VELIKI  PRAZNICI

 

 

 

 

     ŠABAT (SUBOTA)

 

za pesmu Leha Dodi - klikni na sliku (350kb)

 

Šabat, u Jevreja sedmi dan u sedmici, počinje u petak sa zalaskom sunca, a završava u subotu posle zalaska sunca.

Šabat je največi jevrejski praznik. To je dan odmora, kada prestaje fizički rad i svaka poslovna aktivnost. On je vezan za dva biblijska događaja: za stvaranje sveta i robovanje Jevreja u Egiptu. U Bibliji stoji da je Bog za šest dana stvorio svet, a sedmi dan se odmarao. Zato Biblija naređuje: ”Ne zaboravi da praznuješ dan subotnji. Šest dana radi i posvršavaj poslove svoje, a sedmi dan je Šabat, odmor gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nikakav posao, ni ti, ni tvoj sin, ni tvoja kći, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni životinje tvoje, ni stranac koji se nađe unutar kapija tvojih” (II knj. Mojsijeva ,g. 20, 8) i “ Ne zaboravi da si rob bio u zemlji egipatskoj. Zato ti je zapovedio Gospod Bog tvoj da praznuješ dan subotnji,” (V knj.. Mojsijeva, 15, 15).

 

Povezan sa stvaranjem sveta, Šabat se smatra simbolom večnog sporazuma između Boga i jevrejskog naroda o nužnosti rada i obaveza odmora, jer i rad i odmor jednako su važni za ljudsku blagodet.

Misao o odvajanju jednog dana u sedmici za odmor i o obavezi da se čovek jednom nedeljno otrgne  od svakodnevnih briga i poslova, predstavlja jedinstvenu pojavu u antičkom svetu.

Poreklo Šabata i način njegovog praznovanja gube se u magli starine, kao što je to slučaj i sa ostalim jevrejskim praznicima. Iz oskudnih podataka kojima se raspolaže, vidi se da u doba Prvog hrama Šabat nije bio samo dan odmora, nego i dan veselja i razonode. Ljudi su se na Šabat okupljali u Jerusalimu da proslave praznik, posećivali su Hram, ali su taj dan koristili za putovanja po zemlji i posete rođacima i prijateljima. U to vreme su veliki  značaj imali praznici Pesah, Šavuot i Sukot koji su bili nerazdvojno vezani za život jevrejskog seljaka (Za vreme tih praznika ljudi su odlazili na hodočašće u Jerusalim i u Hramu prinosili žrtve). U odnosu na te praznike, Šabat nije mogao imati veliku ulogu. Međutim značaj Šabata raste već u periodu ranog vavilonskog ropstva, kada dobija dublji, duhovni sadržaj. U progonstvu, u stranoj sredini, u želji da se očuva nacionalno postojanje, Šabat kao i Berit-mila (obrezivanje), postaje znak raspoznavanja i zamena za obrede vezane za Bet-amigdaš (Hram u Jerusalimu). Šabat i Berit-mila postaju glavni simbol jevrejske vere.

 

Po povratku iz vavilonskog ropstva, Sanedrin (Velika skupština) je ozakonila strogo poštovanje Šabata, a za prekršitelje predvidela najtežu kaznu.

U doba Drugog hrama institucija Šabata se zasnivala na dva motiva: humanom i verskom. Na tim osnovama Šabat se razvijao u dva pravca. S jedne strane jako se povećao broj strogih propisa protiv svake vrste rada. Nabraja se 39 glavnih kategorija poslova zabranjenih na Šabat, kao i mnogo drugih, koji se iz njih izvode. S druge strane, Jevreji su subotom, pored fizičkog doživljavali i duševni odmor. Jevrejin nije doživljavao Šabat kao teret, nego kao dan istinskog uživanja i duhovnog uzdizanja.

U doba Drugog hrama, postojale su asketske sekte, Samarićani, Eseni, a docnije i Karaiti koji su zabranjivali da se na Šabat koristi vatra i svetlo, čak i onda kada su bili upaljeni pre Šabata.

Fariseji su, umnogome ublažili strogost Šabata i očuvali ga za radost i uživanje. Svojim tumačenjem dozvolili su korišćenje vatre i svetla ako su bili upaljeni pre Šabata. Oni su dozvoljavali kršenje Šabata, ako se radilo o ukazivanju pomoći bolesniku ili spasavanju života. Takav Šabat  ostavio je pečat celokupnom životu Jevreja i postao tekovina jevrejstva koja je najviše uticala na način zivota civilizovanog čovečanstva.

 

Za Šabat su vezane mnoge navike i običaji.

U srednjem veku, Šabat je Jevrejima bio dan odmora. Za Šabat su oblačili  najlepša odela, jeli najukusnija jela, a i najsiromašniji su se trudili da obezbede tri obroka. U petak popodne, pre zalaska sunca, domaćica je palila subotnje sveće. Posle povratka iz sinagoge, porodica je bila na okupu, a otac je kao glava porodice blagosiljao decu i molio Kiduš sa vinom i hlebom. Atmosfera je bila praznična i topla. Mnogi domaćini, koji su imali mogućnosti, trudili su se da nekoga ugoste.

Strogi oblici Šabata koje su uveli Ezra i Nehemija  u V veku p.n.e. mogli su se održati sve do XIX veka, kada je usled tehnickih otkrića privredni život zapadne Evrope i Amerike dobio novi oblik, ali  nikada nisu u biti ugrozili instituciju poštovanja i držanja Šabata.

 

Osnovni pojmovi vezani za Šabat:

Subotnje sveće (Nerot Šabat) - Svakog petka – pre zalaska sunca, jevrejska domaćica pali sveće na stolu, koji je pripremljen za subotnju večeru. To je obaveza žene u skladu sa jevrejskim shvatanjem da briga o kući pripada njoj. Samo ako u kući nema žene, sveće pali muškarac.

Doček Šabata (Kabalat Šabat) - To je hebrejski naziv za uvodnu molitvu u petak uveče. Sastoji se od sedam psalama (95:99;29:92) i poznate pesme “Leha dodi”. Šest psalama simbolizuju šest radnih dana, a sedmi je posvećen suboti. Puno lepih običaja je vezani za Kabalat Šabat. Mnoge pesme su spevane o “kraljici” Šabat. Uveli su ih kabalisti iz Safeda u XVI veku. Najpoznatija je svakako gore pomenuta “Leha dodi”, a i Hajne  je na tu temu spevao pesmu “Princeza Šabat”.

Dođi moj prijatelju (Leha dodi) - nešto više o pesmi koju je spevao Rabi Šelomo ben Moše Alavi-Alkabec iz Safeda (1505-1584). Pesma spada u najlepše u   jevrejskoj religioznoj poeziji i smatra se himnom dočeka Šabata. Pisana je u akrostihu. Izraz ljubavnog poziva Leha dodi uzet je iz Šir aširim (Pesme nad pesmama).

Posvećenje (Kiduš) - je naziv za molitvu kojom se posvećuje subota i praznik, a zasniva se na biblijskoj zapovesti “Ne zaboravi da svetkuješ Šabat”. Moli se nad čašom vina, jer vino se ponekad pominje u Bibliji kao sinonim radosti. Kiduš se čita uoči Šabata i praznika u sinagogi i u kući pre početka večere.

Subotnje uživanje (Oneg Šabat) - Po jevrejskim propisima svaki Jevrejin je dužan da subotom uživa u ukusnim jelima. Danas se naziv “Oneg Šabat” upotrebljava za razne priredbe verskog, društvenog ili kulturnog sadržaja koje se održavaju petkom uveče ili subotom posle podne.

Tri gozbe (Šaloš seudot) - prema jevrejskim propisima, subotom se moraju jesti tri obroka. Prema narodnom verovanju, ko ispunjava ovaj propis spasiće se triju nevolja. Neki uzimaju i četvrti, laki obrok.

Prestanak Šabata (Mocae Šabat) - se naziva veče i noć posle završetka Šabata. Tada je uobičajen četvrti obrok, pevaju se pesme kojima se podseća da je subota prošla (prorok Elija koji ne dolazi subotom ni u oči nje sada se doziva pesmom).

Ispraćaj kraljice (Melava malka) - je završna svečanost na Mocae Šabat (prestanak Šabata). Ona je poznata kao “Gozba kralja Davida”.

Razdvajanje (Avdala) - Ovaj obred se obavlja po isteku Šabata ili praznika  u hramu ili kući. Jedan je od najstarijih obreda (IV vek p.n.e.) Čaša vina se puni do vrha, jer je puna čaša znak blagostanja. Za blagoslov svetlu obično se priprema lepa pletena sveća, a za miomirise lepa posuda. Tom prilikom se pevaju pesme, od kojih je vrlo zanimljiva pesma  sefardskih Jevreja u Bosni koju su pevali na španskom “El Dio alto kon su grasija” na melodiju bosanske sevdalinke “Kad ja pođoh na Bembašu”.

Glavni i za njih vezani poslovi, zabranjeni na Šabat (Avot melahot i toladot) - u kategoriju glavnih zabranjenih poslova spadaju poljoprivredni radovi, pripremanje jela, izrada obuće i odeće, građevinski radovi, popravka stanova, prevoz, prenošenje stvari, pisanje i sl. Kasnije su uvedene dodatne zabrane obavljanja i mnogih drugih sitnijih poslova. Razlog za to je taj da se spreči kršenje Šabata.

Hala - beli hleb koji se  priprema za Šabat i praznike.

Jela za Šabat - Karakteristična jela za petak uveče (erev Šabat) jesu beli hleb, riba i vino. Bosanski Sefardi su pripremali  okrugle bele hlepčiće -“pitikas”.

  


 

ROŠ HODEŠ (MLADI MESEC)   

Pojava mladog meseca oznacava početak novog meseca u jevrejskom kalendaru.
Danas se Roš hodeš smatara polupraznikom i sačuvan je običaj da se u hramovima subotom posle čitanja Tore objavljuje i blagosilja novi mesec.

 


______________________________________________________________________

 

 

 

                    ROŠ AŠANA

 

Roš –ašana je naziv za jevrejsku Novu godinu, koja se praznuje prvog i drugog dana  sedmog meseca tišrija. Ovaj praznik kao i Jom kipur razlikuju se od ostalih jevrejskih praznika po atmosferi. U dane ova dva pomenuta praznika izražavaju se osećaji  duboke ozbiljnosti i moralne odgovornosti. Nazivaju se i “strašni dani(Jamim noarim)” na koje po verovanju ljudska zajednica izlazi pred “nebeski sud” Oni su od najstarijih dana vezani  za život pojedinca i njegova verska osećanja, za njegova najdublja unutrašnja ispitivanja i ponašanja, kako prema Bogu, tako i prema ljudima.

 

Običaji za Roš ašana: uglavnom simbolizuju čovekovu težnju da mu godina bude plodna. Da bi se jače istaklo očekivanje dobre godine, postoji običaj da novogodišnja večera započne nečim slatkim, obično kriškom hleba sa medom ili šećerom ili pak jabukom umočenom u med. Izbegava se kiselo i ljuto.

 

Obredi: Roš-ašana nije domaći praznik, pa izuzev kraćih obreda kod kuće, sav se ceremonijal obavlja u hramu izvan kuće. Jutarnja služba počinje rano  ujutro i traje do podne. Vernici se mole sa zanosom koji dostiže vrhunac prilikom obreda duvanja u šofar, ili kad pred otvorenim svetim ormarom počinje molitva u kojoj se opisuje dan “strašnog suda”. Posle ručka nema uobičajenog odmora. Vernici se vraćaju u sinagogu, čitaju psalme i vrše popodnevnu službu. Večernja molitva  se sastoji takođe od čitanja psalama. Izuzimajući jedan deo, cela molitva se ponavlja i drugog dana.

 

Šofar - je prastari duvački instrument, jedan od najstarijih na svetu. Pravi se od roga bilo koje čiste životinje, izuzev krave i vola. Šofar se razlikuje po obliku, veličini i boji, a služi za obavljanje posebnog obreda u hramu prilikom velikih praznika. Šofar se često pominje u Tanahu, Talmudu i književnosti posle Talmuda. Kroz vreme on je bio sredstvo za poziv na rat, upozorenje na neposrednu opasnost, zastrašivanje neprijatelja, prilikom svetkovina i praznika. Objavi na Sinajskom brdu predhodio je snažni zvuk šofara. Pomoću zvuka šofara osvojen je grad Jerihon. Na Roš ašana, kad počinje deset dana pokore zvuci šofara opominju vernike da je to dan “ nebeskog suda” i pozivaju na pokajanje.

 

Praštanje (Selihot) - to su posebna vrsta pokajničkih molitvi. Pisane u obliku pesme, one se kazuju ili pevaju u dane posta, bolesti ili nevolje. Stoga su mnoge od ovih pesama ušle u molitve u dane pred praznik Roš-ašana.

 

JOM KIPUR   (DAN POKAJANJA)

 

Jom kipur ili Jom akipurim je praznik pomirenja, pokajanja i praštanja. Praznuje se desetog dana sedmog meseca tišrija, a provodi se u hramu, u molitvi i postu. Toga  dana svaki vernik nosi u sebi zakone Tore, milosrđe i uzvišeno osećanje zajedništva sa svim ljudima. Jom kipur je vrhunac i završetak desetodnevnog razdoblja pokajanja koje počinje na Roš-ašana.

Po Tori suština Jom kipura  je mučenje duše, kao uslov za oproštaj greha.

Osnovne misli Jom akipurima jesu kajanje, moralni optimizam i široko saosećanje za ljudske patnje uopšte, posebno za patnje Jevreja. Misao o pokajanju smatra se  jednom od najsvetlijih pouka jevrejstva.

Molitve na Jom kipur izražavaju misao bratstva i međusobnog praštanja i podsećaju da nema bezgrešnog ljudskog bića. Ispovesti su stilizovane u prvom licu množine, čime se želi istaći odgovornost celokupne zajednice i za one prestupe koje čini pojedinac. Molitve se ređaju uzlaznom linijom, od osećanja krivice do razdraganosti i pouzdanja u božju milost. Celokupna ljudska delatnost ogleda se u tim molitvama i poetskim sastavima, od kojih neki predstavljaju književna remek dela, a ljudske mane i slabosti odudaraju od savršenog reda beskrajnog svemira.

Kada su, posle razorenja Drugog hrama (70.god n.e.), prestali obredi prinošenja žrtava, Jom kipur se očuvao kao najveći dan koji ističe značaj pokajanja. On je tako snažno usađen u svet Jevreja, da bi retko ko propustio da toga dana prisustvuje bogosluženju u hramu.

 

Svi zaveti (Kol nidre) - su početne reči i naziv molitve, (prvi put spomenuta u IX veku u Vaviloniji), kojom počinje obred na Jom kipur. Tom molitvom se svi zaveti i obaveze date u toku godine proglašavaju za ništavne. Ona je uvedena zbog sklonosti ljudi  da nepromišljeno preuzimaju obaveze koje kasnije ne mogu da ispune. Kod askenaza je to za obecanja data prethodne godine, kod sefarda za godinu koja nastupa.

 

Deset dana pokore (Aseret jeme tešuva) - je naziv za prvih deset dana meseca tišrija koji počinju Roš-ašananom i završavaju se Jom kipurom. Po tradiciji to su dani pokore određeni za molitve i kajanje.

 

Šabat šuva - je naziv za prvu subotu posle Roš-ašana. Naziva se i Šabat tešuva (subota pokore) jer pada između Roš-ašana i Jom kipura.

 

Paljenje sveća - Svaka porodica je u oči Jom kipura palila dve sveće - ner ahajim (za žive) i ner nešama (za mrtve).

 

Blagoslov - pre polaska u hram očevi su biranim rečima blagosiljali svoje sinove: da im Bog usadi ljubav prema Tori i obdari ih mudrošću; da im kuću blagoslovi sinovima i kćerima; da im osigura blagostanje i podari zdravlje i dug život.

 

Bela odeća - Na Jom kipur se oblači bela odeća, jer je bela boja smatrana za simbol čistote i tog dana su ljudi želeli da budu čisti od greha. Običaj potiče još iz vremena kada je postojao Jerusalimski hram.

 

Mirenje - Dajući sadržaj “danu pomirenja” rabini su uslovili oproštaj od greha mirenjem čoveka sa čovekom. Za prekršaje prema Bogu, Jom akipurim donosi praštanje. Za uvrede i nepravde učinjene bližnjem nema praštanja sve dok prekršilac ne obešteti povređenog i ne zamoli ga za oproštaj.

 

Zatvaranje (Neila) - je završna molitva Jom kipura. Obično je vrši jedan od starijih članova zajednice ili rabin. Ormar u kome se drže svici Tore ostaje otvoren za vreme molitve.

 

Ispovest (Viduj) - priznanje krivice zbog počinjenih grehova, kao i molitva za oproštaj. To je glavni deo bogosluženja.

__________________________________________________________________


 

 

 

 

 

         ŠALOŠ REGALIM

                                           (TRI HODOČASNA PRAZNIKA)

                                                                 PESAH     ŠAVUOT        SUKOT

                                                                  

 

         SUKOT(SENICE)

 

Sukot je svetkovina koja počinje  uoči petnaestog dana meseca tišrija i traje devet dana. Prva dva i poslednja dva dana su puni praznici, a srednjih pet-polupraznici. Sedmi dan se zove Ošana Raba, osmi Šemini aceret, a deveti Simhat Tora.

Tumačenje istorijskog porekla Sukota nalazimo u Bibliji “U kolibama stanujte sedam dana. Ko god je rođen u Izraelu neka bude pod sjenicama, da bi znali vaši potomci da sam ja učinio da žive pod sjenicama kada sam ih izveo iz zemlje egipatske” (III knj. Mojsijeva 23,42.)

Izraelci su lutali pustinjom četrdeset godina i za to vreme boravili pod šatorima. U znak sećanja na te dane, Jevreji  na Sukot borave u kolibama sedam dana. Sukot se praznuje u jesen. U staroj jevrejskoj državi, gde se većina stanovnika bavila zemljoradnjom, praznovanje je počinjalo posle završene žetve i berbe voća. Seljaci su se radovali bogatim prinosima, izlazili u polja i tamo provodili sedam dana, uz pesmu i igru.

U narodnoj tradiciji sačuvani su poljoprivredni simboli prvobitnog praznovanja. To su četiri vrste bilja - etrog (vrsta citrusa), lulav (strukovi palme), adas(mirta) i arava (vrba), koje povezane u struk služe za obavljanje posebnog prazničnog obreda.

Sukot se zove i Hag Aasif (praznik berbe) ili samo Hag (praznik), a u liturgijama Zeman simhatenu (vreme naše radosti).

 

Suka (senica, kolibica, šator) - običaj je da se pravljenjem tih koliba  počinje odmah opsle Jom kipura. Prave se u dvorištima iza kuća, na balkonima ili drugim prigodnim mestima. Iako se po pravilu podižu individualno tj. svako domaćinstvo za sebe, ponekad više porodica pravi zajedničku suka, da bi se obezbedio kvorum za “Birkat amazon”(molitva posle jela).

Suka se pravi od letava, dasaka, palmovih grana, lišća i trske. Krov treba da je ravan i pokriven granama listopadnog drveća, četinara, palmi, ili zavisno od podneblja, drugih vrsta drveta, ali uvek tako da propušta zrake sunca i da se kroz njega mogu videti zvezde. Unutrašnjost se oblaže belim čaršavima, zidovi ukrašavaju raznobojnim tepisima, cvećem, voćem i drugim ukrasima, a po podu posipa fini pesak. Posle Drugog svetskog rata, Jevrejska opština u Beogradu počela je da podiže suka u dvorištu hrama za celu jevrejsku zajednicu, što se održalo i do danas.

Pored biblijskog objašnjenja, ova koliba služila je i kao inspiracija za izvlačenje moralnih pouka. Kao što je suka, kao građevina, skromna i jednostavna, ali dovoljno čvrsta da bi izdržala nalete vetra, tako i čovek treba da je skroman i ponizan u svom ponašanju, ali zato čvrst i postojan u svom verovanju.

Rambam (Rabi Moše ben Majmon) iz praznika koliba izvlači pouku po kojoj čovek i u dobru treba da misli na teške dane, kako bi ga to navelo da skromnije živi. Zato se on na Sukot seli iz udobnih stanova u kolibice da se podseti na mukotrpan život svojih predaka u pustinji.

Suka za mnoge predstavlja simbol privremenosti i nestabilnog života Jevreja, koji svuda žive privremeno, kao nomadi, večno lutajući iz zemlje u zemlju.

Vrlo su različita tumačenja šta predstavljaju “Četiri vrste”. Izneću samo jedno od tih mišljenja koje mi se čini da će biti zanimljivo čitaocu. Naime, jevrejski mudraci su u svakoj od četiri vrste videli simbol Jevrejina. Etrog, voćka sa ukusom i mirisom, simbolizuje Jevrejina koji poznaje Toru i čini dobra dela. Palma, odnosno urma, koju ona rađa i koja ima ukus ali ne i miris, simbolizuje Jevrejina koji poznaje Toru ali ne čini dobra dela. Mirta koja ima miris ali ne i ukus, predstavlja Jevrejina koji ne poznaje Toru ali čini dobra dela. Vrba, koja nema ni mirisa ni ukusa, simbolizuje Jevrejina koji ne poznaje Toru i ne čini dobra dela.

 

Ušpizin (aram. gosti) - Ulazeći u suka, koja za vreme praznika Sukot služi kao glavno mesto za pružanje gostoprimstva, izgovara se kratka molitva kojom se simbolično poziva sedam nevidljivih gostiju. Ti gosti su patrijarsi i velikani jevrejskog naroda: Avraam, Jichak, Jaakov, Josef, Moše, Aaron i David.

 

Ošana raba-se naziva sedmi dan Sukota. Običaj je da se na taj dan sa lulavom u rukama obilazi oltar sedam puta i da se pevaju pijutim (pobožne pesme),tzv. Ošanot.

 

Šemini aceret - je praznik koji se praznuje osmog dana Sukota. Tog dana prestaje obaveza stanovanja u suka. U molitvenicima na hebrejskom jeziku i osmi i deveti dan Sukota pominju se kao Šemini hag aceret (osmi dan je praznik Aceret). U Izraelu, gde Sukot traje samo osam dana, Simha Tora se praznuje osmog dana, kao i Šemini aceret.

Izvorno, aceret znači svečani izbor, ali u talmudskoj literaturi se upotrebljava u smislu završetka.

 

Simhat Tora (radost Tore) - praznik koji se praznuje poslednjeg, devetog dana Sukota. Obeležava završetak godišnjeg ciklusa čitanja Tore. Uoči i na sam dan praznika Simhat Tora vade se iz ormara (Aron akodeš) svici Tore i nose u povorci oko sinagoge, sedam puta. Posle svakog kruženja, prisutni pevaju i igraju. Posle završetka čitanja poslednjeg dela Tore, počinje odmah novi ciklus čitanja ove knjige. Opšti je običaj da se tom prilikom ukazuje čast dvojici istaknutih ljudi koji se pozivaju na čitanje. U mnogim zemljama je običaj da te dve osobe priređuju zakusku za mnogo zvanica. Negde daju dobrovoljne priloge, a zakusku pripremaju drugi članovi opštine.

Na ovom mestu radi potpunog razumevanja pojma “polupraznik” ili ”Hol amoed” možemo reći sledeće - na polupraznične dane između  prva i poslednja dva dana Pesaha i Sukota mogu se obavljati svi poslovi koji se ne mogu odložiti. U te dane se ne vrše venčanja da se ne bi ”jedno veselje mešalo sa drugim”, a zabranjena je i žalost.

 

 

_

______________________________________________________


     PESAH

                                                         PRAZNIK OSLOBOĐENJA

 

 

 

Pesah se slavi u spomen spasenja Jevreja iz misirskog ropstva. U početku se slavio sedam dana, ali je zbog nepreciznosti starog jevrejskog kalendara usvojen običaj da se u zemljama galuta (dijaspora) slavi osam dana i to svake godine od 15. do 22. nisana, pri čemu su prva i poslednja dva dana puni praznici, a ostala četiri polupraznici. Međutim u Izraelu, Pesah se i danas slavi sedam dana.

Jedan je od tri hodočasna praznika. Naziva se još i “praznik proleća” (Hag aavim), a takođe i “Praznik beskvasnog hleba” (Hag amacot).

 

Seder Pesah i Agada - Seder je poseban verski obred koji se u jevrejskim kućama održava prve dve večeri Pesaha (u Izraelu samo prve večeri). Seder je hebrejska reč i znači red, a Seder Pesah je praznična obredna večera na kojoj se molitve, čitanje Agade i svi običaji, odvijaju po strogo utvrđenom redu. Malo se zna kako se Seder praznovao u biblijsko doba, izuzev onog što je napisano u Drugoj knjizi Mojsijevoj: ”I neka jedu meso iste noći na vatri pečeno, s hljebom prijesnijem i sa zeljem gorkim neka jedu”(II knj. Mojs.gl. 12,reč 8).  “A ovako jedite: opasani, obuća da vam je na nozi i štap u ruci i jedite hitno, jer je Pesah Gospodnji (II knj.Mojs.gl. 12,reč. 11).

Za vreme Sedera čita se “Agada šel Pesah” i piju četiri čaše vina. Na velikom tanjiru, koji je sastavni deo obreda, pripremljena su  posebna jela koja simbolično podsećaju na robovanje Izraelaca u Misiru i na njihovo spasenje.

Hahamim (mudraci) su naredili da se prve večeri Pesaha priča o događajima koji su se desili prilikom spasenja Izraelaca iz Egipta, jer u Bibliji piše: ”Veigadta levinhabajom au lemor” ( i kazaćeš sinu svojemu u taj dan govoreći”-II knj. Mojsijeva,gl. 13. reč. 8). Od reči veigadta dolazi i reč Agada (kaža).

 

Čitanje Agade je osnovni deo Sedera. Agada opisuje događaje koji se odnose na praznik, iznosi istorija dolaska izraelskih plemena u Egipat i njihovo oslobođenje iz egipatskog ropstva. Redosled obreda i čitanje Agade vrše se na osnovu tačno utvrđenih propisa koji su zabeleženi u svakoj Agadi. Agada kao knjiga ima dugu istoriju, staru skoro 2000 godina. Poslednji deo sadrži stare narodne pesme nastale pre 400-500 godina.

Seder, koji se održava u jevrejskim kućama, najbolje ilustruje snagu tradicije. Evociranjem uspomene na izlazak iz Egipta, Pesah je postao istorijski praznik. Sećanja na prošlost stapaju se sa težnjama ka budućnosti kroz Seder koji počinje pozivom siromašnima da dođu i podele sa domaćinom ono što ima, a završava se sa : “Lešana abaa birušalajim”(“Dogodine u Jerusalimu”).

 

Pojmovi vezani za Pesah:

Maca (hebr. beskvasni hleb - vrsta hleba koja se jede za vreme praznika Pesaha. Naziva se i “lehem oni” - hleb nevoljnika (V knj.Mojsijeva, gl. 16,3). Testo za maca se mesi u brzini, bez kvasca i bilo kakvih drugih dodataka, kako bi se sprečio proces fermentacije. Danas se maca pravi obično od pšeničnog brašna, mada nije zabranjena ni upotreba drugih žitarica. Za Pesah se pripremaju dve vrste macota: maca šel micva ili maca  šemura (maca koja je nadzirana) i obična maca. Maca šemura se posebno priprema od pšenice koja je pod nadzorom još od momenta žetve da je vlaga ne bi oštetila. Jede se prve večeri Pesaha. Obična maca se jede ostalih dana praznika.

Maca koja simbolizuje žurbu  kojom su Izraelci morali napustiti Egipat, ima i drugi značaj - podseća na siromaštvo i stradanje Jevreja. Ona istovremeno predstavlja i ropstvo i slobodu. Ovaj hleb se naziva i “hlebom nevoljnika”, podseća nas na obavezu prema onima koji žive u oskudici i koji ne mogu dugo da čekaju na pomoć.

Kearat seder (hebr. tanjir za Seder)

Keirat je naziv za veliki tanjir na kojem je pripremljeno sve što je potrebno za Seder. Prema propisima, na tanjir se stavlja:

-Šaloš macot (tri beskvasna hleba) koji simbolično treba da predstavljaju  Koena, Levija i Jisraela;

-dva jela: zeroa (krilo od kokoške) i beca (jaje);

-maror - gorke trave kao sećanje na gorak život naših očeva u ropstvu;

-haroset (mešavina oraha, voća, začina i vina) da zasladi gorke trave. Ova mešavina u stvari, simbolično predstavlja blato od koga su Jevreji pravili cigle za građevine (zeher letit);

-karpas (celer ili peršun);

-hazeret - ren kao začin mesu ili ribi i sirće u koje su se umakale trave.

 

Koso šel Elijau Anavi (hebr. čaša proroka Elije). U gotovo svim jevrejskim sredinama postoji običaj da se za Seder postavi posebna čaša vina za proroka Eliju. Posle večere pre nego što se nastavi čitanje Agade, otvaraju se vrata i svi prisutni ustaju da svečano, sa „baruh aba“, zažele dobrodošlicu proroku Eliji. Poreklo ovog običaja nije poznato, ali se predpostavlja da je i to jedan od načina da se izazove interesovanje dece, koja u očekivanju proroka Elije, ostaju budna. Postoji više tumačenja za otvaranje vrata, ali verovatno nijedno nije autentično.

Afikoman (grčki – gozba). Afikoman je naziv srednjeg od tri hleba (maca) koji se postavlja za Seder. Pre početka čitanja Agade, on se sakriva ispod jastuka ili zamotava u salvetu koju neko drži na ramenima, podražavajući tako pretke koji su sa zavežljajima na ramenima izlazili iz Egipta. Običaj je da deca “ukradu” afikoman i da ga ne vraćaju dok ga domaćin ne otkupi. I sakrivanje i “krađa” afikomana imaju za cilj da zainteresuju decu kako bi ostala budna do kraja čitanja Agade.

 

Had gadja (aramejski - jedno jare) je narodna pesma na aramejskom jeziku, pomešanim sa hebrejskim, koja se peva po završetku Sedera, prve dve večeri Pesaha. Sastavljena je u XV veku, u XVI veku postala je sastavni deo Agade. Prvi put je štampana u Pragu na nemačkom jeziku. Sefardi su je pevali na jevrejsko-španskom (ladino) jeziku. Postoji još jedna popularna pesma koja se peva posle Sedera, ”Ehad, mi jodea” (“Jedan, koji zna”) koju su sefardi takođe pevali na jevrejsko-španskom jeziku.

 

Uoči Pesaha i pripreme za Pesah:

Hamec (hebr. kvasac) - Hamec je naziv za svu hranu ili posude koje nisu “kašer šel Pesah” (odgovarajuće za upotrebu za Pesah), npr. uskislo testo usled delovanja kvasca ili stajanja. Prema Tori za vreme praznika Pesaha zabranjeno je da se jede i upotrebljava hamec (kvasac).

Bedikat hamec (hebr. traženje hameca) - je naziv za ceremonijal traženja ostatka hameca koje se obavlja početkom večeri 14. nisana. Ceremonija se obavlja na ovaj način: domaćica sakriva po kući  komadiće hleba, obično deset komadića, na vidnim mestima, kako bi se lakše našli. Domaćin ih traži uz svetlo sveće. Negde je običaj da žena ide napred sa svećom u ruci i vodi domaćina do mesta gde je hleb stavljen. Nađene komadiće domaćin sakuplja metlicom od guščijeg pera ili vrbovih grančica koje su u tu svrhu ostavljene od prošlog Sukota, stavlja ih u drvenu kašiku, zatim sve zamota u komad platna, veže koncem i veša za luster ili prozor. Ujutru na erev Pesah (uoči Pesaha) sav zaostali hamec se pali. Ako se erev Pesah desi na Šabat, onda se bedikat hamec obavlja četvrtkom uveče, a paljenje petkom ujutro.

Mehirat hamec (hebr. prodaja hameca) - svaki Jevrejin je dužan da pre Pesaha odstrani ili otuđi sav hamec iz svoje kuće, jer u Tori piše: ”Za sedam dana da se ne nađe kvasac u kućama vašim”  (II knj. Mojs. Gl. 12, reč. 19). Za vreme Pesaha zabranjeno je imati bilo kakvu korist od hameca. Ne sme se njime hraniti stoka, ložiti vatra i sl. Rabini su uveli ograničenja po kojima je zauvek zabranjeno korišćenje hameca koje nije odstranjeno pre Pesaha. Međutim, ako je Jevrejin pre Pesaha prodao ili poklonio hamec nejevrejinu, on ga posle Pesaha može ponovo kupiti. Tako se uobočajila simbolična prodaja hameca susedu ili prijatelju, nejevrejinu.

Pesah šeni (drugi Pesah) - naziva se 14 ijar. U vreme postojanja Jerusalimskog hrama, svi oni koji su iz bilo kojih razloga bili sprečeni da prinesu žrtvu, činili su to 14.ijara. Danas je običaj da se na Pesah šeni jede komadić maca veličine masline. Pesah šeni se naziva još i Pesah katan.

Šabat agadol (veliki Šabat) - se naziva Šabat pre Pesaha. Taj naziv je verovatno nastao po Aftari koja se čita te subote i u kojoj stoji: ”Evo, ja ću vam poslati proroka Eliju pre nego što dođe veliki i strašni dan Gospodnji” (Malahija, glava 4/5). Prema jednom tumačenju iz XIII veka, epitet “veliki” nastao je zbog toga što se u subotu pre Pesaha obavlja znatno duža služba u hramu nego ostalih subota. Tada se drži duga propoved i pevaju razni napevi, a  posle podne se čitaju neki delovi Agade da bi se vernici pre Sedera upoznali sa njenim sadržajem.

Omer - stara jevrejska mera za žitarice. Jedan omer teži oko 10 kg. Drugog dana Pesaha, u starom Izraelu, uz posebnu svečanost počinjala je žetva ječma. Prvi snop ječma (omer) bio je u vidu žrtve namenjen Jerusalimskom hramu.

 

Sefirat aomer - Biblija nalaže da se dani omera broje sedam sedmica (49 dana) od drugog dana Pesaha do praznika Šavuot. Brojanje simbolično povezuje izlazak iz Egipta sa primanjem Tore. Majmonides (Rambam) slikovito upoređuje to brojanje sa čovekom koji nestrpljivo očekuje najdražeg prijatelja i stalno broji sedmice, dane, pa čak i sate, sve dok prijatelj ne naiđe. Dani sefire nas podsećaju na mnoge nesreće koje su zadesile Jevreje od vremena Hadrijana, rimskog imperatora, pa do krvavih nedela krstaša. Zato se dani sefire smatraju danima nacionalne žalosti, izuzev trideset trećeg dana (Lag baomer - o čemu ćemo kasnije govoriti). U tom periodu se ne obavljaju  venčanja i izbegavaju se sve manifestacije veselog karaktera.

 

_______________________________________________________________________

 

           ŠAVUOT

 

Šavuot je drugi po redu od tri hodočasna praznika koji u jevrejskoj tradiciji ima nekoliko naziva. Današnji naziv Hag Ašavuot - Praznik sedmica, verovatno potiče otuda što počinje da se slavi sedam sedmica posle drugog dana Pesaha, tj. na kraju odbrojavanja omera. Prvi dan praznika je u stvari pedeseti dan od početka  odbrojavanja, pa se Šavuot na grčkom zato i naziva Pentekoste, a u srpskom Pedesetica. U II knj. Mojsijevoj (34 ,22), stoji naziv Hag ašavuot, dok u istoj knjizi pre (23 ,16) stoji da je to Hag Akacir - Praznik žetve i prvih plodova. U Mišni i Talmudu se ovaj praznik naziva još i Aceret, što bi moglo da znači svečani skup, pri čemu se verovatno misli na skup hodočasnika u Jerusalimu. U vreme posle zaključenja Vavilonskog Talmuda, praznik se počeo slaviti 6. sivana, jer su talmudski učitelji izračunali da je toga dana data Tora narodu Izraela na brdu Sinaj, pa je praznik dobio još jedno ime: Zeman matan toratenu - vreme davanja naše Tore ili slobodnije  prevedeno: čas kada nam je data Tora.

Mada u početku nije bilo tako, Šavuot se danas slavi dva dana, 6. i 7. sivana (u Izraelu samo 6. sivana). Čini se da je praznik veoma davno primljen od starosedelaca Kanaana u svom prvobitnom obliku ratarskog slavljenja požnjevenih snopova pšenice, o čemu govore i njegovi nazivi Hag Akacir, Hag Abikurim – Praznik prvina.

Talmudski učitelji su izračunali da je Deset zapovesti i Toru Mojsije dobio na brdu Sinaj, šestog dana meseca sivana i taj narodno - verski momenat proglasili su najvažnijom sadržinom samog, za njih najradosnijeg praznika.

U Tori nema mnogo podataka o samom prazniku, sem nekoliko protivrečnih propisa o prinošenju žrtava i prinošenju dva hleba koja su mešana sa kvascem, zatim odredbe o obavezi hodočašća u Jerusalim za sve muške glave i na kraju  propisa o prazničnim gozbama, na koje treba pozvati i robove i sirotinju.

U današnje vreme su molitve u sinagogama skoro iste kao i za sve hodočasničke praznike (Pesah, Šavuot, Sukot), s tim što se na određenim mestima ubacuje tekst koji naglašava da je to zeman matan toratenu.

 

Običaji: U svim zajednicama je običaj da se domovi i sinagoge ukrase zelenilom, cvećem, a u Poljskoj i Rusiji se po podu prosipala trava, čime se proslavljala povezanost dobijanja Tore, Deset zapovesti i sklapanja saveza sa Bogom, sa drevnim praznikom Jevreja – ratara, koji su na taj način slavili završetak žetve. Veoma davno se uvrežio običaj da se na taj dan jedu jela i kolači spravljeni od mlečnih prerađevina i sa mlekom, što se tumačilo da se jedu u slavu Tore, koja se prema tradiciji, u Pesmi nad pesmama, upoređuje sa  “medom i mlekom”. U sefardskim zajednicama se prave posebni kolači sa medom, mlekom i suvim grožđem, koji se nazivaju Monte di Sinaj – Sinajsko brdo, a u Bosni samo Monti di Šavuot i ta je simbolika jasna. Kod aškenaza se kolači s mlekom, sirom i suvim grožđem na jidišu nazivaju prosto milhikes - mlečno.

Tri dana uoči praznika su se nazivali Šelošet jeme agbala – tri dana ograničenja, kao uspomena na mere predostrožnosti koje je Mojsije preduzeo uoči polaska na Sinajsko brdo, gde je trebalo da primi sve zavetne ploče. Ti su dani, kao polupraznici, služili i za to da bi se mogla obaviti venčanja, koja se osim na Lag baomer nisu mogla vršiti u vreme brojanja omera.

Akdamut: Prema rečima “Agdamut milin…” “Na početku reči…”naziva se himna koju je u XI veku na aramejskom jeziku napisao Meir ben Jichak Šac, kantor u sinagogi u Majncu i Vormsu. Himna je prvo prihvaćena u nemačkom obredu prvog dana Šavuota, posle čitanja početnih rečenica iz Tore. Kasnije je prihvaćena i u poljskom opštinama. Postoje dva napeva po kojima se Agdamut (na jidišu Agdames) peva. Kod sefarda se Agdamut ne čita.

Megilat Rut – svitak o Ruti – je jedan od pet svitaka (Hameš megilot) u Bibliji. To je lepa književna tvorevina u kojoj nema zakonskih odredaba, ali je topla, duboko ljudska i kao da je pisana radi buđenja najplemenitijih osećanja među ljudima. Naslovna ličnost, Rut, nije po poreklu Jevrejka, pa ipak je prikazana kao prababa kralja Davida. Ova knjiga, koja je svojim motivima nadahnjivala mnoge pesnike i slikare i koja podučava koliko je velika nagrada za vršenje dobrih dela, čita se prvog dana praznika Šavuota, u nekim zajednicama sa posebnim napevom.

Isru hag (povežite praznik) - dan posle hodočasnih praznika Pesaha, Šavuota i Sukota. Računa se kao polupraznik. U doba Jerusalimskog hrama mnogobrojni hodočasnici nisu stizali da na praznik prinesu svoje žrtve, pa su to činili narednog dana, na Isru hag.

 

 

 OSTALI PRAZNICI

 

 

   LAG BAOMER

 

 

Trideset i treći dan brojanja omera, koji se podudara sa 18 ijarom, mali je praznik koji se praznuje u spomen pobede Bar Kohbe nad Rimljanima i prestanka kuge koja je bila zavladala među učenicima Rabija Akibe (II vek p.n.e.). Zato se taj praznik naziva i praznikom učenika. Toga dana prekida se žalost koja je uobičajena za vreme sefire, pa se mogu obavljati venčanja itd.

U hebrejskom jeziku, slova u alfabetu imaju vrednost brojeva. Lag se u hebrejskom pismu sastoji od slova Lamed – 30 i Gimel – 3, što znači  33.

Na Lag baomer jevrejska deca i omladina odlaze u prirodu, gde organizuju igre vojničkog karaktera sa drvenim lukovima i strelama, podražavajući učenike Rabija Akibe koji su se borili u redovima ustanika.

Postoji verovanje da je na Lag baomer umro Rabi Šimon bar Johaj, koji se smatra autorom kabalističke knjige Zohar. U Izraelu se na taj dan hiljade vernika upućuje na njegov grob, koji se nalazi u Meronu, blizu Safeda (Cefat).

 

 

______________________________________________________________________


 

 

 

 

 

       HANUKA                      

 

Hanuka se slavi kao sećanje na pobedonosnu oslobodilačku borbu jevrejskog naroda protiv helenističkih okupatora u vreme vladavine Antioha IV Epifana iz dinastije Seleukida. Helenizam je bio izraz težnje stvaranja jedinstvenog naroda u mnogoplemenskoj i mnogoverskoj carevini sredstvima asimilacije i ujednačavanja grčke kulture i vere. Spoljnja oznaka ugnjetavanja, kao vrhunac u helenističkom pokušaju uništavanja jevrejske narodnosne specifičnosti, ogledao se u okupiranoj jevrejskoj državi u zabrani osnovnih jevrejskih verskih obreda (obrezivanje, obredna čistoća, kašrut, čitanje Tore, slavljenje praznika i sl.) i u postavljanju kipa Zevsa Olimpskog na žrtvenik u Jerusalimskom hramu. Prema I knjizi Makabejaca (1, 44) sve to se dogodilo na dan 25. kisleva 167god p.n.e. Starac Matatja(Matatja, akoen) iz porodice Hašmonejaca, koji je bio svešteničkog reda, odlazi u Modiim, sa svih pet sinova, ruši lokalni  mnogobožački kip koji su postavili okupatori i počinje oslobodilački, gerilski rat malog naroda protiv najmoćnije imperije tadašnjeg sveta. Posle Matatjine smrti, borbom rukovodi njegov sin Jeuda Makabi (malj, čekić), koji posle tri godine ratovanja, uspeva da istera okupatora iz velikog dela zemlje, ulazi u Jerusalim, gde je  25. kisleva, na godišnjicu ponižavajuće carske zapovesti, očistio Hram, srušio tuđinske idole i izvršio osvećenje žrtvenika, samim tim i Hrama. Kako piše u knjizi Makabejaca, pobedu nad neprijateljem i osvećenje Hrama narod je osam dana slavio prinošenjem žrtava i pevanjem hvalospeva, a “Jeuda je sa svojom braćom i sa svojom izraelskom zajednicom odredio da se počevši od dvadeset i petog dana meseca kisleva, svake godine, osam dana radosno i veselo slavi dan posvećenja žrtvenika” (I knjiga Makabejaca 4 , 59).

Pored ovih podataka, zabeležene su i mnoge legende o nastanku praznika. Jedna je zabeležena u Talmudu, u traktatu Šabat (21/b): “Šta je to Hanuka? Jer, naši su učitelji učili: dvadeset i petog kisleva (počinju) dani Hanuke kojih je osam, a u koje su oplakivanje mrtvih i post zabranjeni. Jer, kada su Grci ušli u Hram, onečistiše sve ulje koje je bilo u Hramu. A kad nadjača kraljevstvo doma Hašmonejaca i pobediše, iskahu i ne nađoše više no jedan sud ulja koji je bio odložen s pečatom velikog sveštenika. U njemu ne beše više nego da se pali za jedan dan. Učini se njime čudo pa su iz njega palili osam dana. Iduće godine odrediše i načiniše od ovih (dana) blagdane sa čitanjem alela i hvalospeva.”

Na osnovu ove legende nastala je verska tradicija o čudu koje se desilo i zbog kojega treba da se slavi Hanuka. Čini se da je paljenje buktinja, žižaka i drugih svetlila ubrzo posle nastanka praznika postao opšti narodni običaj, koji je zatim i ozakonjen u Talmudu. Prvog dana se pali po jedna svetiljka, a zatim svakog dana po jedna više. Taj je običaj i do danas sačuvan. Prema verskoj tradiciji, Hanuka sveće ili žišci ne smeju služiti za osvetljenje ili u bilo koje upotrebne svrhe. Zbog toga je verovatno stvoren običaj paljenja svećica pomoću šamaša (jidiš – šames) - poslužitelja (devete sveće).

Pre paljenja sveća čitaju se blagoslovi prema tačno utvrđenom redu, a nakon paljenja kod sefarda se peva Psalam 30, a kod aškenaza se peva poznata himna “Maoz cur ješuati”.

 

Običaji: U Talmudu je zabeleženo da svetiljke treba da budu vidljive i sa ulice. Vekovima je bio običaj da se u vreme Hanuke daju pokloni učiteljima, a ti su darovi bili ustvari njihova jedina plata. Deca su dobijala manje svote novca. Tradicija je bila da se u vreme dok su gorele Hanuka svećice ništa ne radi. Bila je dopuštena zabava, kao igranje karata. Iz Nemačke se na istok Evrope  prenela i igra sa zvrčkom koji se na jidišu naziva “trendeli”, a u modernom hebrejskom “sevivon”. Sevivon ima četiri stranice na kojima su ispisana hebrejska slova nun, gimel, he, šin kao skraćenice hebrejskih reči nes, gadol, haja, šam - “veliko čudo se desilo tamo”. Poslednja reč (šam) menja se u savremenom Izraelu u “po” što znači ovde. Deca su se zvrčkom igrala u orahe, slatkiše ili u svoj Hanuka novčić. Reči koje su ispisane na zvrčku  vezane su za legendu o ulju, pa su zato u vreme praznika u raznim zajednicama mešeni odresci ili uštipci od testa ili krompira koji su se pržili na ulju. U istočnoj Evropi su to bili “latkes”- odresci od struganog krompira, a u savremenom Izraelu su to uštipci od testa ili krompira-“sufganiot i levivot”

 

________________________________________________________________________


 

 

 

           HAMIŠA ASAR BIŠVAT    

 

Hamiša asar bišvat ili skraćeno Tubišvat (naziva se još i Hamišoši i Frutas), što znači petnaesti dan meseca ševata, opisuje se u Mišni (osnovni deo Talmuda)  kao Nova godina drveća.

Propisi Biblije određuju da se desetina godišnjeg prinosa u poljoprivredi odvaja za sveštenike. Pri tome se prinosi iz jedne godine nisu smeli upotrebljavati za odvajanje desetine u drugoj godini. Prateći promene u prirodi, jevrejski seljak je uočio da u toku godine najviše kiše padne do 15. ševeta, pa je zemlja dovoljno natopljena vodom i stabla već počinju upijati sokove kojima će hraniti svoje buduće plodove. Zato je u Mišni određen 15. ševet (januar – februar) kao granica između stare i nove godine za odvajanje desetine prinosa. Tako na primer desetina od citrusa ubrana 14. ševeta pre zalaska sunca pripada staroj godini, a od citrusa sa istog stabla ubranog posle zalaska sunca (što je po jevrejskom kalendaru već 15. ševet), novoj godini.

Ustanovljenjem  Nove godine drveća trebalo je da se reši praktično pitanje vezano za poljoprivredu i biblijske propise, a ne da se uvede novi praznik. Međutim, narodna mašta je dodala tome i elemente praznika koji se praznovao i posle uništenja Drugog hrama. Zatim Tubišvat zamire i skoro se gubi krajem XI veka kada je jevrejsko stanovništvo većinom uništeno ili raseljeno po zemljama Istoka, dolaskom krstaša u Palestinu. Tek u XVI veku sefardi su pod uticajem kabalista iz Safeda (Cefat) oživeli tradiciju Tubišvata koju su prihvatile i druge jevrejske  zajednice u Evropi i severnoj Africi. Kod Jevreja u sada već bivšim jugoslovenskim krajevima, običaj je za ovaj praznik da se na sto iznose razne vrste voća (blagoslov pre uzimanja se izgovara nad smokvom, vinom, narom, maslinom, urmom). Recituju se psalmi “šir amaalot”. Deci se pripremaju kese sa voćem. U hramu nema posebnog rituala i ne sme da se posti.

Od osnivanja prvih poljoprivrednih naseobina u Palestini, poslednjih decenija XIX veka, Nova godina drveća je postala simbol oslobođenja zemlje i pretvaranja pustinje u plodnu zemlju. Danas u Izraelu Tubišvat označava početak proleća. Omladina, đaci i deca provode taj dan u prirodi, u pesmi i igri i u ceremoniji sađenja drveća.

_____________________________________________________________________


 

 

  

 

           PURIM

Jevreji već preko dve hiljade godina slave Purim ili Esterin praznik. Ime  praznika Purim  potiče od reči “pur” što znači kocka ili žreb, jer je Aman, kraljev doglavnik, bacao kocku da bi izabrao najpogodniji dan za sprovođenje plana o uništenju Jevreja. Purim je simbol borbe za opstanak jevrejskog naroda. On nam takođe govori da ljudi koji žele slobodu uvek moraju biti spremni i da se bore za nju. Ovaj praznik slavi se 14. adara. Priča o Purimu sadržana je u biblijskoj Knjizi o Esteri. Događaj o kome se govori u Megilat Ester (Knjizi o Esteri), zbio se za vreme vladavine kralja Ahašveroša (485- 464 godine p.n.e.)

Ova Megila je jedna od 5 megilot (Hameš megilot) u Bibliji. Uz poseban napev, recituje se u sinagogi uveče uoči Purima i narednog jutra. Megila nam priča kako je jedna mlada Jevrejka kao kraljica Persije koristila svoj uticaj da bi spasla svoj narod od istrebljenja koje je pripremao Aman.

Megila je kao i Tora pisana rukom, na pergamentu. Obično ima futrolu od drveta ili metala. Lepši primerci su od srebra, u tehnici filigrana, često sa ugraviranim imenom, prezimenom ili drugim osnovnim podacima o sopstveniku.

Purim se provodi u gozbi i veselju. Vrši se razmena darova, daju se pokloni sirotinji, organizuju opklade, a u sinagogama čitaju posebne molitve i Megilat Ester.

Purim je jedna od karika u dugom lancu priča o progonstvima kojima su Jevreji u dijaspori bili izloženi. Praznovanje Purima unosilo je među Jevreje svetla i vedrine i pomagalo im da održe veru u konačno oslobođenje od opasnosti i teškoća koje su ih pritiskale i pretile im.

 

Šušan-Purim je naziv za 15. adar, drugi dan Purima, dobijen po gradu Šušanu (Suza), glavnom gradu Persije. Jevreji Šušana borili su se protiv svojih napadača 13. i 14. adara, a pobedu nad njima slavili su 15. adara.

Com Ester - post Esterin - je 13. adara, uoči praznika Purima. Uveden je u spomen trodnevnog posta kraljice Ester i svih Jevreja Persije, pre njenog odlaska kralju Ahašverošu da moli milost za svoj narod. Ako je  13.adar u subotu, post se pomera na 11. adar (četvrtak).

Hag aasirim - praznik zatvorenika. Četvrtog hešvana 5580 (oktobar 1819. godine), spaseno je deset najuglednijih sarajevskih Jevreja sa Rav Moše Danonom na čelu, koje je sultanov namesnik, bosanski valija Ruždi – paša bacio u tamnicu i osudio na smrt. Njihovo stradanje i spasenje opisano je u Sarajevskoj megili, koju je 80 godina kasnije napisao poznati sarajevski Jevrejin Zeki efendi Rafajlović. Četvrti hešvan je u početku imao purimsko značenje, ali je vremenom njegov značaj bledeo i postepeno padao u zaborav. Sarajevski Jevreji su slavili 4. hešvan kao praznik i posećivali grob Rav Moše Danona u Stocu (u Hercegovini), gde je rabin umro na putu za Jerusalim.

 

Hameš megilot  - su pet biblijskih knjiga, koje se uz poseban napev i u posebnim prilikama, recituju u sinagogama i čine sastavni deo molitava:

Šir Aširim (Pesma nad pesmama) na Pesah

Rut na Šavuot

Eha (Jeremijin plač) na Tiša beav

Koelet (knjiga propovednikova) na Sukot

Ester na Purim

 

 

 POSTOVI

 

 

POST/ TIŠA – BEAV (DEVETI AV)

 

Jedan od najcrnjih datuma u istoriji jevrejskog naroda. Toga su dana Vavilonci razorili Prvi hram (586. god p.n.e.), Rimljani drugi (70. godine) i ugušili ustanak Bar  Kohbe -  135. godine, a  kralj Ferdinand i kraljica Izabela izgnali su Jevreje iz Španije (1492. godine).

Nedelju dana pre devetog ava, vernici se ne šišaju, ne glačaju odeću i ne jedu meso (izuzev subotom). Restrikcije na deveti av u pogledu jela, pića i lične higijene slične su restrikcijama na Jom kipur i traju do zalaska sunca.

Na deveti av se u znak žalosti sklanjaju iz hrama svi ukrasni predmeti, a oltar pokriva crnim pokrivačem. Električna rasveta se smanjuje ili isključuje i pale se lojane sveće. Za vreme čitanja tužbalice (Jeremijn plač, Ehe i druge tužbalice), izuvaju se cipele i sedi ili na podu ili na niskim klupicama. Običaj je da se devetog ava posećuju grobovi srodnika.

 

 

POST/ ŠIVA ASAR BETAMUZ

(SEDAMNAESTI TAMUZ)

 

Sedamnaestog tamuza 586. godine p.n.e. vavilonski kralj Nebukadnecar je osvojio Jerusalim. Vreme od 17. tamuza do 9. ava (dana razaranja Hrama) naziva se “tri sedmice žalosti”. U tom periodu Jevreji izbegavaju zabave i veselja.

 

 

 

COM GEDALJA

 

Post u spomen tragičnog događaja koji je dokrajčio razaranje Judeje. Posle pada Jerusalima 586. godine p.n.e. i odvođenja plemstva i aristokratije u ropstvo, u zemlji je ostao uglavnom narod, sirotinja i deo seljaštva koji nije bežao u susedne zemlje. Za namesnika ostatka Judeje postavljen je, po nalogu Nebukadnecara, Gedelja ben Ahikam. Gedelja je bio prijatelj proroka Jeremije. Kada je Gedelja ubijen mnogi  Jevreji su, iz straha pred osvetom Vavilonaca pobegli u Egipat i sa sobom u izgnanstvo poveli starog proroka Jeremiju. Tako je u Egiptu nastala nova jevrejska naseobina, pored one koja je postojala u Vaviloniji.

 

 

 

POST/ ASARA BETEVET

 

 

Desetog teveta 586. godine p.n.e. vavilonski kralj Nebukadnecer počeo je sa opsadom Jerusalima, koja se završila osvajanjem grada i razorenjem Hrama ( 17. tamuz 586.)

 

 

COM ESTER/ESTERIN POST

 

Post Esterin,13 adara, uoči praznika Purima, uveden je u spomen trodnevnog posta kraljice Ester i svih Jevreja Persije, pre njenog odlaska kralju Ahašverošu da moli milost za svoj narod. Ako je 13.adar u subotu, post se pomera na 11. adar (četvrtak).

______________________________________________________________________


SPOMEN – DANI

 

 

 

         JOM AŠOA VEAGEVURA

      DAN STRADANJA I JUNAŠTVA

                 ( DAN SEĆANJA)

 

 

 

Pod ovim nazivom je posle  Drugog svetskog rata, na predlog Svetskog jevrejskog kongresa prihvaćeno da se 27. nisan obeležava kao dan sećanja  na žrtve fašizma i na Jevreje borce  koji su poginuli  breći se protiv najvećeg neprijatelja kojeg su u svojoj dugoj istoriji imali jevrejski narod i celo čovečanstvo. U želji da sećanje obeleži  stradanja onih  koji su se aktivno borili protiv fašizma, usvojeno je da se dan početka ustanka u Varšavskom getu proglasi za sveopšti spomen- dan, kada se verski i svetovno odaje pošta ubijenima i poginulima. Odlučeno je da to bude 19. april po građanskom, ili 27. nisan po jevrejskom kalendaru. U Poljskoj se taj spomen-dan održava 19. aprila, dok je u ostalim jevrejskim zajednicama uobičajeno da se Jom hašoa veagevura održava 27. nisana, osim kada taj dan pada u subotu.

 

 

 

 

                                                                            

JOM AZIKARON   I JOM AACMAUT

Jom Azikaron  je Dan sećanja na pale izraelske vojnike i civilne žrtve terorizma u državi Izrael .  Obeležava se četvrtog ijara - jedan dan pre Jom Aacmaut-a, Dana proglašenja nezavisnosti države Izrael, praznik koji pada  5. ijara. Samo u slučaju kada je 5 ijar Šabat, ova dva praznika se pomeraju na 3 i 4 ijar.  U Izraelu su to državni praznici, a  u jevrejskim zajednicama u svetu čine nacionalni praznik.

 

Povelja o nezavisnosti proklamuje slobodu useljavanja Jevreja iz svih zemalja, unapređenje razvoja Izraela za dobro svih njegovih žitelja, principe slobode, pravde i mira u duhu jevrejskih proroka, punu socijalnu i političku ravnopravnost svih izraelskih građana bez obzira na veru, rasu i pol, slobodu veroispovesti, savesti, obrazovanja i kulture, zaštitu svetih mesta svih veroispovesti, kao i pridržavanje principa Povelje Organizacije Ujedinjenih Nacija.

 

 

Nazad na Makabijadu