DETINJSTVO
1
Rasli smo između guvernanti, krizantema,
čokolade, poljubaca, maminog miraza
i tate koji se vazda na nešto odlučno sprema.
Rasli smo danju u bašti,
noću u belom krevetu
i uplašeno se čudili svetu tajni, spletaka,
strini, ujni, kujni, tetaka
i strašnih priča dede
o džinu koji pod zemljom,
u rupi
ljude jede
i o seljacima koji govore srpski
jer su glupi.
Noću su nas, dobru decu, čuvali
anđeli čuvari,
brave, snovi
i gradski stražari,
a bog je gledao s vrha ormana
šta radimo rukama
ispod jorgana.
Uzalud. Uzaman.
U san bi nam se gorko prikrala
dva strašna, rutava, gvozdena kepeca
i debelim glasom strogo pitala
ko nam je kazao kako tata i mama,
kako tata i mama ...
bez srama ...
kako se prave deca?
Rasli smo žurno
bez daha
jureći lestvama dana
gonjeni nemirom straha
i molili se i čekali puni nade
da nam što pre,
da nam jednom
niknu brkovezi i brada
u znak da iver ne pada
daleko od klade.
2
Ura! U rat! – ori se iz kafane.
Peskar i Mandil Afera ljube se i skaču:
-Junaci! – viču uglas – unapred nam srećne rane!
Smrdi rakija i pivo.
Ljudi se smeju i plaču.
Zastave su mračne u mraku. Sve je mračno i strašno.
Ljudi su divlje zadrigli, prljavi, znojavi, smradni,
samo je mama bela
sva bela kao brašno:
-Ubiću te, grli tatu,
usudi se samo i padni
u ovom glupom ratu!
Ja plačem, tako je mrak.
Tata me ljubi i grebe brkom vlažnim od piva:
-Ko se boji i plače nije Srbin, ni junak.
Ja plačem.
Ulica je puna
vetrom oprljanih ljudi.
Dim noćni im svima
gar misli sakriva.
4
Hladno je u zoru,
puze već prve magle;
kočijaš ošinu rage,
počinje bežanija.
Meni se bljuje. Nada mnom se brižno
vesele tetke nagle.
Oko mene se vrte polja
i šume i sve se vrti
i svet je ogromna
i teška
zakovitlana
vrteška.
A mama je tužna.
-Da li, mama, i sunce s nama, mama, putuje?
-Mama, zašto, mama, sunce tako slepo sija?
Mama me tužno ne čuje.
Troma i teška
vrti se Srbija.
7
-Je li puno daleko, mama, je li daleko Šabac?
-Daleko, dalje od neba.
-Je li ti kazao stari crveni vrabac,mama,
da je Šabac, daleko, daleko, dalje od neba?
Kiša pada u Dunav.
O, bože, bože,
Dunav je pokisao
sve do gole kože.
-Obrni se, sine, zadnji put se obrni,
jer ono što se crni kroz maglu i kišu
ono što se kroz kišu i maglu crni,
ono je druga zemlja,
druga zemlja.
Kiša pada u Dunav.
O, bože, bože,
Dunav je pokisao
sve do gole kože.
11
Deda je umro,
sasvim obično,
kao ništa,
kao da spava,
kao da će sutra,
rano izjutra
ustati
da ode
do tržišta.
Deda je umro sasvim iznenada
čim su otišli gosti,
čim je mama
vrisnula i pala,
tada
kada su nas u grlu počeli bosti
neke kosti
koje nisu bile
kosti.
Tada su pojurile zapaljene sveće
tada su muve bez glave
pojurile svim sobama,
stubama
gore
dole
kao da nešto traže.
Oh, one su se prosto ubile
tražeći nešto,
nešto malo,
nešto što su noćas izgubile.
I nijedna sveća
i nijedan čovek
nije znao da kaže
šta je to nešto
što sveće svećama traže.
Tada su samo
ogromni duboki
zaječali promuklo,
tada je ogledalo
preko naših gvozdenih lica
od straha
prepuklo.
•
Tada je mrak u ljudima zaplakao
i ljudi su s njim u mraku plakali
svu noć me san nije dotakao
svuda sam bio
sve pitao
do zore skakao
po sobi u kojoj sam plakao.
A onda sam otrčao
iz kuće vriska i nereda
da probudim decu naše ulice:
-Ej, deco,
noćas sam video
kako je umro
moj dobri čika deda.
Jao, video sam celu golu noć,
gledao sam je budan,
video sam kako veliki ljudi plaču
kad umiru stari,
plaču isto
kao kad malo dete
padne
i kad se jako udari.
Jao, video sam tice bola na ujkinom licu
i mamine slane oči što je tako bole
i video noć
gde zorom izvlači
suncobran dana
iz crne futrole.
Jao, video sam, sve sam video
i dan kako se porađa
hladno,
kao da se noću ništa,
nikad ništa,
ne događa.
16
Posle rata smo se vratili u Srbiju.
Ja sam voleo što sam Srbin,
Srbin mojsijeve vere kao i otac
Srbin, jer smo potukli Švabe,
jer tata kaže da Srbi vole tačnost
kao što tačnost volimo, brate, ja i ti,
jer Srbi vole jesti i, brate, popiti
i, brate, jer Srbi nisu pokvareni
i nisu antisemiti.
U Beograd smo stigli noću,
tata je poljubio pristanište,
neki mladi gospodin zviznuo je drugom
tačno dva šamara,
i rekao: „Ja sam Solunac, sunce ti kalajisano“.
U donjoj kafani pevačice vrište
i amali loču
a žandari sprovode kržljavog džepara.
Sutradan je moj otac počeo da pravi poslove,
ni luk jeo, ni luk mirisao, zaradio je lepih para
i kupio mi belog zeca i žutu ticu,
a ja sam njemu bez muke
naučio ćirilicu.
Svakog je jutra dolazio Miša da me zove
da odemo na Dunav.
Igrali smo fusbal i ajnca u love
kao sva deca,
a mama je tad pobacila
jednu malu seku
od tri meseca.
H A N A
(Sin mutnoga lovca)
1.
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.
Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna
sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.
Od nje mi gore oči - žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu sa njom jegulje
i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.
O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravom Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam razbio,
plaćo sam od svoga detinjastog novca.
No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke
c kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,
da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.
2.
Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
Između presečene narandže i sapuna
zavoleh je što je najljepša, zavoleo sam je stoga,
što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.
Hana sa zenicom od bibera , s pramenjem od vanilje
sa prstima kao cveće što u čiraku gore…
Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.
Til ne znaš njene usne što se svlače; zube što škripe, sneg što vrije
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana.
Njeh smeh me svog iscepa i smehom sve zašije
taj radosni bunar, ta životinja Hana,
kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u meni toče i izruče
sve što divljak ruča i matroz večera.
Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći,
Te kapke što se dižu: spore zavjese;oko što sine: beli badem oljušten,
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.
3.
Hano, barko moja, zaplovimo put tropa
u prašume međ pume, zatigrimo se u leta
Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopa
moju snežnu planinu prstima suncokreta.
Nek korak te noge i ruke, naježen zaveslaj trireme
bes mora osedla ponovo i rastavi,
iskapi i progutaj, izabrana, vreme
što se ko beli medved međ zubima tvojim kravi,
da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujna
šikneš i osvežiš jedra iznemogla.
O, biljko, ti svetiljko, burna
i olujna,
ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.
4.
Noć umorna od hoda, zmijanja smelosti
ne juri vetar, leptire šarene od pigmenta;
noću otvaram dlan od same sadašnjosti.
Na svakom prstu nosim plač pet kontinenata.
Ako sam danju jedro i neprestana jara,
noću sam umorno bilo, sustao sat u ruci.
Ako sam bela košuta i nebo puno prevara,
noću sam mače malo i flok savijen u luci.
Nosim žigove pošta, na telu profile marke,
na palcu južne zvezde, na srednjem kiše što liju
na malome barke što seku katarakte,
na kažiprstu bunu, na burmi Srbiju.
Ako sam danju iskra i naprat do grla suva,
noću se iz tog gneva po zemlji krv proleva;
ako sam selo što duva na boga što Srbiju čuva,
u snu sam zemlja što seva i psuje, plače i peva.
5.
Ti ne znaš da mrtvi pod belim kamenom,
kad naslonim glavu na sleđeno krilo,
grle pod mojim olujnim ramenom
sve što će biti i što je bilo.
Tad gorim i bledim, od lomače prsti mi vreli,
krvlju mi šume iskre, zabranjene knjige,
od vatre su mi život i smrt jednako zreli,
pod okom koluti, na ruci krug verige.
Šta znate o smrti vi večni mladići?
U mome mesu žive i ljube se preci.
Ako me ujedeš, kroz ujed će mi izići
mati moja tužna i svi tužni sveci.
6.
U ovoj višnjevoj noći ja ljubim u senci busena
i kažem kamenu svakom, uzalud me mrtvi pohode
kada iz žila želim da klijam produžena
s dojkama do krova i do kljuna rode.
O ja ću, i ja ću, da se na proplanku
kao sve žene iz saksije, suknje raširim
i da se pretvorim u trudnu pospanku
beskrajnu kvočku, da za dan ispilim
stotine petorki, košnice vesele,
južnjake, severce, štenad, strane obe,
čitave države, đavole, anđele,
tri sveta da isteram iz svoje utrobe,
da dišu i jedu crni hleb sa solju,
da piju ovu vodu, da drhte tu od strasti,
da prime našu radost i nose nevolju
onih što će pasti jer umeju rasti
iz sebe, iz sveta, oblaka i ptice
mamuznuti suncem i džarnuti svodom,
te hitre milosnice, male veverice
ti ljudi sa tvrdim, neumornim hodom.
7.
Toliko sam video zala, puški i vešala
i glava kad padaju s panja,
da me iz tog kala, sivog ogledala,
smrt gleda i svud proganja;
crna se s tla diže i hladna gamiže
po svetu u mom detetu,
živi mi dlan liže i dahom sažiže
pesme i breskve u cvetu.
Urlam i alačem i vrištim i plačem,
čovek s poslednjom tugom.
Ja, Bol sa Bračem iz sebe pretačem,
iz duge rane pod dugom.
Glava mi visi od sela na Tisi
do ljudi bez imena,
ljubavi, i ti si po srcu, po sisi
bodežom istim bodena.
O, kad bi iz rane, kosti prekrhane,
iz grudi ljudi, žena,
mogla da kane kap vatre, da plane
šuma, ta kosa zelena,
da iz leda noći, na dnu nemoći,
istopi brdo snage,
i vrč natoči ko sunce kad skoči
iz vlage na oči blage,
i strgne lance, slomi katance,
i vrati igru u stado,
i sve prognance, robove, znance
poljubi meko i mlado.
I svakog što čuje digne ko oluje,
povede sve mahale,
da na lance što žulje i mrak što nas kuje
ko živi plamen navale.
I svakog koji vidi
kako život bridi zovne i povede
da zbaci okove i otpočne nove
dane da živi bez bede.
8.
Masakri, masakri,
nigde lišća slave,
nigde polja časti.
Bolova poplave
i ruke krvave
u blatu nam dave svet strasti.
Logori bez kraja,
udarci bez duše,
provale, o, provale...
Bodu nas u grlo,
iz zasede ruše
i pale nas tihe i male.
Sa groblja na groblje
gone nas urote,
zastave i trube.
Nedelja kolje
ponedeljke, subote,
šest dana što rade i ljube.
Koji dan da radi
i ljubi i dalje,
kada ih crn ubica
sa psovkom u trbuh
majci mrtvoj šalje,
međ crve svih majki bez lica?
Poznajem sve suze
i bol kojim zima
pušta krv dolina,
kad prebitim danima,
štektavim noćima
kao psi bežimo od psina.
Kad ludilo šiklja,
kuga svakidašnja,
iz zemlje čoveka...
Vešala u grlu,
pod rebrima plašnja
i urlik, i prsti pendreka,
i juriš kroz maglu
od tuge do tuče,
od smaka do smaka.
O, ko nas za noge
i za ruke vuče
kroz žile usirenog mraka
Masakri, masakri,
nigde polja časti,
nigde živa brata.
U lepljivo blato
mrtvi ćemo pasti
sa čioda ratnih karata.
9.
Ja nisam od ića, od kolenovića
što bez straha ležu, ustaju veseli.
Ja sam od onih crnih nikovića
što su krv pljuvali i mnogo voleli.
Mnogo su voleli moji žedni starci,
i sa dna lomača i s vrha vešala.
I kad bi im usne razneli udarci,
njihova su usta udar opraštala.
Svoga su se smeha, ljubavi
libili,
bežeći od sunca, noći i sela.
I pred svakom senkom u zemlju se krili
i imali mala i zgrčena tela,
pa su svaku nadu tužno promašili
i sve što su hteli voda je odnela.
10.
Nisam od kraljića, carskih carevića
što lov lovuju, biju i lumpuju.
Ja sam od onih za koje se priča
da uvek rade i da uvek snuju.
Ja sam od gorkih nigdenikovića
što žita oru i kopaju rude.
Ja sam od onih prkosnih mladića
što nemaju hleba, a slobodu žude.
Bez igde ikog usred sveta bela,
u vučjoj jami, na podu bez priča,
praznih ruku i zborana čela,
ja tražim čoveka i jaka i smela,
druga, kog ne plaši mrak krvoprolića
ni užas smrti, za velika dela.
11.
Pod runom bonace medvedi od leda
po dnu love ostvom školjke i škrgavce.
I čitave lađe, jarboli, bez reda
plove im kroz glave s posadom naglavce.
Zeleni mlaz riba i senke goveda
prošli su ko jeza kroz alge i prstavce.
Iz srca dubokog i budnog medveda
krupne surle plime idu u sve pravce.
I nose na čelu lavlji lik gubavca,
krv i gnev sa lica bolesna i bleda,
vreli kaput dana za mraz goluždravca,
starog pasoglavca, zubatog grbavca
što zna kako grozno dno mora izgleda
kada gladna vesla grize gladna beda.
12.
Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate,
odrpane prevrate i ljute koprive.
Živeću ko pećine, ko zveri što pate,
ko svi čije su oči uvek žalostive,
jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati,
a žele sve spoznati, grliti grljive
golje, što sakati, zebu golovrati
i znaju žar dati za snove nasrtljive,
da u miru umru, iz petnih žila da žive
i pevaju pesme kao grom grlate,
do kapi da iskape devojke pohotljive,
do kraja da sagore usnice mesnate:
da se ne povrate iz koščatih daljina
na zemlju, ko zločinci, na mesto zločina.
13.
Još laju pred kapijom. Pre istoka
- ja ko puna kučka nad nemirom -
prosuću se s krvlju iz debelog boka
licem u lice sa gladnim svemirom.
Pazite mi sunce kada se okreće
s čašom u oku od pijanki razbitom,
da na vinograde ne padne uveče
kao kamen mlinski nad zgrčenim žitom.
Čuvajte mi zemlju, da se ne umori,
tu nabreklu zemlju, što je tako sočna
da na njoj do kraja ne može da gori
ni ljubav, ni život, ni noć bespomoćna.
Bez dna je ta čaša, duplja krvoločna,
bez dna je taj trbuh pun dima i žara,
strast nedogrela i kost crvotočna,
utvara, prevara i smrt užasno stara.
O, ne želim ništa; upij me do kraja,
usiši me celu, u sebe unesi
takvu punu gline, gustih zagrljaja,
kao zoru golu, golu me obesi
za usne, za uši, za ruke što znaju
gde vrištim ljubeći pre no mi smrt priđe,
gde šapućem luda ko dojke što ti daju
da piješ tu tamu s bradavice riđe.
14.
Brojim i gledam zadnje prste zori,
tople kike sunca u inju jaruga,
petla koji od svetla misli da sav gori
kao mrak i suza u snu moga druga,
dok ko gladne zebre, bol mog ljubavnika
juri stope moje kroz puste savane
i grli kolonu golih prognanika,
moje crne rane muvama pljuvane.
Uzalud, ja tečem niz vodu nizvodno.
Ruke su mi tužne ko žene kad pobace.
O, kako bi htele te ruke da se bace,
krišom od goniča, po Srbiji podno,
da ljubav tešku prospem na mrtvace
kad ne smem na pijace i na selo rodno.
15.
Izlaze iz mene crna pokolenja...
Ne rađaj lance na rukama roblju,
oči mutne, što će od samog rođenja
igrati žmurke na slepome groblju.
O, nigde osmeha za moj osmeh -
dete,
i nigde igre za to igralište.
Iz te zemlje rastu kletve i osvete,
za mrtve oči i prazno ratište.
16.
Ja ne čujem sunce, njegov biljni savet,
ja ne slušam vetar, kišovite reči,
više ne znam šta ću, kad ću, gde ću leći,
šta sam kad ustajem: jutro ili avet.
Alge zamršene, mrsili vas vali,
s vama se igraju ribe i ostrige,
a moje su kose zamrsile brige
i uzdasi ljudi što su umirali.
Oči izgrebene slanim noktom suza,
kaljugom poruge, tugom pepeljuge,
ja ne vidim više raskorake duge
od mrkih hračaka, beočuga uza.
Kako svoju javu, ljubav vrtoglavu
gvožđu bure dati da je dnu povrati?
O, neću u vodu svoju vatru slati
niz glavu u Savu, morem zaboravu.