Pre tačno pet godina 25.05.2002 u svečanoj sali Jevrejskog kulturnog centra, doktor pravnih nauka ali i profesor muzike Andreja Preger održao je, uz svesrdno učešće i svojih učenika, klavirski koncert.
Svečanost je bila gospodinu Pregeru na dar, rođendanski poklon za maestrov devedeseti (90-ti !) rođendan, a njegovo je virtuozno muziciranje bilo dar okupljenim članovima JOB.
Tako je nekada bilo u JOB, a ove godine? ...
Pred sam devedesetpeti (95-ti !) rođendan iz štampe je izašla knjiga “Stoleće uz muziku” a dupke puna sala na beogradskom FMU (fakultetu muzičke umetnosti) imala je čast i privilegiju da sluša muziciranje vremešnog, ali nikako ne i ostarelog profesora, Andrije Pregera. Na pozornici, uz klavir, su se smenjivale tri generacije. Profesor, njegovi učenici i učenici njegovih učenika. Predstavnika JOB nije bilo ... i upravo to bio je povod za razgovor s povodom:
(knjigu sam dobila na poklon, sa posebnom posvetom, pročitala je posle razgovora i otuda komentari u zagradama, o temama koje jesmo ili nismo dotakli tokom ovog, za mene, dragocenog sata)
Dočekao me je krepak, nasmejan, u salonu prepunom cveća.
- Ciklame! Cveće Ereca?
- “Ah, da! To moja supruga Gina, Angelina veoma voli i neguje”, zadovoljno je i ponosno pogledao cveće
- Svirate? još uvek? (zbunila sam sama sebe)... mislim, u devedesetpetoj i dalje svirate svaki dan?
- “Da! Svaki dan. Penzionerski, ali, neophodno mi je i kao duhovna hrana i čisto fizički, kao velika šetnja. Moj pogled na svet je: imati pred sobom zadatke, svaki dan! Život je kretanje. Kretanje i održavanje veza, sa porodicom, prijateljima. Održavam veze i sa svojim učenicima. Od 42 učenika moje klase (21 u Beogradu i 21 u Novom Sadu) 13 njih je magistriralo, trećina se, uz izvođački rad, bavi i pedagoškim radom. Njih šest su zaposleni kao profesori ili stručni saradnici na FMU”
(knjiga Andrije Pregera uz dvadeset poglavlja ima i 8 dodataka. Dodatak 3. “Studenti u klasi A. Pregera”)
- Sećam se, da smo još 2002. god prilikom intervjua za “Bilten”, spominjali gospodina Gatalicu. Kako je došlo do toga da on zabeleži vašu životnu priču?
- “A, pa naša saradnja, ili bolje reći naše prijateljevanje starije je od toga. Za moj 75.ti rođendan svirali smo Bahov koncert za 4 klavira na Kolarcu. U to vreme gospodin Aleksandar Gatalica bio je zvaničnik u Kolarčevoj zadužbini i profesionalni muzički kritičar. Mnogo kasnije, dvehiljadeprve godine napisao je on uvodnik za program štampan povodom jubileja 90 godina.
- Da sećam se. Za Bilten sam tom prilikom zapisala sledeće:
“Andreja Preger počeo je karijeru kao trinaestogodisnjak (02.04.1925.) uvek medju onima na vrhu. Nije bilo padova, održavao sam uvek moj nivo”
“A šta znači držati svoj nivo? - pita Aleksandar Gatalica u tekstu programa Jugokoncerta održanog u ponedeljak 03. jun 2002. na kome je umetnik i profesor u društvu svojih učenika i studenata primio Nagradu za životno delo Udruženja muzičkih umetnika Srbije, a zatim sam svirao “Hromatsku fantaziju i fugu” Johana Sebastijana Baha. U istom tekstu Gatalica daje najbolji moguci odgovor: “Andreja Preger, svirao je kao veciti mladic. Zato je ovaj pijanista i profesor postigao tako mnogo, stoga je prakticno dovrsavao sve zapocete poslove, najpre odgovoran pred samim sobom”
Da, mozda bi bas to mogli podvuci kao recept za dugovecnost i vitalnost: Odgovornost pred samim sobom u saglasnosti sa profesionalnim pristupom svemu cega se tokom zivota dobrovoljno lati”.
(“Te 2001. godine imao sam 37, a Andreja 89 godina” piše A. Gatalica umesto uvoda u knjigu Stoleće uz muziku. “Razlika u godinama između nas dvojice je čitavih pola veka i dve godine, dakle neverovatnih 52 godine. Previše? Ne, upravo kako treba”)
„Tokom zime 2006-2007 dolazio je on sa digitalnim diktafonom i beležio moja živa kazivanja, koja sam prethodno zapisao. Moram priznati, mnogo je bio uporan. Ja bih i odustao, ali ne i on. On je nabavio fotografije i osmislio izgled i formu knjige, po uzoru na neke druge monografije“.
Prelistavam poklonjenu mi kjnigu i glasno čitam pojedine naslove poglavlja: „Samjuel Preger i sinovi“, „Student prava i advokatski pripravnik“, „Ratni pijanista“, „Država Izrael“ „Zlatni jubileji“ ... „Nagrade i ordeni“ fotografije, Dodaci: „Koncertne kritike 1925-1997“, „Lista saradnika“, „Turneje Beogradskog trija“ „Nagrade i ordeni“ ...
Gospodinu Pregeru oči svetlucaju gotovo dečačim zadovoljstvom. Pitam, molim, - „možemo li zakazati promociju ove knjige u JOB?“
- „Da, naravno. Ugovorite datum. Nadam se da je klavir još uvek u dobrom stanju ... obzirom na sve.“
- Vi ste bili, i još uvek ste, nadam se, počasni član IO SJOS. Nisam vas dugo viđala na sastancima ...
- „Postalo mi je teško da odlazim. Vidite, postoji ta velika tendencija razbijanja Saveza. Pojedine bi Opštine da budu samostalne, da budu maltene klubovi. To je opasna zabluda, jer mi, prema državi možemo nastupati samo kao celina. Samo tako možemo nešto postići. Kao Savez jevrejskih opština razgovaramo sa Državom, ovako! - samo sa lokalnim organima.
Jevrejska opština nije i ne sme da bude privredno preduzeće pojedinaca. Ne sme se komercijalizovati. Razmišlja li se o tome šta će biti sa Jevrejskim istorijskim muzejom. Njegova se delatnost mora sačuvati! Biblioteka Saveza takođe! Izdavačka delatnost, Književni konkurs! Ne sme se dozvoliti da razlozi profitabilnosti upravljaju radom Zajednice. Kultura ne donosi uvek profit. Na kulturu se mora trošiti. Mi smo oduvek bili i kulturna i tradicionalna i verska zajednica. Jevrejska kultura i tradicija imaju svoju misiju u društvu uopšte. I Bilten bi morao više da povede računa o kulturi, ne samo o dnevnim pitanjima. Više bi se računa moralo, ponovo, voditi računa o knjigama. Potrebne su recenzije svih knjiga o jevrejstvu koje se pojave u knjižarama, bile one ovdašnje ili prevedene. Svestan sam ja da se način života promenio. Mladi ljudi imaju isuviše malo vremena. Sve je brzo. Ta brzina podjenako ubija i knjigu i muziku“ ...
Zveckanje šoljica za kafu i ulazak gospođa Angeline u salon, diskretno su mi dali na znanje da je razgovora bilo dosta. Bar za danas.
Poglavlje 20. „Na kraju jednog burnog veka“
citat: „Teško je živeti u veoma burnom veku, kakav je bio prošli i proći tako strašne ratove u kojima je stradalo više civila nego vojnika, pogotovu kada pripadaš jednom narodu čiji je svaki član, od deteta do starca, bio osuđen na smrt od strane jedne zlikovačke bande iza koje stoji najmoćnija ratna mašina celog sveta. Imao sam sreće da sam se uspeo spasiti sa većim delom porodice. Ne mogu prežaliti gubitak oca ... imao sam sreću, ali tu sreću je trebalo uhvatiti obema rukama, što sam uvek i činio... Ovo sećanje bavi se mojim profesionalnim životom, a lični život je čisto privatna stvar i izostaje iz ovog okvira“ To piše u zaključku kazivanja Stoleće uz muziku, Andreja Pregera, a u našem razgovoru s povodom, ipak smo se dotakli i te teme. Sa neskrivenim ponosom u glasu priznati i poznati umetnik, govorio je i kao suprug, otac i deda: „Uredan porodični život omogućio mi je da se još više posvetim muzici. U tome je veliku ulogu odigrala Gina, evo već pola veka braka. Ona mi je pružala i još uvek mi pruža veliku i nesebičnu potporu! Dvoje dece i četvoro unučadi. A svet je postao nekako manji, mada kći Eva sa porodicom živi na Malti, sin Jaša srećom je ovde i u stalnom smo kontaktu“.
Sa malim zakašnjenjem (u datumu samo) čestitala sam maestru devedeset peti rođendan na naš način: Ad mea ve esrim! Do stodvadesete!
Ovoga puta delovalo mi je to mnogo uverljivije nego obično.
Do novog koncerta, do nove knjige, do sledećeg razgovora s povodom gospodine profesore, dragi Preger Andreja.