Kada sam se pripremala za današnje izlaganje, pokušala sam da se setim prvog
susreta sa Mirom Lehner. Ako me sećanje ne vara to je bilo pre skoro 20 godina,
prilikom gostovanja pozorišta Kralj David u Pančevu. Gotovo iz prikrajka sam
posmatrala kako ceo tim pozorišta ubrzano vrši pripreme za predstavu – jedni su
uvežbavali tekst, drugi isprobavali kostime, treći bili zaokupljeni najmlađim
članovima trupe. Međutim, posebnu pažnju mi je privukla, tada sasvim nepoznata
žena koja je postavljala scenografiju. Verovatno to nije bilo slučajno jer sam u
to vreme bila student istorije umetnosti. Naše upoznavanje je bilo spontano i
vrlo brzo se pretvorilo u iskreno prijateljstvo. O Miri nisam ništa znala, a
onda sam iz, ne retkih susreta, saznavala sve više I više detalja, kako iz
privatnog života ,a vezano za odrastanje u jevrejskoj porodici, tako i o njenoj
profesionalnoj karijeri koja je zaista impresivna.
Naša saradnja je počela 2002 na izložbi “Njih
ne smemo zaboraviti”. Pored prikaza izložbe, trebalo je naravno da napisem i
Mirinu kratku radnu biografiju.
Nisam znala odakle da počnem i kako da, jednu već tada bogatu slikarsku karijeru,
sažmem u ne više od jedne stranice. Isti problem imam i sada, ustvari još veći,
jer od tada je prošlo skoro 15 godina tokom kojih je Mira imala preko 20 izložbi.
Pošto je nemoguće za kratko vreme pobrojati umetnički opus Mire Lehner, osvrnuću
se samo na ono najvažnije.
Mira je završila Akademiju primenjenih umetnosti, grafički smer, i već za vreme
studija bilo je očito da se radi o veoma talentovanoj slikarki. Profesori su joj
predlagali da preskoči treću godinu, ali je Mira tu priliku odbila, jer kako mi
je sama u jednom intervjuu rekla “tu mogućnost nisam prihvatila jer sam uživala
u vrhunskim predavanjima i trudila se da što bolje savladam grafičke
discipline”. Prvi Mirin posao nakon studija bio je u Tanjugu, gde je godinu dana
radila kao ilustrator. Sledeće zaposlenje je bilo u
Srednjoj umetničkoj školi u Novom Sadu. Predavala je predmet koji se odnosio na
ilustrovanje knjiga i dekorativno pismo. Potom je radila kao spoljni saradnik u
najprestižniim izdavačkim kućama kao što su Narodna knjiga, Prosveta, Rad, Nolit,
Zavod za izdavanje udžbenika. Uporedo je bila saradnik eminentnih profesora,
Dragana Srejovića, Bogdana Bruknera, Borisava Jovanovića i Nenada Tasića, na
arheloškim iskopavanjima na lokalitetima Lepenski Vir, Gomolava, Sip, Sremska
Mitrovica, sa zadatkom da načini crteže nađenih iskopina. Tih godina je radila i
kao saradnik na Filozoskom fakultetu na Katedri za arheologiju i u Zavodu za
zaštitu spomenika. Lepenski Vir, i priroda uopste, je Mirina neiscrpna tema
kojoj se stalno vraća.
Druga velika tema koja je obeležila stvaralaštvo Mire Lehner je ona vezana za
njeno jevrejsko poreklo, jevrejsku istoriju i nasleđe. Prva u nizu izložbi na
ovu temu, pod nazivom "Čipke moje tetka Erne", otvorena je u JIM-u 1994.
Godine 2006. Mira, zajedno sa Markom, došla je na ideju da se napravi izložba
posvećena sinagogama kojih više nema. Na moje veliko iznenađene bila sam pozvana
da budem autor izložbene postavke i da napišem katalog izložbe. Naravno da sam
odmah pristala. Kao mladom istoričaru umetnosti to je bio ne samo izazov, već i
velika čast. Za tu priliku smo uradili i jevrejski kalendar ilustrovan Mirinim i
Markovim radovima. Izložba, pod nazivom “Sinagoga kao umetničko nasleđe” obišla
je sve gradove u Srbiji gde još uvek postoje jevrejske opštine, a u JOB je bila
deo manifestacije Evropski dan jevrejske kulture.
2008. naša saradnja se nastavlja na izložbi “Sarajevska Hagada kao inspiracija”.
Tema nije bila slučajna. Mirina mama potiče iz sefardske Sarajevske porodice
Papo, istorijski vezane za Španiju odakle je pomenuta knjiga.
Početkom 2012. Mira me je jednog dana pozvala na posao i rekla da bi došla do
Muzeja, da joj treba pomoć oko realizacije nove teme na kojoj želi da radi. U
prvom trenutku nisam znala o čemu je reč. Tek kada smo se sastale saznala sam da
se radi o Kladovskom transportu, odnosno o stradanju evropskih Jevreja u Srbiji
na putu ka Palestini. Dala sam joj nekoliko knjiga I svu arhivsku građu koju o
Kladovskom transportu poseduje naš Muzej. Danima sam je gledala kako se sa
ogromnom tugom I suzama u očima bori sa stotinama listova na kojima je ispričana
tragedija nedužnih. Bilo je trenutaka kada sam mislila da će odustati. Ipak
napravile smo izložbu “Nada je zauvek ostala na Dunavu – Put ka obećanoj zemljii”
koja je prvi put prikazana u Kulturnom centru Kladovo, tokom Porodičnog seminara.
Sledeći značajan ciklus, kojim je koliko znam Mira još uvek zaokupljena, je omaž,
ne samo ženama iz njene porodice, već i drugim znamenitim jugoslovenskim
Jevrejkama. Ponovo je usledilo istraživanje u Muzeju. Nije krila oduševljnje
hrabrošću Neti Munk, sposobnošću Jelene Demajo, Toni Azriel i svim onim ženama
koje su dale neizmeran doprinos u razvoju predratne jevrejske zajednice. Tokom
proslave 140 godina Jevrejskog ženskog društva, JIM je dobio na poklon jedno
platno iz ovog ciklusa.
Na samom kraju ne treba zaboraviti ni rad koji je Mira posvetila deci. Ciklus
slika “Poster za dečiju sobu” u kojem su radovi pod nazivom
Plavi zec,
Strašan lav,
Slon i telefon,
Klov itd, predstavljeni su prvo na
Malom pozorištu na Tašmajdanu 1973, a potom na Tjentištu i na Zmajevim dečijim
igrama u Novom Sadu. Tekst za katalog izložbe napisao je Ljubivoje Ršumović.
Kada je 1986. na Dorćolu bio izgrađen vrtić Leptirić, Mira je angažovana na
oslikavanju sedam ipo kvadratnih metara stakla. Smislila je da tema bude sport
kod životinja. Tako su nastali nestašni majmun na trapezu, riba koja je gnjurac,
žaba koja je vrsni plivač, gazela koja graciozno skače u vis. Takođe je oslikala
i nekoliko lampi na kojim su bili leptiri, lutke, mece i drugi dečiji motivi.
Izlaganje završavam sa još nekoliko faktografskih podataka –
Ø
Mira je učestvovala na brojnim samostalnim i grupnim izložbama među kojima su
Zlatno pero, Oktobarski salon, Majski salon, Crtež i mala plastika itd.
Ø
bila je učesnik 12. međunarodnog trijenala pozorišta, scenografije i kostima u
Novom Sadu, na manifestaciji Esperanza, na internacionalnoj konferenciji B.I.O u
Atini
Ø
Stalni je saradnik pozorišta Kralj David
Ø
Od 1995.
član je THE BEN URI GALLERY
iz Londona
Ø
Pored nekoliko otkupnih nagrada, kao najznačajniju treba pomenuti godišnju
nagradu ULUPUDS-a za likovno ostvarenje za 1993. za izložbu “Mostovi Života”, i
nagradu za životno delo ULUPUDS-a dodeljenu 2013.
Beograd, decembar 2016
 |
U sredu 6. septembra 2017. sa početkomu 19
časova u galeriji SKC Novi Beograd, otvorice se
izložba “Niih ne smemo zaboraviti”, autorke
Mirjane Dragić Lehner akademske slikarke i
članice JOB.
Autorka Mirjana Lehner Dragić otvara izložbu
povodom nagrade za životno delo koju joj je
dodelio ULUPUDS.
Izložbu
pod nazivom „Njih ne smemo zaboraviti“ čine tri
cuklusa: Kladovski transport,
Heroine Balkanskih i Prvog svetskog rata,
a treći ciklus posvećen je ratnom slikaru Kosti
Miličeviću (1877-1920)
Izložbu će otvoriti kustos galerije SKC Novi
Beograd, gospođa Ljiljana Subotić.
|