Pesme bejahu Tvoji zakoni
uz mene ma gde da lutah
Psalm 119:54
Secanje na prvi susret
Ledeno februarsko pre podne, godine 1992. Na Strandu novosadskom naroda puno. Dunav na -18C kao da miruje. Zgusnut. Tezak. Vodotok mu se ne vidi. Sivu vodenu masu guzva ljuti vetar, gurajuci je uzvodno. Na sredini reke ukotvljen, bojni brod recne ratne mornarice. Postrojeni, mornari, strazu cuvaju nad velikim vencem od belog, svezeg cveca. Ispod Soldatoviceve potresne skulpture - spomenika "Porodica" hor "Hasira" , mladi ljudi zbijeni hladnocom. Horu licem okrenuta, u sredistu dogadjanja, grupica svedoka. Malobrojni, oni su preziveli novosadsku Raciju 1942. Drze se za ruke. Mada vec vrlo vremesni, stoje uspravno, prkosno. Njima hladnoca ne smeta. 1942. god. bilo je hladnije. Svako stoji, sam nekako, za sebe, pred dusama nesahranjenim koje vec evo 50 godina nad ovim mestom tuguju.
Ne znajuci sinopsis, prvi put ucesnik, prisla sam najblizem mladicu: "Kojim redom nastupamo?" Pokrio je usta rukom. Oci su mu odavale strah. "Ja na ovom vetru treba da pevam"! Odgovorio je... i pevao je Nikola David. Kol Nidre! Prvi put u svom muzickom zivotu, pevao je senima predaka, ne samo glasom, vec svom svojom dusom. Sonorni lirski bariton dotakao je prvo srca, pa oci prisutnih. Svi su plakali. Ali nije samo pevao. U traganju za identitetom, tu, na novosadskom strandu, pronasao je svoju posvecenost:"Cini mi se da je to bilo tako davno, pa opet, kao da je bilo juce. Zasto se oboje secamo bas tog dana, bas tog trenutka? mislim, ne, zasigurno znam: - Tada na tom mestu, pronasao sam svoje korene, svoje genetsko secanje, svoju pravu pripadnost, a pratio sam i tvoj rad u Biltenu, citao tvoje tekstove i shvatio, da smo tada i tamo, oboje tek zakucali na vrata svoje jevrejske duse. Od toga dana ja sebe vidim kao kantora. Ja jesam, prevashodno, kantor".
Mnoge su godine prosle, i evo nas tu, u svom drugom domu, JO Novi Sad, u elegantnoj i bogatoj biblioteci. Potpuni stranci, toplo smo se zagrlili. Bio je petak 31.08.2001. I raspricali smo se kao da smo rasli zajedno. To nekako i jeste odlika ove malene jevrejske zajednice. Lako se prelazi na "ti." U njenim prostorima veze nas mnogo vise od obicnog poznanstva. Bar tu, kao u svojevrsnom utocistu, niko ne pita od kada si...sve je samo po sebi jasno. Uslovi pod kojima smo rasli, (jugosloveni u srcu), razocaranje i bol tokom godine raspada nase prve domovine. Ratovi. Iseljavanja. Nemastina. Bekstvo od sebe i u sebe, opredeljivanje, "svaka ptica svome jatu," sve to skupa poplocalo je put kojim smo krenuli ka sebi. "Pre svega toga nisam znao nista o nacionalnoj i verskoj pripadnosti.- (Nikolina prica zvuci uverljivo, ali i prepoznatljivo, kao odlika vremena sadasnjeg)... Moj strogi tata Vojislav, je zarko zeleo da postanem "vojno lice." Mada su se on i moja majka razveli kada je meni bilo 13 meseci, i mada sam, njemu dodeljen, zapravo ziveo kod bake, njegove majke, nisam smeo da mu protivrecim. Otisao sam u Sarajevo na prijemni pregled. Vec prvi susret sa vojnim lekarom, internistom, jasno mi je dao na znanje da to nije moj svet, da ja tom svetu nikada necu pripadati. "Elegantan" i svima prihvatljiv izgovor je bio: sum na srcu! Vratio sam se svojoj baka Mileni, koja je jedina imala razumevanja za moje emocije prema muzici i uvek me podrzavala. Oslobodjen pritiska mogao sam da se posvetim svojoj ljubavi - muzici.
- Da pocnemo od pocetka?
"Pa nema tu bas mnogo da se prica. Rodjen sam 15.04.1969 u Beloj Crkvi. Otac Vojislav - po majci je Askenazi i majka Slavica Lumbarda, takodje (njena je mati bila Ivanka - Iva Vajs.) Majka Slavica divno je pevala, mozda otud ono sto se zove muzicki talenat.
No kako sam vec rekao, deca razvedenih roditelja imaju samo jednu nadu, da ih prigli Baka. Da, velikim slovom Baka. Baka Zak Milena. Ona me je puno volela. Bila mi je sve, cela porodica.
Vec u osnovnoj skoli, jedna divna zena, Gordana Nikolic, nastavnica muzickog, otkriva moj dar. Bio sam jedini decak u skolskom horu i stoga oduvek solista. U VI osnovne susreo sam se sa Zivanom Saramandicem, kog sam mnogo voleo da slusam i cijem sam se glasu mnogo divio. Mada program to nije predvidjao, skupio sam svu svoju hrabrost i zamolio ga... Pevali smo zajedno "Bilecanku" Zamisli, duet? Ja, decacic - svojim mladalackim sopranom - pevam, kao vodeci glas (a tada vec slavni Saramandic) prati moje pevanje svojim mocnim basom. Potapsao me je po glavi, posle koncerta, i zapamtio sam dobro, izrekao sud : "bice od tebe dobar muzicar, mozda postanes i pevac, ha?" Da, takvi trenutci postanu presudni u zivotu deteta. Mnogo godina kasnije (ali tacno pamtim datum) 25.02.98. na sceni beogradske opere u Mocartovoj "^arobnoj fruli" uspesno sam otpevao ulogu Tamina. Zivan Saramandic usao je u moju garderobu, da mi cestita i veoma se iznenadio kada sam ga podsetio na nas zajednicki nastup i "Bilecanku" - gromko se smejao: "Pa eto, rekoh ti ja i ostvarilo se"
Sa u uciteljima, nastavnicima i profesorima sam imao veliku srecu. Nastavnica G. Nikolic sve nas je uclanila u Muzicku omladinu. Bila je to divna organizacija i [teta je sto se tako urusila. Iz male Bele Crkve dolazili smo u Beograd i Novi Sad, na posebne, za nas pripremane, koncerte, matinea, operske predstave, operete. Mnogo smo naucili tada o muzici, a za mene... pa, bili su to najsrecniji trenutci mog detinjstva.
Prvi prijemni u osnovnoj muzickoj skoli u Novom Sadu, naravno, omogucila mi je moja Baka Milena, ispunjavajuci mi najvecu zelju, uvek na mojoj strani. Zarko sam zeleo da sviram klavir, no upisan sam na harmoniku. Mnogo sam vezbao. Dva puta nedeljno putovao za Novi Sad. Posle osnovne, upisao sam srednju muzicku skolu, nastavnicko reoretski odsek za klavir. Vec u IV razredu srednje muzicke poceo sam da drzim casove drugoj deci , privatno, poceo sam da zaracujem i skupljam sredstva za dalje skolovanje. Te iste godine upisujem i solo pevanje u klasi Prizrenke Petkovic (mnogi je se secaju kao glumice iz serije "Ljubav na seoski nacin") a za mene je ona bila dragoceni vodic kroz jedan potpuno novi svet. Moj svet. Ni za sta, sem za muziku, nisam imao vremena. Drzao sam casove, svirao, kao baletski korepetitor, putovao i nastupao. Na terecoj godini akademije muzickih umetnosti upisujem prvu godinu solo pevanja u klasi Biserke Cvejic i to kao stipendista fonda Melanije Bugarinovic. Bio sam veoma ponosan na to. I gospodja Bugarinovic je iz Bele Crkve, ali do stipendije sam dosao putem izuzetno zahtevnog konkursa. Na drugoj godini studija postajem redovni clan SNP (Srpsko Narodno Pozoriste - Novi Sad) i dobijam divne uloge: Arlekino u operi Pajaci, Alfredo - u opereti Slepi mis, Remendado (opera Karmen) Memorija u Lubavnom napitku, Mujezin u operi Knez od Semberije Isidora Bajica. Bez odmora, ali muzika je za mene i odmor, uporedo sa radom u teatru postajem nastavnik - pedagog, prvo na predmetu za kamerno muziciranje, pa zatim i na predmetu solo pevanja. ^uvsi me kako pevam, direktor beogradske opere, Predrag Protic me angazuje i tada postajem stalni 'solista gost' u Mocartovoj ^arobnoj fruli."
Zastao je da odmori malo glas Nikola David, a onda, ne znam ni zasto ni kako, valjda me je pazljivo gledao dok sam belezila njegove reci, valjda je video trag razlivenog odusevljenja na mom licu dok je spominjao ^arobni napitak, uspravio se nekako na stolici, podigao malo ruku, promenio izraz lica, pretvorio se u Memorija i zapevao: "Una fortiva lakrima".... meni najmiliju ariju. Mnogo me je raznezio i ugodio mi nezaboravno. Sluzbenice iz druge kancelarije pohrile su do vrata, no na nasu zalost ovaj neocekivani koncert, za nas je, prekratko trajao, tek kao naznaka, tek kao potvrda sta divni glas moze da ucini, posvetio je trenutak i ulepsao nam dan. Trebalo je nastaviti razgovor, smisliti sledece pitanje, ali Nikola David tako lepo prica. Reciti govor mu je pun uoblicenih jasnih misli, siguran u sebe, stalno je nasmejan i ozaren, veselih ociju, toplog pogleda.
"Teska vremena su dolazila. 1990. - 1991. godina i najvazniji kontakt u mojoj karijeri. Kontakt koji mi je otvorio vrata moje duse. Upoznajem se sa gospocom Suzanom Gros, direktorom hora Hasira. Bila je to prekretnica i u mom zivotu i u mojim emocijama. Pevanjem kantorskih deonica probudio se u meni osecaj nacionalne i verske pripadnosti. Prvi put sam i sam bio iznenadjen mogucnostima svog glasa - kada sam uz orgulje u reformatorskoj crkvi u Novom Sadu zapevao Kol Nidre.
Od tada se za mene sve odvija "filmskom' brzinom. Divni ljudi mi nesebicno pomazu. Sonja i Misa Levi, Emilija Pinto, Breda Kalef. Neka mi ne bude zameren redosled ili ako nekoga tek ovlas pomenem, no svi oni moraju znati koliko sam im zahvalan, i toda ih nosim u srcu...jer, omogucili su mi da pevam!!!
Ostvarenje zelje da pevam sa horom "Braca Baruh" za mene je bila nesamerljiva vrednost, iskustvo i uzivanje. Redjaju se koncerti, svi protkani muzikom sa jevrejskom tematikom, Novi Sad, Bograd, Nis, Solun...
Jos jednom bih pomenuo predivnu Bredu Kalef i pomoc koju sam primio od nje. Prijavljujem se na konkurs za specijalisticke studije na konzervatoriju "Peter Kornelius" klasa profesora Buljubasic Seada, u nemackom gradu Majnc. Bilo je tesko. Ziri je rigorozan. Od 40 kandidata primljeni smo samo Rona Israel i ja. Dobijam stipendiju Ani Ajsler Leman! Dozvoli mi da podsetim, Gospodja A.A Leman, Jevrejka, vrlo poznati meco-sopran prezivela je koncetracioni logor i nikada vise, posle toga nije zapevala, no ostavila je legat - Fond za stipediranje mladih pevaca jevrejskog porekla. Njoj niko nije pomagao, ona jeste, nebrojenoj mnozini. Time se za mene zavrsava period ozbiljnog rada i pocinje period jos ozbiljnijeg i tezeg. Krecem u "beli svet." Na komemoraciji i otkrivanju novopodignute spomen ploce pobijenim Jevrejima 08.10.1998 u Kikindi upoznajem svog dobrotvora, velikog humanistu i coveka velikog srca Julija Kemenya - naseg Dzonija. Od tada, on je moj poocim. On i njegova supruga Vera peuzimaju brigu o meni".
Porodica?
"Da, imam svoju malu porodicu! Supruga Mila i nas sin Aleksa, svet su kome hrlim. Za njihovim drustvom zudim, njihovu nesebicnu podrsku uvek imam, jer rad umetnika, pevaca zahteva mnoga odricanja. Odvajanje od njih dvoje, zbog proba, koncerata i putovanja, najteze mi pada."
Kako izgleda radni dan pevaca?
"Zivot nije zrtva profesije, mada zivot pevaca trazi mnoga odricanja od privatnosti. ^esto sam u situaciji da moram da uskratim sebi srecu potpune posvecenosti supruzi i sinu. Naravno tu je problem ishrane, a imam i jedan "hendikep", volim mnogo da pricam, a pevac bi trebalo da cuti i cuva glas. Glas je instrument, Bogom dan, najtananiji instrument, koji je tesko odrzavati. No ja sebe dozivljavam kao kompletnu licnost. Prvenstveno sam muzicar, a biti muzicar nije samo struka i profesija, to je ceo zivot. Imati, primati i davati emocije. Prijalo mi je veoma kada je jedna kriticarka, posle slusanja uloge Memorina, napisala da sam se pevajuci "presvukao u kozu seljaka plemenite duse - i savrseno docarao njegov lik"
Uzor?
'Za mene je nedodirljivi uzor Plasido Domingo. Fascinira me sve kod njega. Tehnika pevanja, glasovne i izrazajne mogucnosti, njegova pojava, licnost, pogledi na svet, odnos prema muzici i posebno prema mladim pevacima, njegove zasluge za promociju muzike. Njega slusam i zbog ucenja, ali i za odmor u retkim casovima dokolice.
Karijera?
Uz ucenje i specijalizaciju, stalno radim, ostvarujem veliki broj solistickih deonica u kantatama, oratorijumima. No posebno cenim, kao svoj najvazniji uspeh, kada sam na audiciji za mlade pevace (do 32 god. starosti) od 55o prijavljenih ja dobio ulogu u operi Vesele zene Vindzorske u Berlinskoj operi i svoje ucesce na festivalu Kamer-oper slos u Rajnsbergu.. i jos jednom naglasavam, ni to ne bih ostvario bez nesebicne, ljudske i finansijske podrske Vere i Julija Kemeny.
Redjaju se zatim zapazeni nastupi. Za pozitivne ocene cuje se cak i kod nas!
"Pa, naglasio bih ucesce na festivalu u Tripu (granica Luxemburga i Nemacke) angazman u operi Ajzenah (mesto rodjenja velikog J.S. Baha), a od 11.09.2000. god postajem solista opere u Augsburgu. Tu ostvarujem uloge u karakternom i lirskom fahu. frankfurt, Erfurt, Majnc, Trir, Dortmund, visbaden, Minhen. ostvaruje mi se i san svakog pevaca. Nastupam u minhenskom nacionalnom teatru u manjim i srednjim ulogama u operama Boemi, Trubadur i Madam Baterflaj. Pevam pod dirigentskom palicom velikog Zubina Mehte".
Teska je to i zahtevna profesija?
"Da jeste. U mom poslu konkurencija je surova. I ono sto je cinjenica, ako nisi najveci - jedini, od tog se posla ne moze ziveti. Angazman je sreca, ali samo gostovanje donosi ozbiljniju zaradu, te se pevac, silom prilika mora baviti i pedagoskim radom . Eh da, ovde moram spomenuti i izuzetan momenat u karijeri: susret sa profesorkom, pedagogom i solistkinjom na harfi gospodjom Zeljkom Sponza. Ta povezanost glasa i harfe(!) zbilja imaju biblijsku dimenziju. Ona me je pratila na diplomskom koncertu, a nezaboravan mi je bio i nas nastup u francuskoj ambasadi.
Najemotivniji od svega i mojoj dusi najprijatniji ipak je rad sa horom "Hasira" Sa njima sam od osnivanja. Uloga kantora neophodna je u bogosluzenju ili koncertnom izvodjenju i povezuje duhovnost jevrejstva i bogougodnost muzike. Specificna sinagogalna muzicka literatura je retka i tesko dostupna, no, pomazu nam mnogi umetnici - prijatelji. Hor "Hasira" mnogo mi znaci. Kroz njega sam u kontaktu sa domovinom, sa prijateljima, velikim imenima nasih, jugoslovenskih, profesora, solista i dirigenata.Evo i sada sam zbog toga ovde. Veceras putujemo za Arandjelovac. Nastup na tradicionalnom dogadjanju "Mermer i zvuci" uvek je za mene, poseban muzicki dozivljaj'.
I za kraj, planovi?
"Pa eto, kroz hor i rad sa nasim umetnicima, kroz osecaj obaveze da nikada ne zaboravim dobre ljude koji su mi omogucili da ostvarim svoj san, da pevam, mada zivim daleko, ipak sam tesno povezan sa onima kojima pripadam. Vrlo sam ponosan na ostvarenja nase zajednice. Evo "[ira utfila!" Divno je to sto rade vrsni Sabljic, mladi Lehner, nas rabin Isak i ostali mladi ljudi. Popunili su prazninu u muzickom kulturnom zivotu. A ja? Pa pripremam novi repetoar za 2001/02 : Bepo (u Donicetijevoj Riti), Alfredo (u "Slepom misu"), mesje Trike (u "Evgeniju Onjeginu") krojac Motl (u "Violinisti na krovu") a za magistarski rad pripremam ciklus solo pesama "Lepa mlinarica" Franca Suberta. Zelim da radim, da uspem, da pevam dok mogu, a zatim da se posvetim pedagoskom radu i pomognem mladima kao sto su meni pomogli JO Novi Sad, njen tadasnji predsednik Tihomir Ungar, SJOJ i sadasnji predsednik A. Singer, JO Beograd i njen sadasnji predsednik Misa Levi, dragocena Breda Kalef, moji dobrotvori Kemeny.
Poljubili smo se za rastanak, izmenili adrese i male poklone, pa je Nikola David pokupio svoje gomile programa, kritika, isecaka iz novina i na vratima se osvrnuo jos jednom siroko nasmejan:
"a hvala i redakciji Biltena koji tako revnosno prati moj rad i tebi Ruzice Galac-Popovic"