Alfons Muha važi za jednog od najznačajnijih predstavnika jugend stila. U muzeju u Pragu se pored plakata i dekorativnih panoa po kojima je čuven, nalaze i njegovi pasteli, crteži, ulja i fotografije. Osim u Češkoj njegova se dela mogu videti u Parizu u Musée Carnavalet, Musée d´Orsay i Musée des Arts Décoratifs. Boravio je na Hilandaru, pre nego što je počeo Slovenski ciklus od dvadeset monumentalnih slika, među njima i krunisanje Cara Dušana. Za vreme nacističke okupacije bio je zabranjen, a za vreme komunizma proglašen dekadentnim. Na njegovim se slikama vidi uticaj simbolizma, spiritualizma, umetničkog sveta i pariske dinamike. Poster kraljice pariskog teatra, Sare Bernar, učinio ga je čuvenim preko noći. Umro je 1939. godine, ubrzo nakon što ga je Gestapo pustio posle saslušanja u zatvoru.
Vreme u kome se ovaj razgovor odvijao je sadašnje i prošlo, ambijent neverovatan i magičan, a lica koja ga čine: Alfons – umetnik, Jirži – pisac i umetnikov sin, Žeraldin – kompozitorka i umetnikova snaja, Džon – bankar i umetnikov unuk.
 |
U Prag ste došli iz Britanije, jedno sasvim različito iskustvo. Koja su vaša sećanja vezana za to vreme? To je zaista bilo jako davno i ljudi se obično pitaju kako sam upoznala svog češkog muža. U odnosu na vreme, to je istorija koja ide u 1941. godinu, kada je ceo svet iščekivao Hitlerovu invaziju Britanije. Bila sam student na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu, a dve moje tetke bile preseljene u mali grad u unutrašnjosti Engleske, Lemington Spa, gde sam krenula da ih posetim. Lemington je bio miran grad, najednom pun ljudi koji su bili evakuisani. Pored njega je bio Čamli Park, u kome se nalazio veliki kamp, na raspolaganju onima koji su odlazili iz okupiranih delova Evrope, kao i kamuflažna jedinica, koja je radila na kamufliranju fabrika i bolnica u polja. Jedna od mojih rođaka, koja je bila u toj jedinici, pozvala me je na party, ukoliko odlučim da ostanem preko noći. Gazdarica, kod koje su moje tetke živele, je bila tako ljubazna da mi je ponudila sofu na kojoj mogu da prenoćim, tako da sam prihvatila poziv. Nismo mogli uopšte da pronađemo mesto gde se održavao žur, jer je struja bila isključena i kako nije bilo mesečine zaista se ništa nije moglo videti. Bili smo u pravoj ulici i čuli buku sa žurke, a ispred kuće je stajao mladi čovek u francuskoj uniformi, koji je takođe bio pozvan, tako da smo otišli zajedno. To je bio moj muž, pokupila sam ga sa ulice samo što je stigao iz Francuske. BBC je u to vreme tražio ljude sa znanjem jezika i iskustvom iz rata, a on se već borio kao vojnik u Francuskoj. Bilo mu je 25 godina, tada su te godine smatrane za poodmakle, tako da su dvadesetpetogodišnjake slali u Kanadu na trening. On nije mogao da podnese ideju da ide dalje, tek što je stigao. Tako je postao ratni izveštač, koji je bio vezan za Kraljevsku avijaciju. Video je celu Francusku, najpre je bio u severnoj Africi, zatim Srednjem istoku, Indiji, Burmi. Ja sam bila registrovana za poziv u rat, ali me nikada nisu pozvali, zavisilo je od toga zašta ste im bili potrebni. Završila sam svoj kurs na Kraljevskoj akademiji i dobila posao kao telefonistkinja u odeljku vlade. I mogu vam sa sigurnošću reći da profesionalni telefonisti sve slušaju. Ja to nisam mogla, jer nisam bila dovoljno brza. Kako tada niste mogli da živite sa svojim dečkom, iako smo se upoznali u proleće, uzeli smo se već na jesen. To je bilo 1941. godine, ja sam imala 24 godine. Stan smo iznajmili sa još jednim jevrejskim parom, koji je uspeo da pobegne. U to vreme ste stan mogli naći bilo gde u Londonu, svi koji su mogli da odu, otišli su. Noću je uvek bilo vazdušnih napada, ponekad i danju. Na neki je način moj život bio avantura, a dolaskom u Prag 1945. godine, avantura se nastavila. Retko smo se viđali, i Jirži, moj muž, mi je poslao poruku da na neki način dođem do Pariza, jer će i on biti tamo. Kada sam uspela da stignem do Pariza, on je već bio u Briselu, tako da sam vozom nastavila za Brisel. Iz Pariza je za Prag išla kulturna delegacija i ja sam sa njima došla do Praga. Jirži je već bio u Pragu, radio je na jednoj od poslednjih reportaža za BBC i prvo što je uradio, bilo je da ode kući.
|
Moja svekrva i njena ćerka su bile svo vreme okupacije tu, u našoj kući. Sve je bilo kao ranije, ništa nije bilo dirnuto, kako je Muha bio poznat samo kao umetnik koji je radio postere. Niko nije znao za druga dela koja je uradio, a zapravo je on svaki slobodan trenutak provodio slikajući za sebe. On je smatran za nekoga ko je neinteresantan kao slikar, staromodan, samo su posteri bili interesantni i to je ono što je sve sačuvalo.
Jirži je sve do 1948. godine dobrodošao kao heroj u Čehoslovačkoj, a mene su prihvatili u Udruženju muzičara i ja imam lepo sećanje na to vreme.
Muhin ste obožavalac, kakav je bio vaš prvi susret sa njegovim slikama, kakav je vaš emotivan odnos prema njegovom delu?
Alfons Muha je došao iz vrlo siromašne porodice sa sela i nije imao bližih rođaka, svi rođaci koje sam ja upoznala bili su sa strane moje svekrve. Svi su govorili jezike i bili obrazovani, pripadali su onome što mi zovemo u Engleskoj, viša srednja klasa. Sve do pedesete godine živeli smo zajedno u njegovoj kući. Na zadnjem spratu je imao studio u kome su bile dve njegove slike. Jedna je sada u Muzeju, žena u snegu koju je on nazvao «Sibir», druga je u Finskoj i zove se «Madona ljiljana» i to je moj prvi pogled na Muhine slike. U Muhina dela sam se zaljubila, smatram ih izvanrednim.
Htela sam da vas zamolim da me još jednom provedete kroz Muhin život i njegov rad.
Ne sećam se više kako sam počela da vam pričam o njemu, ali evo kako je Alfons Muha počeo.
On je bio odlučan u tome da postane slikar i ono što se ne zna je da je on imao božanstven glas. Pevao je u seoskoj crkvi i smatrao da ceremonija katoličke crkve na neki način pripada nečemu čime je on hteo da se bavi. Kada je video sve to lepo u crkvi, poželeo je da i on pravi isto. Imajte u vidu da su bili jako siromašni. Jednom prilikom je otišao sa drugom u crkvu u kojoj je video predivno oslikanu tavanicu i odatle nije mogao da se pomeri. U jednom trenutku je ušao čovek za koga je dečak rekao: «on je to oslikao» i Muhi je postalo jasno da je to moguće uraditi. To je interesantan momenat u njegovom životu, on je zapravo video nekoga ko je izveo nešto čemu se on divi. Bio je odlučan da će to raditi i zaputio se ka Beču, gde je dobio posao da slika scene u pozorištu. Međutim, pozorište je izgorelo i on je ostao bez posla. Lutao je naokolo i zarađivao malo od onoga što je crtao. Sedeo je jednom prilikom u kafeu i agent lokalnog aristokrate, koji je tražio nekoga ko će naslikati murale u trpezariji porodične palate, ugledao je mladića koji crta. Muha je, iako nije imao iskustva, prihvatio posao. Boja mu se najpre oljuštila, ali na kraju je ipak uradio murale.
Direktor Minhenske akademije je prilikom posete grofu ušao u Muhinu sobu, koja je bila puna crteža i ubedio ga da plati Muhino školovanje. Muha, koji je inače puno radio celog svog života, vratio se nakon dve godine u Beč da nastavi sa slikanjem scena, ali ga je grof koji je otkrio njegov talenat poslao dalje u Pariz, gde mu je sve bilo plaćeno. Muha je radio i radio, međutim kako je imao više novca nego što mu je bilo potrebno, kupovao je poklone i novac je prestao da dolazi. To je razlog zašto je počeo da radi u štampariji. Jedan događaj je sledio drugi.
Čuveni je Božić kada je Sara Bernar iznenada poželela poster. U to vreme on je bio crtač na glasu i tako zarađivao za život. Sara Bernar je poslala poruku štampariji da joj je potreban novi poster «Žizmonde» i vlasnik je bio očajan jer nije bilo nikoga ko bi to mogao da uradi, jedini slobodan bio je - Muha. On ranije nikada nije uradio poster, međutim, veliku glumicu nisu mogli da odbiju. Kada je štampar video skicu bio je vrlo sumnjičav, ipak su otštampali poster i odneli ga u pozorište. Muha čak nije ni bio prisutan, već je ostao u štampariji misleći da je to promašaj. Iznenada mu je stigla poruka da ode u pozorište. Tamo ga je Sara zagrlila, shvativši šta je dobila. Moja svekrva je ubedila Alfonsa da zapiše taj momenat iz svog života i zato znamo o njemu. Sara mu je ponudila ugovor na šest godina i on je samo to radio.
Tada su svi želeli da imaju poster, a on nije moga da kaže ne. Postere je uvek smatrao za nešto čime zarađuje novac, a svaki je slobodan momenat koristio za slikanje. Sara Bernar i Muha su bili prijatelji, nikada ljubavnici, imali su poslovni odnos. Ona izgleda nije bila lepa, već je imala izuzetnu ličnost, a on je uspeo da uhvati tu njenu dopadljivost. Veoma je šarmantno izgledala na posterima i bila prepoznatljiva.
Radio je i fotografije.
Imamo na stotine negativa u staklu. Muha je mislio da će fotografija izbaciti žive modele, međutim radio je i jedno i drugo.
Kakav je bio Muhin karakter?
Izgleda da je bio veoma smiren, tiho je govorio i ništa ga nije moglo uznemiriti. Sve je u radu, a on je radu bio potpuno predan.
U Parizu je bio prijatelj sa Gogenom i Rodenom.
Gogen je trebalo da ima izložbu u Parizu, a bio je bez studija. Negde su se sreli i Muha mu je ponudio svoj. Kad god bi Gogen bio u Parizu, koristio je Muhin studio. Prema njegovom radu Muha je bio rezervisan, prema impresionistima uopšte. Sa Rodenom je bio oduševljen, bilo je to pravo prijateljstvo i sa njim je bio veoma blizak. Kada je Muha radio skulpture, koristio je Rodenov studio.
Među Muhinim mušterijama bili su i vlasnici čuvene proizvodnje šampanja Moët&Chandon.
O da, Jirži je poznavao tu familiju. Oni poseduju originale postera.
Čehoslovački komunistički režim nije bio naklonjen njegovom delu.
Bilo je za očekivati da ćemo mi otići iz Čehoslovačke, ali moj muž je doneo odluku da ostanemo i ja smatram da je ona bila ispravna. Ponudio je svoj život kada je bilo potrebno i nije hteo da ode kao prosjak. To sada spada u istoriju, koje se ja, zapravo, sećam. Ovde nam se najzad rodio i sin, na kraju smo ipak uspeli da malo budemo zajedno.
U Muhinoj kući smo živeli do pedesete godine i jedan dan bili u vikendici na selu, gde smo na svu sreću imali telefon. Iznenada nas je pozvala moja svekrva, jer je rano ujutro stigao veliki kamion za selidbe. Vlastima je bila potrebna naša kuća za izvesnog diplomatu. Isekli su i telefonsku liniju, ali smo mi u studiju imali drugu. Ja sam ostala sa sinom u Šumavi, dok je moj muž otišao besan za Prag, gde je zatekao vozilo koje je već krenulo sa stvarima. Kažu da je toliko vikao kada je presreo vozilo, da se njegov glas čuo po celom Pragu: «ko je bio taj idiot koji je dozvolio da se uništava kulturno nasleđe, to pripada naciji, to je kultura, ko će to da plati i ko preuzima odgovornost, napraviću od toga međunarodni skandal» - nije prestajao, niti su mogli da ga zaustave i čovek koji je rukovodio selidbom je postao nesiguran, tako da je otišao da proveri da li radi pravu stvar. To je mom mužu dalo vremena da kontaktira nekoga iz partije ko nam je dao mesec dana da nađemo drugi smeštaj. Tako smo se preselili ovde gde smo i danas. Ubrzo nakon toga Jirži je bio uhapšen kao špijun BBC-ja. To su izmislili jer su jednostavno dobili nalog iz Moskve da se bore sa imperijalistima. Gluposti, koje pripadaju istoriji. Dobio je šest godina i, pretpostavljam na intervenciju prijatelja, pušten nakon tri.
Kako je Muhino delo bilo prihvaćeno i vrednovano van Čehoslovačke?
|
Nakon smrti, Muha je bio potpuno zaboravljen i nepoznat. Negde 1960. godine pojavio se jedan mladi čovek koga je Jirži upozno za vreme rata, bili su ista generacija. U vreme mira on je bio kustos muzeja «Viktorija&Albert». Iznenada smo od njega dobili pismo da se vratio u muzej i da prave izložbu Muhinih postera. Najpre smo morali da ga ubedimo da napiše zvaničan zahtev vlastima, kako bi dela mogla da se iznesu napolje. To je bio neverovatan birokratski poduhvat, koji on nije mogao da shvati. I ne samo to, njegov je zahtev, naravno, bio odbijen. U stvari, čitate li Kafku?! E pa to je bilo to. Ipak, kako je to za komunistički režim bilo buržoasko degenerativno đubre, pustili su ga da ide i to zauvek. Stavili su svoj cenjeni štambilj na parče papira i naši su posteri otišli za London. Izložba je bila 1962. godine i doživela je fenomenalan uspeh. Ljudi koji su pravili kopije za postere, majice, razglednice, pronašli su da su vlasnici prava na kopije iza gvozdene zavese i London je ubrzo bio preplavljen Muhom. Tržište je bilo puno kopija Muhinih postera, a Jirži je smatrao da je to besplatna propaganda. Svako ko je u to vreme bio student umetnosti u Britaniji, seća se toga. Kada se izložba završila i svi se posteri vratili, zanimalo nas je kakva će ovde reakcija biti. Oni su ga i dalje u potpunosti ignorisali. Jirži se međutim zakleo da neće dopustiti da interes zamre, tako da je izvan zemlje počeo da kontaktira galerije i da pravi male izložbe, za koje je vladalo veliko interesovanje. Kada samo uporedim kako smo postere gurali u gepek kola i prekrivali starim ćebadima sa današnjim zaljubljenicima umetnosti, koji dolaze sa belim rukavicama! Bile su to male izložbe, ali je Jirži hteo da održi interes živim. I komunisti su se zainteresovali jer je to donosilo tvrdu valutu, a sve što ju je donosilo bilo je dozvoljeno. Jadni Jirži je opet bio optužen da zarađuje stranu valutu, ali je on to ignorisao. Ovde je bio poznat pisac, međutim sa cenzorima je imao toliko problema, da je odlučio da se posveti Muhi i naravno, on je napisao konačnu verziju biografije svoga oca. Time se bavio poslednjih dvadeset godina života i oko sebe je okupio diskretne ljude koji bi mu ponudili prenoćište ili bi ga upoznali sa vlasnicima galerija. Zahvaljujući Alfonsu imao je puno kontakata.
|
Sećam se knjižare u Nju Jorku, na Petoj aveniji, koja je pripadala Italijanu. Iznad nje je bila galerija u kojoj je on priredio malu izložbu, koju je sam finansirao. Nakon nje je sledila izložba u Briselu. Ranije je sve bilo tako jednostavno, pre nego što se razvio «biznis» terorizma. Mogli ste doći na aerodrom pretrpani posterima i jednostavno proći. Jirži je sve do osamdesetih godina tražio sponzora iz Japana i konačno ga je neko upoznao sa izuzetno bogatim kolekcionarom, koji je sponzorisao našu izložbu u Tokiju 1980. godine. Japanci su stajali u redu oko cele zgrade, da bi ušli na izložbu. Ono što mi pretpostavljamo, jeste da je čehoslovački ambasador u Tokiju poslao signal, jer je iznenada Jiržiju prišla istoričarka umetnosti iz Praške nacionalne galerije, koja je trebalo da bude zadužena za Muhu. Najednom su sa nama hteli da sarađuju i Jirži je to prihvatio. Najzad je i Muha bio prihvaćen.
Sa sinom ste nastavili muževljev posao.
To je tužan deo moga života. Ta dva muškarca, moj muž i sin, nikako nisu mogli zajedno i najbolje što je Džon uradio je to što je emigrirao, 1966. godine. U to vreme, moj sin nije hteo da čuje više ikada reč Muha! Studirao je ekonomiju i ruski jezik i to ga je dovelo do uspeha. Na kraju su ipak Jirži i Džon ponovo bili zajedno, Jiržiju je bila potrebna materijalna podrška. Odjednom je cela stvar pala na Džonova pleća i on je odlučio da je preuzme. Da nije otišao u bankarstvo, sumnjam da bi u tome uspeo. On zna kako se vodi posao, fondacija je zadužena za administrativno praćenje izložbe, ali je vlasnik trust. Tu leži budućnost za Džonovo troje dece, od kojih najstarije već pomaže ocu.
Muzej Alfonsa Muhe u Pragu je otvoren 1998. godine. Upravo pre toga, Jirži je bio u Francuskoj i imao strašan srčani napad, tako da nije bio ovde. Tada je napisao jednu od najdirljivijih stvari koje je ikada napisao, a koja je otštampana i data svim pozorištima - da je uz sve nas. Par godina kasnije je umro. Da je doživeo ovu današnju situaciju, ne bi umeo sa njom da se nosi.
