KNEZ KARL SCHWARZENBERG

Ida Labudović

Naviknuti da se perspektiva pred nama ruši i pretvara u gomili haotičnih slika koje se bučno smenjuju, ne verujemo u moć onih koji mogu da prekinu krug agresije, promašaja i straha. Njihove ljudske namere mogu da budu pogrešno protumačene ili iz lične koristi olako odbijene. Potrebni su nam razum i volja koji će nas motivisati da prihvatimo savremene tokove oko nas.

Knez Karl VII od Švarcenberga ima pojavu i ličnost koja se izdvaja. Od onih je posebnih ljudi čija se distanciranost ne doživljava kao odbojnost, već kao prostor u kome je pružena mogućnost da se prihvate njegovi komentari, srdačnost, mišljenje, pravac i spontan i iskren smeh kojim oplemeni provokativna pitanja. Pogled, pokreti, glas i miris duvana iz njegove lule pripadaju džentlmenu sa starinskim manirima i avangardnim idejama. Poznat je u Beču, Pragu i Evropi kao borac za ljudska prava i mecena. Potomak je kneževske porodice i feldmaršala Švarcenberga, komandanta austrijskog korpusa u Napoleonovim ratovima.

Šetajući prve prolećne subote Vaclavskim trgom u Pragu srela sam kneza Švarcenberga, koji se vraćao iz kupovine štampe i upitala ga za razgovor. Odgovorio mi je  na srpskom jeziku, rekavši da zna samo par reči. Kada sam mu pokazala prošli broj “Prestupa”, zastao je kod priče o Suzan Zontag,  napomenuvši da ju je poznavao, da je bila izuzetna. Granice su zaista sve bliže, a krug poznanstava sve širi. Kneževo poznavanje Srbije i našeg života nije malo, njegovo je interesovanje začeto u detinjstvu koje je proveo u zamku “Orlik”, nastavilo se  zalaganjem protiv rata u bivšoj Jugoslaviji koje mu je donelo razočarenje i traje i danas nadom da će Srbija postati  deo “evropske porodice” i otvorenom naklonjenošću i osećajem za Srbiju. 

Rođeni ste u Pragu i veći deo života proveli u Beču. Pogled sa Vaše barokne palate u centru Beča obuhvata spomenik Crvenoj Armiji i par metara dalje spomenik Vašem pretku Karlu od  Švarcenberga. Kako je živeti dva identiteta?

Nalazimo se u centralnoj Evropi gde su naše sudbine i istorije toliko međusobno povezane da ih ne možete razdvojiti. Moja je porodica vekovima bila aktivna kako u Češkoj tako i u Austriji pa se mi osećamo kod kuće i ovde i tamo. Rođen sam u Pragu, kada su komunisti preuzeli vlast 1948. godine otišli smo za Austriju, gde sam živeo 41 godinu, zatim sam se vratio ovde. Vidite, ja nemam problem dvojnog identiteta. Prag je udaljen od Beča isto koliko Beč od Salcburga, nekoga ko je iz Salcburga došao da živi u Beč ne pitate o dvojnom identitetu. Zašto to pitate mene?

Ipak, postoje dva sasvim različita jezika i dve slične, ali ne iste kulture.

To je ista viševekovna kultura. Kada pogledate trenutno ove dve zemlje, imate dva mesta gde u isto vreme imate dve političke partije koje čine samoubistvo. Vidite iste karaktere i iste kulture. Istina da je nemački germanski, a češki slovenski jezik, ali oni ipak imaju puno zajedničkog i nisu podvojene ličnosti. Inače, pomenuli ste spomenik ispred Švarcenberg palate u Beču, znate da je feldmaršal Švarcenberg kome je taj spomenik podignut, pomenut u velikom literarnom delu Petra Petrovića Njegoša. Kada sam pre više od četvrt veka bio u Beogradu u poseti kod Milovana Đilasa, on mi je citirao taj deo koji se odnosi na mog pretka. Pre tridesetak godina Beograd je bio liberalan grad i veoma sam ga zavoleo. Dopadalo mi se i da putujem po zemlji.

Kako ste pratili šta se događa u tadašnjoj Čehoslovačkoj dok ste živeli u Beču, naročito kakav je Vaš emotivan odnos bio prema zemlji, ekonomski nije bio moguć?

Pedesetih godina je moguće bilo pratiti preko novina šta se događa, ali sam od sedamdesetih često počeo da dolazim u Prag i naravno, pratio sam vesti, imao sam informacije od ljudi koji bi došli da me posete. Čitao sam razne knjige, pratio članke i pokušavao da tako budem u toku.

Štitili ste češke disidente i pomagali ih materijalno, omogućili im da koriste Vaš arhiv.

Taj arhiv, iako uz moju pomoć, osnovao je dr Prečan i sadrži publikacije iz Čehoslovačke, literaturu i naučne radove koje smo hteli da sačuvamo. Arhiv se nalazio u zamku Švarcenberg, ali je sada prebačen u Prag. Disidenti su fascinantni i interesantni ljudi, ali nije ih bilo samo iz Češke. Kako sam tada bio predsednik Helsinške federacije za ljudska prava boravio sam osim u Čehoslovačkoj i u Mađarskoj, Sovjetskom Savezu, Poljskoj i naravno u Jugoslaviji. Bio sam na Kosovu kada su tamo počeli problemi. Viđao sam se sa ljudima i razgovarao sa obe strane. Vratio sam se u Beograd na konferenciju za štampu, niko mi tada, krajem osamdesetih godina, nije verovao da će takva politika dovesti do sloma Jugoslavije i verovatno do krvoprolića koje je postalo mnogo veće nego što sam predpostavio. Pokušao sam da informišem i upozorim razne ljude, ali to nije ništa pomoglo. Sutradan sam bio užasno napadnut u »Borbi« i sa svih strana, kako austrijski feudalac mrzi Srbiju, ne znajući da ja volim Srbiju. Korektno je navode prenela jedino Makedonska televizija i nedeljnik »Danas«, koji je izlazio u Zagrebu. Zatim sam dobio poziv od strane predsednika, kod koga sam otišao na sastanak  i tom prilikom mi je čitav sat postavljao pitanja. On nije ništa rekao, što je bilo sasvim razumljivo, znao je da ja znam da on zna i tada sam opet potvrdio da će ishod takve politike biti veoma tragičan. Predsednik je bio današnji predsednik Slovenije, gospodin Drnovšek. Bilo je to jedno od najvećih razočarenja u mom životu, pokušao sam da upozorim, ali baš niko mi nije verovao. Nije bilo obavezno da se sve ovo dogodi, ali to je život.

Kakav je za Vas bio povratak u Češku Republiku?

Predivan, došao sam kući. Ja sam ovde rođen, tu sam živeo i odavde otišao sa jedanaest godina i uvek sam se osećao kod kuće kada bih došao u posetu. To nije bilo ništa drugo nego doći kući.

Kakav je komunistički i antiaristokratski orjentisan  režim bio prema Vama?

Vidite, nekada bih dobio vizu, a nekada ne. Kada sam počeo ovde da dolazim redovno, već sam, da budem iskren, imao određeni položaj u Beču koga su oni bili svesni. Tadašnji je režim bio veoma oprezan prema ljudima za koje su znali da su dobro povezani i poznati izvan zemllje, poznavali su austrijsku vladu i predsednika, nemačku takođe i uopšte evropsku, tako da su znali da ukoliko mi budu stvarali teškoće da će to i njima praviti probleme, da ne bi bilo dobro da mi se dogodi neka nezgoda. Ujedno, nisam kršio zakon, vrlo sam se držao zakona, sem što sam otvoreno govorio. Naravno, pratili su me, jasno mi je bilo da će svako sa kim ovde budem razgovarao biti ispitivan u policiji, ali znajući sve to mogao sam u skladu sa tim i da se ponašam.

Bili ste šef kabineta predsednika Havela, kako ste doživeli 1989. godinu?

Ta je godina sasvim uobičajeno počela u Austriji, bio sam angažovan veoma mnogo u  Helsinškoj federaciji za ljudska prava i često putovao. Stvari su se u Čehoslovačkoj sve brže i brže razvijale. Nakon što je Havel izabran dobio sam ponudu da radim kao šef njegovog kabineta, a znate, kada dobijete ponudu od predsednika države, ne date negativan odgovor, naročito u takvim vremenima. Prirodno, zar ne!?

Vi ste danas Senator, izabrani ste od strane naroda. Kako je to promenilo Vaš život?

Imam više posla. Pored rada u Senatu, dođem ovde u svoj kvart i viđam ljude, razgovaram sa njima, pitam ih za probleme, šta mogu da uradim.

Ono što bi i za moju zemlju bilo interesantno je pitanje tranzicije. Kako se ona ovde brzo odigrala, koje su promene nastale u mentalitetu, ekonomiji i kulturi?

Dosta se brzo odvijala, naravno sa čestim greškama. Mora se imati u vidu da nismo imali puno iskustva. Ne smemo zaboraviti da je poslednja generacija muškaraca i žena koji su maturu položili u slobodi, 1989. godine već bila u penziji. Totalitarni režimi su ovde vladali 50 godina, tako da nije bilo ljudi sa iskustvom na slobodnom tržištu i u slobodi. Isti je problem sa bivšom Jugoslavijom i Srbijom, totalitarni režimi ostavljaju jak pečat. I to ne samo na ljude iz partije i kolaboracioniste, već i neutralne i ljude iz opozicije, niko iz totalitarnog režima nije izašao bez ožiljaka. Pomenuo bih restituciju kao nešto značajno, jer su ljudi odmah počeli da vode računa o svojim kućama, kao i privatizaciju koja je veoma moćna i koja je poglavlje za sebe. Treba učiti iz naših grešaka o tome. Kako smo ušli u Sindikat, promenili smo dosta zakona, ušli u Evropsku uniju što je donelo velike promene i činjenica da je došlo dosta inostranih banaka i industrije u zemlju uticalo je takođe na razvoj. Treba još uvesti promene u pravni sistem, efektivnost policije, veoma u administrativni sistem. Ekonomski razvoj nije uopšte loš, naprotiv, ipak se bojim da će biti potrebne dve generacije da se pedesetogodišnji totalitarni režim izbaci potpuno iz sistema. To je realan pogled.

Šta je bilo sa kulturom, da li su postojale institucije koje su preživele komunistički režim i uspele da mu se odupru kroz vreme?

Naravno, veliki orkestri su opstali, velika pozorišta su postojala kroz vreme. Pogledajte čehoslovački film iz šezdesetih godina koji je zaista bio izuzetan, imali smo interesantne slikare, dela iz literature. Paradoks je što je ponekad određena vrsta presije podsticaj za kulturu. Postoji motivacija kada se za nešto bori, ima dela čije je štampanje bilo mnogo interesantnije tada nego što bi to bilo danas.

Vi ste pravnik, angažovani ste u kulturi, videla sam Vas na Evropskom forumu Alpah u Austriji, zatim na Festivalu pisaca u Pragu, u Enciklopediji Austrije koja je izdata prošle godine piše da ste hotelijer. Molim Vas, recite mi nešto o Vašem zanimanju.

Vidite, ja sam prolazio kroz različite faze u životu. Između 1965. godine i 1989. godine sam vodio računa o posedu u Austriji. Onda je u osamdesetim počelo moje angažovanje oko ljudskih prava, zatim političko angažovanje, onda sam se opet posvetio kompleksu hotela i kuća koje posedujem. Palata Švarcenberg u Beču je najvećim delom hotel, a Orlik zamak koji posećuju turisti. Posedujem i šume oko njega. U Štajerskoj imamo imanja koja pripadaju porodici. Sada sam posvećen svom sinu i veoma upućen na Senat, nadajući se da mogu nešto korisno da uradim. Skoro svakih deset godina moj se život menjao.

Šta danas znači biti aristokrata, koliko se i na koji način taj pojam promenio?

To nije nešto o čemu mnogo razmišljam. Ja jesam jedan, tako sam rođen, odrastao sam u tome, to je deo mene kao što ste rođeni Čeh, Austrijanac, Srbin, Jevrejin, Rom ili šta drugo. To za mene nije nikada bio problem, to je svakako nešto što u društvu čini položaj, nešto što je značajno, to je sada već stvar prošlosti, ali naravno ja tome pripadam, ja to ne poričem.

Izdavač ste nedeljnih novina »Respekt«, koje imaju dobar imidž kod čitalaca.

Hvala Vam. Da, on zaista ima imidž, njegova je prednost što je vrlo nezavistan i ima svoj stil, ali najbitnije je da je on nezavistan. Kritični smo prema nedostacima ove zemlje, političara i politike i trudimo se da ljude nateramo da malo misle.

»Mladi orao na Vltavi«, zamak optočen prirodom, građen u stilu klasicizma nalazi se na visokoj steni koja izranja iz reke. Kakva su Vaša sećanja na vreme dok ste živeli u zamku »Orlik«?

Tamo sam živeo kao dečak. To je bilo potpuno drugo vreme. Svet se za 60 godina puno promenio. U Orliku smo bili do 1942, onda smo proterani, mom ocu nije bilo dozvoljeno da tamo više živi, Nemci su postavili svoju administraciju i nije mu bilo više dozvoljeno da se vrati u Orlik niti u kuću u Pragu. Živeli smo u blizini Orlika do kraja rata, pa onda još tri godine u Orliku. Bio je to sasvim drugačiji život, u zamku sa velikim posedom, na selu u predratnoj Češkoj. Zaista, bilo je to lepo detinjstvo, sa mojim divnim roditeljima koji su oboje bili veoma interesantne ličnosti. To je obogatilo moje detinjstvo. Kao dete moje je interesovanje bilo usmereno isključivo prema konjima, a moj san da postanem konjanik, ali toga sam brzo morao da se odreknem. Naravno, moj je otac bio protiv toga smatrajući da treba da rastem na tradicionalan način u zamku, ali moj najveći interes bili su konji. U Orliku smo imali i mali muzej u kome su bile gusle od mog pradede, koji je putovao po vašoj zemlji pre jednog stoleća. Sećam se da mi je otac objašnjavao šta su guslari, da su išli po zemlji u prošlosti i prenosili narodna predanja. To je prvo što sam od oca naučio o vašoj zemlji, to mi je kao dečaku bilo impresivno i to i dalje pamtim. 

Veoma se mnogo nadam i veoma je bitno da Srbija što je pre moguće postane punopravan član evropske porodice i da će se teškoće, za koje mi je sasvim jasno da postoje, prevazići i nadam se da ću kada opet dođem u Beograd moći da obiđem zemlju u kojoj ću videti napredak. Srbija je srce Balkana i neophodno je da dođe što pre. To je dobro za Srbiju ali i za ostatak Evrope takođe, naročito za susedne zemlje. Najveći deo posla mora biti obavljen u samoj Srbiji, niko umesto vas to neće uraditi. Nadam se da će pojedine zemlje savladati predrasude koje imaju prema Srbiji, a jasno je da ih imaju, kao i da će razumeti surovu srpsku istoriju. I bio bih veoma srećan da, umesto što je osuđuju, pokušaju da je razumeju

Schwarzenberg je ime češke plemićke loze koja vodi poreklo iz Bavarske (Nemačka) i prvi put se pominje u XII veku. Ime potiče od tvrđave Švarcenberg, koju je familija stekla u XV veku. U isto vreme su već posedovali nekoliko dvorova u Češkoj. Narednog veka su promovisani u grofove, a u drugoj polovini XVII veka u knezove i u to vreme se naselili u Češkoj. Članovi su uglavnom bili vojnici, crkveni velikodostojnici, preduzetnici i kolekcionari. Porodična istorija datira iz 1155. godine, a prvi od predaka koji je poneo ovo ime je bio Erkinger von Seinsheim. Zamak Švarcenberg u Scheinfeldu u Bavarskoj glavni je zamak ove porodice. Tokom XX veka porodica se podelila na dve grane. Posedi u Češkoj su oduzeti najpre od strane nacionalsocialista, a zatim nacionalizovani od strane komunista.  Usvajanjem Karla VII od Švarcenberga obe porodične grane su se ponovo ujedinile. Porodica Švarcenberg spada među najbogatije austrijske porodice i ima posede u najvećem delu južne Češke. Tokom vremena ova je nemačka porodica srasla sa češkim okruženjem, bili su uspešni u vođenju gazdinstava, modernizovali privredu i industriju i bili poznate vojskovođe.

Godine 1948. porodična imovina u Češkoj je konfiskovana i porodica odlazi za Austriju.

Objavljeno u listu PRESTUP, broj  21