Prica o dvostrukom izlasku

    Oni koji su citali o Sarajevskoj hagadi i njenom dramaticnom spasavanju kada su nemacke trupe i ustaska vlast okupirale Sarajevo 1941. godine, znaju za ime Dervisa M. Korkuta, kustosa Zemaljskog muzeja u tom multietnickom gradu predratne Jugoslavije. Ante Pavelic je izjavio da njegova nova drzava mora da bude ociscena od Jevreja i Srba. “Ni kamen na kamenu nece ostati od onoga sto je njima pripadalo”, izjavio je sef Nezavisne Drzave Hrvatske. U takvoj atmosferi straha i trepeta jedan musliman je nasao za shodno da spase jevrejsku knjigu neprocenjive kulturoloske vrednosti koja se sudbinski nasla u okupiranom bosanskom gradu.

     O Sarajevskoj hagadi i njenom spasavanju dosta je pisano. Cecil Rot, Eugen Verber, Muhamed Karamehmedovic, Svetozar Radojcic, Avram Pinto, Almaz Dautbegovic, Ljubinka Petric, Kelam Bakarsic i drugi, utvrdili su znacaj ovog srednjevekovnog jevrejskog kodeksa i ispricali pricu o njenom spasavanju za vreme Drugog svetskog rata. Ali nedavno, u decembarskom broju Njujorkera, poznatom americkom casopisu, Dzeraldina Bruks je u iscrpnom tekstu pod naslovom Book of Exodus, dvostruko spasavanje u ratnom Sarajevu unela novo svetlo u tamnu sudbinu Devisa Korkuta i njegove porodice.

    Dervis Korkut, rodom iz Travnika, bibliotekar i kustos Zemaljskog muzeja, bio je poznati orijentalista. Studirao je na univerzitetima u Istambulu i na Sorboni. Objavljivao je tekstove o manjinama u Bosni, Jevrejima (Sarajevski Jevreji u godini 1848, Antisemitizam je stran muslimanima u Bosni i Hercegovini) i Albancima. Bio je gospodin,  antifasisticki intelektualac. Njegov brat Besim, arabista, preveo je Koran na srpsko-hrvatski jezik.

    Nemacka armija je 16. aprila 1941. okupirala Sarajevo, a pocetkom sledece godine upao je u Zemaljski muzej general Johan Fortner i od direktora, Joze Petrovica, poznatog hrvatskog arheologa, zahtevao da mu se preda Sarajevska hagada. Ta knjiga je trebalo da bude znacajan eksponat u praskom Jevrejskom kvartu, gde je zamisljeno da se skupi sve sto je moglo da se opljacka u okupiranoj Evropi i da se napravi turisticka atrakcija za arijevske posetioce, pod naslovom Jevrejski grad, karikaturalni muzej jednog istrebljenog naroda. Tu zamisao Adolfa Hitlera sprovodio je Alfred Rozenberg, ministar Istocnih teritorija. Planirano je da zbirka bude osnov nove naucne discipline Judenforschung ohne Juden (Nauka o jevrejstvu bez Jevreja). U nacistickoj estetskoj terminologiji postojali su sprecificni izrazi, kao na primer sifilisticka umetnost, izraz koji je Rozenberg koristio za ekspresionizam. Nacisti su skupili preko trideset hiljada eksponata za tu skarednu ideju, u kojoj bi Sarajevska hagada bila znacajan trofej.

    U takvoj atmosferi okupirane Evrope, Dervis Korkut je resio da, uz saglasnost Joze Petrovi}a, spase Sarajevsku hagadu. Secao se scene unistavanja svitaka Tore na sarajevskim ulicama, pa je hteo da Hagada izbegne slicnu sudbinu.

    Medju istrazivacima dogadjaja oko skrivanja Hagade postoje razne verzije. Jedni tvrde da su se Petrovic i Korkut dogovorili da knjigu sakriju u podrum medju ostale knjige. Drugi pretpostavljaju da ju je Korkut eventualno skrivao van Muzeja.  U svakom slucaju, ona je sacuvana zahvaljujuci kustosovoj i direktorovoj odlucnosti i hrabrosti. Odluke su bile zajednicke, ali akcije iskljucivo Korkutova. Kada je general Fortner trazio direktora Petrovica da mu preda cuvenu knjigu, Korkut je, prevodeci reci svog pretpostavljenog, rekao da je knjigu vec odneo jedan nemacki oficir. General nije dosao u posed Hagade, ali je za svoje postupke u toku rata osudjen i 1947. godine obesen.

    Dobar deo podataka o Korkutu i njegovoj familiji Dzeraldini Bruks je saopstila supruga kustosovog necaka, Hatima Korkut. Ona danas zivi u Arlingtonu, u Sjedinjenim Drzavama. Sluzbenicima Ministarstva spoljnih poslova predaje bosanski jezik. Cela familija je ponosna na Dervisa, njegovo enciklopedijsko obrazovanje i njegovu hrabrost. Objavio je dve knjige: o istoriji i ahitekturi Travnika i o svojim secanjima (1974). Poticao je iz turske porodice koja se u Bosnu doselila u 16. veku.

    Hatima Korkut je pomenula autoru teksta u Njujorkeru da Derviseva zena, Servet, jos uvek zivi u Sarajevu. Imala je tek 16 godina kada se udala 1940. godine. Njena albanska porodica iz Kosovske Mitrovice protivila se da se uda za mnogo starijeg coveka, ali ona je to ipak ucinila. Dzeraldina Bruks ju je posetila. Servet je tvrdila da je Dervis doneo Hagadu kuci. Istog dana je otisao u Visoko, pa u Treskavicu, gde je kod jednog hodze u dzamiji sakrio Hagadu, medju Koranima. Nakon rata je hodza doneo Hagadu Dervisu, a ovaj ju je vratio u Muzej. Servet nije znala da imenuje hodzu. Od Dervisove zene je Bruksova saznala da njihov sin, Munib, zivi u Parizu, gde radi kao inzenjer. Posetila ga je da bi doznala jos neke detalje o porodici Korkut i spasavanju Hagade. Dosla je do jednog potpuno novog i neocekivanog otkrica.

    U aprilu 1942. godine Dervis je jos jednom dosao ranije kuci iz Muzeja. Poveo je sa sobom jednu devojku srednjoskolskog uzrasta. Rekao je zeni da je Jevrejka, da se zove Mira Papo i da su joj roditelji odvedeni u logor. Servet ju je odmah prihvatila. Obukli su je kao muslimanku, nazvali Amira i rekli da je Albanka koju su poslali njeni rodjaci iz Kosovske Mitrovice da im pomaze u kuci. Ona i Mira su se sprijateljile, bile su vrsnjakinje. Posto je u Sarajevu postajalo sve opasnije, Miru su prebacili u Dalmaciju. Kako je pre rata bila u Hasomer Hacairu, kada su se stekli uslovi, ona se pridruzila partizanima.

    Nakon rata Mira se vratila u Sarajevo. Bila je verena za partizanskog oficira Bozidara Bakovica. U junu 1946. na ulici je sretne jedna zena i poce moliti da joj pomogne, jer njenom muzu sude kao saradniku okupatrora. Mira nije prepoznala u zeni Dervisevu suprugu Servet, kod koje se krila za vreme rata nekoliko godina ranije. Dervis Korkut, kao sto se nije uclanio u fasisticke organizacije za vreme rata, nije hteo da udje ni u komunisticku partiju. Bio je antifasista, ali to nije bilo dovoljno za novi rezim i on ga je osudio na visegodisnju robiju koju je izdrzavao u Zenici. Mira je uveravala Servet da ce svedociti u korist Dervisa, ali se nije pojavila u Sudu.  Kasnije je tvrdila da ju je njen verenik, buduci muz, odgovorio od toga. Rekao je da ona, kao vojno lice, nikako ne sme da se pojavi kao svedok na politicki motivisanom sudjenju. Optuzenik je ionako unapred osudjen i ona mu ne moze pomoci.

    Bakovic je umro dve godine nakok toga. Mira je ostala sa dva maloletna sina, Danielom i Davorom. Nakon demobilizacije, imala je tez`ak period zivota. Iako ube|eni ateista, vremenom se setila svojih jevrejskih korena, slavila je Hanuku i druge praznike. Davor se upoznao sa jednim Izraelcem i rezultat prijateljstva je bio da se 1969. odselio u Izrael i nastanio u kibucu. Majka mu se tri godine kasnije pridruzila. 1978. preselili su se u Jerusalim.

    Tokom alije bosanskih Jevreja 1992. godine, Mira je naisla na neke novine u kojima je pisano o Dervisu Korkutu, coveku koji joj je spasao zivot i koga je ona izdala. Iz clanka je doznala da Korkut nije ubijen, kako je ona mislila, vec je godinama robijao u Zenici i umro prirodnom smrcu nakon izlaska iz zatvora 1969. godine. Davor je iz tog clanka prvi put cuo za ime  Dervis Korkut. Mira Papo je odlucila da napise svoju zivotnu pricu, kako ju je kustos Zemaljskog muzeja spasao za vreme rata i kako je ona propustila da svedoci u njegovu koris nakon rata. Predala je svoju izjavu pod naslovom “Kako me je Dervis Efendi Korkut spasao od sigurne smrti” Jad vasemu. Mira je preminula 1998, godinu dana pre nego sto je Korkut progla{en za Pravednika medju narodima.

    Da je njen muz proglasen za Pravednika, Servet Korkut je doznala dok je boravila u Parizu kod svog sina Muniba. Izraelska ambasada dala joj je certifikat o pocasti i medalju. Dobila je i izvesnu mesecnu pomoc koja se dodeljuje Pravednicima. Servet je ispricala Dzeraldini da je Mira jednom pozvala u Pariz telefonom u nameri da joj objasni svoj postupak. Albanka je umirivala rekavsi da ne veruje da bi njeno svedocenje izmenilo tok sudskog procesa. Bilo je onih koji su svedocili u koris Dervisa, ali to nista nije pomoglo. Dervis Korkut je osudjen na osam godina robije od kojih je odlezao sest.

    Servet, tada zena naronog neprijatelja, ostala je bez posla i stana. Otisla je kod svojih u Kosovsku Mitrovicu sa sinom Munibom i cerkom Abidom.

    U to vreme u Kosovskoj Mitrovici vladao je meningitis. Abida se zarazila i ubrzo umrla. Munib se seca kako je sa majkom odlazio u Zenicu, jednom nedeljno, da posete Dervisa. Put je trajao dva dana, a poseta je bila dozvoljena samo pet minuta.

    Dervis je pusten iz zatvora, ali gradjanska prava mu nikada nisu vracena. Njemu i Serveti rodila se cerka Lamija 1955. godine. Imala je cetrnaest godina kada joj je umro otac. Pamti kako su ljudi govorili o njemu sa postovanjem, da je mnogima  pomagao, savetovao ih. Medjutim, nikada nije pomenuo Miru Papo i kako je spasao sigurne smrti, kao sto ni Mira nije njega pominjala svojoj deci. Za vreme bombardovanja Sarajeva, Lamija je uspela da napusti grad u konvoju sa Jevrejima. Odselila se u Pristinu kod porodice svoga muza Albanca, elektroinzenjera. U martu 1999. za vreme NATO bombardovanja, Servet je bila u poseti svojoj cerci. Lamija i njen muz su danima pokusavali telefonski da se povezu sa rodjacima u Parizu i Svedskoj, da im preko veze pribave vizu za neku zemlju. Sve je bilo uzaludno. Uz tesku muku su se dokopali Makedonije, gde su odseli kod rodjaka u Kumanovu. Opet su pokusavali telefonski da mole rodjake i prijatelje da im pribave dokumenta. U jednom trenutku je Munib dosao na ideju da se obrate jevrejskoj zajednici u Skoplju. Rekao je Lamiji neka tamo kaze da je njihov otac jedan od Pravednika medju narodima, jer je spasao Jevrejku. Na sre}u, imala je fotokopiju certifikata od Jad vasema i pokazala ga nadleznima. Skopska jevrejska zajednica je bila ponosna sto moze da pomogne u nevolji kcerci jednog Pravednika. Za cetiri dana su stigli u Tel Aviv. Posle onog balkanskog uzasa mediteransko bljestavo sunce ucinilo im se nestvarnim.

    Dervis Korkut, musliman, spasao je Jevrejsku Miru, a Lamija, njegova cerka, muslimanka, bila je presrecna kada ih je na aerodromu Ben Gurion docekao Mirin sin, Davor Bakovic.

    Sarajevska Hagada je cudesna knjiga, izuzetak medju hagadama. Ona ne prica samo o Izlasku, Exodusu. Ima i svoj liturgijski deo. Dakle, pored izuzetne estetske vrednosti ilustracija poseduje i moralnu pouku. Tajna njenog puta iz Spanije do Sarajeva treba tek da se istrazi. Ali ona ocigledno ima magicni uticaj na danasnja zbivanja u nasim balkansko-bliskoistocnim prostorima.

Ivan Ninic

19.12.2007

    procitaj jos o Hagadi