HELMUT WIESNER – VOŽNJA ČUNOM

Ida Labudović

Ljudska je priroda takva da stvara i razgrađuje. Uloga pisca je da na to ukaže, a pozorišta da interpretira, vizualizuje, predstavljanjem privuče pažnju čula i ponudi snagu kojom se hrani um. U ljudskom trajanju uvek će biti onih koji poruku prihvataju i onih koji je odbijaju, baš kao i suprotnosti sa početka pasusa. I jedni i drugi će se naći u pozorištu, sedeći u polumraku, a na njih će padati miris, svetla i pokreti sa bine. Bilo zbog priče ili zbog glumaca. Ovaj pozorišni komad okupio je različita bitisanja, želje, ideje, talenat, emocije. Naše se sudbine prepliću sa drugim onoliko koliko smo za to otvoreni.

Pozorišni komad koji je napisao Peter Handke »Vožnja čunom ili scenario za film o ratu«, gostovaće u izvođenu »Gruppe 80« početkom aprila u »Ateljeu 212«. Sunčano pre podne i melanž u kafeu »Rubens« palate Lihtenštajn u Beču, bili su uvod u razgovor sa režiserom predstave Helmutom Viznerom o razlozima zbog kojih je predstavu, koja nije bila prihvaćena od strane bečke publike i kritike prvi put izvedenu u Burg teatru, ponovo režirao, načinu na koji radi sa glumcima provocirajući ih svojom prirodnošću i improvizacijom da oslobode talenat, utiscima iz Beograda.

Dva internacionalna režisera dolaze u jedno mesto centralnog Balkana da bi održali casting za film o ratu. Istrošen enterijer hotela, glasna muzika sa starog kasetofona, izmorene sudbine i prenaglašene emocije ističu očaj u kojoj su se našli zemlja i narod u njoj. Prostor u kome se predstava održava emituje strah, tugu, mržnju, tragediju, strast. Likovi, svi dijalozi među njima i monolozi predstavljaju duh različitih etniciteta, njihov međusobni odnos i stav prema strancima.

Predložila bih da započnemo  razgovor  pričom o »Grupi 80«.

Zajedno sa glumcima sa kojima sam režirao dve predstave koje su u Beču bile veoma uspešne, osnovano je 1980. godine pozorište »Gruppe 80«. Prostor jedne gostionice na periferiji Beča nas je toliko fascinirao da smo prvu predstavu »Talisman« J. Nestroja igrali u njoj, a ne u pozorištu. Predstava je doživela veliki uspeh kod publike i u medijima. Nakon tri godine ukazala se mogućnost da bivši porno kino koji se nalazio u blizini Našmarkta, prvobitno građen kao jugendstil bioskop, renoviramo i od tada smo u tom pozorištu. Najviše smo radili predstave na osnovu tekstova iz austrijske literature, počeli smo sa Nestrojem, za koga u to vreme nije bilo posebnog interesa jer je smatran staromodnim.  Otkrili smo da se u njima nalazi duh Austrije i da je značajno još jednom ih pogledati. Izbegavali smo patinu bidermajer vremena u predstavama i one su takve dobro prihvaćene, tako da smo nastavili sa Grilparcerom, Rajmundom i savremenim austrijskim autorima kao što su Volfgang Bauer i veoma puno Peter Handke. Sa Peterom Handkeom imamo sasvim poseban odnos, on je počasni član Društva »Grupe80«. Njegovu umetnost cenim kao nešto nekonvencionalno, kao onu koja zauzima uvek suprotnu poziciju, u čemu je istrajna i u svom sadržaju ne ponavlja aktuelni trend, što je bitno za pozorište i ima veliku snagu.

Režirali ste i mnoge druge komade koje je napisao Peter Handke, kako ste se odlučili za »Vožnju čunom«?

Skoro uvek na neki način dobijem podstrek od Handkea, sa kojim sam u ličnom kontaktu više od jedne decenije. Predzadnja predstava koju smo radili po Handkeovom tekstu bio je »Kaspar« i to na jedan realističan način u sasvim drugačijoj formi, koja se Handkeu veoma dopala i čime smo kod njega stekli poverenje. Ukoliko se dobro sećam, prvi put je »Vožnja čunom« igrana 2002. godine u Burg Teatru i njome Peter Handke nije bio naročito zadovoljan. Uopšte cela stvar nije dobro funkcionisala, a i politička situacija je bila još uvek zagrejana. Dok sam čitao tekst veoma mi se dopao, pomislio sam da je to veliki komad, takav već duže vreme nismo radili u »Grupi 80«. Bio je to izazov za mene iako nisam tačno znao kako ću ga uopšte savladati i ostvariti. Od početka me je tekst fascinirao i tek sam kroz rad uvideo koliko je on kompaktan, koliko tajni i slojeva sadrži. Najlepša rečenica koju nam je Handke uputio tokom jedne probe na koju je došao, bila je da smo našim izvođenjem povratili kod njega veru u pozorište. Uopšte, i od strane publike, kao i kritike predstava je bila prihvaćena i shvaćena Handkeova poruka. Velika zasluga u tome pripada glumcima iz bivše Jugoslavije, koji su ovu priču prepoznali kao svoju. To mi je potvrdila i Amina Handke, Peterova ćerka, koja je uradila izbor muzike za komad. Retko smo imali takav eho potvrde od strane publike, koja je skoro plakala za vreme izvođenja i takva bliskost je jedna od najfascinantnijih pojava vezanih za ovu predstavu.

            Koji politički značaj komad ima danas?

Kad god se Handke pojavljuje kao kritičar to je dosta teška pozicija, jer kada on ima suprotno mišljanje onda je ono u potpunosti suprotno, ali samo na taj način se i može delovati. Kada smo videli bombardovanje tadašnje Jugoslavije, veliki broj ljudi je odjednom izneo svoje mišjenje, a Handke je iznenada sebe eksponirao i dao jaku izjavu. Mislim da sada ljudi sve više shvataju Handkeovu reakciju i uviđaju opasnost medija, jer su mediji oni koji iniciraju i koji su odgovorni za događaje. Ratovi su ujedno i medijski ratovi jer postoji mašinerija propagande koja se može profesionalno upotrebiti kao što smo videli i u ratu u Iraku: kada su emocije bile gurnute u jednom pravcu, praktično odmah nakon toga počinju velike katastrofe. Kada smo u situaciji kolektivne bespomoćnosti i ljudi se pitaju šta mogu da urade kod ovako komplikovanih stvari, onda je tu pisac čija mislim da je misija da pruži viziju protiv toga. I to je uvek bila najjača strana pisca, da ne postupa kvazi politički korektno, već da jednostavno zauzme sasvim drugu poziciju. Jugoslavija nam je pokazala da gde ima mrtvih ljudi u jednoj kući ima ih i u susednoj što znači da postoji spirala zla, ukoliko ne pokušamo da je zaustavimo. Zato treba da pogledamo u nešto sasvim drugo i pronađemo drugu perspektivu.

            Peter Handke je poznat kao umetnik nemačkog jezika, a Vaša je ideja bila da ovaj komad bude dvojezičan, kako je to funkcionisalo?

Nisam znao kako će to uopšte ići,  moglo je i sasvim loše ispasti. Angažovao sam glumce iz Beograda, koji ni reč nemačkog nisu znali. Pored toga, sam tekst po svojoj konstrukciji nije lak. Ali sve se to pokazalo da nije bilo problem, već je naprotiv dalo posebnu boju i nešto sasvim lično predstavi. Imao sam prevodioca, tako da smo mogli da komuniciramo jedni sa drugima. Zamolio sam da prevodilac čita tekst na nemačkom, a da ga glumac govori na srpskom, to nam se toliko dopalo da smo iskoristili za predstavu. U predstavi je to dobro ispalo, jer je melodija srpskog jezika lepa, a osećaji koji se dožive u pozorištu podjednako su važni koliko i razumeti jezik u predstavi. Sa simultanim prevođenjem ispalo je mnogo bliže nego da je glumac pokušao izvođenjem. Moram reći da nikada do sada nisam iskusio bilo koju predstavu koja je bila toliko bez konflikata kao ova, svako je bio fokusiran samo na rad i bilo je fantastično kako su dve grupe glumaca radile zajedno i na kraju sasvim dirljivo da se glumica iz Austrije, koja u predstavi glumi strankinju, udala za glumca iz Srbije.

Bili ste u Srbiji i u Beogradu, koje ji je Vaš odnos prema zemlji i kako ste se u njoj osećali?

Vrlo je čudno, ali ja nisam imao nikakav odnos sa Srbijom. Moje prvo putovanje sa 20 godina bilo je ka Grčkoj. Tada sam spačekom vozio kroz Jugoslaviju i prenoćio u Beogradu na otvorenom. Prošao sam i kroz Skoplje koje je bilo pogođeno zemljotresom. Pamtim slike sa tog putovanja koje više nisam ponovio. Bilo je jasno i to mi je Peter Handke savetovao, da obavezno moram odputovati za Srbiju, ali ne samo u Beograd već da obiđem i sela. Proveo sam nedelju dana u Beogradu, ljudi koje sam prvi put sreo i upoznao su na mene ostavili izrazito jak utisak svojom otvorenošću. Ono što me je fasciniralo je ta ambivalentnost, sa jedne strane očaj i haos, a sa druge izuzetna snaga i radost života i to je najjači utisak koji sam stekao za nedelju dana u Beogradu.

Da li naslov predstave »Vožnja čunom« predstavlja nešto simbolično?

Peter Handke mi je rekao da oko 60km severno od Beograda postoji mesto koje se zove Sirmium - Sremska Mitrovica, sa ostacima  rimskog staništa. Ispred Muzeja u Sremskoj Mitrovici se nalazi veliki čun koji je pronađen prošlog veka i koji je na Handkea ostavio jak utisak. Za Handkea  taj čun predstavlja sliku zajedništva, to je naravno jedna priča u sferi fantastike, ali predstavlja lepu sliku u kojoj svi opet možemo sesti u čun i voziti se niz reku u drugu budućnost.

Premijera je u Beogradu planirana 05. aprila, koja su Vaša očekivanja?

Kada sam bio u Beogradu bilo mi je i tada jasno da bi bilo lepo da predstava gostuje, pokušao sam i kontakte da napravim, ali još niko nije celu stvar za ozbiljno uzimao, tako da me je veoma obradovalo kada je grad Beč inicirao ovo gostovanje kao gest solidarnosti sa Beogradom. Mi smo pozvani da gostujemo sa predstavom i to mi se veoma dopalo i sa zvanične strane, jer iznenada shvatam koliko je značajno da austrijski teatar gostuje sa ovom predstavom koja u Beogradu još nije izvedena i veoma sam zainteresovan kako će biti prihvaćena u Beogradu, gde su ljudi direktno iskusili ono o čemu ona govori. Ovaj komad je puno uradio u Austriji jer odjednom ljudi imaju drugu sliku o Srbiji. Postoje klišei i čovek može imati averziju prema Srbiji, ali najednom neko otvori potpuno drugi prozor i moguće je da ova predstava daje drugu dimenziju u razmišljanjima nekih ljudi, što i jeste zadatak pozorišta. Bilo je velikih diskusija i uzbudljivo i među samim glumcima iz Srbije, Bosne, Hrvatske, sa Kosova koji nisu imali isto mišljenje,  a i ja sam sam morao da preispitam neke svoje klišee.

Vi ste režiser i glumac, da li je to prednost u poslu?

Imam tri profesije, veoma mlad počeo sam kao glumac u pozorištu i u tome sam uživao, zatim sam se deset godina bavio socijalnim radom. U pozorištu sam primetio da me glumci slušaju kada im nešto kažem, tako da sam pokušao da režiram. Ono što mi se u tome dopalo je da čovek na sva pitanja ima odgovor, čitati tekst i pokušavati da se transportuje sopstvena fantazija. Glumac radi u granicama koncepta režisera i ono što režiser traži on ispunjava. Sa druge strane, glumac ima prednost da se usredsredi samo na ulogu. Za mene je fascinantan put u tekst i ono šta se u njemu može videti, to iskustvo je moguće da doživi režiser. Neki put sam na probama glumio, naročito glumcima iz bivše Jugoslavije, jer je to bio najbolji način da se iskažem i veoma sam bio dirnut kada su mi rekli: »nastavi da igraš«. Već na prvim probama me je kod glumaca iz bivše Jugoslavije fasciniralo posebano shvatanje pozorišta. Oni glume osećanjima, u stanju su da osećanja pokažu jednostavno i lako, odjednom je emocija na sceni bila opravdana, što je nešto od čega glumci koji govore nemački jezik imaju veliki strah. Pokazati osećanja je degutantno. Iznenada je na sceni došlo do izliva emocija, iskustvo koje dugo nisam imao u pozorištu.

Gde pronalazite inspiraciju i koji princip u radu imate?

Inspiraciju nalazim svuda: u snovima, u svom detinjstvu, u slikama, kada vidim neke slike pomislim to bi bilo interesantno pokazati u predstavi i to sam i radio, ili na ulici, u kafeu kada doživim neka iskustva, tada imam najbolju garanciju da nisam žrtva klišea. Diskutovati o nekim pojavama i pokazati ono o čemu ne govoriš, to je osnovni princip pozorišta. Ono što je obično nedozvoljeno, u pozorištu se o tome može govoriti i to je za mene veoma značajno. Kao režiser zainteresovan sam, puštam i otkrivam šta glumac sam u sebi nije još otkrio, trudim se da ga oslobodim i takođe otvorim neke poglede, tako da iznenada može da komunicira sa nečim što je bilo skriveno.  

Šta biste još mogli reći o bečkom umetničkom miljeu?

Za mene je Beč uvek bio magnet, zato što sam ja iz Salcburga, tamo sam rođen. Beč je oslobađajući, otvoren, ali i taj slovenski element koji poseduje, blizu su Češka i Slovačka, zemlje bivše Jugoslavije, Mađarska, ima atmosferu koja je za mene bila veoma značajna. U njemu sam pronašao puno niša koje nisu popunjene trendovima i koje traju decenijama. Našem pozorištu je Beč dao mogućnost da više od dvadeset godina pravimo ono što želimo. Klima u Beču je takva da su glumci obožavani i to vrlo često nije prednost, jer se onda ljudi fokusiraju na privatno u životu glumca i žele da vide glumca u predstavi, mene više interesuju priče koje se predstavama mogu reći. Ali baš to je možda ono što Beč čini ljupkim.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    

Objavljeno u listu Prestup, broj  20