Odabrala i s hebrejskog prevela Ženi LeblVremena u nama
Pesme
I sada, posle mnogih godina poznanstva i povremenih susreta sa Dinom, kada mi je Ženi dala knjigu njenih pesama koje je prevela na srpski, odjednom kao da sam razumela i prevod onih mojih ranih pokušaja na hebrejski. Toliko su mi Dinine pesme bile bliske i poznate da sam morala da ih podelim sa svima vama koji volite povremeno da uživate u poeziji.
Ono što izlazi na površinu živi u dubinama, gnjura, pa isplivava da uzme dah. I to je put da se oživi tema urezana u ratnu kategoriju.
Da covek razume coveka. Da se navikne, da sluša, da cuje, da povede razgovor, da pregovara, vatra da razume vodu, voda da posluša kamen, da se kamen sporazume s vetrom, da se vetar navikne na metal, da ljubav sklopi sporazum sa neprijateljstvom, mrtvac da prema živom reaguje, a da živ to i cuje.
Stvaram sebi predvorja brižno, iz neke žudnje za teško postignutom lepotom i iz potrebe da ih doterujem.
Kad nisam premorena ili ocajna i ako mi se oci ne sklope, mogu metlom da pocistim iverje koje bi ranilo bose noge.
Stabla šume guste, drevne, naseljavaju predvorja moja. Ja sam armija njihova, željna buducnosti, pokušavam da procvetam u podnožju stabla tog posecenog.
Kad more zade u predvorje Krošnje se povijaju - i cavrljaju s žuborom talasa, vec prema dobu godine, jezikom oseke ili plime. Pitanja moja trudna su šišarkama i svim stazama mojim i stazicama srebrnom cežnjom plivkaju ribe.
Sve o cemu mislim i šta delam - jezik.
Moja podeljena ljubav za predanost i suparništvo - jezik.
Blizina cackalica, soli i bibera i kriške raženog hleba - jezik.
Presek misli i mesa osecanja, milost reci koje svetle iz mraka haosa u vrtlogu duše - jezik.
Cveta tuga lepa meseca švata u vrtovima Jad vašema. Na brdima jerusalimskim i u dvorištima kraj kuca bademovo drvo moli za malo milosti bele, razvija ružicaste nade. Bademovo drvo meseca švata je gotovo sve što bih poželela. A žbunje ruzmarina u vrtovima Jad vašema bliskim mirisom odiše. Zbijeno lišce iglicastom snagom cvetanja visoka stabla cempresa grli i srebrnaste cvrste bobice kao sace meda zgrušanog. A na nebu kroz napukline nad glavama našim proviruje slucajno plavetnilo kao kroz ocne duplje kišni oblak.
Govorili su tecan kineski, blistav i sjajan, temeljit i jedar. Sve rane su bile i zalecile se kao da ih nikad nije bilo.
Deca brzo shvataju, brzo uce kineski.
Srce si iskrivila, oci izopacila, a lica više nema.
Ali kojim jezikom si mogla da govoriš medu vrednim i mudrim Kinezima? Srce mi je puno zahvalnosti za moj roman na tecnom kineskom.
Duh je tvoj u mome, nona Dona, pomalo Ka und Ka gospo španske krvi prosute po pepelu Aušvica.
Možda sam bila malo uzdržana, možda smetena, te nismo popricale još jednom od srca srcu. No kako se govori s prahom koji gori?
(Kakav je poslednjeg casa bol? Kuda su te vodile misli, patnje gladi i sve ostalo, na kom si jeziku vratila svoju dušu Stvoritelju ništavila? Na nemackom ili srpskom, a možda, kerida mia, španske romanse recima? Po svoj prilici ti je vreme isteklo u "Šema, Jisrael!")
Fotografije neke, uspomene na slatko šuštanje ogromnih "kesica" slatkiša, na Tu-bišvat, praznik mladih stabljika, prestrašen pogled sa zadnje slike (godine cetrdeset prve), i mali kljuc od ormana s lutkama, koji si obicavala da skriješ od mene kad ne bih sredila kutic svojih igracaka po shvatanju tvoga sveta.
Tvoje su mi ime kasnije pominjali, oprezni, s bolom i poštovanjem. Živela si život neki cudan u meni, bako moja, ponekad sam ocekivala dolazak tvoj, bila si dimni stub moj, a ja tvoj Honi-cudotvorac što krugove oko sebe crta.
Ponekad na baku svoju mislim. Baka moja, Dona iz Levijevog doma udata za Simona Katana i svoje mi ime dala.
Baka moja iz Levijevog doma nije visoka bila, ali uspravna na nacin koji joj je izdizao stas. Sa slike posmatra me, jasan pogled, postojan, zraci iz nje razboritost. Da li je, pitam je ja, (njen obraz uz moj detinji) bila dalekovida, baka moja, koja me u zagrljaju drži.
Dok sam još beba bila Poducavala me je Kako da izgovaram molitvu dnevnu: "Dok sam još malena, u mladim danima mojim, pouci me, Bože, da sve ljude volim!"
U njenom beležniku, izmedu izreka i saveta, izmedu utisaka i recepata, zabeležila je crvenim mastilom i štampanim slovima: "Rugati se coveku i goniti citav narod zbog njegovih osobina - zlocin je to. Tako rece Lesingov mudri Natan!"
Vladala je njihovim jezikom i kulturom i nije ni pomišljala da su sposobni da ostvare pretnje vode svoga, Firera.
Kad je posmatrala sa balkona svoga ulazak njegovih trupa u njen grad rekla je: "da su samo shvatili da mi, Jevreji, nismo…"
Sada je ona samo secanje, a ja grana lutalica na stablu njenih izvesnosti.
Ima li cega izmedu moje dece i tebe, bako moja? Ima li cega u tom kriku cutanja? I šta izmedu mene i lekcije iz tvojih knjiga? I šta se dogada sada u tvome lepom gradu Sarajevu? I ima li nagrade za medeni rad? Tvoja ponosna mudrost, bako, gde je sada? Mnogo godina posle toga, kad se vratila nije, kao da sam je cula da lebdi s povetarcem na nebu, nadala se da je tajno ona sa mnom bila, da joj se ništa loše dogodilo nije, nego nam se nekako izgubila i jednog dana ce se tako i vratiti ponosna i uspravna.
Izopštena iz necega a ne zna iz cega. Prognana nije jasno kuda. Trudi se da objasni, a reci ne dolaze, da se približi, a udaljuje se, da pojednostavi, a zaplice se. Žudi da se pripoji, a raspada se, trudi se da plete, a nade se da para. Sada shvata: nužan je nadzor nad stanjem razlicitosti. Treba upraviti pogled, oci u oci sa cudnim stanjem. To je ono što je u našoj moci.
U lepoj prici, poželjnoj, dostojnoj, maskirala se kraljica u robinju, a kralj izgubio skupoceno žezlo. Ima u tom naizgledu varki.
U drugoj prici bilo je stvari lepih, zdrobljenih, pritajenih kao cvetanje cija je podloga u pepelu.
To ce okoncati kad meni dode kraj. Prolaznost je mogucnost ljudske vecnosti.
Moja išarana koža Na zidu tela tvog promenila je boje.
Moje jednacine pretvorile su se u lice.
Kamen sa zida preobrazio se u pokret svileni.
Kraj ptice koja polece kao minduše svetlucave klate se njegovi slatki plodovi. U darežljivoj godini mnogi ne uspevaju da sazre. Neka pritajena snaga otkida ih odjednom iz tišine uporišta, grane zadrhte, lišce zašušti, bucni udarac o zemlju I jamica puna nedozrelog otpada majušnog.
A u visinama, do kuda dopire pogled, klate se plodovi svetli na kratkoj peteljci. Visina nikad nije stvar koja se sama po sebi razume. Duša mi saoseca.
Ludo ostrvlje okruženo morskom hukom uspinje se iz stenovitog vrela razvoja ciji su koreni u tihim morskim dubinama kao malena božanska kvrga na ljušturi zemaljske kugle. Kakvom se cudnom milošcu održava kipeca vatrena lava!
Videla sam ga kako sklapa oci, za navek. Kako se veli: prikljucio se svojim precima. Pomisao o onome ispod mermera što obmanjuje blagošcu slova približava me njima. On je sad mlad, kao dete rodeno u starih roditelja, bliži no ostali. Dok ne stignem do njega. Mermer pokoja njegovog boravišta u gradu bele tišine razdvaja kao epidermis od koraka njegovih predaka izgnanih odavde do Toleda, Kordove ili Granade. Protiv svoje volje potucali su se odande drumovima krcatim razbojnicima dolazeci u Sarajevo.
U mladosti dopao u nemacko ropstvo, a po povratku u rodni mu grad sreli su ga praznina i izdaja. Urodena odanost pretvorila ga je u prakticnog cionistu. Po svojoj prirodi covek koji gradi i popravlja bio je u svetu gde se mnoge stvari kvare, gde su ljudi skloni uništavanju svetova. On je remonter u duši, govorili smo uz neskrivenu simpatiju, koji pouzdano popravlja ovaj svet i kao nekim cudom ukrocuje haos. Ja sam rezultat ljubavi njegove, njegov plod. Da li sam ga ikad razumela do kraja? Njegova smrt mi se još nije približila.
Želeti svom snagom svojom da budeš ovde i uvek, na mestu neceg drugog, a ono mesto deo je ovog ovde, kao što je vetar deo jezika stabla.
Dina Katan-Bencion (Sarajevo 15. 3. 1937) prvi put stigla u Erec Israel 1945. godine iz Italije i do 1947. boravila u kibucu Merhavija, a onda se vratila roditeljima, da bi dve godine kasnije dosla s njima u Izrael. Na tel-avivskom Univerzitetu diplomirala je 1967. englesku i hebrejsku knjizevnost, a 1987. tamo i magistrirala (istorija). Do 1980. bila je prevodilac i urednik naucnih tekstova, od 1981. slobodni knjizevni prevodilac i nastavnik na vecernjim tecajevima hebrejskog jezika za nove imigrante. Dosad je objavila cetiri knjige poezije: Svitak na vetru (1985), Reci koje plove (1989), Vremena u nama (1993) i Jezik (1998). Mnoge od njenih pesama prevedene su i objavljene u jugoslovenskim knjizevnim casopisima. Prevodi uglavnom prozu i poeziju knjizevnika sa jugoslovenskog podrucja. Vernim prenosom duha jednoga jezika u drugi upoznala je izraelsku publiku sa vaznim dostignucima jugoslovenske knjizevnosti. Prevela je Ljubav u kasabi i Travnicku hroniku Ive Andrica, Grobnicu za Ivana Davidovica, Enciklopediju mrtvih i Pescanik Danila Kisa, Hazarski recnik Milorada Pavica, Upotrebu coveka Alekasandra Tisme, Opis smrti i Kratku knjigu Davida Albaharija i Pesme iz Belog Grada Vaska Pope i uz svaki prevod napisala predgovor ili pogovor koji su uvek mali eseji i opservacije. Godine 1990. dobila je nagradu ministra prosvete za knjizevno prevodilastvo sa slovenskih jezika, 1994. nagradu ministra za komunikacije i umetnost za prevodilacko stvaralastvo i iste godine nagradu Srpskog PEN-centra za svoju antologiju prevoda srpske pripovetke Drugi zivot gospodina Gaona. Autor je obimnog dela Prisustvo i nestanak - Jevreji i jevrejstvo bivse Jugoslavije u ogledalu knjizevnosti (2002).