Paul Lendvai – prijatelj bez predumišljaja

                                                                                                            Ida Labudović

Paul Lendvai je rođen u Budimpešti. Kao tinejdžer uhapšen je od strane nacista, preživeo rat, a zatim su ga zatvorili komunisti. Studirao je pravo, sedeo u budimpeštanskim kafeima “Hungaria” i “New York”. Čuva avionsku kartu koja ga je odvela u slobodu. Sa Zazom Gabor je drugovao u Beču, okružen je lepim ženama. Nakon odlaska za Beč postaje vodeći novinar i komentator događaja vezanih za istočnu Evropu. Piše o etničkoj mržnji, političkim promenama, anti-semitizmu, njegove knjige su bestseleri. Između šezdesetih i osamdesetih godina bio je korespondent engleskog “Financial Times”, zatim austrijskiog “Die Presse”, hamburškog “Sonntagsblatts”. Danas vodi "Europastudios" na austrijskoj nacionalnoj televiziji ORF, suizdavač je i glavni urednik časopisa "Europäische Rundschau" i kolumnista dnevnih novina "Der Standard". Bio je gostujući profesor Kalifornijskog univerziteta, kada se prvi put nakon trideset godina našao ponovo u sinagogi. Nosilac je više ordena za zasluge i nagrada za publicistiku. Umnogome je pomogao da se savremena istorija istočne i srednje Evrope bolje razume: “Zadatak novinarstva je da se bori protiv gluposti, provincijalizma, uskogrudosti, rasizma i to ostaje nepromenjeno. Tehnička sredstva se menjaju, ali ne i ljudska priroda. Oduvek sam želeo da postanem novinar, zato što je taj poziv jedan od najlepših, čoveku daje mogućnost da očuva samostalnost“. Izveštavao je iz cele bivše Jugoslavije i zemalja istočnog bloka, izuzev Albanije: »Nikada nisam računao kilometre koje sam prošao kroz Jugoslaviju tokom čestih putovanja avionom, automobilom, vozom i na konjskim kočijama...Proputovao sam ovu lepu zemlju u vreme cvetanja i opadanja titoizma i političkim turbulencijama koje su usledile. Od početka šezdesetih zauzela je Jugoslavija, njen narod, ljudi i konflikti centralno mesto u mom novinarskom poslu i mom ljudskom angažovanju«.

Autobiografsku knjigu „Na crnim listama – doživljaji jednog srednjoevropljanina” započeli ste citatom iz knjige Danila Kiša „Peščanik“: - Bolje je ako se nalazimo među progonjenima, nego među progoniteljima - dobro poznajete nekadašnju Jugoslaviju. Koje su današnje veze?

Jugoslavija je bila moja velika ljubav i ljubav svih nas koji smo mislili da postoji budućnost za demokratski socijalizam. Iz Beča sam šezdesetih godina krenuo u Jugoslaviju i napisao članak u nedeljniku koji više ne postoji. To je jedina zemlja u kojoj su mislili da imam ruski, a ne mađarski akcent. Zbog srpskohrvatskog sam zaboravio ruski jezik. Jugoslaviju sam voleo i zbog različitih nacionalnosti, koje sam sve poznavao.

Mađarska policija i ministarstvo inostranih poslova su zaslužni za to da sam postao ekspert za Balkan, kako nisam mogao da putujem u druge zemlje: Mađarsku, Poljsku, Češku, već samo Jugoslaviju i delom Rumuniju. Trenutno je u Mađarskoj aktuelna priča o tome kako sam tamo bio na crnoj listi, a prošlog Božića sam dobio 395 strana o sebi.

U Jugoslaviji sam puno vremena proveo, bio prvi strani korespondent iz Skoplja posle zemljotresa. To je bio odnos ljubavi, ali ipak se ispostavilo da Jugoslavija nije tako sjajno mesto i da je na kraju krajeva komunistička zemlja. U Srbiji sam imao problema jer sam pisao o Hrvatima i Albancima, sedamdesetih godina. Ljudi su govorili “pa on nam je bio prijatelj“ i jesam, ali svima. Poznavao sam puno ljudi iz različitih krajeva i u Jugoslaviji se osećao kod kuće. Čitao sam „Politiku“ i „Vjesnik“. Rado govorim vaš jezik, iako već jako loše. Nažalost, kao što se u ljubavnim odnosima dogodi, bilo je to razočarenje šta se sa Jugoslavijom desilo. Samo dvoje ljudi mi nikada nisu dali intervjue, jedan je bio Čaušesku, a drugi Milošević.

Bio sam dobar prijatelj sa Đinđićem, učestvovao je u mom TV programu dok je bio u opoziciji, drugi je bio Ivo Sanader koji je tada bio zamenik ministra inostranih poslova. To je bilo vrlo interesantno vreme, imao sam puno TV debata, tako da znam dosta ljudi iz bivše Jugoslavije i mislim da je ona imala veliku šansu. Nažalost, nacionalizam je bio jači od multikulturalizma i federalizma. Bio sam veliki prijatelj, voleo sam zemlju, voleo svaku naciju i manjinu. Jednom sam otišao da se vidim sa ženom koja je bila ministar u Srbiji, u vreme kada je Jugoslavija bila odgovorna za turizam. Obično bih pitao ljude šta su po nacionalnosti, pa sam tako i nju pri odlasku to upitao i ona je odgovorila: Jevrejka. To je baš bilo lepo. Skoro sam sreo Hamovića, možda će štampati moje memoare, koji su u međuvremenu izašli na hrvatskom jeziku. Moje knjige su objavljene na češkom, slovačkom, mađarskom, engleskom, francuskom, ali nikada na srpskom.

Dakle, imao sam vrlo blisku vezu ljubavi, razočarenja i svađa sa Jugoslavijom. I dalje imam, moj consierge je iz Srbije i uopšte svuda unaokolo imam veze.

            Vodite i ujedno ste komentator  "Europastudios"  na televiziji ORF, kakvo je novinarstvo u istočnoj Evropi i posebno u Srbiji?

Novinarstvo je postalo više površno, ali to verovatno svako iz prethodne generacije kaže za onu koja je došla. Tako je i među glumcima i pevačima. Mislim da, nažalost, postoji veliki problem sa štampom i TV mrežama. Nema dovoljno novca, a posebno za priloge iz inostranstva, svi imaju malo korespondenata. Ako želite karijeru morate ići tamo gde se puca, u Iran, Irak, Avganistan. Istočna Evropa i Jugoslavija su za vreme građanskog rata imale instant eksperte, one koji su za sebe smatrali da su eksperti. Ima padova i uspona u novinarstvu, neki put je dobro da nema puno novinara. U osnovi mislim da su novinari površni, ne znaju istoriju zemlje, a ona se mora poznavati. Ne sme se biti pod uticajem jedne grupe i mislim da iz istočne Evrope i iz bivše Jugoslavije ima donekle malo priloga. Bilo je vreme kada je bilo previše priloga. To je tužan pad, jer su Srbija i Jugoslavija bili primeri, modeli za istočnu Evropu, kao mnogo slobodniji. Sada je stanje strašno: depresija, nivo i bojim se da ni novinari nisu više zainteresovani. Ukoliko nešto hoće da izveštavaju idu u Hag i nekako je sve ograničeno na to šta se dešava sa Mladićem, Gotovinom i sa političke strane to je tužno.

Bilo je interesantno i uzbudljivo sa Đinđićem, bilo je šanse uz njega. Uradio sam dugačak intervju o revoluciji sa njim, koji je bio objavljen u mom časopisu i takođe u mojoj knjizi koju danas predstavljam i u njoj prikazujem jugoistočnu Evropu (“Reflexionen eines Kritischen Europäers - Zur Anatomie einer Revolution“, razgovor sa Zoranom Đinđićem od 14. avgusta 2001, prim.I.H.L). Imao sam lični odnos sa njim i bio sam vrlo potresen kada je ubijen.

Sada je situacija razočaravajuća. Mediji mogu da se nose samo sa jednom krizom, postoji međuodnos političke situacije i medija i interesa medija. Sa globalnom revolucijom veoma je komplikovano, nema izveštaja iz zemalja gde nema borbe. Tamo gde sutra bude bilo problema i pucnjave, biće i izveštaja. I stara stvar, dobre vesti nisu vesti. Bojim se da postoji jaka struja površnih ljudi. Ne idem u Venecuelu ako o njoj ne znam puno, sem da proizvode ulje, ali ljudi idu, a da ne znaju mnogo o  zemlji. To je posebno komplikovano u slučaju bivše Jugoslavije.

            Iskustili se različite režime, kako vidite budućnost zemalja Evrope i naročito Srbije?

            Evropa je srećan kontinent, sem Jugoslavije i Čečenije nije bilo ratova. Bolje je da se zemlje raspravljaju oko toga kakvu vrstu sira mogu izvesti,  pristupu berzi rada i obaveza, nego da se bore oko teritorija. I ne znamo koliko smo srećni zajedno u Evropskoj uniji, ali postoji ta tendencija kosmopolitizma, internacionalizma do nacionalizma. To je po mom mišljenju jedina opasnost u Evropi i svakoj zemlji. Nacionalizam je takođe ekonomski nonsens i kada razmišljate o centralnoj Evropi i Srbiji, nacionalizam je bio samoubistvo ovih zemalja. Mađarska manjina je brojna, milion ipo, ako ne i više Mađara u Rumuniji, šesto hiljada u Slovačkoj, pola od tog broja u Srbiji.  Niko ne bi pomislio da će među ovim ljudima biti i neki u vladi tih zemalja. Bez obzira na to, u Mađarskoj postoje partije koje su htele da naprave politički kapital od nacionalizma i da sa njim započnu, ali nacionalizam je po nasleđu glupost. Uvek se krivi druga strana: šta su Mađari hteli od Austrijanaca nisu dali Hrvatima, a ovi dalje Srbima, pa Makedoncima i to je to. Zato mislim da je jedina velika opasnost nacionalizam. I nažalost, to je najprostija ideologija, što je posebno loše za zemlje koje su na niskom stepenu razvoja. Kada pomislite šta je Srbija izgubila zbog nacionalizma, neki od najboljih ljudi su otišli! To je okruženje koje ih čini nesposobnim za takmičenje i za razvoj. Srbi, Hrvati ili Rumuni su vrlo sposobni kada su u Americi, Engleskoj. Dakle, nacionalizam je bolest posebno u jugoistočnoj Evropi i najveće razočarenje je što ljudi iz toga ne uče. To je velika opasnost i za Srbiju. Kada govorimo o umerenom nacionalisti, više ekstremnom nacionalisti, ekstremnom nacionalisti desnog krila, to je strašno. Treba govoriti o ljudima koji su u stanju da modernizuju.

Koja je razlika između političara i državnika: političari uvek razmišljaju o narednim izborima, a državnik o narednim generacijama, ali ja sam upoznao puno političara i vrlo malo državnika. Jer, ljudi žele da budu izabrani. Mislim da je bilo šanse u Jugoslaviji 1974. godine, ali nažalost konfederacija je bila na osnovama komunističkog sistema, dakle nešto što je po nasleđu diktatura ne može da ponudi pravu demokratiju. To je problem, ali taj se san dva puta raspršio. Sada treba Srbiju da pokreće motor modernizacije i humanizacije, a ne razmišljati o tome kako da dođemo do nečega odavde i odande. Naravno da je tragedija šta se dogodilo, ali ona se dogodila zbog nacionalizma, velikosrpske, velikohrvatske i velikoalbanske hegemonije. Zbog toga osećam da budućnost leži u modernizaciji i evropeizaciji, ali ne mogu da zamislim da Srbija postane član Evropske unije sve dotle dok je situacija ovakva.

            Građanin ste sveta, govorite jezike i razumete različite mentalitete. Šta se sociološki promenilo kod  ljudi, nakon 1989. godine?  

            Promena mentaliteta je komplikovana stvar i zavisi od onoga sa čim je poredite: prema prošlosti, Evropi, prema onome što si mogao da uradiš, mogućnostima. U svakoj zemlji gde ima demokratije postoji opasnost od populizma, a zatim i nacionalizma. Ne uvek, ali uzmimo primer Slovačke. Ona je smatrana fantastičnim uspehom. Jedan sposoban, mlad čovek, danas zamenik premijera Ivan Mikloš, uveo je flat taksu i svi su govorili kako je ekonomija dobra, ima stranih ulaganja, ali u isto vreme uvođene su reforme koje su koštale zaposlenja i pogodile siromašne. Retrogradne, nazadne političke sile su mogle da se oslone na razočarane mase i ovaj će eksperiment, koji je imao veliki uspeh,  biti verovatno prekinut. Niko to nije očekivao. U osnovi postoje dve ili tri glavne slabosti koje utiču na promene i razočaravaju mlade generacije.  Korupcija, ona je razarajuća bolest u centralnoj i istočnoj Evropi i populizam, o nacionalizmu smo već govorili. Ovo utiče takođe na medije, nezavisne novine, TV, radio. Kada imate korupciju, teško je imati nezavisnu, slobodnu štampu. Onda imate problem bivših tajnih službi svuda, akta bivših agenata, sve je tu. Tako da ima puno ljudi koji su napravili karijere na osnovu kontakata koje imaju. Ali bez obzira na to, promene su veoma pozitivne, postoji slobodnija ekonomija, može se putovati, vlada se može smeniti ne silom već balansom. To može da promeni stvari i to je fantastično. Ali, ima i opasnosti. U Poljskoj najsposobniji ljudi nisu ušli u parlament, što je strašno, ali opet to je cena. Uloga crkve takođe može biti pozitivna i negativna i svi ti faktori igraju ulogu. Svaka je zemlja različita, to je bilo i u vreme komunizma, ali naročito sada. Svaka je zemlja drugačija i situacija se menja iz godine u godinu. Upoznao sam neke ljude za koje sam mislio da su sposobni, a oni najednom nestanu, kao Gros u Češkoj. To je zbog toga što ima male korupcije i korupcije u velikom stilu. Gros je mali korupcionista, a Karić korupcionista u velikom stilu. Ali promene su kvantitativne, ne kvalitativne i to je slučaj i sa politikom. Pogledajte, na primer, Bugarsku i Rumuniju, hoće li oni postati članovi Evropske unije? Čak i ako to postanu Unija ne može da iskoreni korupciju, biznis klijenata. To su opasnosti, ali bez obzira sve je bolje nego što je bilo za vreme diktature.

Pročitao sam članak u „Standardu“ o Mađarskoj. Mnogi ljudi žele sigurnost režima, postoji nostalgija za jednakošću u bedi, za vremenom kada ljudi nisu videli veoma bogate. Ali ako uzmete sve ukupno, neverovatna je to promena. Možete da idete kroz ove zemlje vozom, a da vas niko sa njega ne skine, ima tajne policije i akta, ali se to ne može uporediti sa onim kako je ranije bilo. To je veoma, veoma spor posao, jer ove zemlje nisu bile slobodne. Ne mogu se porediti sa Francuskom ili Belgijom. To je trka na deset hiljada metara, a ljudi misle da su na prvih sto ili četiristotine metara. U svakoj zemlji je različito, ali to su glavne opasnosti i mislim da je jedna od metoda europeizacija. To je jedini način da se ove zemlje otvore, što takođe nije jednostavno, jer to nije stvar dobročinstva. Austrijanci, Nemci, Italijani žele da očuvaju ono što su postigli, ali bez obzira na to europeizacija je nešto esencijalno.

            Šta  predlažete mladim ljudima u takvim okolnostima?

Ono što je ključna stvar su putovanja, slobodna putovanja da bi se sve upoznalo. Kada sam bio mlad sanjao sam o tome da biciklom putujem svuda, bilo je to drugo vreme. Fantastično je što možete dobiti stipendije, možete putovati, ako ste sposobni sve je otvoreno. U Rumuniji je jedan vrlo mlad čovek ministar inostranih poslova. Hoću da kažem da mladi ljudi treba da budu hrabri, da idu u inostranstvo, da uče jezike, to je ključna stvar. I onda, da uporede. Zato treba da putuju, upoznaju druge zemlje i tada imate potpuno drugačije vidike.

            Ali, znate da su mladi ljudi u mojoj zemlji onemogućeni da putuju.

Znam, 70% posto mladih nije bilo u inostranstvu, to sam pročitao i to je pitanje novca, finansijskih mogućnosti. To je jedan cirkulus viciozus, ali kroz evropsku integraciju biće više šansi za ljude koji rade. Pogledajte Austriju, koliko je tu Srba, dvesta hiljada i više, ne znam tačno. Ono što će njihova deca uraditi samo od njih zavisi. Mislim da je u osnovi to pitanje i hrabrosti i prioriteta, nije to laka stvar. Naravno, treba putovati. Ako imate veći standard u porodici to je prednost. Deca diplomata, biznismena, bez obzira, to je jedini način. Postoji radio, TV, internet i sve to pomaže, globalna informacija pomaže. Pomaže naravno i da se šire gluposti. Veoma je bitno da postoje stipendije, različite ustanove koje se bave mladim ljudima. Sve je bolje od diktature. To je banalnost, ali je tako. Apsolutno su neophodni kontakti i internacionalni ugao. Posebno za centralnu i istočnu Evropu.

            Napisali ste knjigu „Antisemitizam bez Jevreja“, u Pragu sam bila svedok demonstracija neonacista, tamo gde Jevrejska zajednica nije brojna.

            Antisemitizam je praćen nacionalizmom i rasizmom. Ako ste uspešni i pri tom Jevrejin, vi ste jevrejski kapitalista, ako niste Jevrejin onda ste samo kapitalista. Tako je i ako ste glumac, pisac. Videli ste kod Danila Kiša, sa ocem Mađarom i majkom Crnogorkom. To je nešto povezano sa postojanjem države Izrael, sa srednjim istokom, arapskim problemom, Palestinom, sve to utiče. To je jedan paket. Ne osećam da je to tako značajan problem, kao na primer u Mađarskoj. Pogledajte, na primer, Poljsku. Fantastično je da su tri ministra inostranih poslova bili Jevreji i katolik premijer. Ali, imate radio stanicu „Marija“ koju vodi ekstremno desno krilo katolika, dva miliona ljudi je slušaju. Isto se događa u Slovačkoj, dakle to ne zavisi od broja ljudi. To je isto tako lako kao nacionalizam. Uvek može ponovo da se pojavi, nažalost. Činjenica je da u Bosni ili na Kosovu nije bilo muslimanskih fundamentalista. Sada je fundamentalizam raširen i nije mi drago kada vidim broj džamija koje niču na Kosovu ili Albaniji, ali osnovno je da bez suočavanja sa prošlošću ne možete da izađete na kraj sa ovim stvarima. Morate se suočiti da je i u Srbiji bilo Srba nacionalista, antisemita, fašista, bilo ih je svuda u Hrvatskoj, Sloveniji.  Mora se prihvatiti činjenica da u Mađarskoj nisu Nemci ubili 560.000 Jevreja, već Mađari koji su ih poslali. To treba da se zna. To je istina i sa Rumunijom, zatim Bugarska koja je čuvala svoje Jevreje, ali je ubijala one koji su bili u delovima Makedonije. To je deo nasleđa i deo borbe protiv nacionalizma. I to nije stvar Jevreja, već demokratije.

            Pomenuli ste tajne službe, neki to rade jer misle da tako treba, neki iz koristi. Veoma vas je pogodila istina  vezana  za reditelja Ištvana Saba,  koji je denuncirao.

Teško mi je o tome da govorim, jer je on moj prijatelj. Apsolutno sam bio zatečen kada sam to čuo i ne samo zbog te činjenice, već više zbog njegove reakcije: „imao sam devetnaest godina, žao mi je i pokušavam da to nadoknadim svojim radom“. Ljudi su pisali peticije, kako je on veliki čovek i to je veoma komplikovano.

Napisao sam članak o ljudima koji su o meni izveštavali. Treba praviti razliku među onima koji su to uradili iz straha, na koje je vršen pritisak, koji su bili ucenjivani, tučeni i onih koji su to radili za novac i iz koristi. Ali, treba praviti razliku i posle 1989. godine, da li hoćete sa time da se suočite ili to pokušavate da sakrijete. Bilo je ljudi koji su te stvari organizovali, na visokim položajima. Dakle, mislim da je jedino rešenje - istočno nemačko rešenje „Gauck-Behörde“, svi dobiju svoja dokumenta i tako znate šta je u njima. Od Češke Republike sam dobio 152 strana o sebi, od Mađara 200, sada 400, to je  deo ledenog brega i to je strašno. Ako imate akta, to vam daje moć da ljude ucenjujete.  

Veliki slikar Oskar Kokoška je rekao pre mnogo godina, da postoji jedna ogromna razlika između ljudi i životinja: čak i kolibri, male ptice, jedna drugu ubijaju za hranu, ali ima nešto što ne rade - one ne denunciraju drugim životinjama. To je nešto što samo ljudska bića rade i to je najgore što postoji, posebno ako radite prijateljima.

Objavljeno u casopisu PRESTUP, broj 30