Bora Baruh 1938

Rajko Levi 1938

СМРТ У РОВУ
Ја изгубих Бога у том влажном рову.
Црна, страшна ноћ ме свега умотала,
Свуда видим свраку, буљину и сову,
И моја је душа живети престала.

људи су постали за мене фантоми,
и те сенке неме преда мном пролазе.
Сви пузе по блату. О просјаци хроми!
A Бог зна куда сви редом одлазе.

Изгледа ми као да нестаје сунца,
Да природа цела умире полако.
У моме бићу што издише, бунца...
Смрт ме силно вуче, тако силно, јако.

У бездану црном непрестано тонем
Ко у мору бесном, бескрајно дубоком,
Сад осећам како целим духом клонем,
Умират је тешко таком смрћу горком.

strana 7