDA!
A kasnije, kada je već pomalo počeo da stari, džepovi su mu uvek bili puni čokoladica Zaza, koje je delio isključivo osobama ženskog pola... Tada je dobio nadimak: DEDA ZAZA...
Ovo je samo jedna od mogućih skica za portert mog tata Save: Od SAVE KOŠAVE DO DEDA ZAZE proleteo je njegov život...
Naravno, imao je mana...Ko ih nema...Bio je pre svega neopisivo svojeglav i često je umeo da prasne. Ali su ga i mane činile ČOVEKOM koji je bio i koji će ostati u sećanju svih onih koji su ga poznavali...