Cestitamo 100ti rodjendan (20 mart 2012)

ŽIVOT I STIL

INTERVJU: ANDREJA PREGER - Slavko Trošelj  objavljeno: 25.11.2012

Muzikom sam otvorio vrata celog sveta
Profesor muzike, pijanista i doktor prava, stogodišnjak, priča o streljanju oca i strica, tremi i ljutnji, Bemusu i Tasovcu, zanosnoj Miri koju nikad neće da zaboravi, erotskoj želji...


Andreji Pregeru, profesoru muzike, pijanisti i doktoru prava, dan počinje ranim buđenjem, lakom gimnastikom uz uglavnom otvoren prozor i umivanjem do pojasa hladnom vodom. Posle toga sledi lak doručak, slušanje vesti, pa jedan čas sviranja na klaviru po notama Baha, Betovena... Sve to deluje samo kao primer za ugled. Ali kad se zna da će kroz četiri meseca da proslavi 101. rođendan, onda su to postupci za divljenje.

Rođen je 20. marta 1912. u jevrejskoj porodici, u Pečuju, u Mađarskoj. Sad je udovac, a iz dva braka ima dvoje dece: Jašu (65), građevinskog inženjera, koji živi u Beogradu, i Evu (54), filologa, koja živi u Kanadi, i četvoro unučadi.

Po čemu pamtite detinjstvo?

Po učenju. Već u petoj godini sam pisao, čitao i svirao klavir. Uporedo s muzikom u Zagrebu sam studirao i pravo, koje sam doktorirao u 25. godini, a muzičku akademiju sam završio nešto kasnije u Ljubljani. U Zagrebu sam voleo da čitam „Politiku”. Sviđao mi se način pisanja.

Gde vas je zatekao rat?

Nezavisna Država Hrvatska je proglašena 10. aprila 1941. U tom periodu sam bio na vojnoj vežbi u Sinju. Tada sam pokušao preko prijatelja da izvedem roditelje iz Zagreba, gde su bile ustaše. Hteo sam da ih dovedem u Split u kome su vladali Italijani koji su bili blaži prema Jevrejima. Međutim, nisam u tome u potpunosti uspeo. Majka, sestra i tetka su stigle do mene, a otac i stric su izvedeni iz voza i streljani.

Kako vam je bilo u Splitu?

Posvetio sam se obrazovanju jevrejske dece koja su bila isključena iz svih škola. Tada sam bio profesor u jevrejskoj školi koja je bila smeštena u privatne stanove. A kad je 1943. došlo do kapitulacije Italije, majku, sestru i tetku, preko Lastova, prebacio sam u Italiju, na teritoriju na kojoj su već bili Englezi.

A šta ste vi učinili?

Ostao sam u Splitu i priključio se partizanima, ali nisam dobio pušku, već obavezu da osnujem trupu „Kazalište narodnog oslobođenja”. Uz mene su bili glumci Vjeko Afrić i Ljubiša Jovanović, balerina Mira Sanjina i članovi hora... I tu sam ostao do novembra 1944. kad sam postavljen za glavnog urednika muzičkog programa Radio Beograda i potom profesora Muzičke akademije.

Kako ste otvorili vrata sveta?

Muzikom. Osnovao sam „Beogradski trio”1964. Svirao sam klavir, Aleksandar Pavlović violinu, a Viktor Jakovčić violončelo. Bili smo u 18 zemalja Evrope, najčešće u Engleskoj, pa i u Kanadi i Americi. Kao pijanista, jednom sam svirao klasičnu muziku u Njujorku, u čuvenom Karnegi holu!

Da li ste imali tremu?

Uvek sam imao jednu dozu treme. To mi je bilo potrebno da moje sviranje ne bi bilo rutinsko, već da me trema mentalno uzdigne. Ida Hendl, nekad prva violina Kanade, rekla mi je: „Oni koji imaju veliku tremu nisu za tu vrstu posla, jer tada pokazuju manje nego što znaju”.

Ljutite li se ponekad?

Uglavnom, ne. Ljutnja ruši nervni sistem čoveka, a on sve ostalo u organizmu. To može da se reši i poslovicom: „Završenom poslu nema mane”. Mudri ljudi kažu da u toku celog života ne bi trebalo da imamo bilo koji razlog za ljutnju. Taj stepen kontrole možemo ostvariti uz jedan uslov: moramo da razumemo sebe i svet oko sebe.

Kako živite?

U ustaljenom ritmu. I taj ritam jela, rada, odmora, šetnje, vežbe tela, sviranja na klaviru nikad ne narušavam. Naravno, nisam automat. Ponekad nešto zaboravim, ali telo me opomene. Navika je druga priroda. Uzimam jednostavnu hranu, ali ni masnu, ni preslatku: supa, meso, povrće, salate, voće... I, što je vrlo važno, nikad se ne prejedem. Sprema mi domaćica, gospođa Svetlana, u mom stanu.

Koje ljubavi se rado sećate?

Obožavao sam Miru Milićević. Bila je visoka, vitka i zanosna u svakom pogledu. Radila je kao spiker u Radio Beograda. Hteo sam samo nju i nijednu drugu. Želeo sam da je zaprosim, ali... Posle se udala za novinara „Politike” Dragoljuba Trailovića. Umrla je 7. avgusta 1989. u 65. godini.

Kako ste preboleli Miru?

Vrlo teško. Ali tešila me činjenica da sam iznad svega želeo da imam decu. Jer sve što ne cveta i ne daje plodove doživljavam kao veoma tragično i tužno. Naravno, svi mi možemo da se dokazujemo i fizički i psihički, ali ne i biološki. Nisam mogao da se nosim s činjenicom da bismo Mira i ja ceo život ostali sami. Meni su deca i unučad, njih šestoro, sve u životu. Ali Miru nikad neću da zaboravim.

S kim se družite?

Imao sam dvojicu velikih prijatelja, ispisnika. Bili su profesori na fakultetu. Nikola Rot je bio psiholog, a Andrija Gams pravnik. Sad se povremeno družim s mojim učenicima sa muzičke akademije.

Gde izlazite?

Voleo bih da povremeno odem na neki koncert, kad se organizuje Bemus. Za taj festival sam predano radio godinama. A bilo bi mi vrlo drago i da me ponekad Ivan Tasovac pozove na neki koncert u Beogradskoj filharmoniji.

    Nijedan dan bez plana

Kako produžavate život?

Moj pogled na život je: nijedan dan bez plana! Moj osnovni plan je da brinem o svom telu i svim organima, koji moraju da budu u funkciji da ne bi atrofirali. Sviram klavir pre podne i posle podne po jedan sat. Obavezno šetam u parku. Stanujem preko puta Tašmajdana. Na televiziji gledam samo zabavni program. Odmaram se i uz dobru knjigu. Uglavnom sve čitam u originalu. Uz srpski govorim još: engleski, italijanski, nemački, francuski i mađarski. Svaki dan naučim deo muzičkog „teksta” napamet, jer zaborav je put ka smrti, kao što je čak i samo erotska želja put ka buđenju svih žlezda. Za mene je život kretanje i druženje. Volim da popijem kafu u „Poslednjoj šansi”, na Tašmajdanu, i da pričam sa mladima.