KONFINO, ®AK (1892-1975), jugoslovenski pisac. Konfino, koji je bio rodjen  u Leskovcu, Srbija, je radio kao lekar sve do II sv. rata.  Poceo je da pise tek u 40-toj godini zivota. Dva njegova rana dela su knjige krtakih prica Moji opstinari (1934) i Lica i nalicja (1936). Sluzeci u jugoslovenskoj armiji na pocetku rata bio je uhvacen od strane Italijana 1941. i poslat u vojno-zarobljnicki logor odakle je uspeo da pobegne u Svajcarsku. Vratio se u Beograd 1944. i tada poceo iskljucivo da se bavi pisanjem i postao jedan od vodecih jugoslovenskih satiricara. Dve teme su od izuzetnog znacaja u njegovom delu: svakodnevni zivot sefardskih Jevreja u Srbiji i psiholoski odnos izmedju lekara i pacijenta. Medju njegovim knjigama se istice roman Moje jedince (1952) i dve zbirke kratkih prica Lekareve price (1953) i Nove humoreske (1960). Njegove drame za pozoriste, radio i televiziju ukljucuju komedije, Siroto moje pametno dete (1957) i Eksperiment (1962), koji je bio postavljen i u Varsavi. Njegova dela su bila prevodjena u mnogim zemljama. Konfino se i sam bavio prevodjenjem i tako preveo na srpsko-hrvatski Marienbad  jevrejsko-ruskog pisca Saloma Alejhema. Medju poslednjim delima je Konfinov roman Jesi li ti razapeo Hrista (1968).

 

                                       

 

Fotografija

 

 

Vazno i znalacki fotograf razmesta grupu. Njegova duga, kovrcava kosa, velika leptir-masna, crni zaket i bele platnene cipele, isto koliko i taj nicim nepomutivi, blazeni osmejak coveka, koji zna kakva remek-dela izlaze iz njegovih ruku, taman pristaju uz njegov umetnicki i blagorodni poziv, dok njegov mali uzrast, dobrocudnost i rasklimanost podsecaju na ciku carobnjaka iz bajke, koji poznaje formulu pomocu koje se ljudi mogu da ucine srecnim.

 

            Izvesno je da on poznaje tu formulu. Takvo je i uverenje celog salona gospa Bulise, Beogradjanke i nase "najprve snajderke" koji je sav u nekom vrenju zbog ovog velikog dogadjaja. Deset ucenica – izucenih ili na ucenju, neke od njih udavace, neke jos siparice, deset sadasnjih ili buducih lepotica – steklo se danas kod gospa Bulise, svaka na svoj nacin udesena za ovu priliku, svaka zivo obuzeta zeljom da se nijedna pojedinost njene licnosti ne izgubi, njeno mesto u salonu vidno obelezi, njena privrzenost  g o s p o dj i   jasno izrazi, da uspomena na taj dan bude svima podjednako draga.

 

            Tu je i sva rekvizita salona: dve  s i n g e r k e  masine, sto za krojenje, za ovu priliku zastrt miljeom iz kuce najimucnije ucenice, pa lenjiri, makaze, r a d l e, s n i t o v i, jedan veliki komad stofa i santimetri ko vrata nastarijih ucenica, koje su vec "na kroju". I olovke, razume se, i modni zurnali. Sve je to izneto u dvoriste, postavljeno pred stari lozni venjak, koji ce – kako fotograf uverava – dati lep i romantican h i n t e r g r u n d.

 

            Tu su i segrti salona – upravo vise amateri u tom poslu – gospa Bulisina mladja deca: nestasna Maza i kapriciozni Josko, vrlo vazna licnost salona, sampion u prozdrljivosti, virtuoz u plakanju, koji odjednom i sasvim neocekivano gubi svako razumevanje za fotografov trud, te posle nekoliko pokusaja da mu na miran nacin da malo tempa, pribegava svome talentu. Njegov plac je porazavajuci, te se nema kud no da najmladja ucenica, koja uzgred vrsi i duznost guvernante, otrci do kujne da nadje malo pasulja sto je ostalo od rucka i pokaze mu kakva ga nagrada ocekuje za njegovo strpljenje.

 

            Josko ima veliku slabost prema tom bozanstvenom jelu i stvar bi sa ovim bila potpuno u redu, ali njegov plac je uzbunio i komsiluk i bas dobro dosao tija Saruči, koja se dosad nije nikako slikala i – vidi sve po svemu – bas naumila da iskoristi ovu priliku. Pa bar da se koliko toliko doterala, nego je bosa u nanulama, glavu podvezla ¹amijom i potpasala prljavu kecelju preko dronjave suknje, pa je stara, jadna i kao smrt ruzna! Pod izgovorom da vidi da detetu nesto "ne fali", ona se sad ¹unja oko grupe, praveci se gluva i neve¹ta na sve negodovanje i pretnje mladih devojaka, koje se uzasavaju na pomisao da bi se i ona mogla da slika sa njima. Uzalud je gospa Bulisa uverava da je dete samo pregladnelo, a i sam Josko je svakog casa spreman da se ritne na nju i tako je jaopipljivije uveri o svom odlicnom zdravlju – ona se uklanja tek posto je izabrala mesto gde ce stati u trenutku kad se bude snimalo.

 

            Za to se vreme i ceo taj zabaceni sokak uzmuvao. Decurlija se okanila druge igre i slegla se pred kucu gospa Bulisinu da posmatra i da se zabavlja. Deca se pentraju uz ogradu, proviruju kroz tarabe, najsmelija cak otvaraju kapiju, galame, dobacuju, smeju se i komentarisu sad ovo, sad ono na drzanju ili odelu ove ili one ucenice salona, koje opet cine sve moguce da to ne cuju i ne vide. Ali to nije lako. Valja trpeti izazivanja, a valja i strepiti zbog gospodje, koju su jedva nagovorile na ovo, pa sad moze i da se naljuti i uopste odustane od slikanja! Je li onda cudo sto je Nada, glavni kalfa, najzad uskiptela?

 

            - © u g l e   n i j e d n e,   n e v a s p i t a n e ! – kaze im, trudeci se da to poprati izrazom sto je moguce dubljeg preziranja, pa im, da stvar bude malo strasnija, cak i preti:

 

            - S a m o   a k o  v i   j a   d o dj e m!...

 

            Zamislite samo: ¹ugle, pa jos nevaspitane!... Imala bi ta ceta od cega da crveni, a i pretnja nije za nipodastavanje! Samo kad bi jos gospa Bulisa htela to da potkrepi na neki nacin! Dosta bi i to bilo da im ona  autoritetom Beogradjanke dobaci one reci, koje koje nisu samo jednom i njima samima ponos uvredile: da se tako sto moze jedino u Leskovcu da dogodi! Time bi doduse jedan dobar deo krivice pao na Leskovac, ali deci bi se dala mogucnost da se casno povuku.

 

            Ali i prekor i pretnja ostaju bez dejstva, jer gospa Bulisa nema volje da se umesa u to. Istina je da je Leskovac njoj mnogo skrivio i da njoj uvek lakne kad joj se ukaze prilika da se podvuce sta sve moze jedino u Leskovcu  da se dogodi, ali danas bi to bacilo senku na ovu svecanost, pomutilo bi joj raspolozenje. Jer gospa Bulisa je sva od nerava sazdana i kad se ona ljuti – ona se ljuti posteno i od sveg srca, te cak ni ovo malo – moze se reci: cisto formalne – podrske Nadinom protestu ne bi islo, a da joj sva krv ne uzavri.

 

            - © m i z l o, ti! – veli dakle gospa Bulisa svome glavnom kalfi i preti joj ljupko glavom sto tako lakomisleno zamece kavgu i izlaze opasnosti njeno lepo raspolozenje.

 

Ali Nadi vec naviru suze na oci:

-          Gospa sta je to: ¹mizla? – pita ona gospu Bulisu, jos neodlucena kako da primi ovu sumnjivu rec.

-          ©mizla, je li? – kaze gospa Bulisa, mozda i sa malo prkosa, -  ¹mizla je ¹mizla!

Nada sad zna na cemu je i najodlucnije odbija:

 

            -Gospa, ja nisam ¹mizla!...

 

            Suprotnost gledista izgleda prosto nepremostiva. Fotograf je skoro ocajan i pred opasnoscu da jedna ili druga stranka odustane od slikanja on odlucuje da na jedan zaobilazan nacin skine s dnevnog reda to skakljivo pitanje o ¹mizli:

 

            - Ja sve jednako mislim, - kaze on gospa Bulisi, - ja sve jednako mislim kako je to velika steta, sto jedna ovako fina dama, kao sto ste vi, zivi u Leskovcu! – Pa da jos bolje otkloni opasnost, on dodaje zadivljeno: - Ah, ovoliko ¹ika! Toga ovde jos nije bilo!...

 

            Ovoliko ¹ika?... Hm!... Ima mi on pojma, taj fotograf !... Kako gospa Bulisa ne bi imala  ¹ika, kad je ona ispekla svoj zanat kod cuvene ©osbergerovice! Mozda ste culi: najveci salon na Doręolu!... A onda imate i njene dve godine I n ¹ t i t u t a!... Jeste: In¹tituta, dve godine!... I toliko skolovana, pa dosla u taj ęoravi Leskovac, u tu palanku! Ono, ne kazem: dolaze i drugi skolovani ljudi ovamo. Sudije, advokati, lekari i tako. Ali njihovo je drugo. Njih premesta ministar po kazni, ili dolaze da traze svoje parce hleba. A njoj to nije trebalo!... Njoj?.... Hm!....Njoj?....Slusajte, ja cu vam nesto reci: sto dukata miraza donela je ona svome muzu!....Jeste, gospodine: sto dukata!....A muz joj radenik: dan i komad. Jedva i za toliko!....E pa sta tu ima dalje da se govori!....A sto se pak tice njene lepote – ovo sad, ovo sad nije nista! – koliko je ona bila lepa, ko sve nije nu trazio i kakve sve prilike nije ona odbila!.... No, kad bi jos i o tome stali pricati!...

 

            Fotograf ne nalazi reci. To, vidite, to prevazilazi sve sto je on mogao da pretpostavi:

 

-          Sta mislite! – kaze i topi se od divljenja.

 

Ali gospa Bulisi nije vise stalo do njegova divljenja i poneta svojim mislima ona cisto zaboravlja na njega. U njenom duhu je sva krasota njene mladosti ozivela. Glavu je malo zabacila, oci gledaju sanjalacki, covek bi rekao: umiljava se nekome. A onda uzdah sustize uzdah:

 

-          Eh, tamo, u Beogradu!....

 

Pobrkalo se to u njenom secanju, te se zelje i snovi pretvorili u neiskoriscene mogucnosti. Bila je mlada i bujna devojka, jedinica u siromasne udovice, koja je – sebi za utehu, a detetu na radost – hranila uobrazilju deteta bajkama o bogzna koliko lepom zivotu koji je ocekuje. A onda dosla na precac ljubav prema tom mladicu iz Leskovca, pa brak i dolazak ovamo, u surovu stvarnost siromasnih i primitivnih palančana. I onda od svega ostase snovi…

 

            - Ah, tamo, u Beogradu!.... U   nj e n o m   Beogradu!...

 

Da: u   nj e n o m   Beogradu… Odakle pocinje to  nj e n o? – Od prvog slova i prvog kamena!.... I da, cudesnoga li grada, ljudi: u njenom Beogradu je svakog dana praznik i svakog dana prolece!... A svet – svet sve sami dobri i pametni ljudi, ljudi od reda, cestiti, vaspitani i blagorodni. I uopste… Ne, vi ne znate sta je Beograd!... Beograd – to je pozoriste, to su priredbe, "tanc¹ul", pevacko drustvo, balovi, Kalimegdan, izleti u Topčider s veselim drugaricama i galantnim kavaljerima… I uopste…

 

            U tom se Beogradu rasplinulo ono sto je cinilo njeno devojastvo; dozivljaje je docarala masta dajuci im novu sadrzinu, bogatiji okvir, zanimljiviji tok.

 

            …I da se tamo udala, pa    d a   j e   v i d i   B o g!... Tako tvrdi gospa Bulisa, a vama ostaje na volju da sami odredite visoki polozaj, koji bi ona, odnosno njen muz zauzimao u Beogradu.

            A od toga do ovog budzaka u kome ona drzi taj svoj "modesalon", to je koliko od neba do zemlje. I zar se uop¹te to poredjuje!... Tamo Beograd, a ovde ratovanje sa musterijama, skrtim do zla Boga; rad od koga ne dize glave ni danju ni nocu, te niti je kuci domacica, ni deci majka, kako bi ona htela, a sve to jedva koliko da se hlebom ishrane i goli zivot odenu!... Da: tamo Beograd, a ovde zivot uz muza, kome je sve do Kosova ravno, koji je uvek i svacim – cak i sa sirotinjom! – zadovoljan, te ce – o, nepravde! - sigurno sto godina ziveti, toliko je on na sve ravnodusan, pa cak i na njen rad i ovo njeno koprcanje da stvori nesto bolje. Tako: tamo Beograd, a ovde zivot medju svetom koji joj je tudj sa svojih skucenih pogleda i svoje primitivnosti, svet koji ne razume i koji bi posto-poto hteo da utone u njega i postane isto sto i svi oni…

 

            Ali, ne da se ona!... Istina, to cesto staje suza. I gorkih suza!... Nije to lako biti tako na meti celom svetu, t.j. celoj mali. Uz to – i to je ono sto nju najvise boli – malo je kuca u mali, koje ona nije necim zaduzila. A prilika za to svaki dan! Pomislite: jedina pismena zena u mali; a onda njene veze, koje ona, samim tim sto je Beogradjanka, ima s inteligencijom u gradu. Pa svega toga da nije dosta je sto im kroji zabadava, uci ih redu i otmenosti, sluzi im primerom i savetom, pa cak i svojim kucnim namestajem i svojom garderobom u svima prilikama, gde valja obeliti obraz pred stranim svetom, kao svadbama i slicnim svecanostima. I tako za svaku muku trci se gospa Bulisi i onda je gospa Bulisa i dobra i zlatna i slatka, a kad muka prodje, onda sve smeta na gospa Bulisi, i ogovaranjima nema kraja….

 

            - Mislite na nesto prijatno! – preporucuje otud fotograf. On je stao kod aparata, svojim znalackim pogledom obuhvatio celu grupu i zadrzao oci bas na gospa Bulisi.

    

             A, pa dabome!.... Gospa Bulisa se prenula. Nesto prijatno? – Brzo: nesto prijatno!.... Pa kao sto je preko svega onog nereda u radionici, koja je istovremeno i spavaca soba, i soba za decu i trpezarija, prebacila carsav i sve pokrila – tako ona baca veo zaborava preko svih nedaca zivota, svih razocaranja, svih razbijenih snova, ceznji i pustih zelja. Jos jedan tuzan pogled samo u tom pravcu, a onda, raznezena nad svojom sudbinom, kao da samu sebe tesi i samoj sebi tepa i sapuce sve one reci, meke i tople, kojih je njena dusa toliko zeljna. Sad ona sva zraci nekom blagoscu. Da: neka se bar na toj fotografiji vidi da je ona ostala – ona: lepa i sretna, da je dama, da izgleda najzad kao zena kojoj je zivot sve dao, sto je od njega ocekivala.

 

            Ali fotograf nije zadovoljan:

 

-          Ne tako ozbiljno, molim!...Nasmejte se malo! Mislite na nesto prijatno!...

 

Devojke veruju da se to na njih odnosi. Da misle na nesto prijatno?... Pa zar je to malo prijatno stajati pred aparatom takvog carobnjaka? Da se nasmeju?... Pa to je tek lako tim mladim stvorenjima. To cete vec dobiti, čika fotografe! Koliko god hocete!... Vec je i gospa Bulisu osvojio razdragan smeh njenih ucenica, nju koja zna da treba da bude ozbiljna i dostojanstvena.

 

Ali to nije to. Fotograf jos nije zadovoljan. Gospodjice misle da je ovo cirkus, sta li? Gospodjice su kanda zaboravile da nisu same!

 

Tako fotograf. I namiguje devojkama, daje znake ocima, usima, nosem, ustima; i preti. Strogo. Sto moze strozije:

 

-          A ako rasrde gospodju?...Sta onda, a?

 

Pretnja je opasna, svakako. Ali mnogo vise od nje deluje  na devojke urnebes od smeha, koji se odjednom razleze otud, iza taraba, a kojim ona decurlija tamo propraca ovo sto se ovde zbiva. I neko je valjda cuo fotografa, ili je sam na to dosao, tek parola je izbacena, a deca je slo¹ki  prihvataju:

 

-          Uaa!  Cirkus!....Uaa!....

 

Situacija je opasna. Valja se zuriti. Fotograf poslednji put opominje: jedan, dva , tri! A onda nesto skljocnu i – gotovo!

 

Svima je laknulo i svi su neobicno zadovoljni. Fotograf zahvaljuje, sklapa aparat i odlazi, pracen srdacnim pogledima i usrdnim molbama da mu i ovog puta uspeju carolije. I uspeju bolje no ikad!...

 

I strasne li stvari: na snimku ce se vas pogled zadrzati najpre na – tija Saruči!... Niko nije video kad i kako se ona stvorila iza prozora koji sa venjakom cini "hintergrund". Samo je glavu pomolila, te je njen lik nekako bled i neodredjen. Ali valjda bas zbog toga njena pojava deluje kao kakva utvara. Ima u izrazu njenog lica neceg jezovitog i, skoro bih rekao pakosnog, te kao da se ruga toj ludoj mladosti koja se tu pred njom postavila i koja bogzna sta zamislja od zivota i nada se necemu.

 

Eto to je ucinila ta "rdja nijedna", kako je naziva Nada, glavni kalfa. Celu stvar je upropastila, molim vas! Svu radost im pokvarila. Fotografova formula je u vodu otisla!... Pa su izvan sebe. Otkuda molim vas, lici to jednoj staroj zeni? Kako ona sme da bruka gospa Bulisin "mode-salon" i da nagrdi onakve lepotice?!....Mene je najvise strah da jadna zena nekako ne zapadne u brisani prostor Joskinih kamenica, na koga je takodje presao bes celog salona. Gospa Bulisa vec nece da je ocima vidi.

 

- Ovako sto moze jedino u Leskovcu da se dogodi! – uverava ona svakog  ko joj spomene fotografiju, i svi su, verujte, bez reci, jer ko bi tu mogao da spori da ona nema pravo!...

 

(Omanut, 1936, br. 2, str. 56-62)