Okreći je i okreći, jer sve je u njoj           

     Discovery, National Geographic, History i Explorer samo su neki od tv kanala na kojima je bilo moguće prekratiti vrele letnje dane gledajući emisije posvećene antičkom Egiptu. Fascinantne su priče o faraonima, njihovom načinu života, vladanja i smrti. Ništa manje nisu uzbudljive ni priče o arheolozima koji ih istražuju. Istorija, arheologija i mašta svaki put iznova pokazuju koliko je zapadni čovek fasciniran kulturom antičkog Egipta. Kada je u pitanju antički Egipat, neizostavna tema su Jevreji i pokušaj arheologa da iskopavanjima pronađu materijalne dokaze za navode koji stoje u Tanahu i dokažu da su biblijske priče tačne. Plemenita namera, ali stvari stoje malo drugačije.

            Arheologija je nauka čiji su predmet proučavanja antičke kulture, a metod rada iskopavanje i analiza materijalnih ostataka mrtvih civilizacija. Baveći se rekonstrukcijom daleke prošlosti, kada je u pitanju antički Egipat, arheolozi, poznatiji kao egiptolozi, vrlo često čitaju hebrejsku Bibliju tretirajući je kao istorijsku knjigu i uputstvo za rad. Egiptolozi, razvijajući svoj istorijski pristup, tvrde da je Tora ‘’napisana’’ osam do deset vekova posle Izlaska naroda Izraela iz ropstva i da njeni autori gotovo ništa i ne znaju o onome što se pre toga događalo u Egiptu. Neosetno, predmet njihovog proučavanja postala je knjiga na čijim je temeljima izrasla zapadna civilizacija, dok je metod proučavanja ostao isti.

            Za razliku od egiptologa, za koje je Tora istorijska knjiga i arheološki zapis o antičkim društvima, za Jevreje je Tora vodič za svakodnevni život zasnovan na ljudskoj prirodi i duhovnoj uzvišenosti jevrejske duše koja je bezvremena. Rabinska tradicija, kao najosobeniji element judaizma koji je ostao izvan kulturnog koda zapadnog čoveka, pruža potpuno drugačiji pristup u proučavanju Tore. Rabini kažu da, ne samo da egiptolozi greše oko toga Ko je napisao Toru, nego greše i u mišljenju da u Tori ne postoje mesta koja govore o životu u antičkom Egiptu. Osim toga, rabini tvrde da je Pisac mnogo toga rekao o antičkom Egiptu, njegovoj kulturi i načinu života njegovih stanovnika.

            Ne ulazeći u rabinski metod čitanja i proučavanje Tore i napominjući samo da je reč o vrsti nematerijalnog zaključivanja, navešćemo samo nekolicinu slikovitih primera koje tumači Rabi Leibel Reznick, redovni profesor na Talmudskom studijama u New Yorku koji se bavi jevrejskom istorijom, arheologijom, verskim i socijalnim temama. Neka podrška ovom pristupu bude i činjenica da za Jevreje najviši izvor stvarnosti nisu prostorni, spoljašnji svet i njegovi materijalni ostaci, već auditivni nivo stvarnosti, naročito govor. Najbolji primer koji ovo potvrđuje je molitva Šema Israel koja implicira da za Jevreje čuti znači isto što i učiti.

            U Tori se nalazi 375 referenci koje se odnose na Egipat, dok ih u Tanahu ima preko sedam stotina. Poređenja radi, samo 667 referenci se odnosi na Jerusalim. Iskustvo naroda Izraela u Egiptu toliko je važno da je sadržano u suštini judaizma, tako da se izlazak iz Egipta pominje na samom početku Deset zapovesti ‘’Ja sam Gospod Bog tvoj, koji te je izveo iz zemlje Egipatske, iz doma ropskoga’’.

            U prvoj knjizi Mojsijevoj, glava 37, dvadeset osmi stih kaže ‘i prodadoše Josifa Ismailjcima za dvadeset srebrnika; i oni odvedoše Josifa u Misir.’’ U antičko doba, slično današnjem, cene su rasle sporo, ali stabilno. U antičkom Uru, oko 2000 godina pne, rob je koštao oko deset do petnaest srebrnih novčića, tj. šekela. Tokom vladavine Hamurabijeve dinastije, cena je lagano rasla do dvadeset šekela. Neko vreme je cena roba bila stabilna, da bi tokom poslednjeg kvartala drugog milenijuma pne porasla na trideset šekela. Tokom drugog kvartala Asirskog carstva, zdrav rob je mogao da dostigne cenu od 50-60 srebrnih šekela, da bi njegova cena sredinog prvog milenijuma bila oko sto šekela.

            Kada nam Tora kaže da je Josef bio prodat za 20 šekela, ona nam govori o ceni roba koja je važila u Kanaanu i Egiptu, u periodu oko 1500 godina pne, po biblijskoj hronoligiji.

            Interesantna su i imena biblijskih karaktera koja se pojavljuju u Prvoj knjizi Mojsijevoj. Tora nam kaže (Postanje, 37:36), da je ime Josefovog gospodara bilo Potifar, a njegove žene Asenat (Postanje, 41:45). Reč je o tipično egipatskim imenima koja su bila u upotrebi u Josefovo vreme, ali su posle njega pala u zaborav. Odavde proizilazi logično pitanje, kako je moguće da je ''autor'' Biblije koristio ova imena, ako je živeo i pisao Bibliju osam do deset vekova posle opisanih događaja?

            Tora nam u priči o Josefovom životu u Egiptu dalje kaže da je Potifar postavio Josefa za nadzornika svoje imovine. Postoje brojne titule koje bi mogle biti date posebnom robu ili slugi koji bi nadgledao imovinu svoga vlasnika. Tora nam u stihu 39:4, iste knjige, kaže da je Josef nosio titulu čoveka koji je bio ''postavljen nad celim domom'' Potifarovim. U zbirci Bruklinski papirusi, koji se kao važni administrativni dokumenti antičkog Egipta čuvaju u Bruklinskom muzeju, pronađena je identična titula za roba nadzornika imovine svog vlasnika. Dakle, Tora koristi identičan izraz onome koji je bio u upotrebi u vremenu o kojem govori.

            U Izlasku, u stihu 22, Tora kaže: ''Tada zapovedi Faraon svemu narodu svom govoreći: Svakog sina koji se rodi bacite u vodu, a kćeri sve ostavljajte u životu.’’ Ova rečenica je interesantna jer pominje faraona samo po tituli koju ne sledi ime, što je jedna od frustrirajućih stvari za biblijske proučavatelje. Konsultujući samo biblijski tekst, ne postoji način da se ustanovi koji faraon po imenu je bio u pitanju. Međutim, to nije ni sporno ako se uzme u obzir da su se vladari u antičkom Egiptu oslovljavali isključivo sa titulom, bez ličnog imena, kao i da su brojni zvanični dokumenti podržavali ovakvu praksu koja je trajala do 1000 godine pne. Egiptolozi bi mogli biti zaintrigirani činjenicom da je ‘’autor’’ biblijskog teksta bio svestan ovoga.

            Balzamovanje je, na primer, bila praksa karateristična isključivo za Egipat. Mumije su egipatske, nisu asirske, ni vavilonske, ni kanaanske. Kada je Josefov otac Jakov posle mnogo godina provedenih u Egiptu umro, Josef je naredio da se njegovo telo mumificira (Postanje, 50:2). Poznavanje prakse je i u ovom slučaju bilo blisko ‘’autoru’’ biblijskog teksta.

            Primera ima mnogo. Jedan od interesantnijih, koji je u direktnoj korelaciji sa arheološkom hronologijom je primer koji sledi iz analize stiha 1:1 iz Knjige Izlaska: ‘’ Ovo su imena sinova Izrailjevih koji dođoše u Misir…’’

            Hebrejski naziv za Egipat (Misir) je Micrajim. Ime je neobično, jer sufiks ‘’jim’’ implicira imenicu u množini. Antički Egipćani su svoju zemlju nazivali Tavi, što znači Dve zemlje. Egipat i jeste bio sastavljen od dve zemlje, od Gornjeg Egipta na jugu i Donjeg Egipta na severu. Dva Egipta su bila tokom istorije sjedinjena, ali i razjedinjena. Naziv Dve zemlje, odgovara ujedinjenom Gornjem i Donjem Egiptu. Hebrejska imenica u množini, Micrajim, očigledno je prevod egipatske imenice u množini, Tavi, što je bilo ime Egipta za vreme Osamnaeste dinastije.

            Kada je reč o ropskom radu u antičkom Egiptu, indikativni su stihovi u knjizi Izlaska, (1,13-14) koji kažu: ‘’I žestoko nagonjahu Misirci sinove Izrailjeve na poslove, i zagorčavahu im život teškim poslovima, blatom i opekama i svakim radom u polju, i svakim drugim poslom, na koji ih žestoko nagonjahu.’’ Među naučnicima vlada jedinstveno mišljenje da vremenski okvir priče o Izlasku, bez obzira da li je tačna ili ne, pada u vreme Osamnaeste dinastije. Interesantno je da ne postoje zapisi o stranom robovskom radu pre vladavine Osamnaeste dinastije. Robovi su pre Osamnaeste dinastije bili ili kupovani na pijacam ili su bili zarobljenici iz ratnih pohoda. Bili su korišćeni za rad u kući ili u hramovima. Nikada nisu bili stranci dovedeni na težak prinudni rad. Izraelićani koji nisu bili ni zarobljeni, ni kupljeni, već dovedeni da prave opeku jedinstvena je karakteristika Osamnaeste dinastije.

            Iz nekoliko navedenih primera je jasno da se zapisi u Tanahu koji se odnose na antički Egipat brojni, ali skriveni u tekstu, Okreći je i okreći, jer sve je u njoj, (Etika otaca, 5:22)  Iz rabinskog pristupa proizilazi i činjenica da je pogrešno koristiti naučne metode da bi se dokazala istinitost Tore.

Jelena Kalderon