(uz 90. rođendan Cvi Lokera)

Moj odlazak na diplomatsku službu u Rumuniju i Jugoslaviju dogodio se neposredno nakon dolaska velikog talasa novih useljenika - Jevreja sa područja Jugoslavije koji su došli da žive u Izraelu. Tada sam im pomagao u prvim koracima u «Obećanoj zemlji». Vrativši se 1957. u Izrael, zatekao sam ih kao već situirane građane. Stvorili su kooperative, zaposlili se... Neki su morali da promene profesiju, advokati i sudije su morali da nanovo uče pravo – ovoga puta anglo-saksonsko... Naravno, u svakoj emigraciji i promeni sredine ima i poteškoća, ali se za ovu grupu od preko sedam hiljada Jevreja iz Jugoslavije može reći da je bila uspešna. Rad Udruženja Jevreja iz bivše Jugoslavije (u daljem tekstu: Udruženje) odvijao se poput sličnih organizacija. Uglavnom su se novi useljenici delili na one koji smatraju da identifikacija može biti samo jedna, tj. da treba izgraditi svoj izraelski identitet odbacivši sve iz prošlosti - i na one koji smatraju da treba naparaviti sintezu prošlog i novog života. Ja sam pristalica ovog drugog mišljenja. Ti si državljanin ovde, ali zavičajni kraj, baštinu i jezik koje si doneo sa sobom - ne treba izgubiti. U Americi npr. (to nije nikakav zakon, ali znam iz svedočenja mnogih poznanika) imigracija znači odgurnuti i baciti u zaborav sve što je ranije bilo. Ovde se, hvala Bogu, to uopšte ne radi, niti je to potrebno. Ali je činjenica da se mnogi ljudi nisu uključili u rad Udruženja, brišući svoje jugoslovenske korene i baveći se svojim poslovima. Ipak, Udruženje je uspelo da se održi najviše zahvaljući grupi od desetak-dvadeset ljudi koji su se sve ovo vreme na tome angažovali.

U to vreme ja sam još istraživao i skupljao istorijski materijal sarađujući sa Jakirom Eventovom (čije ime danas nosi naš Arhiv). On je na hebrejskom objavio Istoriju jugoslovenskih Jevreja do kraja XIX stoleća. Ja sam već za tu knjigu pisao o Jevrejima u Vojvodini i kasnije sam bio urednik drugog toma, gde se radi o Hrvatskoj i o Bosni i Hercegovini u XX veku. Uradio sam još dve brošure: «Vojvodinu» (sa saradnicima) i o omladinskim jevrejskim pokretima u Kraljevini Jugoslaviji.

Eventov je osnovao Istorijsko-muzealni pododbor Udruženja, a njegov stan je malo-pomalo postao pravi arhiv dokumenata o jugoslovenskom Jevrejstvu. Izučavao sam i prošlost Jevreja u Španiji i Portugaliji, na Iberijskom poluostrvu - pa se tako i moja diplomatska služba završila na Haitima, gde sam temeljno proučavao istoriju Jevreja Karipskog ostrvlja. Istraživši kasnije i arhive u Amsterdamu i Londonu, objavio sam 1987. knjigu dokumenata o naseljavanju Jevreja na Karibe.

U međuvremenu sam se opet vratio jugoslovenskoj temi, jer su me iz Udruženja uputili u «Jad vašem» (Memorijalni kompleks i muzej holokausta u Jerusalimu) da sarađujem na pisanju «Pinkas ha-kehilot» (Zbornik o jevrejskim zajednicama). Tamo sam tokom šest godina, uz pomoć 18 saradnika, uredio i izdao 1988. «Pinkas kehilot Jugoslavija» koji je zaista jedan pravi leksikon jugoslovenskog Jevrejstva, u kom je predstavljeno kakav je bio život jugoslovenskih Jevreja do rata, do istrebljenja, do katastrofe. To je preveo moj stari pokojni drug, istaknuti književnik, prevodilac i judaista Eugen Moše Verber. Možda će jednog dana neko doći do pameti - a što je još važnije do para, pa da tamo objavi taj prevod, da bi to bilo dostupno i na srpskohrvatskom jeziku.

Učestvovao sam i u radu niza naučnih simpozijuma - u Jerusalimu, u Solunu na Univerzitetu Aristo, u Engleskoj (London i Kew), u Dubrovniku, u Beogradu pre dve godine na komemoraciji Tragedije Kladovo-Šabac. Na svim tim skupovima imao sam kraće ili duže referate koji su većinom i objavljeni.

Po povratku iz Beograda 1957. i zatim iz Rima gde sam službovao 1958, bio sam zaposlen u Ministarstvu inostranih poslova gde sam obavljao razne (na baš naročito interesantne) dužnosti. Jedno vreme sam bio u konzularnom odeljenju i radio na problemima Istočne Afrike (Kenija, Uganda, Tanzanija, Rodezija), tako da sam se specijalizovao u tzv. Afričkoj sekciji.Usput sam mojim motociklom odlazio na seminare i završavao studije. Kao što sam već napomenuo, 1960. sam takođe proveo nekoliko meseci u beogradskoj ambasadi. kao otprabnik poslova.

Nakon završetka studija 1962. postavljen sam za savetnika i generalnog konzula izraelske ambasade u Parizu, gde smo proveli pet veoma intenzivnih i interesantnih godina tokom kojih sam dobro upoznao francusko Jevrejstvo. Ja sam od detinjstva znao francuski jezik i to mi se «osvetilo» jer su me uglavnom slali na službu u frankofonske zemlje (mada vladam podjednako i drugim jezicima).

Francuzi su tradicionalno imali svoju pro-arapsku politiku i odnosi sa Izraelom su bili specifični, ali je doba kad sam ja bio u Parizu bilo dobra relativno dobrih odnosa. Ja sam se malo bavio politikom. Moj zadatak bio je regulisanje pravnog pitanja nasledstva nekih jevrejskih donacija, koje su francuski Jevreji zaveštali Izraelu, i oko toga je bilo dosta posla sa javnim beležnicima i advokatima. Osim toga, moja glavna funkcija bila je veza sa jevrejskim organizacijama. Jevreji se i inače mnogo organizuju i taj broj njihovih organizacija bio je velik, tako da sam bio veoma zauzet. Skoro svako veče prisustvovali smo razninm priredbama i prijemima. Konzulat u Marseju pokrivao je južnu Francusku, a u moj domen je spadala čitava centralna i severna Francuska uključujući Alzas i Lotaringiju, tako da sam putovao i u Strazbur, Mec, i Nansi konzularnim poslovima i obilazeći jevrejske organizacije. Jedna moja lepa i prijatna dužnost bila je da primim i pratim Šmuela Josefa (Šaja) Agnona, koji je nakon uručenja Nobelove nagrade za književnost iz Stokholma doputovao u Francusku. Prvo je imao prijem u jevrejskoj zajednici Strazbura, a docnije u Parizu na Sorboni.

Francuski Jevreji su silno stradali za vreme rata – uništeno ih je oko 60 posto. Nakon osnivanja države Izrael veliki broj francuskih Jevreja je došao u svoju «Obećanu zemlju». No, mora se priznati da Izrael nije mogao da kunkuriše Francuskoj u prihvatanju Jevreja iz bivših francuskih kolonija - Alžira, Tunisa i Maroka. U visoko razvijenoj Francuskoj oni su dobili dobro zaposlenje, zajmove, raznu pomoć i veoma lepo su primljeni, tako da se tek deo opredelio za iseljenje u Izrael.

U to doba počeo je jedan vrlo interesantan proces u francuskom Jevrejstvu koje su - sa malim izuzetkom sefardskih Jevreja iz Bordoa, sa jugozapada Francuske - uglavnom vodili Jevreji iz Alzasa i lotarinškog porekla. Međutim, taj val Jevreja iz severne Afrike postepeno je preuzimalo primat u mnogim opštinama, a oni preovlađuju i u Savezu jevrejskih opština. Oni su konzervativniji, tradicionalniji, religiozniji, ljubomornije čuvaju svoje Jevrejstvo nego drugi koji su skloni asimilaciji. Taj val afričkih Jevreja, koji je počeo u vreme mog službovanja, vrlo je važan činilac francuskog društva.

Moj magistarski rad obrađivao je temu Jevreja Iberijskog poluostrva. U Francuskoj sam imao priliku da radim u izvrsnom arhivu Alliance israélite universelle - jedne od prvih svetskih jevrejskih organizacija koja je osnovana 1860. u Parizu. Njihova biblioteka i arhiva su zbilja fantastične, sa starim rukopisima. Tamo sam odlazio kad god sam imao vremena (a nije ga puno bilo!). Tamo sam dosta naučio i o istoriji francuskog Jevrejstva, koja je važan činilac evropske i svetske istorije Jevreja. Imao sam čast da se upoznam sa Rene Kasenom, predsednikom Alliance israélite universelle koja je imala svoju mrežu vaspitnih pedagoških ustanova u Severnoj Africi i na Balkanu (u Jugoslaviji su delovali samo u Bitolju, pre rata). Rene Kasen je dobio Nobelovu nagradu za mir kao pravnik, kao jedan od tvoraca Deklaracije o pravima čoveka.

Sin Elad nije došao sa nama u Francusku (on je morao da odsluži vojsku u Izraelu), a kćerka Tamar je učila i diplomirala na Sorboni francuski jezik i književnost.

Nekoliko puta sam bio na prijemima kod generala De Gola. Službene susrete imao sam sa šefom konzularne službe De Šambrunom, koji je bio iz francuske plemićke porodice i vanredan poznavalac francuske književnosti i umetnosti.

Pariz je, naravno, umetnička prestonica sveta, naročito u ono vreme, tako da smo uživali u velikim izložbama Pikasa i drugih slikara, pozorištima i muzejima - mada je za to ostalo premalo vremena. Beogradski slikar jevrejskog porekla Marko Čelebonović je imao svoj atelje u Parizu, bili smo tamo i postali lični prijatelji. On je stalno putovao između Pariza (gde je bio i savetnik u jugoslovenskoj ambasadi) i Beograda (gde je bio predsednik Udruženja likovnih umetnika). Zavoleli smo i njegovog brata Aleksu koji je bio umetnički kritičar i koji bi isto bio odličan slikar da se tome posvetio (umro je mlad). Rahel i ja smo posećivali francuske jevrejske umetnike. Bili smo i kod Šagala, upoznali se sa vajarima Josipom Zadkinom i Hanom Orlov...

Kasnije sam se povezao i sa Pjerom Mendes-Fransom, bivšim premijerom Francuske. On je poreklom iz Bordoa, iz jugozapadne Francuske, gde je postojala drevna sefardska jevrejska kolonija, iz koje su pojedinci otišli u San-Domenk (danas Haiti) . Među njima su bili i neki njegovi preci, pa sam sa njim tim povodom godinama vodio prepisku. (koju sam ovih dana ustupio Centralnom Arhivu za istoriju jevrejskog naroda).

Neposredno posle povratka iz Francuske, u novembru 1967. predao sam akreditive predsedniku Malgaške Republike u prestonici Tananarivi, na Madagaskaru. Tamo smo proveli tri godine, a ujedno sam bio i predstavnik Izraela na Mauricijusu, koji je tek 1968. godine dobio nezavisnost. Mauricijus je izuzetno lepa zemlja - ostrvo sa lepim obalama i plažama, a osim toga je i pošumljeno. Osim šećerne trske imaju i pravih tropskih šuma. Tamo je 1300 Jevreja iz Haife proterala Engleska mandatna uprava i dan-danas postoji jevrejsko groblje sa oko 120 grobova na kome smo nekoliko puta držali komemoracije.

Ni na Madagaskaru, a ni na Mauricijusu uopšte nije bilo Jevreja, ali je na Mauricijusu delovala jedna vrlo aktivna grupa prijatelja Izraela (uglavnom bivši radnici i studenti koji su u Izraelu bili po liniji tehničke pomoći).

Šestodnevni rat doživeli smo uz masovno oduševljenje u Parizu, a sa Madagaskara smo intenzivno pratili euforiju i ostale posledice preko radija i novina. Siranan, predsednik Madagaskara je dolazio u posete Izraelu i odnosi su bili veoma dobri. Posle Šestodnevnog rata, cela Afrička unija prekinula je odnose sa Izraelom. Na sreću, to je već palo u udeo mom «nasledniku». Jedna slaba uteha: Madagaskar je bio među poslednjima koji su prekinuli diplomatske odnose sa Izraelom...

U to doba i Jugoslavija je prekinula diplomatske odnose sa Izraelom. Poslednji ambasador u Izraelu bio je Vojimir M. Šobajić, koji je napisao knjigu o Izraelu, objavljenu u Skoplju. Mi «Jugoslovenski Jevreji» patili smo zbog tog prekida diplomatskih odnosa, ali su se kulturne i ekonomske veze i pored toga nastavile. Titova Jugoslavija je vodila izrazito pro-arapsku i anti-izraelsku politiku, posebno u Ujedinjenim nacijama, i to je trajalo prilično dugo. Naše skromno Udruženje je imalo u svemu tome svoju malu ulogu, da deluje poput nekakvog društva izraelsko-jugoslovenskog prijateljstva.

Od poznatih izraelskih ličnosti tokom karijere upoznao sam se sa Moše Šaretom, još u prvim danima mog službovanja u ministarstvu. Bio je fin, kulturan čovek, perfekcionista, savršeno je savladao engleski i arapski. Interesantna, a donekle i tragična ličnost. U poznatom sukobu sa Ben-Gurionom (koji je vodio jaču nacionalističku liniju), izgubio je svojom umerenošću i nedovoljnom harizmatičnošću. Ali kao čovek i kao intelektualac bio je vrlo interesantna i simpatična ličnost. Takođe je zahtevao stilski i gramatički dobro poznavanje hebrejskog jezika i izražavanje na njemu. Sretao sam se sa Moše Dajanom, zamenjivao sekretara Golde Meir. Kada je došao na vladu Begin, bio sam malo povučen - jer sam pripadao opozicionoj, levoj partiji. No, u diplomatskoj službi predstavljao sam Izrael u celini, bez obzira na političke promene.

Od jugoslovenskih Jevreja u Izraelu dvojica su dostigla najviša vojna priznanja, tj. postali su načelnici generalštaba izraelske vojske. Prvi je bio Haim Bar-Lev, koji je odrastao u Zagrebu (kao Braslavski), a drugi David Elazar-Dado, poreklom iz Sarajeva. Često smo se sastajali, a Udruženje se često obraćalo za pomoć, naročito Bar-Levu, koji je kasnije bio ambasador Izraela u Moskvi. Bar-Lev je uvek imao veze sa starim zavičajem i bio je dobro informisan o događajima u Jugoslaviji. Organizacija jugoslovenskih Jevreja iz SAD izgradila je u spomen na Davida Elazara-Dadu jednu sportsku dvoranu u Izraelu. Na političkom polju bili smo vrlo skromni i izgleda da među Jevrejima iz Jugoslavije nije bilo političkih ambicija. Prvi političar od nas je Josef Tomi Lapid, rođeni Novosađanin, koji predvodi opozicionu partiju Šinui. Naše ljude srećemo među profesorima univerziteta u Tel-Avivu i Jerusalimu. Cvi Rotem je (vise nego Lapid) bio istaknuti novinar (uređivao je list «Davar»), a svetski poznatu novinarsku karijeru ostvario je i Franja Ofner (takođe iz Novog Sada). Doseljenok iz Novos Sada Viktor Štark bio je počasni konzul Jugoslavije u Izraelu. On je predstavljao «Jadransku plovidbu» i radio u oblasti uvoza i izvoza. U Novom Sadu je, u mladosti, bio vođa nacionalističko-revizionističkog jevrejskog omladinskog pokreta «Betar» (zajedno sa Ofnerom) i uređivao list «Malhut Israel» (Kraljevstvo Izraela).

Imamo još jednog generala, Dr Ruvena Eldara, koji je rođen u Osijeku i odrastao u Novom Sadu. On je bio šef sanitetske službe Izraelske vojske i danas je penzionisani profesor i svetski poznat stručnjak koji radi u misijama međunarodnih organizacija. Poznavao sam vrlo dobro njegove roditelje, koji su bili vodeći cionistički prvaci u Novom Sadu – Ljerka i Miroslav Lederer.

Po povrartku sa Madagaskara 1970. naimenovan sam za šefa kancelarije predsednika Izraela - u poslednjih godinu i po predsednikovanja Zalmana Šazara i na početku mandata profesora Efraima Kacira. Kacir je bio naučni radnik, na mesto predsednika zemlje nije došao iz politike – i imao je pravi «naučni» pristup svojim predsedničkim obavezama. Tražio je od mene pred svaki sastanak da napišem referat o osobi sa kojom će se susresti sutradan, a on je dolazio pola sata pred sastanak, pročitao to - i tako bio informisan o predstojećem susretu. Dužnost šefa kancelarije predsednika je vrlo raznolik, interesantan i odgovoran posao. Glavno je bilo organizovati razne sastanke i pripremiti saopštenja. To je i fizički prilično težak posao, jer sam pored redovnog radnog vremena skoro svake večeri morao da prisustvujem raznim sastancima i prijemima, da «nadziravam».

Te dane proveli smo u strepnji. Bio je praznik Jom-kipur, kada je zabranjen svaki saobraćaj, a odjednom su se u našem kvartu u Jerusalimu pojavili autobusi da skupljaju rezerviste i šalju ih na front. Posle se pokazalo da je u periodu pred taj rat napravljen niz grešaka koje su mogle da dovedu do gubitka izraelske države. Kao što je poznato, Izrael MORA da pobedi u SVAKOM ratu, jer je to pitanje opstanka.

Šef generalštaba bio je u tom periodu naš bivši zemljak, general David Elazar Dado. On je veoma odvažno govorio i vodio narod. Haim Hercog (koji je docnije postao šesti predsednik Izraela) bio je vrlo objektivni informator koji je svake večeri davao pregled događaja na jedan vrlo sadržajan i precizan način. Predsednik Izraela, kao što je poznato, nema izvršnu funkciju, ali je od predstavnika vlade i generalštaba bio obaveštavan o svim događajima. Ja sam sa predsednikom Kacirom bio u podzemnom skloništu Vrhovne komande, a nakon proboja izraelske armije preko Sueckog kanala zajedno smo tamo leteli avionom.

Godine 1975. imenovan sam za ambasadora u maloj, veoma zanimljivoj i tada jadnoj zemlji Haiti. To ostrvo otkrio je Kolumbo i nazvao ga Hispanjola (Mala Španija). Danas su na njemu dve oštro razdeljene države – frankofonska Haiti i hispanofonska Dominikanska republika. Na Haitima se susreću tri civilizacije: američka, afrička (jer su preci tih ljudi bili dovedeni iz Afrike kao robovi) i evropsko-francuska. Zvanični jezik je francuski, a lokalni govorni jezik je kreolski – bazični francuski sa dodacima afričkih i ponekad indijanskih reči.

Francuzi su se, kao što je poznato, suprotstavljali britanskoj kolonizaciji Amerike. Upravo sa Haitija, iz Sen-Dominga, poslali su misiju u Savanu, u Džordžiju, da se bore protiv Britanaca. Posle su Amerikanci, iz izvesih svojih interesa, okupirali Haiti i vladali tamo nekih 12 godina. Američki uticaj je tamo veoma jak - i zbog bliskosti, i zbog američke ekonomske snage, a osim toga su tu direktno intervenisali (kao i u Nikaragvi i Dominikanskoj Republici koja je na drugom delu tog ostrva).

Tokom pet godina boravka na Haitima proučavao sam Jevrejstvo Kariba. Tokom jednog dopusta obišli smo čitavu oblast – od ostrva Kurasao, koje je prekoputa Venecuele, pa dole do ostrva Trinidad. Usput smo obišli mnoga karipska mesta. U nekoliko navrata bio sam nakratko u Njujorku i jednom u Vašingtonu. Posvetio sam sve slobodno vreme istraživanjima. Već tada sam počeo da pišem o naseljavanju Jevreja (prvenstveno španskih i portugalskih) u ovom prostoru: Jamajka, Haiti, Barbados...

Jedan od mojih prvih seminarskih radova bio je o sefardskim Jevrejima u Jugoslaviji. Kasnije sam nastavio da proučavam Sefarde Evrope: u jugozapadnoj Francuskoj, do Nemačke i Danske – i pratio njihove migracije. Svaka jevrejska zajednica, koja normalno funkcioniše, ima svoju organizaciju «Cedaka», za pomoć siromašnim članovima zajednice. Našao sam, na primer, jedan dokument iz hamburške Cedake. Oni su imali veliki broj «klijenata», pa su trojici platili čitav taj ogroman prekomorski put do Kariba, da bi ih se oslobodili, tj. da bi im omogućili dostojniji život. To je jedan od raznih povoda koji su doveli neke Jevreje u taj prostor. Doseljavanje je počelo u drugoj polovini XVII i tokom XVIII veka. Osnivači jevrejskih karipskih zajednica bili su uglavnom španski i portugalski Jevreji, a tek kasnije počeli su da se naseljavaju i Aškenazi, uglavnom iz Holandije i severne Nemačke Ti su Jevreji stvarno doprineli razvitku tih zemalja, naročito u međunarodnoj trgovini.

Interesantno je to da su neki Jevreji učestvovali i u trgovini robljem. Oni nisu mogli da se bave tim poslom, jer je za njega trebalo imati tzv. «asiento», dozvolu, koju su dobijali samo hrišćani – francuski, engleski i holandski. Jevreji su trgovali kafom i čokoladom u raznim zajednicama, od kojih je najrazvijenija bila na malom i lepom ostrvu Kurasao, koje je i danas ostalo pod holandskom vlašću. Odatle su se jevrejske trgovačke veze proširile i na ostala ostrva arhipelaga (Jamajka, Barbados, Sant Eustasius i dr).

Jevreji su ispočetka pokušali da budu kao i «beli kolonisti», vlasnici farmi (i bilo ih je nekoliko), ali je za to bio potreban početni kapital koji nisu imali. Zbog toga je većina Jevreja ovde stvorila srednji stalež. Bilo je mnogo zanatlija, trgovaca, a veoma malo farmera. Zanimljivo je da je na reci Surinam, gde je sada država Surinam, stvoreno nekoliko farmi sa hebrejskim imenima: Mahanim, Moledet itd. To su sve osnovali portugalski Jevreji (Mendes, Karaso, Alfandari i dr) i to postoji na raznim drevnim mapama (mada je mnogo toga u međuvremenu propalo). Na jednom mestu, u džungli, takođe kraj reke Surinam, ima jedan lokalitet koji se zvao Juden Savana (Jevrejska Livada). Još uvek ima ostataka od toga. Oni su posekli džunglu, napravili jedan krug (kao indijanski logor), pa su izgradili naselje i sinagogu u centru naselja. Pošto u džungli sve to jako brzo iščezava pod rastinjem, teško smo se tamo probili uz pomoć «mačeta». To je jedan fantastičan monument jevrejske prisutnosti na tim prostorima. Stariji grobovi imaju natpise na hebrejskom, kasnije se prelazi na portugalski i holandski. Sve je to sada prekriveno džunglom, tako da je poseta tom mestu zaista fantastičan doživljaj. Bio je to i izvanredan poduhvat u jevrejskoj istoriji, koji su prvo opisali nemački Jevreji - imigranti u SAD, koji su stvorili Jevrejsko Američko Istorijsko Društvo pri Brandeis Univerzitetu u Masačusecu. Njihovi ljudi su prvo istraživali tu oblast i dobro obradili sve što se tiče engleske literature. Međutim, oni nisu poznavali, ili im nisu bili dostupni francuski arhivi. To sam ja kasnije uradio, čim sam se penzionisao. Išli smo u Amsterdam, London i, naravno, više puta, u francuski Archives nationales. Tako sam uspeo da pronađem i objavim podatke o San Domenk, Santa Domingu, koji je danas jedna od najsiromašnijih zemalja, a u svoje vreme je bila jedna od najuspešnijih i najbogatijih francuskih kolonija.

Docnije, kada je SAD postala ekonomska sila, većina tih Jevreja sa Kariba prešla je u SAD, naročito kroz posredničke, trgovačke i slične poslove. Danas su karipske jevrejske zajednice male i oslabljene, ali još postoje u nekim mestima.

Jerusalimska organizacija Misgav Jerušalaim, koja se bavi proučavanjem istočnih, sefardskih Jevreja, pozvala me je da tamo održim jedno predavanje. Kada su saznali da posedujem te materijale, oni su me ohrabrili i dali mi stipendiju. Zahvaljujući tome, sastavio sam knjigu dokumenata na portugalskom, španskom, holandskom, francuskom i engleskom jeziku. Hteo sam da radim i dalje, ali nisam imao ni sredstva, ni podršku. Nisam imao materijalme mogućnosti da nastavim istraživanja po raznim arhivama, pa sam se vratio na jugoslovensku temu, u vezi sa Jad vašemom.

Naučne članke, osim u Izraelu i bivšoj Jugoslaviji, objavljivao sam u SAD, Engleskoj i Francuskoj.

Postoji čitava masa novina, i brošura, i knjiga koje su Jevreji u Jugoslaviji objavili u međuratnom periodu. Mi smo se skoncentrisali upravo na to - da zabeležimo i objasnimo kakav je bio život jugoslovenskog Jevrejstva pre uništenja u Holokaustu, a tek potom i Holokaust sam. Popisali smo i proučavali sve ustanove u tih 120 organizovanih jevrejskih opština Jugoslavije, koje smo zatim opisali po alfabetskom redu. Obrađivao sam temu vojvođanskih Jevreja - odrednice o Subotici, Novom Sadu, Somboru, Kuli itd. Sve je obrađeno – i one male ortodoksne opštine Potisja (od Mola i Bačkog Petrovog Sela, pa dole do Titela; Novi Kneževac, Stari i Novi Bečej itd). Sve je to dosta lepo sređeno. Ima prvo demografskih podataka, zatim statističkih, onda istorijski razvoj, razne ustanove u pojedinim mestima, istaknute ličnosti itd.

Naravno, tom prilikom otkrivene su i nove stvari, a i u dotadašnjim istraživanjima pronađeno je mnogo «rupa». Imamo dobar kontakt sa Jevrejskim istorijskim muzejom u Beogradu, izmenjujemo informacije i dopune, a osim toga dobijamo razne informacije iz zaostavština itd. Mnogi ljudi misli da će večno živeti i ne razmišljaju da je smrt logičan biološki kraj života - pa ne vode računa o istorijskim dokumentima. Čak i kada ih daju u arhivu – čuvaju original, a nama daju prepis, umesto obrnuto...

U tom radu smo se, naravno, u velikoj meri, služili i Arhivom Eventov. Nakon smrti Etelke i Jakira Eventov, preneli smo taj arhiv iz njihovog stana u Haifi u Centralni Arhiv za istoriju jevrejskog naroda. Tamo jednom nedeljno moja Rahel i ja dežuramo, zajedno sa Itom Lador, našom bibliotekarkom – eto već dvadesetpet godina, volonterski... Sad je samo pitanje (kolikogod da ja želim da živim što duže) - ko će to sve raditi jednoga dana kada nas ne bude... U svakom slučaju, materijal je obezbeđen, nalazi se u odgovarajućim uslovima, u stručnoj organizaciji. Pitanje je samo dokle će biti funkcionalan kao što je danas, jer mi primamo goste i odgovaramo na razne upite, održavamo veze sa pojedinim naučnim ustanovama. Za sada je to sve još dosta aktivno. U planu je da se sve to kompjuterizuje, ali mi još uvek radimo staromodno, sa kartotekom, i sa olovkom i perom u ruci... Sabran je zaista impozantan materijal o jugoslovenskom Jevrejstvu koji će pomoći svim budućim istraživanjima. Naprimer, sada pripremaju jednu izložbu o Jevrejima Jugoslavije u telavivskom Muzeju dijaspore - a naš Arhiv služi za takve i slične poduhvate. Pored beogradskog Jevrejskog muzeja i Muzeja Holokausta – ovo je jedan od najvećih i najznačajnijih arhiva na svetu o prošlosti Jevreja bivše Jugoslavije.

Nije nedostajalo javnog rada! Učinio sam šta sam mogao – a drugi će nastaviti!

Mnogo sam pisao za naš Bilten (glasilo Jevreja iz bivše Jugoslavije u Izraelu), sarađujući sa njegovim urednicima, pokojnim Hansom Bramerom, Gezom Geršonom Apfelom i drugima. U poslednje vreme više pišem za zagrebački «Novi Omanut», koji vodi veoma uspešno Branko Polić.

Zanimljivo je da danas, kada su Jevreji desetkovani nakon Holokausta, postoji veliki interes za proučavanje Jevrejstva. Pre Drugog svetskog rata, kada su jevrejske zajednice bile pune i moćne - posmatrane su kao neka periferna društvena komponenta koja nije pobudila naročiti interes.

Za sve ovo vreme (prošlo je već 66 godina od kako sam se iz Novog Sada preselio u Izrael) održavao sam veze sa starim zavičajem. Vrlo rado sam odlazio u posete, iz privatnih razloga, konzularnim poslom, nešto malo sam radio i u Arhivu Srbije. Moja svastika, pokojna Vera Radovanović, poživela je 92 godine i često smo je posećivali. Godine 2002. pozvan sam od strane Istorijskog muzeja povodom 60-godišnjice tragedije Kladovo-Šabac. Vrlo rado bih, kad bih imao mogućnosti, išao i sada, sa svojih 90 godina. Ja sam jako zavoleo Beograd, još kao student, kad sam dolazio na ispite i seminare, pa zatim tokom pet i po godina u diplomatskoj službi. Volim i njegovu okolinu, i srpske kulturne ustanove – uvek bih rado opet išao u posetu! To važi i za lepi Zagreb, predivnu Sloveniju i Dubrovnik.

(Pripremio Dušan Mihalek)

© Copyrigh 2005 by Cvi Loker & Dushan Mihalek