Tugomir-Bruno Brukner, rodjen je u Beogradu 1932 godine, umro u rodnom gradu 2010 godine. U profesionalnom radu, kao dipl. ing. saobracaja, cenjen kao izvanredan strucjak, ostavio je za sobom vredne radove i dao evidentni doprinos na promovisanju vodnih tokova i koriscenju domacih i medjunarodnih reka na razlicitim nivoima. Preciznost, odgovornost i profesionalost su obelezili njegov rad na mestima gde je proveo ceo svoj radni vek, u Jugoslovenskom recnom brodarstvu i Ministarstvu saobraca i veza republike Srbije.
Umetnickim radom poceo je da se bavi 1992 godine, u vreme boravka njegovih sinova u Izraelu. Temu su mu bile uzimane iz starih jevrejskih rukopisa i manuskripti, obradjivane na drvenim plocama, rezbarene a potom oslikane. Radio je na jedinstven nacin, koristeci svu imaginaciju kojom je raspolagao i koju je materijalizovao na najbolji moguci nacin. Zahvaljujuci prepoznavanju njegove umetnosti, tadasnji direktor Jevrejskog istorijskog muzeja, Milica Mihailovic organizovala mu je prvu izlozbu u Muzeju 1993 godine i na taj nacin ga promovisala i “vinula” medju stvaraoce umetnosti.
Prepoznatljivost lepote njegovih dela se vrlo brzo prosirila, tako da su izlozbe pocele da se nizu onom brzinom kojom je on uspevao dela da stvori. Kuca “Djure Jaksica”, Muzej jevrejske umetnosti u Budimpesti, Galerije u Sarajevu, Zagrebu, Senti, Kikindi, Zrenjaninu, Sokobanju, pa Sinagoga u Novom Sadu, Opstinska kuca u Subotici.
Ucestvovao je na tri Medjunarodne izlozbe minijatura, dve u Gornjem Milanovcu i jedna u Majdanpeku, a dobio je i nagradu Evropske asocijacije za jevrejsku kulturu iz Pariza 2003 godine.
Kad god je imao mogucnosti ucestvovao je sa svojim radovima u humanitarnim akcijama koje je jevrejska zajednica organizovala.
U radu odgovoran, kao umetnik talentovan i zapazen, kao prijatelj pouzdan, u porodici brizan, svojoj zajednici izuzetno privrzen, zivot Tugomira-Bruna Bruknera bio je skup nadarenosti, dobrote, lepote i smernosti, a zavrsio se na isti nacin, dostojanstveno i tiho.
KAPETANU BRUNU
(3.12.2010.)
Vrlo davnih srećnih dana
Sretoh rečnog kapetana,
Dunav mu je kuća bio
Mnogo puta oplovio.
Družismo se pola veka
Bi ljudina od čoveka,
Rastom beše malko nizak
Brodarima svima blizak
Znao Dunava krivine,
Ade, mrtvaje, plićine,
Sprudove i pesak-plaže,
Što selice ptice traže.
Kad pristà uz savski vez,
Uplovi u duborez,
Sad ne dubi talas reke;
Kolor-šare čudne neke.
Ingolštat, Beč preko Pešte,
Do Kladova, Črne Vode
Kapetan nam otplovio...
U nezaborav Bruno ode.
Dragi Bruno, brate mili!
Životni se puti slili
Preko mora do visina
Pozdravi mi Marka sina.
A.M.