Galerija Barbare Guttman predstavlja je Mia Rajner       Barbara Guttman

- 1974 rodjena u Zagrebu

- 1992 gimnazija, Kragujevac

- 1992-95 skola crtanja i slikanja u Sumatovackoj, Beograd

- 1993-95 Visa skola likovnih i primenjenih umetnosti, Beograd

- 1994 Prva nagrada za rezultate postignute tokom studiranja na Visoj skoli
            likovnih i primenjenih umetnosti, Beograd

- 1996 alija

-1996-2000 Bezalel, Akademija likovnih i primenjenih umetnosti, Jerusalim
                      (B.A. of Fine Arts)

- 2000 diplomska izlozba na Bezalelu, Jerusalim

"Zevelologija"

Dok smo gurale teske kartonske kutije u lift jerusalimskog absorpcionog centra 'Bet Kanada' znala sam tacno kako se oseca: protekle godine, secanja i emocije, sve ugurano u pakete, ekonomicno slozeno, do zadnje rupice. Posle kad ce poceti da ih otvara sama u sobi pocece taj nikad dovrsen proces premostavanja daljine, pokusaja povezivanja u jedno proslog i ovog sada. Svaka stvar koju ce izvaditi iz tih kutija postace duplo teza pod bremenom zadatka po kojem mora da stvori neki novi i samo njen svet u toj bezlicnoj sobi izguljenih zidova i oskudnog namestaja. Sve ce dobiti novi i dublji znacaj jer je od tamo, jer je podseca na neki trenutak, na nekoga - ostaci kanapa, postanska marka, privezak za kljuceve. Nista ne sme da se baci jer je postalo proslost koja je odredjuje u ovom novom, nerazumljivom i stranom svetu, koja je brani i uvek omogucuje "beg" u ceznju i secanje.

Vremenom, za razliku od svih nas drugih 'olima', koji se isto tako tesko odlucujemo da bacimo predmete koji nas vezuju za proslost, Brabara, kao student likovne akademije Bezalel, pocinje sve te parcice secanja da vezuje kanapom, da ih boji i pretvara u nesto novo - skulpturu ? mobil ? n-dimenzionalnu sliku ? (sl. 1). U biti je svesna da se radi o djubretu i daje naziv tim novim radovima "zevelologija." (hebr. zevel = djubre). Sve postaje umetnicki materijal: pisma koja joj stizu od kuce, polomljena igracka, stara marama, plasticna casa, mindzusa ciji je par izgubljen. Povezane bojom i kanapom, okacene da se polako vrte u vazduhu sva ta secanja postaju jedno telo koje se posmatra iz trista sezdeset uglova i svaki puta se pojavi kao nova slika. Staro postaje novo, a to novo joj pomaze da se polako adaptira na novu sredinu.

I dalje nastavlja da sakuplja djubre, ali sad to postaje ovdasnje, izraelsko djubre. Moli ljude koje pocinje da upoznava da ne bace prazne konzerve, stare cipele, kutije od cigareta, cetkice za zube, plasticne kasicice…Potreba komuniciranja, potraga i raznolikost novog djubreta otvaraju je prema okolini. Ne mora vise niti da premazuje boju preko uvezanih predmetada jer oni vise ne predstavljaju secanje koje treba da se uvije i cuva kao bebu. Sada crvena, plava i zuta, koje su nekad izazivale potrosacko oko na policama jerusalimskih supermarketa, postaju deo kompozicije i diriguju izbor i kombinaciju predmeta. Uz kanap, to novo izraelsko djubre, vezuju sada delovi donesene i vec istrosene jugoslovenske odece - pocepane carape, stare majice. Ali sada uvezano djubre vise ne visi slobodno u prostoru. Ono je vezano za svakodnevni predmet - stolicu na sklapanje (sl. 2). Ono visi sa nje kao neka njena neocekivana utroba, neki tajni i odjednom otkriven unutrasnji svet te prozaicne, poluotvorene stolice na koju ne moze niti pravo da se sedne. Veza izmedju jednog i drugog sveta, izmedju neocekivanog i poznatog, izmedju djubreta i stolice, ostvarena je uz pomoc bele, skoro raspadnute spavacice Brabarinog dede. Ta spavacica i deda koji ju nekad nosio daju joj identitet, postaju most izmedju dva razlicita dela Barbarinog zivota, onog pre i ovog sada.

Prva poseta kuci nije laka. Vise se nigde ne pripada, ni tu ni tamo. Kao domaci zadatak Barbara dobiva temu 'telo.' Izraslina sa stolice se logicno prebacuje na clanove porodice i komsije, i postaje 'stomak' (sl. 3). Stomak joj je bio blizak jos od detinjstva: kao patronazna sestra majka je cesto donosila kuci price o stomacima, trudnocama i bebama i igre 'mame' su uvek ukljucivale 'stomak' od jastuka i 'porodjaj.'

Ali maja 1998 dok je putovala izmedju Kragujevca, Beograda i Sombora, pojam 'punog stomaka' je imao kod svih sa kojima je pricala i sasvim drugo znacenje - stomak 'pun' nezadovoljstva i nesrece.I tako sad opet jugoslovensko djubre uvezano jugoslovenskim kanapom i okaceno gajtanima za roletne na ramena dragih i poznatih postaje neprijatno opterecenje. Oni ga nose jer ih je ona zamolila da ga nose, ali ga nose sa nelagodnoscu kao neko strano telo koje mora da se izbaci iz vlastitog tela. Nalepnica 'security check' koju su joj nalepili na aerodromu kad je odlazila iz Izraela i koju je sad ona nalepila na 'stomak,' slicno dedinoj spavacici, povezuje dva sveta.

Napokon, poslednji rad iz serije 'zevelologije' postaje 'tekuc.' (sl. 4, 5). Uvezano djubre izgleda da sad 'curi' iz bojlera u slivnik i da ce napokon da nestane. Ali istovremeno ono moze da se vidi i kako izvire iz slivnika kao neka amorfna, sarolika masa i kako se 'penje' ka bojleru. Mogucnost posmatranja u oba smera stvara tenziju i ostavlja sukob odlaska i dolaska otvoren.

Mia Rajner

Mobil 1997 50x15 cm,papir kanap,zica,plastika,drvo,tkanina,vosak,boja

Stolica 1998 metal,plastika,keramika,kanap

Stomak 1998 plastika,kanap, materijal, papir....

Bojler 1998 plastika, kanap, materijal, metal...

detalj >> 

Period izmedju aprila i jula 1999 Barbara je provela u Diseldorfu - rezultat razmene studenata izmedju izraelskog Bezalela i nemackih likovnih akademija. Dugo i detaljno planiran boravak u Evropi bio bi vredan edukativni poduhvat da nije bilo bombardovanja. U vreme dok je sa nevericom pratila desavanja na televiziji i u novinama, u vreme kad je rusenje mostova postalo simbol, kroz prozor studija pruzala joj se sasvim drugacija slika: most preko reke Rajne koji smireno spaja dva dela grada dok njime secu prolaznici. Situacija je bila apsurdna. Osecaj usamljenosti i nepripadanja se smenjivao sa brigom za svoje tamo, sa griznjom savesti sto nije sa njima.

Izbor mosta kao teme zavrsnog rada nametnuo se sam od sebe. Pocela je da ih primecuje, proucava, trazi slike mostova, da ih skicira. U jednoj knjizi nasla je fotografiju mosta u Mostaru sa datumom gradnje i - rusenja. Razumela je da njen most treba da bude drugaciji. To je trebao da bude most kojeg ce moci da zastiti, kojeg ce moci da nosi sa sobom gde god da se nadje. Zato odlazi na buvlju pijacu i kupuje stari kofer koji ce da odredi dimenzije tog svugde nosivog mosta (sl. 1 - 2). I dok Barbara nosi kofer a kofer nosi u sebi most, most krije u sebi nesto jos vrednije: secanje na detinjstvo. U tekuci poliester koji dobiva oblik mosta ona spusta sarene bonbone i lizalice pretvarajuci ga u igracku, nastojeci da spase tu najsladju proslost. Ipak ne moze sasvim da izbegne realnost, i medju slatkise stavlja jednog olovnog vojnika (sl. 3).

Posle, dok putuje, Barbara nosi kofer i drzeci ga zatvorenog, fotografise se u raznim predelima Evrope koje posecuje. Izgleda kao turista, putnik, izbeglica - i niko ko je vidi kako gleda u aparat ne zna sta je u koferu.

Mia Rajner

most 1999  50x25x7.5 cm,  poliester, bonbone, kofer

most 1999 poliester, bonbone, kofer

most 1999 poliester, bonbone, kofer