Hvala! To je samo stvar poziva, kada me budete pozvali, ja ću rado doći. U Beogradu sam bio neposredno pred rat, 1992. godine.

Ne bih govorio o teatru u bivšoj Jugoslaviji, jer o njemu ne znam puno, ali znam da smo Havel i ja u mnogim pozorištima igrani, čak i u vreme kada smo bili zabranjeni. Gledao sam predstave »Marija se bori sa anđelima«, »Pat ili igra kraljeva« i »Atest«. Zahvalan sam svojim kolegama koji su me igrali u jedno vreme kada u celom, takozvanom istočnom bloku, nisam smeo biti igran. A šta mi Beograd i bivša Jugoslavija znače! - to je bila moja stara ljubav. Prvi put sam u Beogradu bio '48 godine, dakle neposredno posle rata i od tada još nekoliko puta. Ta prva poseta Beogradu nakon rata je za mene bila jedan veliki šok. Bio sam veoma tužan, jer sam predpostavio da će do rata doći i jer sam tu strašnu tragediju predosetio, ali i srećan kada sam video da Beograd, Srbija i svi ostali gradovi bivše Jugoslavije izlaze iz ponora ratne priče.

Zajedno sa Vaclavom Havelom, ja sam autor teksta te povelje. Mi smo se slobodne volje odlučili da ovde ostanemo, nakon što su tenkovi ušli '68 godine. Kada kažem mi, mislim prvenstveno na pisce moje generacije. Osećali smo se odgovornim za ono što se desilo. Mi smo skoro svi bili komunisti nakon rata i to iz dobrih razloga: prvo jer smo preživeli veliku ekonomsku krizu '30-tih godina, a zatim »Minhenski sporazum«, po kome je od strane zapada Čehoslovačka predata Hitleru. Ova je zemlja dva puta bila razočarana: prvi put kroz neuspeh kapitalizma i drugi put kroz neuspeh zapadne demokratije. Zbog toga smo nakon rata bili mišljenja da nas Sovjetski Savez može zaštititi i da je socijalizam najbolji za ovu zemlju. Ali, to je bila prevara - to nije bio socijalizam već imperijalistička politika sile i to smo ubrzo shvatili. Bila je naša odgovornost što je do toga došlo. »Praško proleće« i čitave te reforme '60-tih godina, bili su naši pokušaji da ispravimo grešku. Nakon što su ušli tenkovi, ostali smo ovde da budemo uz društvo i da kažemo »ne«, što smo i uradili, tako da smo svi bili zabranjeni. Bio sam deset godina ovde i na kraju tih deset godina došla je »Karta 77« na svet. Nakon godinu dana pozvan sam u Beč da primim austrijsku nagradu za literaturu i tamo nisam otišao da bih ostao, već da bih otvorio put. Kada sam se sa suprugom vratio u Čehoslovačku izbačeni smo uz silu, dakle ja nisam emigrirao. Bili smo kod kuće, kada su vojnici došli i gurnuli nas nazad u Austriju, izbacili iz Čehoslovačke. To nije bio povratak, već fizičko izbacivanje iz zemlje. Bio je to jedan neobičan slučaj, ali tako je bilo.

Vidite, sve ove knjige, koje su izlazile po celom svetu, su najvećim delom ovde napisane. Nije nam bilo dozvoljeno da objavljujemo u zemlji, ali smo pisali i to je izlazilo po celom svetu. Mi smo pisali svo vreme ono što smo želeli, ali nismo bili objavljivani, tek nakon '89 godine.

Čitava je istorija teatra, od grčkog teatra do danas, povezana sa politikom. Neki put je ova veza jača i to je kada teatar mora da se bori protiv neke politike, a nekada je slabija kao na primer u vreme demokratije. Tada čovek mora da pazi da je pozorište dobro, a ne politizovano. Politika je nešto kao vazduh, mi živimo u politici, bilo da to volimo ili ne, mi je dišemo, a da to i ne znamo. Kada čovek kaže da je apolitičan, to je apsolutno najpolitičnije što ja poznajem, jer on tada jača ekstremne snage u društvu.

»Burg teatar« je institucija i praktično na svetu nema druge sa kojom bi se mogla porediti. Možda eventualno sa »Moskovskim teatrom«, to je takođe jedna stara, cenjena kuća gde su okupljeni najbolji glumci zemlje. Za mene je bilo isto toliko značajno to što sam bio igran u Jugoslaviji, koliko da mogu dalje da pravim pozorište, jer ovde nisam bio dozvoljen. Ovde, kod svoje kuće, to nisam mogao. Niti su moji komadi igrani, niti sam kao režiser mogao da radim. Austrija je za mene bila nova pozorišna otadžbina. Tada sam morao da odlučim da li ću ostati zauvek ili ću biti slobodni pisac i dramaturg. Odlučio sam se za ovo drugo.

U Pragu se govori češki, a u Beču nemački. Mislim da su psiha i mišljenje, istorijski gledano, vrlo bliski, kako su Češka i Moravska skoro 300 godina bili unutar monarhije. Puno je istih emocija, jedino što su Austrijanci imali tu prednost da su mnogo duže slobodno društvo i to je glavna razlika - da je čovek tamo mogao slobodno živeti, pisati i delovati.

Čehoslovačka disidentska scena i emigranti su uglavnom dobro sarađivali. Bili smo i ostali dobri i bliski prijatelji. Prijateljstvo nam je puno pomoglo i ono je bilo jedino što nam je zaista pomagalo, kako smo bili totalno izolovani. Češka emigracija i disidenti, bez obzira na politička verovanja, na biografije ili na različitost u mišljenju u principijelnim stvarima, dobro su sarađivali i to je za mene bilo jako iskustvo. Ipak, prijateljstvo i unutrašnja sloboda nisu mogli da zamene slobodu govora.

To je teško reći, do sada sam napisao 11 romana i odprilike 50 pozorišnih dela, koji su svi veoma različiti. Uvek me interesuju druge teme, tako da su i žanrovi različiti. Zbog toga ne mogu reći da je nešto glavna linija mog pisanja. U vreme totalitarnog režima bila je to manipulacija građanina kroz silu, ali o tome pišu i stotine drugih pisaca. Ono što je mene interesovalo je, ne kako jedna sila manipuliše građaninom, već koliko se njemu to dopada, koliko jedan građanin dopušta da bude manipulisan od strane sile i koliko doprinosi sopstvenom uništenju. Kako on pomaže sili da ga manipuliše. To su teme koje se često ponavljaju u onome što sam napisao.

Mislim da je moje pisanje bilo neovisno o tome da li sam bio ovde ili tamo. Rekao sam da sam ja i ovde mogao da pišem sve što sam hteo, ali sam ujedno morao da računam sa tim, da to neće doći do češke publike. Ovde su moji komadi sa zakašnjenjem igrani. Ali naravno, svako od nas ima različite prioritete. Moj je, ne da pišem da bih pisao i da bih nešto bitno i interesantno ostavio, već je meni moje pisanje celoga života pomagalo da prevaziđem probleme života. U momentu kada pišem, potpuno sam i sav u priči koju pišem, tada ne mislim o sopstvenoj priči i na svoju smrtnost. Zaista je pisanje način da sopstveni život pokušam da preživim.

Kada je čovek odrastao, a to možete biti i sa trideset, ukoliko imate dovoljno iskustva, upoznate puno ljudi, šta god da pišete, to je jedna mešavina fantazije i stvarnosti. Ja sam sa četrdeset godina već bio preživeo dva totalitarna režima. Mislim da praktično nikada nisam na binu postavio neku konkretnu osobu, uglavnom sam pisao o zbiru likova koje poznajem i koji su u mojoj mašti. Uvek je teško pričati o pisanju. Pisanje je jedan proces koji se potpuno iracionalno odvija.

U poslednjih pet godina sam pisao dela za pozorište, sasvim različitih tema. Ono što trenutno pišem su pravi memoari, knjiga o mom životu od detinjstva do danas. Praktično je gotova, ali ne znam kada će izaći, jer je toliko lična. Ima 650 strana.

Da, to je razgovor sa jednim interesantnim čovekom, sa zanimljivom životnom pričom koji sam uradio iz prijateljskih razloga. Za tu knjigu nisam honorisan. Zapravo to i nije prava knjiga, već opis jednog života.

Festival će se ovde održavati. Ja sam u timu koji pravi festival, u njegovom rukovodstvu, ali to nije glavno čime se zanimam, mnogo više se moje kolege time bave. Ovo je već deseta godina održavanja. Pozivamo uvek najbolje od najboljih iz tri zemlje u kojima se govori nemački jezik: Austrije, Švajcarske i Nemačke. Te najbolje želimo da predstavimo praškoj publici. Ovaj put dovodimo Bruna Ganca, koji je u filmu »Propast trećeg rajha« igrao Hitlera. Dolazi Armin Miler Štal, poznati nemački glumac koji radi u Holivudu, zatim »Burg teatar«, pa teatar iz Hanovera, Hamburga, Minhena. Međutim, ono čime sam ja zaista zauzet su predavanja, koja držim po Evropi na različite kulturno-političke teme.

Kada pišem čitam veoma malo i čitam novine, jer kada čovek osam sati razmišlja o jednoj priči teško da može da čita drugu priču. Ali kada ne pišem, onda čitam savremenu češku literaturu. Da bih upoznao konkurenciju, jer to je nova generacija, moram da znam šta pišu.

Ne. Znam da sam naučio da pišem u prvom razredu osnovne škole, ostali đaci su i dalje nešto bitno naučili, a ja sam ostao na tome. Pišem isto kao i pre šezdeset godina. To bi bilo kao da me pitate kako ja volim, čovek to ne može da opiše. To je manje tehnički proces i više ima veze sa onim šta su čovek i njegova ličnost, sa emocijama, strahovima, snagom i željama.

Srećan sam da je Srbija izašla iz istorijske rupe. Najmanje od svega, ja sam nacionalista, rado sam Čeh, ali kada me neko pita kažem da sam Pražanin jer su u Pragu Česi, Nemci i Jevreji živeli zajedno i velika češka kultura jeste mešavina ove tri kulture. Još 1991. godine sam doživeo kao nešto sablasno, kada sam se našao u jednoj diskusiji u kojoj su se neki srpski pisci distancirali od hrvatskih i bosanskih pisaca. Znao sam da će to biti jedna tragedija. U momentu kada čovek uzima jezik kao oružje, to ne može imati dobrog kraja. Raduje me, zaista, svaka poruka iz Beograda i Srbije u kojoj čovek zbacuje teški teret rata i loše priče iznese na videlo. To i mi Česi moramo da uradimo. Nakon rata smo imali jednu lošu istoriju sa Nemcima koji su živeli na teritoriji Čehoslovačke. Bez priče o sopstvenim problemima, nema ni budućnosti. Ko ne ide u činjenice prošlosti, ne može da ide ni u budućnost.

Lepe uspomene me vezuju za Prag, u kome sam bio od 1983. do 1988. godine. Studirajući u Pragu i družeći se sa tamošnjim disidentima stekao sam mnogo meni dragih prijatelja kao što su Jan Grosman, Vaclav Havel, Jirži Dinsbir, Irena Venigova, Dušan Karpatski i mnogi drugi.

Kada su ruske trupe ušle u Čehoslovačku i okupilare je, tog 21. avgusta 1968. godine, građani su zamoljeni da ne pružaju otpor Rusima, jer je ljudski život neprocenjiv. Na toj ideji, jedan od najvećih reditelja Češke XX veka i neformalni profesor Vaclava Havela, Jan Grosman, koji mi je na moju sreću bio prijatelj, režirajući i radeći adaptaciju “Dobrog vojnika Švejka” Jaroslava Hašeka, nacionalnog dela češke kulture, završio je replikom “Ne ubijajte volovi, ovde su ljudi”. U toj zapadnoslovenskoj kulturi i danas je život božji dar, što se sukobljava sa navikama naših prostora.

Godina ‘69 je još uvek bila liberalna, već 1970. godine je počela da deluje gvozdena ruka komunističke partije Sovjetskog Saveza i samim tim je došlo do početka ozbiljnije pobune u Čehoslovačkoj. Kohout je u tom periodu bio veoma aktivan. Postojala je ekipa intelektualaca predvođena filozofom Patočkom, koji je oformio jednu vrstu privatnog univerziteta u Pragu u kome su bili Havel, njemu su redovne studije bile zabranjene, zatim Grosman, Edvard Šorm, Jirži Dinsbir, koji je posle »plišane revolucije« bio ministar inostranih poslova, Kundera, Kohout, Škvorecki. Havel je tada bio dekorater pozorišta “Na Zabradli”. On potiče iz porodice koja je bila vlasnik “Barandova”, čuvenog filmskog studija i kongresne i koncertne sale “Lucerna” na Vaclavskim namestima. Kundera je predavao na Filmskoj Akademiji i sa svojom suprugom je napustio Čehoslovačku. Živi i danas u Parizu, napisao je najbolja dela o životu češkog društva. Kada sam pitao Grosmana kako izgleda Kundera, rekao mi je da je imao prelepu crnu kovrdžavu kosu, a da je nakon kratkog perioda osedeo. Živeo je u jednoj ulici, koja se zove Bartolomejska, u kojoj su, sem dve zgrade, sve ostale bile policijske. Oni su svi prošli kroz jednu vrstu pakla, kao intelektualci koji su se borili za slobodu svog naroda i kao ljudi sa izraženom građanskom hrabrošću. Čitava ta literatura je borba za prava čoveka i to pozorište koje su pravili zajedno Havel i Kohout, bavi se krizom identiteta. Stvorili su dela velike umetničke vrednosti, sa društvenim značajem o kome najbolje govori podatak da su neretko ljudi u kafanama razgovarali replikama iz Havelovih drama koje nisu igrane. Dakle, veoma je bitna društvena klima iz koje je Kohout morao da ode i u koju se potom vratio.

Godine 1977. osnovana je “Povelja 77”, čuvena “Karta” kako su je zvali. Većina onih koji su potpisali povelju bili su na dugogodišnjim robijama, Havelelov robijaški staž je među najdužim.

Ja sam se Kohoutom bavio pre mnogo, mnogo godina kada sam preveo njegovu dramu “Cijanid u pet”. Tu istu dramu sam režirao u “Narodnom pozorištu” i ona se i dan danas igra, već osam godina sa velikim uspehom. To je pisac koji je i pre ‘77 godine bio utemeljen kao ozbiljan dramski pisac i verovatno uz Vaclava Havela najbolji dramski pisac u Češkoj. U “Narodnom pozorištu” smo 1984. godine izvodili “Atest” na ”Krugu 101”, dve jednočinke. “Protest” je bio Havelov, a “Atest” Kohoutov. To govori o jednoj ideološkoj i književnoj srodnosti i prijateljstvu između Kohouta i Havela.

Reč je o piscu, scenaristi čije delo, po mom osećanju, pripada jednoj trajnijoj vrednosti, ne samo češke kulture, nego uopšte evropske kulture i drame. Od njegovih komada kod nas je prevedena i jedna drama na Radio Beogradu “Rat na trećem spratu”. On je pisac ironije i jedno od najboljih dela, ako ne i najbolja drama Kohouta je drama “Marija se bori sa anđelima”, izvedena u “Ateljeu 212” pre dvadeset godina, sa zaista ogromnim uspehom. Tadašnje društvene prilike u Jugoslaviji i Beogradu bile su naklonjene praškim disidentima na jednoj strani, a na drugoj, reč je o dramskoj literaturi koja korespondira na ovim prostorima. Kohout je ostvario veoma široko polje kulturnog dejstva kao evropski pisac, koji se mimo političkih razloga igrao ne samo u tadašnjoj Jugoslaviji, već i danas ima potpuno utemeljenje u društvenoj zbilji. On je jedan od mojih omiljenih evropskih pisaca, pisac dobre dramaturgije i promišljenih tema.

Kohout je pisac koji nema proizvoljnosti, on nije pisac koji pravi bilo koju vrstu efekta, on je pisac koji se tim poslom bavi veoma ozbiljno i veoma dobro. Kohout uvek za svoje junake nađe i opravdanje, kod njega nema crno belih boja, tu je bezbroj nijansi sa kojima on na najbolji mogući način zna da ono što bi možda i bio veliki zločin, opravda.

Kohout kao ozbiljan pisac zna veoma dobro da vodi publiku tamo gde treba. Ubeđen sam da publika voli njegove drame i reč je o najvećoj tajni pozorišne literature, a to je da je ona negde između populističkog i umetničkog. Kohout nije pisac koji se dodvorava publici, ali on priča svoju priču koja je komunikativna i koja se tiče ljudi. To nisu najobičnije ljudske sudbine koje možemo sresti svugde. Mislim da je on pisac koji je sklon praštanju, zato i završava dramu „Cijanid u pet“ replikom: “Neka vam je Bog u pomoći”. Dakle, ljudi koji su prošli kroz tu vrstu pakla ’70-tih godina u Češkoj i u istočnim zemljama, davno su raskrstili sa mržnjom. Havel je jednom rekao da jedino više od komunista mrzi antikomuniste. Mislim da je Kohout čovek koji prašta i ume da opravda sve manjkavosti, ali isto tako zna da čitaocu ili potencijalnom gledaocu pokaže na kojoj je on strani. Dakle on kritikuje, ali zna da su ljudi takvi kakvi jesu i da čovek očigledno nije najbolja božija tvorevina.

PRESTUP broj 23

Ida Labudović