TATJANA CVEJIN

DANILO KIŠ ili detinjstvo Andreas Sam-a

Subotica 22.februar 1935.  – 15.oktobar 1989. Pariz

... jedan visoki stari mladić, očešljan kao oblak, vidovit kao mudrac, bezazlen kao dete, hrabar kao mladi orao i pisac kao što se diše...

«Vi biste hteli, gospodo, da vam pokažem svoju rodnu kuću?  Ali moja se majka porodila u bolnici u Fijumi, i ta bolnica je već srušena. Nećete uspeti da stavite ploču na moj dom, jer je i on valjda srušen. Ili biste morali staviti tri-četiri ploče sa mojim imenom u raznim gradovima i raznim državama, ali ni tu vam ne bih mogao pomoći, jer ne znam koja je bila moja kuća, ne sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam jeziku govorio...»

Andreas Sam, njegov otac Eduard Sam, njegova majka Marija Sam, njegova sestra  Ana Sam, uspomene ili sećanje na detinsjtvo i svih ranih jada odrastanja jeste Danilo Kiš. Između ulice divljih kestenova, Pogroma ili Livada, u jesen i Konja – Čovek koji je dolazio izdaleka. Učinio mi se poznat. Rođeni smo u istom gradu, ali ne u isto vreme. «Na mom uzglavlju izrasla jabuka. Jedno kvrgavo, povijeno stablo bez ploda. Soba mog detinjstva pretvorila se u leju sa lukom, a na mestu gde je stajala singerica moje majke – bokor ruža..» - zapisao je Andreas Sam ili Danilo Kiš. Prezime Sam ili Kiš što bi u prevodu moglo da znači mali i sam, kao jedan od najznačajnih pisaca svih vremena «koje sam hteo da preskočim jednim lirskim skokom unapred», u svojoj devetoj godini imao je harfu. «Ona se sastojala od električne drvene bandere i šest pari žica vezanih za porcelanske izolatore nalik na rasparen komplet za čaj...»

Detinjstvo, dečaštvo, odrastanje i spektar duginih boja koji nas između početka i beskraja zadržava. To je ta veza između čitaoca i pisca, između stvaraoca i knjige, između prošlog i budućeg. O vremenu prošlom, o svetu tog vremena,nasuprot patnji prošlosti, izmišljeno buduće vreme, budući događaj putem posrednika ili u potrazi za detinsjtvom koje ne napušta, Sam – u potrazi za korenom.

«Mislim da je tatina greška bila napravljena time što sam za razlog izostanka upisao u tu kontrolnu knjižicu, po savetu svoje majke, nešto što mi se nije činilo dovoljno ubedljivim, neku bolest, magareći kašalj, boginje ili slično, a meni se više svidela gola-golcata istina. (stvar koju sam, barem u književnosti, i do dana današnjeg sačuvao)» - autobiografska fikcija ili zabeleška Andreasa Sam-a koja se pamti. Svima nama koji u traganju za ulicom divljih kestenova u zajedničkom rodnom gradu, Subotici  prolazimo kroz park pored statue Danila Kiša i prisećamo se pročitanog,  sa pogledom između knjižare i biblioteke opisani prizor ruža, slobodan saobraćaj preko vremenskih granica, duševni mehanizam dečaka, glavnog junaka Ranih jada osećamo. Svojim maštarijama ili nepouzdanim pamćenjem iz sveta detinjstva: dečak prepoznaje sebe u strujanju očeve sudbine, imena i datume, tragove ... uvek nedostajuće godišnje doba odrastanja.

S jeseni, kada počnu vetrovi i kada divlji kestenovi iskaču iz svoje dlakave ljušture što bi u prevodu moglo da znači da je to vreme između dečaka i dečaštva ili između dva sveta nastajanja i nestajanja  učimo o muzičkoj kompoziciji plemenitih mirisa, tajni prolaza stvarnosti,  detinjstvu, kući u kojima je Sam živeo i radio.

Između literarnog, biografskog i autobiografskog jesu rani jadi i jeste detinjstvo koje poput krika ili vapaja vodenog boga ili pak urlika  između tihe tuge i radosti savremenog čoveka traje. Traje i detinjstvo i ne zaustavlja se. Traje i Danilo Kiš između Beograda, Pariza, Subotice. Možda i nije važno u kojoj je kući rođen, u kojim je kućama živeo...

«Moje detinjstvo obeleženo je strahom i stidom, vezanim za jevrejstvo. Još kao dete pitao sam se – ko smo mi i zašto je na nas palo prokletstvo?» ... zapisao je. «Uvek sam se vraćao iskustvu svog sna iz svoje biblijske literature ...»

DANILO KIŠ

EOLSKA HARFA

Harfa je instrument koji više od bilo kojeg drugog instrumenta sjedinjuje u sebi srednjovekovnu formulu lepog (perfectio prima); da bude dakle lepa na oko, što će reći napravljena po pravilima formalne harmonije; ali, iznad svega, da bude prilagođena svojoj osnovnoj svrsi: da daje prijatan zvuk.

U svojoj desetoj godini imao sam harfu. Ona se sastojala od električne drvene bandere i šest pari žica vezanih za porcelanske izolatore nalik na rasparen komplet za čaj. (Jedan sam izolator okrnjio praćkom, pre nego što sam otkrio, u okviru mog eolskog instrumenta, muzičku funkciju tog kompleta od kineskog porcelana.)

Kako je ovim opisan sistem za štimovanje, mogu preći na ostale delove.

Da bi se, dakle, dobila solska harfa, potrebno je još (pored pomenutih porculanskih dugmadi za štimovanje žica) imati najmanje dve električne bandere od običnog nakatranisanog jelovog stabla. Idealna razdaljina između stabala iznosi pedeset metara. Bandera treba da bude dugo izložena (od 5 do 10 godina najmanje) naizmeničnom uticaju kiša, mraza i sunčane žege, tako da se, pod naglim promenama temperature (između +36°C i -22°C) drvo raspukne, uzduž. A raspuknuće se, kao žalosno srce, kad shvati da je konačno i neopozivo prestalo biti stablo, drvo, zelen-bor, i da je, konačno i neopozivo, postalo električna bandera.

Tada, kao ranjeno, napuklo stablo shvati da je zauvek tu ukopano do kolena i iznad kolena, i da mu, dakle, nema bekstva, tada mu ne ostaje ništa drugo nego da gleda u daljinu, ka šumama koje mu mašu glavom.

I da shvati da su mu najbliži prijatelji, prijatelji i drugovi, ona druga dva stabla na nekih pedeset metara od njega, levo i desno; isto tako ojađena i ukopana do kolena u crnu zemlju.

Kada se, dakle, bandere spoje žicama i namesti im se na glavu, umesto zelenih grana, taj kineski komplet za čaj (šest pari prevrnutih šolja iz kojih neće moći piti ni ptice), tada će propevati, tada će početi da sviraju u svoje žice. Treba samo nasloniti uvo na banderu; no to nije više nikakva bandera, to je sad harfa.

Neki neiskusni čitaoci (koji nikad nisu naslanjali uvo na drvenu električnu banderu) pomisliće da je tu sad potreban vetar. Ne. Idealno vreme za takvu harfu je vreli julski dan, kanikule, kada jara treperi u vazduhu a «baba tera kozliće», kad je stablo suvo i zvonko kao da je šuplje.

Umalo da zaboravih: idealno mesto za postavljanje takve harfe jeste uz obronke nekog prastarog druma. Ova o kojoj pričam bila je postavljena uz Poštanski put, izgrađen još u doba kada su Panoniju naseljavali Rimljani. Zahvaljujući toj činjenici, stub harfe, poput antene, hvata zvuke i iz davnina; melodije dopiru iz prošlosti i iz budućnosti.

Jedan komplet žica hvata celu oktavu u molskoj skali i, preko dominante, lako prelazi u dur.

Toliko o samom instrumentu.

Sad se samo treba osvrnuti da se uverite da nema nikog na Carskom drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu. Ukoliko nailaze kola natovarena senom, lucerkom ili žitom, hitro se sakriti u odvodni kanal ispod druma i sačekati da kola prođu.

Jasno vam je; tu je potrebna samoća. A i šta će vam to da pričaju o vama da ste ludi kao vaš otac i da se pitaju što li to naslanjate glavu na električnu banderu. Neko će još pomisliti da ste toliko blesavi da verujete da se u suvoj, napukloj električnoj banderi  roje pčele, pa ste se polakomili na med; neko će možda reći da osluškujete dolazak savezničkih aviona i da o tome izveštavate nekog; a neki mogu ići u svojim fantazijama tako daleko da će pomisliti kako primate neke tajanstvene poruke iz etera.

Zato je (između ostalog) najbolje proveriti da nema nikog na Carskom drumu, nikog u žitu, nikog u karku, nikog na horizontu.

Priznajem, kada bi neko neupućen u muziku naslonio uvo na banderu, zaista bi pomislio da čuje daleko brujanje aviona i odmah bi pobegao s druma i sakrio se u jarak; ili bi potrčao glavom bez obzira da obavesti selo da nailazi eskadrila bombardera. No to je samo prvi (pogrešan) utisak; to je samo pratnja, basovi, u kojoj sluh dečaka prepoznaje zvuk vremena; jer iz dubine vremena i istorije dopiru zvuci kao sa kazara, dalekih zvezda. (Miris istopljene smole tu je samo nadražaj, kao kad se u hramu pale mirišljave trave, sandalovo drvo ili tamjan.)

Evo, dok drži sklopljene oči, evo šta mu peva harfa na uvo: da će uskoro prestati da radi kao sluga kod gospodina Molnara; da se njegov otac neće nikad vratiti; da će napustiti udžericu sa nabijenom zemljom umesto poda; da će dospeti nazad u Crnu Goru kod dede; da će imati nove knjige; da će imati 1500 olovaka, 200 naliv-pera, 5000 knjiga; da će mu majka uskoro umreti; da će sresti devojku koju će večno voleti; da će putovati; da će videti mora i gradove; da će – prodirući u daleku istoriju i u biblijska vremena – istraživati svoje mutno poreklo; da će napisati priču o eolskoj harfi od električnih bandera i žica.