Hor „Braća Baruh“ i Mocart
Petak 27.oktobar 2006. Dvorana Kolarčeve zadužbine
Koncert povodom Wiener Mozartjahr 2006. Becke godine Mocarta
Volfgang Amadeus Mocart rođen je u Salzburgu, Austrija, ( tada glavnom gradu nezavisne nadbiskupije u svetom rimskom carstvu) 27. januara 1756. godine. Kršten je u katedrali sv. Ruperta imenom Johan Kisostomus Volfgangus Teofilus Mozart. Uprkos velikom uspehu ovaj kompozitor je u siromaštvu umro u Beču 5. decembra 1791. Mesto njegovog groba nepoznato je. Sahranjen je, po običaju tog vremena, kao bezimeni siromah u zajedničkoj grobnici na nekom od Bečkih grobalja.
Tek nakon smrti slavili su ga kao najvećeg muzičkog genija svih vremena. Danas skoro da nema grada u svetu bez spomenika, ulice, institucije ili umetničkih predmeta koji nose njegovo imen.
Da je Mocart svojevremeno dobijao procente od komercijalizacije svog imena, umro bi bogat. Mocart kugle, čokoladne bombone punjene marcipanom, samo su jedan od mnogobrojnih proizvoda.
Među 600 sačuvanih komponavanih dela klasične muzike, opera misa, rekvijema, oratorija, kantata, arija, pesama, serenada, koncerata za violinu( i ili) klavir, duhovnih minijatura, kamerne muzike ... pomenimo samo najpoznatije: "Idomeneo" "Die Entführung aus dem Serail" ("Abduction from the Seraglio") "Le nozze di Figaro" ("Marriage of Figaro") "Don Giovanni" "Cosě fan tutte" "Die Zauberflöte" ("The Magic Flute")
Dve stotine pedeset godina od Mocartovog rođenja, ova godina (2006.) obeležava se kao Mocartova godina. Ne samo Beč, Prag, Brno i Bratislava, gradovi u kojima je boravio, već i Zagreb, Varšava, Ljubljana, Bukurešt mnogim se manifestacijama odužuju jednom od najvećih, vanvremenom, neponovljivom i jedinstvenom muzičaru „čudu od deteta“. Velika dvorana Kolarčeve zadužbine (izgrađena 1932. god.) najznačajnija koncertna dvorana u Beogradu, nastupom hora „Braća Baruh“ uključila je i Beograd u ovu evropsku manifestaciju.
Posebnost ovog događaja predosetili smo odmah po prijemu izuzetnih „zlatnih“ pozivnica ispisanih rukopisnim krasnopisom.
Na poleđini programa, nikada duži, popis donatora i darodavaca a u sali počasni gosti, članovi SJOS, poštovaoci muzike, Mocarta i Kolarca.
Neobična, muralu slična kulisa, savršen je okvir za iznenađenje koje nas čeka. Navikli da naše horiste vidimo kao sirotice iz Lovuda, ostali smo bez daha, kada su se u neformalnoj promenadi pojavili u Rokoko krinolinama, somotskim i čipkanim odorama elegantnog Beča XVIII veka. Savršene lokne komplikovanih frizura tog vremena nestašno su podrhtavale u ritmu večno lepe muzike koja je oplemenila svet, u trenu nas prevši u jednu nestvarno lepu muzičku bajku. Bio je to muzičko scenscki događaj koji se pamti. Dostojan prestonica i Beča, ali i Beograda.
Hor Braća Baruh, koji je kao Srpsko jevrejsko pevačko društvo počeo da deluje još 1879. u toku 127. godišnjice postojanja dolazi do konačne i krucijalne uloge Hora „Braća Baruh” u savremenom društvu. To je oduvek bio hor mladih ljudi, dakle onih koji čine budućnost jednog društva, koji su po pravilu nosioci progresa. Njihovo nacionalno i versko opredeljenje je raznoliko, jer je hor, uprkos tome što je oduvek bio deo jevrejske zajednice, od početka okupljao i zbližavao Jevreje, Srbe, ostale južnoslovenske narode i pripadnike drugih nacionalnih grupa; okupljao je pripadnike različitih verskih zajednica i ateiste. Način na koji funkcioniše ovaj hor, čiji je repertoar ekumenski, kome je važno samo da li je muzika dobra, a ne čija je – treba da posluži kao uzor sličnim ustanovama. Jer, da bi jedno društvo bilo moderno i demokratsko, nije dovoljno da ima samo demokratske institucije, već i da bude otvoreno prema drugima, prihvati pravo na različitost, da poštuje baštinu drugih, kako bi i ti drugi poštovali njegovu, koju uspešno promoviše. Polazeći od sopstvenih tradicija, kao i od tragičnog istorijskog iskustva jevrejske zajednice, Hor „Braća Baruh” ispunjava prosvetiteljsku ulogu, ulogu branitelja ideje etničke, verske i svake druge tolerancije. Na taj način on može da doprinese usmeravanju srpskog društva ka pravim vrednostima, tokom i ovog najnovijeg trnovitog puta kroz tranziciju, i da i u budućnosti ostane paradigma moderne, otvorene i demokratske zajednice.
„Pevanje ujedinjuje ljude a horsko pevanje je velika umetnost koja spaja i usrećuje“.
Vokalnim izvođenjem probranih, najpoznatijih, Mocartovihi arija, usklađenim glasovima, kada zvuk nije proizvod mehaničkog instrumenta već melodija koja kreće iz bruja ljudskih glasnica, hor „Braća Baruh“ je, i ovoga puta, pokazao da pevanje, muzika i umetnost mogu sa postanu magična nit koja povezuje ljudska srca, otkrivši zahvalnoj publici misterioznu i fascinantnu vokalnu izbalansiranost i istančanu zvučnost. I premda nisu svi razumeli reči, savršeno smo razumeli njenu poruku.
“Jezik nema nikakvu ulogu. Reč je o zajedništvu, nezavisno od boje kože ili države u kojoj si odrastao. Izraz je isti. Svako ima jedan glas, što je univarzalno dobro.”
Čitava dva sata bili smo, opet, građani sveta. Deo kulturne baštine evropske civilizacije.
Bilo je bajkovito. Zabavno. Za kraj i treći bis naš hor i svi mi skupa u sali, odpevali smo i jednu našu!
Ružica Galac Popović
