Tibor Cvi Loker (Novi Sad, 25. jul 1915 – Izrael, 25. maj 2014)

* * *

Povodom 90. rodjendana Cvi Lokera

NOVOSADJANIN U VRTLOGU ISTORIJE   Ove godine proslavlja 90. rodjendan Cvi Loker - jedan od najistaknutijih clanova Udruzenja Jevreja iz bivse Jugoslavije u Izraelu. Rodjeni Novosadjanin, Cvi Loker je tokom svog uzbudljivog žzivota obavljao mnoge diplomatske duznosti, ali je najznacajnija ostvarenja postigao kao istoricar - koji je istoriju i stvarao

Temerinska ulica, "na Čeneju" – kako su tada govorili, bila je naseljena pretežzno srpskim življem – priča Cvi Loker. Jedino je prekoputa “nase kuce” bio dom Gajgerovih, koji su se bavio obradjivanjem svog imanja.

Umem da govorim madjarski – priča Cvi Loker – ali ne umem pravilno da pišem. Docnije, kad sam počeo da se bavim novinarstvom i da pišem ozbiljnije tekstove, pisao sam ih na srpskom.

U jednom razredu je bilo tridesetak dece – dečaci i devojčice zajedno. Nastava se odvijala u kompleksu zgrada koje okružuju Sinagogu. Kroz tu školu prošlo je nekoliko generacija mladih Jevreja. Direktor škole bio je Mihajlo Boroš, koji je jedno vreme predavao hebrejski jezik zainteresovanim srednjoškolcima, a docnije, preživevši Drugi svetski rat, izvršio samoubistvo.

Godine 1925. krenuo sam u novosadsku Mušku gimnaziju (današnja Gimnazija Jovan Jovanović Zmaj). Ženska gimnazija bila je u Njegoševoj ulici. Dok sam u prva četiri razreda u školu išao isključivo sa jevrejskom decom, gimnazija je bila nacionalno mešovita. Velikom većinom to su bili dečaci iz srpskih porodica. U razredu je bilo još nekoliko Jevreja, medju kojima i Đordje Blau (docnije lekar, stradao tokom rata u Ukrajini), a i jedan Nemac. Madjarska deca imala su izgleda svoje posebne skole (ne pamtim da su išli s nama u Gimnaziju).

Medjunacionalnih trvenja ili antisemitizma gotovo da uopšte nije bilo. Naravno da su nas Srbi zvali Čivuti, ali to nije bilo zlonamerno. Ta reč je, jednostavno, bila opšteprihvaćena, pored “oficijelnog” ili “književnog” Jevrejin. Sećam se samo da mi je jedan jedini put neki dečak, u sedmom razredu gimnazije, prebacio nešto pogrdno, kao Jevrejinu, na šta sam ga ošamario. U to je u razred ušao profesor matematike, ali ceo razred se solidarisao tako, da nastavnik nikako nije mogao da shvati o čemu se zapravo radi – a sa tim dečkom sam posle bio odličan prijatelj.

Antisemitizam se osećao sa strane madjarske omladine. Zvali su nas “smrdljivi Židovi” i gadjali kamenčićima kada smo kroz Šafarikovu i Subotićevu ulicu išli u Gimnaziju. Za Srbe ne bih mogao reći da su nas voleli - ali su nas prihvatali. Delovali smo im čudno i egzotično, mentalitet nam je bio različit, ali nije bilo antisemitskih ispada. Družili smo se – i ja sam čak imao jednog pobratima, Marinkovića. Izmenjali smo krv – kako je to tada bilo u modi…

Po državnom zakonu, na jevrejski praznik Jom ha-kipurim nismo išli u školu. Medjutim, pošto se taj praznik priprema prethodnog dana, išao sam u delegaciji kod direktora gimnazije da zamolimo da ni tog dana nemamo nastavu. Ako se varam zvao se Balubdžic. Vrlo nas je grubo odbio, promrmljavši – “prokleta nacija”! No, to je odista bio samo izuzetak.

Od gimnazijskih predmeta najviše sam voleo srpsku književnost, istoriju i geografiju. Nisam bio posebno marljiv djak, naročito u višim razredima, jer sam se već tada preokupirao radom u omladinskoj cionističkoj organizaciji, tako da sam na školu gledao kao na nešto sporedno. No, prošao sam sa vrlo dobrim uspehom. Više smo se trudili nekoliko meseci pre mature, odlazili u čitaonicu Matice srpske (knjige nam je izdavao i bdio na mirnom ponasanju – biliotekar čika Veselinov) i ozbiljnije učili. Odlikaši su bili oslobodjeni pisanja maturskog rada, a ja sam sa ostalima, oduševljeno pisao na Njegoševu temu “Iz grmena velikoga lavu tečko izać nije”.

Gimnaziju sam završio na Vidovdan 1933. i odmah otišao u Zagreb.

Jevreji su u to doba već imali punu gradjansku slobodu. To se vidi i po tome što se naša kuća nalazila u Temerinskoj ulici – dakle nije bilo nikakvog teritorijalnog ograničenja. Šta više, moj otac je, pored svoje optičarske radnje, bio i jedan od deoničara u izgradnji električne centrale u Indjiji, zajedno sa Srbinom Jojkicem i s Nemcem Dibišom, a isto tako je bio deoničar fabrike porcelana, sa drugim Srbima (advokat Adamović) i Jevrejima (Kenigštetler).

Više su se Srbi medju sobom gložili i borili, pogotovo medju omladinom. Sa jedne strane je bila ORJUNA – Organizacija jugoslovenski orijentisane omladine, u plavim uniformama, a sa druge tzv. srnaši (Srpska Narodna Omladina), s crvenim košuljama. Sećam se dobro jedne njihove teške tuče u Dunavskom parku, gde je bilo i ranjenih.

U tim prvim godinama posle Prvog svetskog rata "u trendu" je bio francuski jezik. Pored profesora Grujića, doveden je i profesor Kler iz Francuske, koji nije znao ni reči srpski, u nadi da će djake naučiti izvorni francuski. Naravno, to je išlo teško, jer taj profesor nije baš bio dobar pedagog, a djaci nisu bili disciplinovani, niti su shvatili važnost tog poduhvata.

Ja sam naučio francuski na drugi način. Tata je smatrao da moram dobro da naučim taj jezik i zato je doveo iz Liona privatnu učiteljicu (madmoazel Sotan), koja se docnije u Novom Sadu udala i postala gdja Peraković. Tako sam vec sa 12-13 godina tečno govorio francuski, što mi je kasnije u životu pomoglo, jer sam i diplomirao francuski jezik i književnost u Jerusalimu, na Hebrejskom univerzitetu.

U Gimnaziji sam propao kao “muzičar” (profesor Svetolik Pašćan je utvrdio da nemam sluha) i kao “pesnik”. Vodja literarne sekcije, moj dobar drug Stanislav Bajić (docnije profesor istorije pozorišta na beogradskom univerzitetu) ustanovio je da moje štivo, koji sam predstavio kad mi je bilo 15 godina – nije poezija… No, u okviru cionističkog pokreta pisao sam razne izveštaje, a posle sam se, zahvaljujući izmedju ostalog izvrsnim predavanjima doktora Ernesta Fridmana, osnivača Pedagoškog Instituta, zainteresovao za istoriju i filosofiju i počeo ozbiljnije da pišem. Po povratku iz Zagreba i sa odsluženja vojnog roka, 1937, postao sam profesionalni sekretar Saveta cionista Jugoslavije za Vojvodinu. Obilazio sam zajednice u provinciji (Bačka Palanka, Sombor, Senta, Kula itd), animirao članstvo i - postao novinar, urednik “Jevrejskih novina - Juedische Zeitunga”. Telegrafom smo dobijali vesti iz Jevrejske telegrafske agencije koje sam obradjivao, pisao uvodnike. Neki tekstovi bili su i na srpskom jeziku, ali smo uglavnom na nemačkom jeziku objavljivali vesti iz jevrejskog sveta i dogadjaje u Palestini. To sam uredjivao od 1937-1939. Docnije, kad sam već bio u Palestini, imao sam novinarsku knjižicu novosadskog “Dana” i poslao im nekoliko članaka.

Zapravo, mislio sam da ću biti zemljoradnik. Posle mature sam otišao u Zagreb, na tzv. “hahšaru”, pripremnu ćeliju za odlazak u Palestinu i upućivanje u kibucki način života. Počeo sam da učim i zanat. Pošto je tata tada bio preduzimač elektrike, išao sam kao šegrt sa majstorima-električarima, nosio kablove i štemovao zidove za električne instalacije. To sam nastavio i u Zagrebu, ali kada sam izabran u rukovodstvo pokreta, morao sam da odustanem od tog zanata.

U zagrebačkoj “hahšari” živeli smo vrlo skromno, na ivici gladovanja. Cionistička organizacija nije imala dovoljno sredstava da nas finansira. Zbog toga sam na pola radnog vremena bio zaposlen u Tungsramu i sklapao radio-aparate, pridonoseći tako hahšari sa svojih 500-600 zaradjenih dinara.

Novi Sad je tada bio relativno mali grad, a jevrejska opština prilično uticajna – gotovo svaki deseti stanovnik grada bio je Jevrejin. Jevreji su bili ugledni novosadski lekari, advokati, industrijalci, trgovci. Zahvaljujući njima i kulturni život grada bio je na izuzetnoj visini. Na primer, Jelena Kon (rodjena Spicer iz Eisenstadta), preduzimljiva supruga imućnog Jevrejina Josipa Julija (po nadimku Žil) Kona, banskog većnika i vlasnika prodavnice “Kod belog konja”, dovodila je , pored svoga rada u okviru dobrotovorne organizacije “Kora hleba u dečje obdanište” – koju je osnovala - najpoznatije muzičare onog vremena (Artur Rubinštajn 1929, Vaša Pšihoda, Drezdenski orkestar 1933, Paul Hindemith sa kvartetom)

Sećam se iz tog perioda i jedne simultanke šahovskog prvaka Aljehina protiv 34 Novosadjanina. Dobio je 32 partije, jedna je bila remi, a pobedio ga je novosadski Jevrejin Breder. Aljehin se jako ljutio i nije se elegantno ponašao: srušio je sve figure!

U godinama nakon Oktobarske revolucije, bila je upečatljiva novosadska “ruska kolonija”. Nazivali smo ih “Belorusi”, a oni su se većinom predstavljali “ja bil polkovnik” – niko nije spominjao niži čin. Docnije, kada smo izdavali moju bivšu sobicu u našem stanu u ulici Laze Telečkog, kod nas je stanovao Gagarin, koji je tvrdio da je princ, blizak carskoj porodici. Gagarin je radio u gradskoj upravi kao činovnik. Mnogi su bili inženjeri, tehničari, a i dobri nastavnici. Bili su vojna elita, rojalistički nastrojeni, svoju decu su vaspitali u militarističkom duhu, imali su svoje posebne škole, nosili polu-vojničke uniforme – i u tim krugovima se nisu mogli naći Jevreji. Medjutim, igrom slučaja sa njima je stigla i jevrejska porodica Podkaminer, čija je kćerka Jelisaveta, zajedno sa mojom budućom suprugom Rahel iz ženske gimnazije, išla kod rabina na veronauku. Posle smo se našli u Izraelu, gde je bila ugledan lekar (lečila i Goldu Meir) i nase je prijateljstvo trajalo sve do njene smrti – preko 70 godina.

Politički, a naročito kulturološki, prelaz sa austrougarske vladavine na jugoslovensku Jevrejima nije bio nimalo lak. Oni su uglavnom govorili madjarski, a trebalo je preći na srpski jezik i ćirilično pismo. Cionisti – medju kojima su bili Josef Brandajs, Dr Sigmund Handler, moj tata i drugi – taj problem su rešili na taj način da su svoj nedeljni list izdavali na – nemačkom jeziku. Madjarski jezik “nije bio zgodan”, a za srpski nisu imali dovoljan broj autora koji bi njime vladali. Pošto su svi Jevreji vladali nemačkim jezikom, od 1921-26. izdavali su “Juedisches Volkblatt” (koji je danas vrlo interesantan zbog podataka koje nam je sačuvao o životu jevrejske opštine). Medjutim, dosta brzo, u toku jedne generacije, moje generacije, prihvaćen je srpski jezik.

Jevrejska zajednica nije želela da se meša u politiku. Držali su se postrani. Unutar zajednice bila su različita stajališta u odnosu na cionizam, koji je u to vreme bio relativno nova tendencija. Cionisti, pravi cionisti, oni koji su smatrali da je budućnost Jevreja - u Palestini, postepeno su preuzeli vodjstvo Jevrejske opštine iz ruku tzv. asimilanata, koji su više težili asimilaciji – uglavnom u madjarsku sredinu. No, u opštini govorilo se i nemački, pored madjarskog. Nekoliko porodica smo čak nazivali “madjaronima”, jer su ostali pod madjarskim kulturnim uticajem. Pisali su u madjarskim listovima i odlazili u madjarski klub, Kasinu. No, to je bila neznatna manjina, a Jevrejski klub, osnovan oko 1920. godine, u dvorištu hotela Sloboda (danas Dom Vojske) okupio je veći broj novosadskih Jevreja. Mesna cionistička organizacija ordžavala je – malo kasnije, od pocetka 1935. godine, nedeljne sastanke sa predavanjima u novosagradjenom Jevrejskom Domu u ulici Petra Zrinjskog. Sabirana su novčana sredstva za pomaganje Jevrejskog fonda u Palestini, dovedena je učiteljica hebrejskog jezika. Cionizam je u to doba, u čitavoj Evropi, bio “palestino-centričan” više idejno, nego u realnosti. Pre svega, bilo je vrlo teško nabaviti useljeničku dozvolu (certifikat) od britanskih vlasti. Britanci nisu vodili pro-cionističku, nego izraženo pro-arapsku politiku i ograničavali su useljavanje Jevreja. Ipak, bilo je slučajeva, naročito u 30-tim godinama, da su se grupe omladinaca iz Jugoslavije naseljavale u Palestini i tamo osnovale, ili popunile, tri kibuca.

Na izborima su Jevreji većinom glasali za provladinu stranku, radikale, u čijem programu se tada nije osećao antisemitizam. U 30-tim godinama osnažio se Vojvodjanski pokret, koji je predvodio advokat Duda Bošković i koji je izrastao iz nesuglasice izmedju centralne vlade u Beogradu i lokalnog vojvodjanskog stanovništva. U taj pokret su se vrlo vešto umešali komunisti, koji su od 1922. godine bili u ilegali, tako da je omladinska sekcija vojvodjanskog pokreta bila gotovo potpuno u njihovim rukama. Sećam se jednog mitinga na koji je došao ministar Stojadinović sa svojim pristalicama. Oni su vodili politiku neutralnosti simpatiziranja sila osovine, a Stojadinović je imitirao Musolinija. Kad su njegove pristalice počele da skandiraju “vo-dja, vo-dja” - omladinci iz Vojvodjanskog pokreta su im “pomogli” pomerajući akcenat skandiranja u “dja-vo, dja-vo”!

U gradskom veću svoje predstavnike imale su i madjarske i nemačke (folksdojčerske) stranke. Do dolaska Hitlera na vlast u Nemačkoj, odnosi izmedju nemačke i jevrejske manjine bili su dobri. Bilo je i prijateljstva i poslovnih kontakata. To je potpuno prekinuto kad je zavladao nacizam.

U komunističkom pokretu vrlo istaknut je bio medicinar, novosadski maturant Pavle (“Palika”) Pap, kao i Lilika Bem, Đordje Mikeš i drugi.

Socijalističkim idejama bio je blizak omladinski cionistički pokret “Ha-šomer ha-cair” (Mladi stražar). To je bila jedna vrsta sinteze socijalističko-marksističkog, humanističkog pogleda na svet, uz jačanje jevrejske nacionalne samosvesti i akcije gradjenja kibuca (kolektivnih naselja) u Palestini. Taj pokret bio je veoma privlačan naročito za školsku omladinu. Svojim raznovrsnim programima i akcijama razbio je jevrejsku malogradjansku učmalost. Cvi Loker je bio medju osnivačima tog pokreta, još sa svojih 16 godina. Ovaj pokret preneli su u Jugoslaviju zagrebački omladinci, koji su bili u vezi sa nemačkim i austrijskim mladim cionistima. Savez omladinskih jevrejskih udruženja organizovao je svakog leta u Sloveniji omladinske logore. Tamo su se propagirale te ideje. Nakon logorovanja u Gozd Martuljku 1931, organizovana je osnivačke skupština u Slavonskom Brodu. Njoj je prisustvovao “šalijah”, izaslanik medjunarodne organizacije “Ha-šomer ha-cair” Maks Košicki. Pre toga, novosadska jevrejska omladina okupljala se u “Ivriji”, gde su održavana predavanja i učene hebrejske pesme. Apotekar Rudolf Fridman, po povratku sa studija u inostranstvu, osnovao je skautsku sekciju “Šomer”. Nakon pomenute skupštine, ova nova sekcija omasovljena je školskom omladinom (iz muške i ženske gimazije), mladim zanatlijama i privatnim nameštenicima – tako je nikao “Ha-šomer ha-cair”.

Dok je ovaj pokret bio levo usmeren, dve-tri godine kasnije u Novom Sadu se organizovala i jevrejska desnica. Doktor Julije Dohanj povezao se sa “revizionistima”, krajnje nacionalističkim pokretom i pokrenuo njihovu omladinsku sekciju “Betar”. Medju osnivačima bili su i Viktor Štark (docnije biznismen i počasni konzul Jugoslavije u Haifi) i Franja Ofner (poznati novinar). Izdavali su nedeljni list "Malhut Israel" (Kraljevstvo Izraela) i dva omladinska lista – Tagar i Ever Ha-Jarden, na srpskom jeziku. Iz novosadskog centra, revizionizam se proširio u Zagreb, Sarajevo, Beograd, pa i u Makedoniju. Svetski vodja revizionista, Zeev Žabotinski, dva puta je održavao mitinge u Jugoslaviji – u Zagrebu, Beogradu i Novom Sadu. Na svetski cionistički kongres (u Pragu 1933. godine) jugoslovenski cionisti mogli su da pošalju četiri predstavnika, ali revizionistički pokret nije tad uspeo da osvoji nijedan mandat. Uostalom, uskoro zatim Žabotinski je istupio iz Svetske cionističke organizacije stvorivši “Novu cionističku organizaciju“ koja je uspešno delovala u Novom Sadu do fatalnog aprila 1941 godine.

Po religiji – o čemu svedoči i izgled Sinagoge – novosadski Jevreji pripadali su pokretu tzv. neologa (ogranak reformiranog judaizma široko prihvaćen u madjarskom jevrejstvu od 1867). Na primer – orgulje su nezamislive u ortodoksnim sinagogama, a pored orgulja u novosadskoj Sinagogi se mogao sa galerije čuti i ženski hor (ženski glasovi su takodje zabranjeni u ortodoksnom judaizmu). Pravih ortodoksnih Jevreja gotovo da i nije bilo. Bilo je ljudi koji su u hram dolazili ne iz pobožnosti, nego da bi slušali tu divnu muziku, na velike praznike (Roš hašana i dr). Pogrešno je mišljenje da su te orgulje iz novosadske sinagoge posle rata prenete u Zagreb. One su prodate u Osijek Pentakostalistima, u njihov hram u Donjem gradu. Tek oko 1937. godine doselila se iz provincije jedna grupa od 20-30 članova koji su pripadali ortodoksnom obredu (njih je najviše bilo u Potisju). Za potrebe bogosluženja dobili su prostor u zgradi iza Sinagoge, gde je bila i ritualna klanica. U tim prostorijama bilo je i sedište cionističke omladine “Ha-šomer ha-cair”. Vrlo mali broj Jevreja prelazio je u drugu veru. Postojalo je samo nekoliko porodica - pripadnika sekte Jevreji-hrišćani. Većina Jevreja nije bila religiozna (inače bi Sinagoga bila premala za bogosluženje!) – ali su se pridržavali jevrejske tradicije i običaja.

Zanimljiv dogadjaj zbio se prilikom izbora za gradski parlament 1927. godine. Novosadski Jevreji, kao punopravni i ugledni gradjani, odlučili su da na izbore izadju sa sopstvenom, samostalnom listom. Sklopljen je savez izmedju cionista i ne-cionista, tako da je listu predvodio predsednik jevrejske opštine, ne-cionista Ferdinand Lustig, na drugom i trećem mestu cionisti Dr Matija Satler i moj otac Vilim Loker, četvrti ne-cionista Julije Kon, peti cionista Dr Oskar Cipris itd. Zanimljivo je da su za ovu listu glasali i neki Srbi iz Salajke, pacijenti Dr Satlera, koji je mnogim siromašnima pomogao lečeći ih besplatno ili uz minimalnu naknadu (docnije je zverski ubijen za vreme Racije sa zenom Katalin i kceri Evom, takodje lekarkom na Trifkovićevom trgu). Treba istaći i odličnu organizaciju ovih izbora. U Jevrejskom domu je bila istaknuta lista svih birača-Jevreja, aktivisti su obilazili svakog podstičući ga da izadje na izbore, mladi cionisti su fijakerima dovodili do biračkog mesta stare i iznemogle.

Ova petorica izabrana su u municipalno veće, a kao predstavnici drugih stranaka još petorica jevrejskih poslanika. Tako su Jevreji, koji su predstavljali 6,2% biračkog tela, činili 11,25% izabranih većnika. Bio je to proizvod kulturne, političke, i nacionalne svesti probudjene idejama cionizma.

Moj otac Vilim Loker, iz religiozne istočnoevropske porodice, koji je prošao kroz religioznu školu, ješivu, bio je veoma pobožan. U sinagogi je imao posebnu dužnost prilikom bogosluženja i na Velike blagdane nosio je preko odela i “kitel” - belu haljinu. Kada je došlo vreme za moju bar-micvu (obred prevodjenja dečaka od 13 godina u svet odraslih muškaraca), jedno vreme sam i ja bio pobožan. No, to je kratko trajalo, svega mesec-dva. Otac se nije naročito ljutio na mene što nisam prihvatio religiozni način života. No ljutio se kasnije, kad sam rešio da odem u Palestinu. On je bio odani cionista, ali cionista tadašnjeg doba, koji bi radje slao u Palestinu druge i mladje Jevreje ali ne baš obavezno sopstvenog sina-jedinca. Nadao se da ću ja preuzeti i nastaviti njegovu radnju. No, ja sam bio odlučan i krenuo put Palestine – i tako spasao svoj život.

(Pripremio Dušan Mihalek)

NASTAVAK