Sećanja
Maks Fišer
Svečana sala JONS. 23.oktobar 2006. Prijatelji, poslovni saradnici, rodbina, potreseni neočekivanim ishodom kratke bolesti, okupili su se da odaju poslednju počast Maks Fišeru, koji je 09.septembra 2006. preminuo u voljenom Jerusalimu, okružen svojom decom. Umesto uobičajene komemoracije njegova Dvora pročitala je Maksovim sećanjima prožetu storiju, priču o životu jednog “običnog” Jevrejina:
Ćifutine, dva koraka napred
Vreo julski dan sabijen je tugom izazvanom jutarnjim eksplozijama samoubice u Jerusalimu.
Max i ja sedimo u dvorištu benzinske pumpe i dok čekamo da mu njegovi nekadašnji radnici operu kola, Max iznenada i glasom kao da priča o nekom drugom, naizgled nepovezano, onako kako teku njegove misli, priča mi scene iz svog života koje su mu menjale zivot i koje su ga obeležile:
„ Priština… Kraj je rata i sa njim kraj svih mojih najrodjenijih, njih šezdesetčetiri, nestalih u logorima, u Novosadskim racijama… pod ledom ili u pećima Aušvica. Preživeli smo moj brat i ja…On partizan, ja logoraš… Spasao me je završetak rata i moja snaga da izdržim nemoguće...
“Ćifutine, dva koraka napred”- čujem prištinskog komandira i osećam da propadam, da se zemlja otvara… Bože da li se vraćam u ono vreme strahota? Ne mrdam. Nisam živ. Ne verujem, opet bih da čujem to obraćanje… Osećam prištinski vetar telo mi hladi i nemoć mi silazi u noge i blisko sećanje nemačkih zima izbijaju mi kao graške znoja po čelu… Ti tamo, što ne priđeš kad te prozivam? -Da ja sam. Kako se zoves?- Max Fišer. - Dodji ovamo, određen si u specijalnu jedinicu. Ćutim, stojim usamljen i sećam se stroja u logorima, ne napušta me vreme prošlosti:
Landsberg. Aerodrom i amerikanci koji objavljuju pobedu. Tu je i zatvor u kome je nekada Hitler pisao svoj “Mine Kampf” knjigu koja je zanela milione mržnjom, ratom i željom da nestanemo konačnim rešenjem postojanja Jevreja. Sećam se da sam se uplašio od sopstvenog kostura koji me je posmatrao sa ogledala nemačkog aerodroma ali sam znao da je pakao rata iza mene i znao sam da više nikada neću sebi dozvoliti da budem iza bodljikavih žica…da budem ulovljen ljudskom mržnjom ma kakav je motiv vodio…Gledao sam u ogledalu svoj kostur preplašen saznanjem da sam to ja i da se mičem… Prošao sam zemaljski pakao. Dva meseca bio sam u bunilu od tifusa ali i dan danas u sećanju mi je svaki dan Ausvica i Dahaa, svaki gladan dan, u kome sam radio i za sebe i za druge. Radio sam teško, nesvestan odakle mi snaga i zašto sam hteo da živim. Sećao sam se očiju svoje majke, poslednjeg pogleda koji me je pratio dok je Mengele mene odvajao ne jednu stranu a nju na drugu, na stranu visokih odžaka, sećao sam se njenog crnog i tužnog pogleda koji me je pratio od tada pa zauvek. Krupne, crne oči moje majke gledale su me poslednji put ali uvek su bile tu u meni kad mi je bilo teško, kada sam gubio snagu, kada su me tukli, kada sam se smrzavao, kada sam sanjao da jedem i kada sam morao sve to da podnesem da bih živeo, da bih živeo snagom svoje i njene volje - da nastavim seme Izraelovo, da objasnim budućnosti neobjasnjivu mržnju da bi sačuvala pamćenje na zločin u ime rasne mržnje… U dugim zimskim noćima na drvenom krevetu logora sećao sam se dugog vagona nase tragedije… Početka paklenog putovanja naših sabijenih sudbina. Sećao sam se da je voz negde na pola puta stao, da sam sišao da uzmem vodu, da sam pio vodu dok je voz lagano kretao a onda sam sa onom flasom trčao da se vratim i popnem u vagon našeg stradanja da bih dao vodu ožednelim i iznemoglim rođacima. A mogao sam da pobegnem jer na mene niko nije obratio pažnju. Mogao sam a nisam. Vratio sam se u taj dugi voz smrti u kome smo svi mi, nas 64 proveli poslednje zajedničke dane, dane do Aušvica. Moje je srce drhtalo da žednim dam kapljice vode… Bio sam mlad i ljubav mi je bila silna – da pomogne, da spase…
Aušvic. Dahau. Dani su prolazili i nestajala su sva ona draga lica sa kojima sam provodio teške dane u radu, sa džakovima cementa na leđima, dane brojanja ravnopravne deobe zadnjih mrvica hleba ili skuvanih ljuski od krompira. Jedne večeri uoči slobode moj logorski drug slovenac Frenk dade mi nožic kao svetinju i amajliju - da ako ostanem živ taj nožic predam njegovom sinu … Ujutro je umro. A onda, opet su nas potrpali u vagone, na poslednje putovanje… Ali ovog puta sam mogao da idem samo četvoronoške i molio se da me nešto ubije… Umirao sam - slab i iznemogao, još ne znajući da sam na domaku velike i grandiozne Slobode. Jedna bomba iznenada je raznela vagon do našeg. Sve je stalo. Izašao sam i puzeći ugledah u drugom vagonu ogroman sir, veliki kao ceo svet… I snaga, Božija sila pokrenu me i ja sa Frenkovim nožićem odlomih ogroman komad sira i zajedno sa drugovima dozva nas nada i sloboda… Najzad, polja u maju, u Nemačkoj, mirisala su na radost. Sve oko nas je znalo da je kraj rata... Znao sam da ću uskoro videti moj Novi Sad, ali sada sam, sam u vagonu povratka, sam da nastavim pamćenje, da budem opomena i da opomenem, da sačuvam sećanje na jedan svet koji se nikada više neće oporaviti i biti ono što je bio, sedam godina ranije…
Onda kada smo se zbližili, pitao sam mog komandira, tu ljudinu Krivokapica zašto me onako pogrdno nazva ćifutinom a on mi onako prosto, jednostavno reče – pa ja i ne znam drugo ime za tvoj narod Nije to za mene nista pogrdno. Što cu ti, ti si za mene moj ćifutin. U to surovo vreme sumnji i potkazivanja , u vreme dokazivanja da nisi neprijatelj i izdajnik pokretima i kontrolom sopstvenih misli i pogleda imao sam specijalno drugarstvo sa mojim komandirom. Bio sam dobar vojnik, specijalac, a on meni dobar komandir. Samo, eto, ostade mi gorčina tog imena posejanog u stroju koja me je opomenula da je moje mesto u zemlji mojih predaka. A onda smo jednoga dana, poslednjeg dana u Prištini sedeli i pili za moj odlazak u moju novu i staru domovinu, domovinu zbog koje je vredela svaka patnja i stradanje – moj Izrael. Odlazio sam iz jedne domovine u drugu, čije je ime svaki Jevrejin vekovima izgovarao glasno i tiho, u molitvama i nadama, u stradanjima, na ratištima, u gladi i bolesti, i na samrti… Izrael, Cion Izrael.
U rano decembarsko jutro, dvadesetsedmog dana po proglašenju države Izrael - ja i nas jos tri hiljade Jevreja iz Jugoslavije ugledasmo prve obrise Haife sa starog broda “Kefalos”, ugledasmo stare beličaste zidine grada mog Izraela - Ciona generacija, moje poslednje stepenice smisla postojanja. Ugledah, a kroz moje oči i moje srce videh i osetih za sve koji to više ne mogu, za sve koji su mi davali snagu da preživim, opstanem, da pobedim, za sve njih i za sebe – da dosegnem povratak u domovinu nastalu na savesti čovečanstva i na snu izgubljenih dve hiljade godina prognanih Jevreja. Ugledah moj novi dan, sjaj Haife izmedju morskog plavetnila i žućkaste pustinje i kroz zlatnu, pustinjsku jutarnju maglu zajedno sa obrisima starog grada obasja me nada i snaga da sam deo porodice pionira, osnivača novog Izraela. A bili smo svi skoro polumrtvi od morke bolesti i svi smo u radosti alije doživeli trenutak za sva vremena, trenutak večnog pripadanja zemlji i ideji Cionizma.
Sta da kazem, radio sam dan i noc. Kao da je juče bilo - pomorandzina polja i branje na vrelom suncu od jutra do večeri. Sećam se svojih prvih zarađenih para- deset engleskih funti. Sebi sam kupio tričetvrt pantalone i šešir kakav su nosili Englezi, onaj tropski, za Afriku...Tako sam silno želeo to odelo… Radio sam za svoju malu porodicu, za svoje izginule, za sve koji se još nisu vratili u svoju postojbinu, radio sam da ukrotim pustinju, za nove gradove, da snove pretvorim u stvarnost, da pokažem svetu ko smo to mi Jevreji, koje su toliko mrzeli, koji su svima bili obeleženi krivci za sopstvene propuste i zablude, da pokažem tom svetu u kojem sam slučajno ostao živ, da smo mi veliki radnici i seljaci i junaci i da imamo kosmičku snagu i upornost da na suvoj, žutoj zemlji naseg verovanja, prošlosti i nade izgradimo svet za ponos i primer - da je sve moguće… I ratovao sam, izmedju rada, sitnih radosti života, između odrastanja moje dece, između novih ljubavi susreta … Ratovao sam u sva tri rata... Da, arapska mržnja nazirala se sa priznanjem Izraela, verska mrznja dobijala je vremenom svoje tačne obrise, svoje ciljeve, dobijala je negaciju života i slavila rušenje, ubijanje i smrt za svakog Izraelca. Jedan rat i drugi i Jom Kipurski i borbe za Jerusalim… Sve sam prošao sa svojim borcima, sa svojim drugovima, po Sinaju, Jerusalimu- onda kad smo bili junaci i kad smo bili ljudi, u ratna surova vremena. Mi Jevreji i Izraelci i onda kada smo mogli nismo se svetili za mrtve drugove i vojnike i onda smo iz korena svog bića izvlačili snagu poštovanja da bi bili prijatelji sa onima koji su nas napadali i mrzeli i koje su učili da nas mrze. Ali ih nismo pridobili za prijatelje i braću, ma šta uradili oni su sledili svoj svet osvete i ubijanja. Sećam se, izmedju ratova, izmedju mržnje sukoba i ubijanja da smo se družili sa izraelskim arapima, da sam ih posećivao, da sam se divio kakvi su domaćini i koliko im je gost važan… Sećam se svojih radnika, mladih arapa koje sam uvodio u posao, zapošljavao , koji su me voleli i plašili se moje strogosti … Da, zaboravio sam da ti kažem, mnogo sam radio, toliko mnogo da sam najzad stekao ovu pumpu gde sedimo i čekamo da mi operu kola. To je nekada bilo moje... Moj gazda kod koga sam radio posle nekoliko godina ponudio mi je da budemo partneri, da bih i njegov deo otkupio upornim radom, posle par godina. U ta vremena stvaranja, borbi i opstanka, na surovoj pustinji naših predaka, ja sam ovom gazdi, arapinu što si ga upravo videla, dao prvi posao. Vidiš, on je danas vlasnik radnje za pranje kola na pumpi koja je bila moje vlasništvo. Kada je došao na posao kod mene, bio je mlad i bos i vredan. I mnogim drugim arapaima sam pomogao, dao sam im prvo parče hleba, stavio na svoje noge, ovde im je bio prvi posao, prva škola kako se stiču mušterije i postaje pravi radnik i više od toga… A Arapin je…. Ja sam stvarao i za moja pokolenja i za njegova… Pa me boli večita arapska mržnja… jer mene ona nije dotakla iako sam imao i ja prava na nju. Bog me je čuvao mržnje… spasao me je tog strašnog osećanja i u logorskim zimama i u vrelinama moje domovine koju su samo napadali i napadali zbog onoga što jesmo kao narod, zbog dobrovoljnog i ravnopravnog saveza sa Bogom čiju poruku čuvamo genetskim kodom, istrajnosću, jedinstvom i … Bog mi je sacuvao duh ljubavi, a ja sam ga širio kako sam znao i umeo… kako mi je zapovedao”…
Sedim, sakupljajući snagu sunca, pokušavam da shvatim zašto mladi palestinci, Arapi ubijajući sebe ubijaju nedužne Izralce na autobuskim stanicama, radnjama, na ulicama? Max mi čita misli:
„I ja sebi uvek postavljam to pitanje i pokušavam da dam uvek nove odgovore na istu besmislenu mržnju obojenu verom, koja se redovno kasno prepoznaje, onda kada nastrada kolektivno, planetarno mnogo Jevreja- bilo gde i bilo kad.... Eto, šta da mislim, ovde smo kod arapina kome sam davno dao parče hleba, pomagao kao čovek i šef i koji mi je uvek zahvalan što sam mu onako bosonogom odredio da mu život ide kako će ga po dobru osetiti on i njegova pokolenja... Ovde, na ovom mestu kada je počeo da radi izraelski Arapin nije znao ni reč od ivrita a danas je zakupac i dobrostojeći čovek koji zna i ume da razvije i sačuva svoj posao, ponosan što je sve to postigao svojim teškim i upornim radom... A onda se okrenem i čujem koliko nas mrze, kako svoju decu uče da nose oružje kojim će jednoga dana ubijati Jevreje i Izraelce ma gde bili, koliko ne posustaju, i poverujem da im je mržnja nepovratno zatrovala krv i buduća pokolenja i da je medju nama duboko more stradanja i zajedničke patnje... I to isto osećanje nepomirljivosti obuzme me ispred Zida Plača, mog Kotela, dok ubacujem želju za Shalom - da ipak dođe dan razuma i da svaki Palestinac ili Arapin prizna u svojoj duši, da prizna svojoj deci i svim arapskim narodima, da je taj majušni komad zida sve moje, moja nada i molitva, moja prošlost i istorija mog naroda, moje mesto za kajanje i mesto gde se sastajem sa Bogom. Taj beli kamen kamenih ploča spojenih papirićima želja hiljade Jevreja jedino je mesto na svetu na kome je nepravedno, cinično i podsmešljivo sazidan temelj muslimanskog hrama, pre nekoliko vekova. Da, i još nešto, temelji mog Kotela, mog zida plača - temelji su civilizacije - civilizacije koja danas ne ume da prizna ili nema snage da prizna da je na temeljima Kotela, na temeljima Zapadnog zida našeg Hrama iznedreno kamenje temelja svih ovozemaljskih monoteističkih vera, iznedreno iz njenih sokova i poruka dajući nauk, smisao i nadu Tore.
Ja sam davno u srcu Evrope izgubio sve svoje, samo zato što sam Jevrejin, zato što tada svet nije umeo ili nije hteo da shvati silu antisemitizma, ove iste mržnje ali obučene u druge haljine, u drugo vreme i mesto... I uvek ću je prepoznati, ma u kakvu borbu za slobodu da je uvijena i ne dam joj moju malu zlatnu zemlju zbog koje mi je drhtalo srce kada sam je prvi put ugledao te davne četrdesetiosme godine, dvadeset i sedmog dana pošto je priznata. Ne dam je zbog moja 64 drveta koja sam zasadio za život mojih pobijenih po evropskim logorima, ne dam je zbog Jad Vašema, tog bedema sećanja za sve dolazeće vekove, da opominje sa kakvom lakoćom smo istrebljivani, sa kakvom lakoćom ljudske savesti se desio SHOA , a to samo slučajno nisam bio ja ili ti... da si bila rođena...!
Eto, vojna nareba ćifutine dva koraka napred, mog komandira Krivokapica koji ju je od srca i iz neznanja izgovorio, a ne iz prezira ili podsmeha bila su mi uvek dva koraka napred- u stroju, u prvoj grupi nas hrabrih da se vratimo u svoju postojbinu, dva koraka napred da se borim u svim ratovima i ratu koji se još uvek vodi u Izraelu, dva koraka napred do lične sreće i uvek dva koraka napred za sve što sam želeo i hteo da postignem, to su uvek ta dva koraka napred za izazov, za uspeh i trajanje“...
Ćutimo. Samo Jerusalim ima tu predivnu nežnu, plavu boju. I vazduh je nežno plav i mirisi su nežno plavi i sve podseća na nebo i Božansko. Neka plava, nežna bliskost me obuzima i molim se za dva koraka napred do Shaloma, do sveopšteg mira i spokoja. Ovde se čuda ipak dešavaju. Možda ta dva koraka napred obuzme i celu planetu kosmičkom pravdom- ovo je zemlja Jevreja, zemlja koja mu je namenjena da joj pripada kako bi svi narodi sveta bili srećni. Amen.
Sunčica Devora Veličković
