Kadelburg, Lavoslav

sudija Vrhovnog suda,
predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije
(Vinkovci, 26. VIII 1910 - Beograd, 12. XII 1994)
Otac Tobijas, majka Jolan, rođ. Ernst.
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vinkovcima.
Maturirao je 1929. godine. Tokom školovanja uključio
se u aktivnosti Jevrejskog omladinskog pokreta Herut,
za čijeg je predsednika izabran 1925. Na toj funkciji
ostao je do mature 1929. Za člana Radnog odbora Saveza
jevrejskih omladinskih udruženja izabran je 1928/29.
U Zagrebu je 1929. upisao studije prava. Od 1932. do
1934. bio je predsednik Jevrejskog akademskog potpornog
društva i Menze, u kojoj se polemisalo o različitim
pitanjima vezanim za jevrejstvo, cionizam i savremeno
društvo. Tokom 1931. i 1932. bio je član Upravnog odbora
Jevrejskog akademskog udruženja Judeja. Za člana Radnog
odbora Saveza jevrejskih omladinskih udruženja ponovo
je izabran u Zagrebu 1930. i 1931. Diplomirao je sa
doktoratom 13. marta 1935. i odslušao četiri semestra
na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.
Po završenom fakultetu, zaposlio se kao advokatski
pripravnik u Vršcu. Oženio se Magdom Balog. Bio je
član mesne cionističke organizacije i od 1936. do 1939.
njen predsednik.
Početkom rata zarobljen je prilikom povlačenja sa
italijanske granice gde je sa prekidima bio na vojnoj
vežbi od 1939. Kao jugoslovenski rezervni oficir,
prosleđen je najpre u logor Varburg, a zatim u Osnabrik.
U jesen 1941. uključio se u rad Udruženja pravnika kao
jedne od legalnih organizacija nastalih na osnovu prava
definisanih u Ženevskoj konvenciji. Aktivan u tom
udruženju ostao je do 1943. kada je udruženje zabranjeno.
Od 1943. do oslobođenja bio je član Akcionog komiteta
zarobljenika i Antifašističkog veća jugoslovenskih
ratnih zarobljenika. Iz zarobljeništva je oslobođen 5.
februara 1945.
Tokom rata njegova sestra je izgubila život u Jasenovcu, a
roditelji u Staroj Gradiški. Supruga Magda je stradala
u logoru na Sajmištu, u proleće 1942.
Posle rata vratio se u Vršac, gde se krajem 1945. oženio
Sofijom Matejić sa kojom je dobio kćerku Smiljanu i
sina Zorana. Po povratku iz zarobljeništva napustio
je poziv advokata. Posle kraćeg rada na mestu sekretara
Sreskog narodnog odbora u Vršcu, izabran je za sudiju
Okružnog suda u Pančevu, a godinu dana kasnije
postavljen je za pomoćnika javnog tužioca Autonomne
pokrajine Vojvodine. Nepunih godinu dana kasnije
postao je pomoćnik javnog tužioca NR Srbije. Tri
godine proveo je na mestu pomoćnika ministra za uvoz
i izvoz NR Srbije. Za sudiju Vrhovnog suda NR Srbije
izabran je 1951. Od 1957. bio je pomoćnik sekretara za
opštu upravu Saveznog izvršnog veća. Posle osnivanja
Zavoda za javnu upravu 1959. postavljen je za direktora
zavoda. Profesionalni radni vek završio je na mestu
pomoćnika direktora Saveznog zavoda za socijalno
osiguranje (1964-1966). Od 1950. i više godina posle
penzionisanja učestvovao je u radu Savezne državne
arbitraže kao arbitar jugoslovenske strane u sporovima
sa inostranim partnerima.
Paralelno sa redovnim zaposlenjem, bio je član Uprave
gradskog udruženja pravnika (1949-1960), Zakonodavno-
pravne komisije Skupštine Srbije (1962-1969), Saveta
Saveznog zavoda za javnu upravu (1961-1965), Saveznog
višeg disciplinskog suda (1963-1965), Saveta Saveznog
zavoda za statistiku (1963-1965) i Upravnog odbora
Jugoslovenskog udruženja za upravne nauke i praksu
(1961-1965). Bio je porotnik Vrhovnog privrednog suda
(1969) i potpredsednik Savezne komisije za stipendije
tehničke pomoći (1961-1965).
Za zalaganje i uspehe u radu dva puta je proglašen udarni-
kom (1946, 1947), odlikovan je Ordenom rada II reda (1950)
i Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem (1963).
Po povratku u zemlju 1945, aktivno se uključio u rad
jevrejske zajednice. Izabran je za člana Autonomnog
odbora za pomoć, koji je bio zadužen za pružanje pomoći
povratnicima iz emigracije i zarobljeništva. Pokrenuo
je inicijativu za otvaranje staračkih, studentskih
domova i domova za decu bez roditeljskog staranja.
Izabran je i za predsednika Autonomnog odbora, na kom
mestu je ostao do ukidanja tog tela 1952.
Maja 1946. izabran je za člana Izvršnog odbora SJOJ.
Za mandata Alberta Vajsa na mestu predsednika SJOJ,
vršio je funkciju potpredsednika. Kada je Albert
Vajs preminuo 1964, postao je vršilac dužnosti, a za
predsednika SJOJ izabran je, zvanično, 20. aprila 1965.
Već na prvoj sednici Autonomnog odbora insistirao
je na uspostavljanju veza sa svetskim jevrejskim organi-
zacijama. Sa Albertom Vajsom učestvovao je u radu
II plenuma Svetskog jevrejskog kongresa (jun 1948) u
Montreu, u Švajcarskoj. Na Konferenciji za kulturna
i vaspitna pitanja u Parizu (novembar 1950) sreo se sa
predstavnicima JOINT-a, a zatim je u Londonu ostvario
kontakte sa učesnicima sastanka Svetskog jevrejskog
kongresa.
U periodu Hladnog rata i nemogućnosti kontakata između
jevrejskih organizacija sa Istoka i Zapada, SJOJ je pod
rukovodstvom Lavoslava Kadelburga odigrao ključnu
ulogu u uspostavljanju tih kontakata organizovanjem
više skupova u Beogradu kojima su prisustvovali pred-
stavnici ovih organizacija. Takođe, više puta je
posetio istočnoevropske zemlje i direktno doprineo
razvoju jevrejskih organizacija u njima.
U vreme prekida diplomatskih odnosa Jugoslavije sa
Izraelom zbog Šestodnevnog rata, odbijao je da kao
predsednik SJOJ izda saopštenje u kome se osuđuje
zvanična politika Izraela, i pored političkih priti-
saka da to učini. Prisustvovao je pregovorima Josipa
Broza Tita i dr Nahuma Goldmana u Bugojnu (oktobra
1975).
Lavoslav Kadelburg je biran u vodeća tela svetskih
jevrejskih organizacija. Bio je član Svetske i Evropske
egzekutive Svetskog jevrejskog kongresa (1964-1969),
potpredsednik Svetskog jevrejskog kongresa, član i pot-
predsednik Uprave evropskog saveta za jevrejske opštin-
ske službe, član statutarne komisije Svetskog jevrejskog
kongresa (1970), član Direktorijuma Memorijalne
fondacije za jevrejsku kulturu (1973), član komisije za
raspodelu sredstava Memorijalne fondacije (1974/75),
član Patronažnog odbora Evropske unije studenata
(1987) i član počasnog Međunarodnog odbora za obe-
ležavanje 45-godišnjice ustanka u Varšavskom getu
(1987).
Jedna od važnih tekovina njegovog mandata na mestu
predsednika SJOJ bilo je stavljanje u prvi plan
delatnosti Jevrejskog istorijskog muzeja. Bio je aktivan
i kao član Muzejske komisije.
Posebnu pažnju posvećivao je radu sa omladinom i
predlagao je predstavnike omladine za članove Izvršnog
odbora. Za svog naslednika na mestu predsednika Saveza
jevrejskih opština pripremio je Davida Albaharija.
Objavio je gotovo 250 tekstova u časopisima sa jevrejskom
tematikom, posebno u Jevrejskom pregledu. Izuzetnu
pažnju posvećivao je pisanju članaka povodom jubileja i
nekrologa za istaknute članove jevrejske zajednice. Bio
je član redakcija Jevrejskog kalendara, Zbornika Jevrejskog
istorijskog muzeja 2, Jevrejskog almanaha, Sefardskih
poslovica iz Makedonije i kataloga izložbe Jevreji na
tlu Jugoslavije. Bio je i član žirija Nagradnog konkursa
SJOJ.
Za izuzetno zalaganje u jevrejskoj zajednici, SJOJ mu je
dodelio Megilu zahvalnicu, upisao ga u knjigu Keren
Kajemeta, zasadio mu je gaj, a zatim i šumu u Ben Šemenu
Kadelburg Lavoslav(1983). Na redovnoj sednici JOINT-a, predata mu je
nagrada Maasim Tovim. Dobitnik je i počasne nagrade
JOINT-a (1985), povodom 70-godišnjice osnivanja te
organizacije.
Sa mesta predsednika SJOJ povukao se 1991. i do smrti
1994. bio je počasni predsednik.

LITERATURA: Luci Petrović, Dr Lavoslav Kadelburg,
Spomenica (1910-2010); Umro dr Lavoslav Kadelburg,
Bilten SJOJ, Jevrejski pregled, 1, 1995, 1-2.

FOTOGRAFIJA: Porodični album
M. Radovanović