drugi deo knjige - prvi je ovde 

          BUREGDŽIJE

          Liači Alkalaj – bio je prvi Jevrejin buregdžija poznat kao odličan stručnjak u svom zanatu. Svako jutro u ranu zoru on je prodavao burek sa sirom i mesom (buikos i kizadikas), slane kolače sa sirom, mesom ili paziom spravljeni na jevrejski način. Uvek čisto odeven u beloj dugačkoj kecelji išao je starim Dorćolom i ne nudeći naglas svoju robu stanovnicima staroga Dorćola kako Srbi tako i Jevreji kupovali su od njega njegove specijalitete za doručak. On je morao dnevno pa dva do tri puta da priprema svoje proizvode. Po prirodi veseljak uvek pedantno i čisto odeven, kao pobožan Jevrejin, on subotom i o Jevrejskim praznicima nije radio, i kako je sam kazivao tada se posvećivao molitvama i bogu. Umro je a uskoro posle njega i njegova žena. Njegova brojna porodica, jedan sin oženjen sa celom porodicom i decom, kao i dve njegove udate kćeri, sa celom porodicom i muževima i decom, likvidirani su od nacista 1942. godine.

          Tiu Haku – čika Haku – Isak bio je isto tako čuveni majstor ako ne i stručniji od pokojnog čika Ilije. Isto tako veoma pedantan i čist, on je po nekoliko puta dnevno morao da mesi burek i druge slane kolače, koje je raznosio i prodavao po Dorćolu i po radnjama. Bio je to veoma pošten i pobožan čovek, dobar Jevrejin, dobar kao muž i otac brojne obitelji. On isto tako kao vrlo pobožan čovek nije radio subotom i o Jevrejskim praznicima. Čika Haku i žena mu umrli su skoro pred izbijanje Drugog svetskog rata. Njegova brojna porodica likvidirana je od nacista 1942. godine.

          KAFEDŽIJE I ĆEVABDŽIJE

          U starom Beogradu još pre kraja XIX stoleća bilo je dosta Jevreja kafedžija. Onda je gotovo u svakoj kafani postojao i ćevabdžija. Ćevapčiće i druge mezetluke sa roštilja pripremao je ili kafedžija ili njegova žena, ili je za to bio najmljen ćevabdžija profesionalac. Kod kafedžija Jevreja je postojalo nepisano pravilo da se pijanom gostu koji se zatekao u kafani više ne prodaje piće, a ako je neko od već pijanih gostiju dolazio sa ulice i hteo da udje u kafanu, nije bio primljen.

          Čika Pardo – zvani „Cincar“ otvorio je kafanu na Dorćolu u blizini Dunava i kafana je nosila naziv „Dunavska kasina“. Bio je to veoma agilan i vredan čovek, prodavao je najbolja pića koja je kupovao u unutrašnjosti, a vino je sam cedio pošto je kupovao groždje najboljeg kvaliteta. Stari i pobožni Jevreji kupovali su kod njega vino „kašer“ ne samo za piće, već su to vino upotrebljavali i prilikom čitanja „kiduša“ i čitanja molitvi uoči i za vreme velikih jevrejskih praznika. Kiduš je molitva koja se čitala petkom uveče. Čika Pardo je bio veoma pobožan i miran čovek. Bio je isto tako veoma pošten i nikada mu nije padalo na pamet da u piće – vino sipa vodu, jer je to smatrao za veliki greh. Njegova žena, tetka Sara, bila mu je desna ruka u poslu, pekla ćevapčiće samo za odabrane goste i spremala jevrejska jela za one Jevreje koji nisu bili ženjeni i to samo po porudžbini. Tetka Sara je bila majstor u pripremanju „fižona“ i „pastela“ (pasulj i pita sa mesom pripremljena na jevrejski način). Tetka Sara je isto tako bila veoma pobožna žena. U staroj sinagogi koja je srušena prilikom bombardovanja Beograda imala je svoje mesto za koje je plaćala odredjenu sumu za celu godinu unapred. Ona je isto tako bila i „gabaja“ – starešina, „ruhesa“, o kojima će docnije biti govora. Čika Pardo je umro prirodnom smrću. Tetka Sara i njena udata kćer Vukica, mati Moše Alkalaja, sudije Vrhovnog privrednog suda SR Srbije u penziji, likvidirana je od nacista 1942. godine.

          Rafajlo Rufu Pinto – u početku svoje karijere radio je kao prevoznik špediter. Krajem XIX veka postaje kafedžija i otvara kafanu „Jevrejska kasina“, koja se nalazila na uglu Dušanove i Princa Evgenija, sada ulice Braće Baruh. Dugim radom on stiče ogromno iskustvo tako da je kafana bila uvek puna gostiju. Za vreme Prvog svetskog rata on beži sa svojom porodicom u Niš gde otvara kašer gostionicu, a docnije pošto je imao kafansko pravo sa pokojnim Aronom Benfenisti, bivšim trgovcem i Hajimom Testa otkupljuje hotel restoran „Ruski car“. 1918. godine on se vraća u Beograd i otvara kafanu „Ujedinjenje“ koja se nalazila na uglu Uzun Mirkove i Kraljevog trga ulice, sada Studentski trg. Docnije je ta kafana srušena i tu je sazidana zgrada beogradske berze. Rafajlo umire kao srčani bolesnik davno pre Drugog svetskog rata. U drugom braku likvidirani su od nacista žena mu Rahila, dve udate kćeri sa decom i dva ženjena sina, Moša i Mikica, koji je bio oženjen Srpkinjom, koja mu je sačuvala dvoje dece koji su danas živi.

          Leon Levi – rodjen 1897. godine u Beogradu. Njegov otac Avram je prvi Jevrejin koji je izučio tipografski zanat a radio je sve do penzionisanja u državnoj štampariji. Leon se nije dugo bavio tipografskim zanatom. On je 1920. godine otvorio veliku kafanu koja se nalazila na uglu Dubrovačke i Skender Begove ulice, a nosila je naziv „Jadran“. Docnije on preuzima kafanu „Jevrejska kasina“ koju je držao sve do 1941. godine. I kod Leona kafedžije hranili su se neženjeni Jevreji samci – samci, a njegova žena Rašela rodjena Albahari bila je ne samo odlična kao kuvarica več i kao ćevabdžijka. Leon je bio visok, lepo razvijen čovek, veoma duhovit i bistar, poznat kao šaljivdžija i boem. U braku je imao tri neudate kćeri. Likvidiran je sa celom porodicom od nacista 1942. godine.

          Miša Kalderon – rodjen u Beogradu 1899. godine. Sin vrlo siromašnih roditelja, završio je zbog siromaštva samo četiri razreda osnovne škole. Zatim se probija kroz život menjajući razne zanate, dok najzad 1920. godine ne preuzima kafanu „Dardaneli“ koja se nalazila na uglu bivšeg Kralja Petra i Dušanove ulice. Miša je bio vrlo sposoban kao ugostitelj, prvi je doveo u Beograd „čočeke“, igračice orijentalnih igara i plesa trbuhom, tako da mu je kafana uvek bila dupke puna gostiju. Docnije, kada su čočeci izišli iz mode u njegovoj kafani se igra tombola do rane zore. Na dve do tri godine pred početak Drugog svetskog rata Miša preuzima kafanu „Čubursku kasinu“ koju drži sve do okupacije naše zemlje 1941. godine. Pošto je Čubura bila nastanjena u većini ciganskim stanovništvom, on kao vrlo bistar čovek na molbu Cigana postaje sekretar Ciganskog udruženja, razume se ne tražeći od njih za svoj rad nikakav honorar. U njegovom lokalu su se tada održavali čuveni ciganski balovi. Likvidiran je sa ženom i dvoje dece od nacista 1941. godine.

          ĆEVABDŽIJE

          Solomon Alkalaj zvani „Tiu Salamon El Arap“ ćevabdžija koji je pekao kašer ćevapčiće i ostale specijalitete na žaru u kafani „Hadži Janja“. Kafanu je držao neki čika Mika „Rošavi“ – imao je ožiljke na licu posle preležanih boginja. Ćevabdžinica je dobro poslovala, jer je bila posećivana od pobožnih Jevreja koji su jeli preradjevine samo spravljene kašer mesom.

          Sima Sid „Solunac“, mada po zanimanju krojač, on se po povratku sa Solunskog fronta 1918. godine bavi novim zanatom i stupa u kafanu „Trgovačka kasina“, koja se nalazila u Uzun Mirkovoj ulici preko puta kolonijalne banke. Radnja mu je dobro poslovala i bila uvek dobro posećena, naročito od angrotrgovaca manufakturista. Umro je mnogo ranije od početka Drugog svetskog rata, od tuberkuloze pluća.

          SIRARI

          U starome Beogradu je svega jedan Jevrejin, čika Šimon, zvani „Tiu Šimon El Kizeru la Fizizika“ bio sirar. On je u specijalnim sudovima kupovao od seljaka kravlje i ovčije mleko, koje su seljaci, pred njim pomuzavši kravu ili ovcu, u njegove sudove njemu prodavali, a on je u kašer sirištima od ovoga spravljao sir. Pošto je krajem XIX veka na starome Dorćolu bilo mnogo Jevreja, to je čika Šimonu dobro išlo i on je uvek imao pune ruke posla. Umro je u dubokoj starosti pre početka balkanskih ratova i od tada beogradski Jevreji nisu više mogli da se ishranjuju kašer sirom.

          Nisim Abravanel „Piroćanac“ imao je svoje bačvije i veliki broj ovaca na Suvoj planini. On je u velikim količinama izradjivao čuveni pirotski kačkavalj, koga je na veliko prodavao ne samo trgovcima na malo u Srbiji već i trgovcima u Bugarskoj i evropskoj Turskoj. Bio je to prirodno veoma inteligentan čovek, uvek pedantno i po tadašnjoj modi odeven. Likvidiran je sa ženom Reinom 1941. godine od nacista prilikom pokušaja bekstva iz Pirota u Bugarsku, gde su ga bugarski fašisti sa ženom predali nacistima. Od velikog broja sinova od kojih su svi bili oženjeni, ostali su u životu troje i to: dr Hajim, lekar koji sada živi u Izraelu i dva sina od kojih je jedan krznar a drugi trgovac koji još od pre rata žive u Pitsburgu, SAD.

          CRKVENJACI

          U drugoj polovini XIX stoleća u staroj sinagozi koja se nalazila u Jevrejskoj mahali na Jaliji bio je crkvenjak Rafajlo Tajtacak. Posle njegove smrti njega nasledjuje Avram Almozlino koji tu dužnost obavlja sve do svoje smrti. Umro je odmah po završetku Prvog svetskog rata.

          U novoj sinagozi „Bet Israel“ koja se nalazila u Car Uroševoj ulici dužnost crkvenjaka – šamaša, vršio je Moreno Eškenazi, rodjen u Leskovcu 1892. godine. Tu dužnost je Moreno vršio sve do početka Drugog svetskog rata kada je sa ženom i sinom Hajimom streljan na Bubnju 1942. godine.

KOVAČI 

1892. godine je prvi Jevrejin na Dorćolu, po zanimanju kovač, imao malu kovačku radionicu. Imena mu se više ne sećam, samo znam da su ga zvali „Njanjoti“. Njegov jedinac sin bolovao je od „škrofula“ tako da je u očevoj radnji sedeo i nadziravao rad jednog kalfe i jednog šegrta koji su radili kod njegovog oca. Pred kraj Prvog svetskog rata ova je porodica izumrla a njihovu radnju – radionicu preuzima neki Nahmijas koji posle nekoliko godina napušta Beograd i odlazi iz Srbije.

KLAČI I ŠUMERI

          Klači – šohetim, su imali veliko značenje kod pobožnih Jevreja koji su jeli samo kašer meso, tj meso zaklanih životinja i razne živine, od ovih klača. To su bili ljudi koje bi mogli da nazovemo veterinarskim pomoćnicima. Oni su dobro poznavali stoku i živinu koja je bila nezdrava i ovu vrstu stoke ili živine odbijali su da kolju i proglašavali za nezdravu. Njihove kolege koji su bili zaduženi da u kasapnicama nadziravaju da se govedje, teleće, jagnjeće, ovčje i kozje meso koje je bilo zaklano od Jevreja klača pri prodaji seče naročitim instrumentima-satarom i noževima koji su bili upotrebljavani samo za seču kašer mesa. Isto tako oni su bili kao jedna vrsta kontrole čistoće. Na mesu zaklanom od Jevreja klača – šoheta uvek je bio stavljen pečat sa nazivom kašer. Od klača pominjem sledeće: čika Rafajla Majera, inače sveštenika, čika Alkalaja zvanog „Bošnjak“, a od šumera pominjem čika Šimora bivšeg krojača i njegovog brata od strica kome je to bilo glavno zanimanje.

          PILJARI

          U starom Beogradu je jedan od najstarijih piljara bio neki čika Moša zvani „Tinjozo“. Njegova piljarnica nalazila se preko puta stare jevrejske škole u Solunskoj ulici. Pokojni čika Moša bio je poznat kao veseljak, voleo je pesmu i srpske narodne igre i bio poznat kao najbolji plesač kola u starom Dorćolu. Jedna od njegovih kćeri bila je silovana i deflorisana od nekoga meni nepoznatog bogatog Dorćolca, bila je prinudjena, pošto je se otac odrekao i proglasio za mrtvu, da napusti Beograd. Sećam se dobro te jedinice. Bila je veoma lepa i prijatna devojka. Verovatno usled toga što je bila kratkovida, nosila je cvikere, i za vreme okupacije od Austro – Nemaca, 1915. godine, postala je prostitutka.

          Čika Bošnjak Alkalaj rodjeni brat Alkalaja manufakturiste, a dever Berte Alkalaj, čuvene beogradske modne krojačice. Pored toga što je bio šohet-klač, imao je u dvorištu jedne stare zgrade u Visokog Stevana ulici i malu piljarnicu.

          Aron Nisim imao je piljarnicu u Dušanovoj ulici broj 24 koju je otvorio 1910. godine. On pod starost predaje piljarnicu svome sinu. Cela obitelj pokojnog Arona sa dvojicom sinova, snajama i unucima i Aronovom ženom, likvidirana je od nacista 1941. godine, a jedna od njegovih kćeri udata je za Srbinom i još danas živi u Beogradu.

          PEGLERI

          Čika Farkić je prvi Jevrejin koji na Zereku, prekoputa orijentalske poslastičarnice Mehmeda Pelivanovića otvara peglersku radionicu, koja je kao jedina u starome Beogradu odlično poslovala i bila poznata kao veoma solidna radionica. Čika Farkić je sa svojom ženom izveo na put i iškolovao sve svoje sinove i kćeri. Umro je sa ženom pre početka Drugog svetskog rata, a od sinova mu živi sin Benko, sada Branko, elektroinženjer u penziji, koji je po oslobodjenju Beograda 1918. godine osposobio Beogradsku električnu centralu za rad. Još jedan od njegovih sinova „Braca“, ako je još u životu, živi sa suprugom u Izraelu.

          Izrailo Adut imao je krajem XIX stoleća peglersku radionicu u bivšoj Kralja Petra ulici, odmah do kafane „Dardaneli“. Bio je to veoma pošten čovek, odličan kao peglerski majstor u srećnome braku sa suprugom Rozom dobija kćer Bukicu. Izrailo sudeluje u svim balkanskim ratovima, prelazi preko Albanije i sudeluje kao borac za oslobodjenje Srbije u borbama od Soluna do Beograda. Nosilac je i Albanske spomenice kao i ordena za hrabrost. Likvidiran je od nacista 1941. godine sa ženom, udatom kćeri, zetom Rudolfom Harom i unukom.

          FRIZERI

          Zlata Elijas, prva damen – frizerka u starom Beogradu, ostavši rano udovica izučila je zanat i postala frizerka za dame. Pošto nije imala svoju radnju, ona je dolazila kod imućnih Jevreja i Srba i frizirala im žene i odrasle kćeri. Onda se radilo sa „kolmajzenima“ koje je Zlata zagrevala nad plamenom koji je izlazio iz špiritusnih lampi. Sećam se da je onda Zlata lansirala takozvane „turban frizure“ kod kojih se ispod prirodne kose stavljao takozvani „ajlang“ a preko njega prebacivala prirodna kosa žena koje su frizirane. Radeći uporno, ona je iškolovala i izvela na put svoga jedinca sina Jakova – Žaka koji docnije postaje trgovački zastupnik i ženi se jednom od kćeri Koje Mandića o kome smo već govorili. Žak sa ženom i dvoje dece beži lažnim pasošem za vreme nacističke okupacije iz Beograda. Živeo je sa ženom i dvoje dece sve do saobraćajnog udesa, poginuo je u avionskoj nesreći. Njegova mati umire prirodnom smrću pre izbijanja Drugog svetskog rata.

          Ješa Kazes čuveni damen frizer sa Dorćola, imao je frizersku radnju u Dušanovoj ulici br. 12 i vrlo uspešno obavljao svoj posao zajedno sa svojom ženom koja je takodje bila damen frizerka. Radnja mu je cvetala u poslovanju a Ješa je bio veoma omiljen kod svoje mnogobrojne damske klijentele. Jaša je bio veseljak i boem, veoma simpatičan i duhovit, sladokusac i ljubitelj lepšeg pola. Likvidiran je od nacista sa svojom suprugom 1942. godine.

Moša Kazes, brat od strica Ješe bio je muški frizer a imao je frizersku radnju u Dušanovoj ulici na Dorćolu. Radnja se nalazila u zgradi odmah do dorćolske osnovne škole u Car Dušanovoj ulici. Na suprot Ješi Moša je bio veoma skroman i povučen. Osim svoga rada, svoje kuće, žene i dvoje dece on nije znao za kafanu ili druge provode. Završivši svoj posao u radnji on je trčao kući, a nedeljom i o praznicima, nikad ga nismo vidjali da se provodio sam, već je uvek bio u društvu svoje žene i dece. Bio je to vrlo skroman i miran čovek i dobar poznavalac svoga zanata. Likvidiran je sa ženom i dvoje dece od nacista 1942. godine.

PRALJE

U starom Beogradu na Dorćolu bila je koncem XIX stoleća poznata kao jedina i prva pralja Jevrejka tetka Fradil, čijeg se prezimena više ne sećam. Ostavši rano udovica, materijalno neobezbedjena i nezbrinuta, ona, da bi imala od čega da živi, odlazi u jevrejske i srpske kuće na Dorćolu kao pralja rublja, mada je bila težek srčani bolesnik. Svi oni kod kojih je dolazila da im pere rublje bili su prema njoj veoma pažljivi, plaćali su joj uvek više no što je bilo pogodjeno, često joj davali staru odeću, rublje i obuću i obligatno joj za sve vreme rada davali prvoklasne obroke i pivo ili vino uz svaki obrok. Posao pralje, u tada kujnama popločanim ciglom, nije bio ni malo lak, tako da tetka Fradil posle nekoliko godina napornoga rada umire naprasno od oboljenja srca.

DUVANDŽIJE

Prva Jevrejka koja je, pošto se razvela od muža koji se prezivao Mešulam, bila je rodjena Eškenazi, čijeg se imena više ne sećam, sestra Avrama Eškenazija, osiguranta. Prilikom razvoda sa mužem njoj jevrejski crkveni sud dodeljuje sina Živka Mešulama, koji je docnije studirao u Belgiji za rudarskog inženjera i ona otvara duvandžinicu „Kod slatke cigare“. Umrla je veoma rano od raka na materici.

          Moreno Aroeti imao je duvandžinicu do kafane „Orefum“ koja se nalazila na uglu Makedonske i Braće Jugovića ulici, u zgradi gde se sada nalazi bioskop Balkan. Docnije on u starijim godinama prestaje sa radom duvandžije i postaje čuvar jevrejskog groblja. Likvidiran je sa ženom Lepom, rodjenom Jontović, od nacista 1942. godine

          Amar najstariji sin Samuila Amara veletrgovca iz Beograda, otac Isaka Amara, sudije Okružnog suda u Kragujevcu, je do svoje smrti držao duvandžinicu. Umro je prirodnom smrću, ubrzo posle završetka Prvog svetskog rata. Njegova uža porodica, žena Bukica, rodjena Adut, sin Isak i kćer udata Levi sa dvoje dece likvidirani su od nacista 1942. godine.

          FILATELISTI

          Solomon Koen „Napoleon“ držao je veliku radnju i bio poznat kao filatelista. Osim toga on je kao prvi u Beogradu imao umetničku galeriju francuskih umetničkih fotografija kao i rusku galeriju fotografija. Slike ovih galerija prodavale su se tada bilo pojedinačno – na komad ili u celoj seriji. Pokojni Solomon je svoju firmu protokolisao koncem XIX stoleća kod Beogradskog trgovačkog suda pod svojim imenom i prezimenom, a sa nazivom „Napoleon“. Umro je prirodnom smrću pre početka Drugog svetskog rata. Njegova žena Viktorija ukoliko je u životu, sada živi u Izraelu. Solomon je bio veoma skroman i ćutljiv čovek i kao pobožan Jevrejin svaki da posećivao bogosluženje u novoj sinagogi „Bet Israel“.

          Menahem Miha Mevorah sin siromašnih roditelja, rodjen u Beogradu 1899. godine. Osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom završio je u Beogradu i upisao se na Medicinski fakultet Karlovog univerziteta u Pragu. Još kao gimnazijalac bavi se filatelijom, i došavši u Prag zanemaruje medicinu i produžuje da se bavi filatelijom. Kao odličan poznavalac ove struke postaje u Praškom filatelističkom klubu glavni ekspert za procenjivanje maraka i ocenu njihove vrednosti. Pošto napušta studije, on se vraća natrag u Beograd i otvara svoju radnju koja odlično posluje. 1941. godine sa svojom suprugom lažnim ispravama beži iz zemlje, i ukoliko je još živ, živi u nekoj od Južnoameričkih država.

          Jakov Žak Azriel rodjen u Beogradu 1901. godine. Završio je četiri razreda gimnazije i državnu trgovačku akademiju i neko vreme radio kao privatni činovnik. Još kao djak u gimnaziji počinje da se bavi filatelijom i vremenom postaje jedan od najboljih poznavalaca filatelije u Beogradu. U svojoj radnji je odlično poslovao i kao pošten čovek i dobar stručnjak bio je poznat ne samo u Beogradu i užoj Srbiji već i u inostranstvu. Kao odličan ponavalac stranih jezika, naročito nemačkog on posluje u razmeni skupocenih maraka, tj bavi se kupoprodajom istih sve do 1941. godine. Likvidiran je od nacista sa ženom Rozom, rodjenom Levi i jedincem sinom 1941. godine.

          Aron Koen zvani „gazda Aron“ rodjen je u Beogradu 1874. godine. Poznat kao matori neženja i veoma veliki boem i kafanski čovek. Imao je u Makedonskoj ulici veliku radnju. Kopija fotografije umetničkih galerija, Ruske i Francuske. Vrlo često je sedeo noću u bašti kafane „Imperijal“ koja se nalazila u Vasinoj ulici i pred sobom imao bocu sa pola litra beloga vina i sifonom sode. Nikad nije dozvoljavao kelneru da mu naliva vino, u čašu je sam sebi pravio špricere i pripit se kucao držeći čašu sa špricerom u ruci i kucajući se sa sifonom govorio: „nazdravlje gazdareve“. Kod ponoći je plaćao muzici da mu odsviraju mrtvački marš i sam sebi govorio „zašto svira mrtvački marš, ko je umro?“ i sam sebi odgovarao: “zar ne znate – gazda Aron“, i onda dodao: “jedni govore bog da mu dušu prosti, bio je dobar čovek“, drugi opet: „bio je nastran i nije hteo da se ženi i da imanje ostavi nekoj sirotoj ženi i evenualno deci“. Jednom prilikom kad mu je u radnju ušla jedna otmena gospodja i dugo ga gnjavila birajuće slike umetničke galerije, a u umetnost se uopšte nije razumela, i gnjavila gazda Arona rečima kako je intelektualka, neudata i da ima kuću – verovatno je pikirala na gazda Arona kao na bogatog neženju, misleći na brak, on iznerviran reče joj: „Vi se gospoja razumete u umetničku galeriju kao klin u ploču. Vi ste gospa koja ima kuću, a Aron je gazda koji ima pare – izvolite napolje“ Aron je umro kao star čovek nekoliko godina pre početka Drugog svetskog rata. Da napomenem još i to da je on u svojoj radnji prodavao i gramofone i gramofonske ploče.

                        SLADOLEDDŽIJE I KOLAČARI

          U starom Beogradu na Jaliji stanovao je i radio svoj zanat Buhor Aroeti „Buhor El Alto“. Preko leta je prodavao sladoled od vanile i limuna, koga je sam proizvodio. U jesen i zimu prodavao je jevrejske poslastice i pečene bundeve na kriške. Bio je to visok čovek, uvek opasan belom čistom keceljom, na glavi je imao belu platnenu kapu, a na drvenoj obramici nosio je dve kante sa sladoledom. Bio je najbolji majstor sladoleda na Dorćolu. Sladoled je nudio i reklamirao na španskom. Glasno je uzvikivao „Doldrma di leče i di limon, una kučarika un di džez“ (sladoled od mleka i limuna, jedna kašičica mariaš – pet para dinarskih). Jevrejske poslastice i pečenu bundevu prvoklasnog kvaliteta pokrivao je čistim belim čaršavom da na robu ne bi padala prašina. Umro je u dubokoj starosti poštovan i cenjen od svih stanovnika staroga Dorćola i Jalije.

          RINGEŠPILDŽIJE

          Krajem XIX veka na Malom Kalemegdanu odmah kod samoga ulaza bila su pre rata dva cirkusa: jedno strelište i jedan ringešpil. Nedeljom i praznicima je ovo mesto bilo posećeno od dece, vojnika kadrovaca i žandarma, kao i raznih mladih radnika zanatlija i trgovačkih pomoćnika. Sećam se da se cirkus zvao „Vitez“. Vlasnik vrteške bio je David Levi, koji je došao iz Bosne u Beograd i oženio se ženom Ster, rodjenom Danon.

          Ringešpil su okretala za to najmljena deca, i za deset vožnji dobijali jednu vožnju besplatno. Početak i kraj vožnje oglašavao je čika David zvonom, a za vreme vožnje je svirao naročiti instrument sličan današnjem džu-boksu, koga je pokretao rukom vlasnik vrteške. Docnije David sa sinovima postaje veletrgovac. Trgovao je kratkom robom a sa mnogobrojnom porodicom, ženjenim sinovima, udatim kćerima, zetovima i unucima likvidiran je od nacista 1942. godine.

          KINOOPERATERI

          U starom Beogradu početkom XX stoleća na Malom Kalemegdanu je Bubi Katarivas otvorio bioskop i nazvao ga „Pariski bioskop“. Unutra nisu bila sedišta već dugačke klupe od dasaka. U zemlju su bili ukopani stubovi, a od dasaka je napravljen i krov preko koga je bilo prebačeno platno – cirada, prikovano za drvenariju ekserima. Bioskop je radio samo subotom popodne, jer su tada pobožne Jevrejke bile slobodne, i jedući semenke posećivale bioskop, koji je davao vrlo dobre filmove a ulaznica je stajala samo 1 groš tj. 20 para dinarskih. Prvi kinooperater ovoga bioskopa bio je Samuilo Pesah, ujak Isaka Mevoraha, majora sanitetske službe u penziji, koji danas živi u Beogradu. Samuilo je umro u oslobodjenom Beogradu pre destak godina a bio je rukovodilac – direktor sadašnjeg bioskopa „Jadran“. Od pokojnog Samuila naučili su kinooperateski zanat i Jakov Puči, koji je rano umro od tuberkuloze pluća, kao i Jakov Abramović, koji nisu električari, dok je pokojni Pesah bio i izučeni majstor elektro-instalater. Odmah posle rata, posle 1920. godine, vlasnici bioskopa „Koloseum“ bili su Kronštajn i braća Tajtacak-Andjelković, Dobrivoje i Andjelko. Sada je ovaj kino dobio naziv „Zvezda“.

          JEVREJI PEVAČI SNIMLJENI NA GRAMOFONSKIM PLOČAMA

          Početkom XX veka bilo je Jevreja odličnih pevača koji su vrlo lepo pevali Srpske sevdalinke pa su kao takvi i snimljeni na gramofonskim pločama. Bili su to sledeći: Almozlino, čijeg se imena više ne sećam. Bio je to brat pok. Nisima, apotekara iz Beograda. Iz milošte su ga naši sugradjani sa Dorćola Srbi nazvali „Čamilo“. On je isto tako pevao i u horu Srpskog narodnog pozorišta iz Beograda. Prošao je sve Balkanske ratove a jedno vreme bio je i kafedžija. Isto tako bili su odlični pevači brat i sestra Katalan. Katalanova sestra poginula je 1915. godine prilikom bombardovanja Beograda a njen brat „Biti“ prošao kroz sve Balkanske ratove, borac Solunskog fronta, po zanimanju poslužitelj Beogradskog gradskog poglavarstva – opštine grada Beograda, likvidiran je sa ženom od nacista 1942. godine.

          PLETAČI KORPI I STOLICA

          Dane Pijade krajem XIX stoleća imao je u svome stanu i radionicu, u kojoj je pleo korpe, torbe za pijacu i sedišta na svim stolicama koje su pravljene od drva. Bio je veoma vredan i pošten majstor, poznat na Jaliji i Dorćolu kao veoma duhovit. On je tako često obilazio jevrejsko groblje i obilazio pokojnike, nakadašnje rodjake i dobre prijatelje. Obično je stao pred nadgrobni spomenik umrlog i održao pokojniku sledeći govor: „Zdravo Jakove, zar si i ti tu! Naćićemo se da drugom svetu, e sad uzdravlje i dovidjenja“.

          PRODAVCI ZAKLANIH GUSAKA I NJIHOVIH PRERADJEVINA

          Krajem XIX stoleća tetka Bukas Katarivas kupovala je i kljukala guske, pa kad ih je dobro ugojila, ona je topila guščju mast i prodavala je na kilogram Jevrejima koji su jeli samo kašer. Kilogram guščje masti je stajo 16 groša tj. 3 dinara i 20 para dinarskih. Ona je isto tako bila veliki majstor sušenih guščjih proizvoda „pačas“ i „pičugas“ (sušeni guščji bataci i guščje grudi, kao i veliki majstor za pripremanje guščjih džigerica na jevrejski način. Isto tako ona je bila veliki majstor za spravljanje viršli i kobasica u kojima je osim guščjeg mesa bilo i govedjeg, a u viršlama telećeg mesa.

          TRGOVAČKI ZASTUPNICI

          Trgovačkih zastupnika Jevreja bilo je u Beogradu veoma mnogo. Oni su zastupali većinom strane firme,a posle 1918. godine i fabrike koje su postojale u Jugoslaviji, kao i strane firme. Da opišem veliki broj trgovačkih zastupnika, trebalo bi mi veoma mnogo vremena i prostora gde bi moje izlaganje izneo. S toga ću da pomenem samo njih nekoliko.

ZASTUPNICI FABRIKA BOJA

Isak B. Solomon „Titi kuču“ bio je generalni zastupnik za Srbiju fabrike boja „Sen kler“ iz Francuske. Ova fabrika je izradjivala boje za bojenje vunenih pamučnih i svilenih tkanina, kao i boje za bojenje koža (rukavice i ševro za cipele). Budući da je firma imala svega jednog konkurenta, ona je odlično poslovala i bila poznata u celoj Srbiji.

Anilin Verke A.G. Velika fabrika analinskih boja iz Leverkuzena u Nemačkoj, docnije menja nazivu A.G.I.G. Farben industri. Bila je poznata širom sveta po izvrsnom kvalitetu svojih boja, a narocito analinskih boja, naročito crvene koju je izradjivala u dve nijanse pod nazivom „Šest Er“. Zastupnici ove firme bili su: Mika i Uziel Efraim, kao i braća Mošić – Moša i Avram. Fabričko stovarište bilo je sa zastupništvom, odmah po završetku Prvog svetskog rata, smešteno u Knez Mihajlovoj ulici. Njeni zastupnici bili su svi školovani ljudi, a svako od njih je znao perfektno nemački jezik. Pošto su Nemačke boje anilinverkea bile poznate širom sveta, ovo zastupništvo je bilo, po svojim poslovnim vezama i uspesima u radu, najjače u celoj kraljevini Jugoslaviji. Od zastupnika ove firme likvidiran je Mika Efraim, poznati filantrop i mecena, jevrejski javni radnik i član upravnog odbora Jevrejske opštine u Beogradu, sa ženom i jednom kćeri od nacista 1941. godine. Isto tako je prošao i njegov brat Uziel sa svojom suprugom.

Braća Mošić su lažnim pasosšima pobegli u Italiju, a odatle je Moša po oslobodjenju naše domovine emigrirao sa prvom Alijom u Izrael, gde je umro 1970. godine. Njegov brat Avram je posle oslobodjenja naše domovine došao u Argentinu, gde i danas živi.

Samuilo I. Tajtacaković, rodjen 1897. godine u Beogradu, bio je generalni zastupnik fabrike čarapa „Polzela“ za celu Srbiju. Svojim savesnim radom i velikom stručnom spremom on stiče veliki imetak. Pomagao je u školovanju svoje šurake i svastike i doprineo je da ovi završe svoje studije i nadju sebi uhleblje. 1941. godine Samuilo sa porodicom, taštom i šuracima beži i živi ilegalno u Albaniji sve do oslobodjenja Beograda, kada se vraća u oslobodjeni Beograd i odmah postaje pomoćnik direktora ugostiteljstva Srbije. Docnije radi kao prevodilac za engleski jezik sve do svog penzionisanja. Umro je od raka na plućima pre šest godina.

Jakov Žak Bencion rodjen u Beogradu, gde je završio Državnu trgovačku akademiju i bio dugo godina činovnik u raznim trgovačkim radnjama. Docnije se osamostalio i otvorio vlastitu trgovačku agenturu u svojoj kući koja se nalazila u Car Uroševoj ulici br. 15. Zastupao je mnoge domaće fabrike a bio je i generalni zastupnik za Srbiju fabrike čarapa „Graner“ koja se nalazila u Slovačkoj. Za vreme okupacije naše zemlje on lažnim ispravama sa celom porodicom beži i krije se u Italiji. Njegova supruga Rašela rodjena Danon umrla je u Milanu, kao srčani bolesnik. Žak isto tako umro je u Milanu u starosti. Njegove kćeri žive u Južnoj Americi.

          Marko Blam rodjen 1880. godine u selu Petrovći kod Zemuna. Veoma inteligentan, u svojoj struci veoma sposoban. Muzički veoma obdaren, svirao je violinu i mandolinu. 1911. godine osnovao je jevrejsko amatersko umetničko društvo „Lira“ koje je svake godine javno nastupalo na Vidovdanu i prihode trošilo u dobrotvorne svrhe. Veoma hrabar kao ratnik, učesnik ratova od 1912. do 1918. godine. Mada je veoma inteligentan, on nije bio dobar ni kao suprug ni kao roditelj, tako da je njegov sin Rafajlo od malih nogu svirajući po kafanama dao doprinos u izdržavanju porodice.

          Moša Mevorah rodjen u Beogradu 26. septembra 1890. godine. Državnu trgovačku akademiju završio je u Beogradu i zatim prešao u Beč na ekonomski fakultet. Po završetku Prvog svetskog rata završio je maturu realne gimnazije i upisao se na Pravni i filozofski fakultet gde je samo apsolvirao. Na Pravnom fakultetu isto tako nije dao diplomski ispit zbog posleratnih izmena u programu na oba fakulteta posle završetka Drugog svetskog rata. 1912. godine kao redov djak odlazi na front, kao borac prelazi Albaniju i dolazi u Francusku. Kod oslobodjenja zemlje učestvuje kao rezervni oficir konjanik, po činu kapetan I klase. U borbama na Solunskom frontu i 1919. godine bio je komandant mesta u Gružu kod Dubrovnika. Po završetku tgrovačke akademija postaje trgovački zastupnik sa dobrim poslovnim vezama. Početkom Drugog svetskog rata beži sa lažnim ispravama iz naše zemlje i živi u dubokom ilegalstvu sa celom porodicom, krijući se od fašista. Po oslobodjenju zemlje vraća se u Beograd, gde se odmah uključuje u privredu. Emigrirao je u Izrael jula 1949. godine, gde se pored ostalog tj. pored svoga zanimanja aktivno bavi slikarstvom. Objavio je knjigu portreta Izraelskih književnika sa biografskim podacima i izvodima iz dela u izdanju izdavačke kuće „Masada“.

          Isak Kalmić trgovinski agent rodjen u Beogradu 1872. godine. Bio je veoma inteligentan čovek i imao trgovačku agenturu u Beogradu u kojoj je zastupao strane tekstilne fabrike. U braku je imao dve kćeri i dva sina. Sudelovao je u balkanskim ratovima kao rezervni oficir i kada je Srpska vojska zauzela Mlado Nagoričane on je naišao na srušenu pravoslavnu crkvu i mada Jevrejin naredio pukovskom svešteniku da održi bogoluženje i osveti crkvu. Poginuo je junačkom smrću u borbi protiv Bugara 1913. godine. U životu su mu ostali sin Solomon-Monko, inženjer živi u Kanadi i mladja udata kćer.

          PEČATORESCI – GRAVERI

          Miša Goldštajn pečatorezački majstor otvara svoju radionicu u Čika Ljubinoj ulici. Čika Miša je bio prvi Jevrejin koji je u Austriji izučio pečatorezački zanat. Bio je to veliki stručnjak u svojoj struci. On je isto tako bio i veliki majstor u graviranju firmi (firma ispisana na metalu ili bronzi). Bio je poznat kao veoma vredan i sposoban majstor tako da je svojim radom kao veliki stručnjak došao do velikog imetka. Bio je to veoma pobožan Jevrejin, i kao takav bio predsednik društva „Hevra Kadiša“, dobrovoljno Jevrejsko versko udruženje koje se staralo oko pripremanja umrlih za sahranu, a ta se priprema sastojala u kupanju mrtvaca i uvijanju leša u tanku majiju. U majija je tanko žuto platno kojim se pokriva mrtvac i tako pokriven stavlja u mrtvački kovčeg. Jevrejin ne sme da bude sahranjen odeven. Čika Miša je bio dobar suprug i krasan otac. Rado je pomagao sirotinju, i bio poznat kao veliki filantrop. Likvidiran je sa celom porodicom (ženjenim sinom, sa ženom i dvoje dece i udatom kćeri sa mužem Davidom I. Ješua, direktorom banke i jednom kćeri) od nacista 1942. godine.

          Ludvig Han imao je svoju radionicu kod kneževog spomenika, sada Trg Republike u zgradi beogradske zadruge. Bio je poznat kao dobar stručnjak. Po naravi je bio veoma blagorodan čovek, tihe naravi i dobrog srca. Likvidiran je od nacista 1942. godine.

          Aron Hajduška učio je zanat kod čika Miše Goldštajna i od svoga šegrtovanja pa sve do 1941. godine radio kod čika Miše kao kvalifikovani majstor. 1941. godine Aron beži lažnim ispravama u Albaniju, gde živi ilegalno. Posle oslobodjenja Aron se vraća u Beograd, odmah se uključuje u privredu i 1948. godine sa prvom alijom emigrira u Izrael i nastanjuje se u Nahariji gde i sada živi.

          ZLATARI I ČASOVNIČARI

          Krajem XIX stoleća prvi Jevrejin zlatar u starom Beogradu bio je Ilija Albahari i sin Marko. Radio je kao zlatar sa odraslim sinom koji je bio gluvonem. Svoju jedinicu kćer udao je za Mojsila Mojsilovića, bivšeg trgovačkog zastupnika iz Beograda. Bio je veliki stručnjak u svom zanatu i svojim radom i marljivošću stekao lep imetak. Od svih poslovnih prijatelja i poznanika bio je cenjen i poštovan. Likvidiran je sa celom porodicom od nacista 1942. godine. Njegov zet Mojsilo Mojsilović spasao je život u zarobljeništvu. Sada živi negde u Južnoj Americi.

          Josif Vajler bio je vrlo poznat u starom Beogradu. Imao je svoju veliku zlatarsku radnju u Knez Mihajlovoj ulici. Bio je veoma poznat u starome Beogradu kao odličan stručnjak, dobar čovek, veoma naprednih stremljenja a obožavao je i sportove. Čika Vajler je bio još od osnivanja simpatizer bivšeg B.S.K. (Beogradskog sporstkog kluba) gde je dugi niz godina bio pomažući član i član Upravnog odbora. Čika Vajler je preživeo nacističke grozote i sada živi povučeno kao penzioner u Beogradu.

          U starom Beogradu je kao prvi sajdžija Jevrejin radio u svom stanu čika Margulis, čijeg se imena više ne sećam. To je bio otac pok. dr med. Rafajla Margulisa. Bio je to dobar sajdžijski majstor, koji je znao samo za svoj rad i svoju porodicu. Umro je kao star čovek.

          Gavrilo Karić rodjen u Nišu, imao je svoju časovničarsku radnjicu na Slaviji u Kralj Milanovoj ulici, sada ulici Maršala Tita. Bio je poznat kao veliki stručnjak za opravku svih vrsta satova, a često je bio pozivan kao stručnjak za procenu vrednosti raznih satova i nakita. Svojim stručnim radom i poštenjem stekao je lep ugled kod svojih mušterija, a kao pošten čovek bio je omiljen kod svojih prijatelja i drugova. Likvidiran je sa celom porodicom od nacista 1942. godine.

          SPECIJALISTI TURSKO – JEVREJSKIH JELA I POSLASTICA

          Mirjam, rodjena Baruh, ostavši udova sa mnogo dece a budući perfektna kuvarica orjentalskih jela i poslastica da bi svoju decu izvela na put išla je kod bogataša kojima je prilikom raznih svetkovina spremala orjentalske poslastice kao baklavu, roskitas, alitrejas i taranu pripremljenu na jevrejski način. Prilikom dvorskih ručkova za vreme vladavine kralja Petra I Karadjordjevića bila je pozivana u dvor gde je pripremala gore pomenuta jela i guščju džigericu pripremljenu na jevrejski način. Alitrejas su neka vrsta vrlo tankih makarona sa jajima zgotovljena na buteru i začinjena biberom i solju. Tetka Mirjam je bila veoma lepa žena, pedantno ali skromno i čisto odevena, prilikom pripremanja jela uvek je bila povezana belom vezoglavom a opasana belom kao sneg i čistom keceljom. Poticala je iz veoma ugledne i stare bogate jevrejske porodice, a bila je rodjena sestra Marka Baruha, poznatog beogradskog menjača.

          KOLPORTERI – PRODAVCI NOVINA

          Čika Šona Pinto stari prodavac novina sa radnim mestom na ulazu u Veliki Kalemegdan, preko puta bivšeg hotela „Srpska kruna“, nekada trgovac koji je propao na poslu da bi pošteno zaradjivao svoje parče hleba i izveo svoje sinove na put, prihvatio se prodavanja celokupne dnevne štampe koja je izlazila početkom XIX stoleća i time izveo na put svoje sinove, od kojih je jedan bio trgovac meblom – umro prirodnom smrću od zapaljenja pluća, po imenu David a drugi knjižar prokurista knjižare „Rajković i Čučković“ u Beogradu, koji je sa porodicom likvidiran od nacista 1942. godine.

          DRŽAVNI SLUŽBENICI

          Mata Ruso rodjen u Beogradu 1882. godine započeo je po završetku srednje ekonomske škole svoju karijeru kao službenik u Narodnoj banci Kraljevine Srbije. Svojim marljivim radom, stručnošću, veoma vredan i savestan, on dostiže do položaja

načelnika jednog odelenja iste banke. 1940. godine penzionisan je i odlikovan. 1941. godine likvidiran je sa svojom porodicom od nacista.

          Avram Lević načelnik ministarstva finansija Kraljevine Srbije. Blizak saradnik tadašnjeg ministra finansija Laze Pačua. Gotovo svi zajmovi zakjučivani od strane Kraljevsko srpske vlade u inostranstvu nisu se dali ni zamisliti bez njegovog učešća u pregovorima o zajmu sa inostranim bankama. Bio je čuven kao poznati finansijski ekspert u Kraljevini Srbiji i kao veliki patriota. Penzionisan je pre početka Drugog svetskog rata i odlikovan tom prilikom visokim državnim odlikovanjima.

          Aron Alkalaj rodjen u Beogradu 8. marta 1880. godine, sin sveštenika pok. Avrama i majke Boene, rodjene Hason, domaćice. Osnovnu školu i gimnaziju sa malom maturom a zatim državnu trgovačku akademiju završio je u Beogradu 1898. godine i odmah se zaposlio kao niži činovnik u Upravi fondova – docnije Državnoj hipotekarnoj banci. Svojom inteligencijom, upornošću, vrednoćom i visokom spremom u svom pozivu, a kao poznavalac više stranih jezika, on vrlo brzo bez ikakve protekcije napreduje u svojoj službi i negde 1930. godine postaje generalni sekretar Državne hipotekarne banke. 1938. godine je penzionisan. Čika Aron je bio veoma poznat jevrejskoj zajednici ne samo u Beogradu već i širom cele Jugoslavije. Kroz ceo svoj život istakao se kao jevrejski javni radnik a 1929. godine osnovao je u Beogradu jevrejsku čitaonicu u kojoj osim veoma bogate biblioteke su vrlo često održavane javna predavanja od eminentnih naučnika i ekonomista kao i političkih ličnosti tako da je jevrejska čitaonica bila centar kulturnog delovanja beogradskih Jevreja tj. bio je to jevrejski narodni univerzitet. U Drugom svetskom ratu čika Aron spasava svoj život dospevši u nemačko zarobljeništvo. Po povratku iz zarobljeništva u oslobodjenu domovinu on se odmah uključuje u jevrejski javni rad u kome je danas iako opterećen visokim brojem godina veoma aktivan.

David Alfandari sin pok. Rafaila Alfandari, lekara i majke Melanije, rodjene Rozenberg, domaćice. Završio je osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom 1930. godine, zatim se upisuje na Pravni fakultet beogradskog univerziteta, na kome je diplomirao posle 4 godine studija. Odmah po završetku studija stupa na rad u Državnu hipotekarnu banku gde svojim radom i marljivošću vrlo brzo prosperira i postaje čef jednog od bančinih odseka. Budući veoma muzikalan, svirao je drugu violinu, on sa svojim kolegom Katanom osniva muzički orkestar i pored redovne dužnosti, svira kao profesionalac u orkestru. On se iz ljubavi ženi devojkom iz Dalmacije i u srećnom braku dobija sina Rafajla, koji i danas, zahvaljujući majci nejevrejki, živi i radi kao službenik u Beogradu. David je likvidiran kao Jevrejin od nacista 1941. godine.

Avram – Kane Gedalja sin Bukusa, bivšeg trgovca i majke Ster, rodjene Bararon, domaćice, rodjen 1910. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu, gimnaziju sa malom maturom i Državnu trgovačku akademiju sa odličnim uspehom. Po završetku školovanja preporučen je kao odličan djak od direktora škole Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu, koja ga odmah prima u službu. Po odsluženju vojnoga roka on se iz ljubavi ženi „folksdojčerkom“ po imenu Etela, koja je tada radila kao činovnica u „Simensu“. U srećnom braku dobija kćer koja je završila fakultet i danas živi kao udata u Beogradu.

Avram i pored naporne službe studira vanredno prava i o roku završava studije sa odličnim uspehom, tako da u službi prosperira i pred samo izbijanje Drugog svetskog rata postaje šef jednog odseka u svojoj ustanovi. U ratu zarobljen od nacista kao rezervni oficir preobučen u gradjansko odelo beži iz stroja zarobljenika i dolazi u Beograd svojoj porodici. Nažalost posle nekoliko dana na dostavu naših kvislinga odveden je od nacista kod Topovskih šupa, gde je streljan.

SUDIJE

Ranije sam već pomenuo neke sudije kao Leona i Isaka Amara. Ovoga puta napominjem još i sudiju Ruso, čijeg se imena ne sećam više. Bio je to brat dr Menahema Ruso, lekara i Samuila Ruso, veletrgovca brašnom iz Beograda. Rodjen je u Beogradu gde je završio osnovnu školu, gimnaziju sa velikom maturom i pravni fakultet. Po odsluženju vojnoga roka on stupa u državnu službu u početku kao sudijski pripravnik da bi docnije, odmah po završetku balkanskih ratova, postao kasacioni sudija u Skoplju, gde je krajem 1936. godine penzionisan. Likvidiran je sa ženom Lanom rodjenom Gabaj i ostalom porodicom od nacista 1942. godine.

PROFESORI GIMNAZIJE

David Pijade, brat pok. Moše Pijade o kome je već pisano.

Josif Joža Baruh, brat narodnog heroja akademskog slikara Bore Baruha, koji, mada odličan kroz gimnazijse studije i na fakultetu, vrlo kratko vreme dobija povremeno službu jer je eksponirani levičar i član KPJ. Poginuo je u borbi kod Užica herojskom smrću.

Naftali, čijeg se imena više ne sećam, bio je profesor gimnazije negde na Kosmetu, koliko se sećam poslednja služba mu je bila u Pljevljima. Bio je rodjeni brat Avrama Naftalija, trgovca galanteriste i Čede Naftalija, bakalina iz Beograda. Streljan je na dostavu kvislinga od fašističkih okupatora, kao član KPJ,  1942. godine.

Žanka Avramović profesorka gimnazije negde u unutrašnjosti Srbije, veoma cenjena kao prosvetni radnik, streljana je od nacista, potkazana od kvislinga negde u unutrašnjosti Srbije 1942. godine.

NOVINARI

Moša Pijade o kome je već opširno pisano.

Jovan Mandil rodjen je u Beogradu 1874. godine. Gimnaziju i veliku maturu, kao i Pravni fakultet završio je u Beogradu i mada pravnik, nikad se nije bavio advokaturom. Od rane mladosti saradjivao je u raznim redakcija, a dnevne štampe, naročito u „Pravdi“, gde je bio jedan od glavnih saradnika i glavni urednik. I kao politički radnik bio je veoma aktivan, pripadao je mladoj stranci naprednjaka, a po oslobodjenju 1918. godine, čim je osnovana Demokratska stranka, koju je vodio pokojni Ljuba Davidović on pristupa toj političkoj grupaciji, gde se aktivno zalagao sve do svoje smrti. Srpsko novinarsko udruženje u znak zahvalnosti za njegov dugogodišnji novinarski i politički rad, stipendira njegovu kćer, sada već pokojnu Sarinu Šterić, rodjenu Mandil za sve vreme studija i zaposljava je odmah po završetku studija u Gradskom poglavarstvu Beograda.

Hajim Davičo bio je diplomata i dugo godina službovao kao konzul u Trstu i Budimpešti. Pre svoje diplomatske karijere bio je načelnik i Ministarstvu spoljnih poslova a njegovi ekonomski članci koji su bili vrlo zapaženi, izlazili su listu „Trgovinski glasnik“. Davičo je za vreme okupacije Kraljevine Srbije pobegao u Švajcarsku, gde je i umro u Ženevi 1916. godine. 1918. godine njegovi posmrtni ostaci su preneseni i sahranjeni na beogradskom jevrejskom groblju.

Henri Buli, brat po ocu Benciona Bulija, poznatog beogradskog bankara, rodjen je u Beogradu gde je završio osnovnu školu, gimnaziju sa velikom maturom, da bi zatim produžio svoje studije na fakultetu političko-ekonomskim naukama u Švajcarskoj i Francuskoj. On je od početka do kraja svoje diplomatske karijere službovao u raznim našim poslanstvima u inostranstvu, a do okupacije Češke od strane nacista bio je sekretar našega poslanstva u Pragu. Za vreme okupacije naše domovine od nacista on beži u inostranstvo lažnim ispravama i po oslobodjenju naše zemlje vraća se u Beograd, gde provodi kao penzioner vrlo skromno svoj život sve do svoje smrti.

ČINOVNICI DRŽAVNOG MONOPOLA DUVANA

Andjelko Jontović rodjen u Beogradu 1872. godine, napušta gimnaziju budući da ga otac opterećen porodicom nije mogao da izdržava i probijajući se kroz trnovite puteve života postaje u ranoj mladosti praktikant u državnom monopolu duvana gde je kao terenski radnik otkupljivao duvan u Bujanovcu i Raškoj. Docnije postaje činovnik i dugo godina radi u Kraljevu. Penzionisan je kao državni činovnik 1934. godine, a likvidiran je sa suprugom i mnogobrojnom porodicom (kćerima, zetovima i unucima) od nacista 1942. godine.

Beko Davida Pinto – rodjen u Beogradu 1900. godine, započinje svoju karijeru kao administrativni službenik u državnom monopolu u Beogradu, gde se nalazi na radu sve do okupacije naše domovine od nacista, kada je sa ženom i dvoje dece likvidiran 1942. godine.

POREZNICI

Djula Pinto rodjen u Beogradu 1896. godine. Sin pok. Moše, veroučitelja i majke Tereze, rodj. Feldman. Osnovnu školu i osam razreda gimnazije završio je u Beogradu i odmah po odsluženju vojnog roka stupa na rad u poresku upravu Beograd, gde ostaje na radu sve do okupacije naše domovine od nacista, koji su ga likvidirali 1942. godine.

Eškanazi, brat pokojnog Avrama Eškenazija, službenika osiguravajućih društava, započinje po završetku svoga školovanja svoju karijeru kao službenik poreske uprave u unutrašnjosti predkumanovske Srbije, gde je 1942. godine sa ženom i dvoje odrasle dece likvidiran od nacista.

ŽELEZNIČKI SLUŽBENICI

Nisim D. Tajtacak rodjen u Beogradu 1866. godine osnovnu školu, gimnaziju sa malom maturom i Državnu trgovačku akademiju završio je u Beogradu kao odličan djak, i završivši železnički kurs dobio zaposlenje kao železnički činovnik u Lapovu. Kao veoma inteligentan a vredan i preduzimljiv kao službenik, on u napredovanju dostiže do položaja pomoćnika šefa stanice Lapovo. Kao aktivni učesnik u političkim borbama, pripadao je stranci samostalnih radikala, koje je tada predvodio Stojan Protić. Pošto su mu politički neprijatelji, kojima je kao odličan govornik i perfektan politički agitator smetao, u nekoliko mahova pretili ubistvom i ugrožavali mu život, on napušta državnu službu i počinje da se bavi i trgovinom koja mu uopšte nije išla od ruke. Umro je prirodnom smrću 1932. godine.

DEČIJA ZABAVIŠTA – OBDANIŠTA

U starome Beogradu XIX stoleća postojala su dva dečija zabavišta i to:

Prvo se nalazilo u Zmaj od Noćaja a učiteljica zabavišta je bila jedna starija gospodja koju su deca zvala tetka Ernestin.

Ovo zabavište je likvidirano pred sam početak balkanskih ratova, iz meni nepoznatih razloga.

          Drugo obdanište se nalazilo na uglu Cara Uroševe i Jevremove ulice gde se sada nalazi zgrada pokojnog Isaka Gabaja, trgovca. Zabavište je vodila Simha Kalmić, starija devojka, koja se nije nikad udavala i koja je ceo svoj život posvetila maloj deci koju je neizmerno volela. Ona je tu decu učila ne samo dečjim igrama, deklamovanju već i pisanju i brojanju i računanju do 20, tako da su deca stupivši u prvi razred osnovne škole već znala da čitaju, računaju do 20 i donekle pišu. Simha je bila bolešljiva osoba i posle njene smrti jevrejska zabavišta više nisu obnavljana.

UČITELJICE

Estira Ruso, rodjena Kalnić. Učiteljica koja je je započela svoju karijeru početkom XX veka i bila postavljena kao učiteljica pripravnoga razreda. U taj pripravni razred upisivala su se jevrejska deca koja nisu dobro vladala srpskim jezikom jer su u kući njihovi roditelji sa njima govorili uglavnom španski. Ova jevrejska deca su kod agilne Estire Ruso za godinu dana vrlo dobro savladala srpski jezik i ceo program koji je tada bio propisan za nastavu u prvi razred osnovne škole. Bila je to veoma plemenita i dobra žena, veoma sposobna kao pedagog i omiljena ne samo kod dece koju je učila, jer nikad nije ni jedno dete grubo ukorila a kamoli fizički kaznila, zato su je i roditelji ove dece ne samo cenili i poštovali već i voleli. Ceo svoj život ona je provela kao prosvetni radnik. Za svoj rad ona je u dva maha odlikovana. Likvidirana je od nacista na Sajmištu 1942. godine.

Jelena Demajo rodjena Alkalaj takodje učiteljica osnovnih škola bila je veoma inteligentna i jedna od najsposobnijih prosvetnih radnika staroga Beograda. Osim svog pedagoškog rada u školi je bila jevrejska javna radnica dugi niz godina, tako da njenom zaslugom jevrejsko žensko društvo, čiji je ona bila dugogodišnji predsednik, kupilo letovalište za jevrejsku decu u Prčnju. Njenom je inicijativom sagradjen i dom jevrejskog ženskog društva koji se nalazio na uglu Tadeuša Košćuškog i Skender Begove ulice. U ovome domu su održavana javna predavanja, razni koncerti i priredbe, a od 1936. godine kada je nacistički antisemitizam prodro i u našu domovinu, njenom inicijativom osnovana je i radionica za učenje ženskog krojačkog zanata kao i zanata za krojačice ženskog rublja. Pokojna Jelena bila je, mada preokupirana kao javni i prosvetni radnik, i veoma nežna supruga i dobra mati. Likvidirana je od nacista 1942. godine. U životu su od svih njenih najbližih ostali kći Vojka, sudija Vrhovnog suda, sada u penziji i sin Dida, akademski slikar, „Pariski Maki“ , koji je umro prirodnom smrću od obolenja jetre.

AKTIVNI OFICIRI

          Beraha Avram rodjen u Pirotu 1880. godine, gde je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. Potiče iz velike siromašne patrijarhalne jevrejske porodice, tako da nije imao mogućnosti da ide na dalje školovanje. Kao mladić dobija žarku želju da stupi u vojnu akademiju, ali ga i pored toga što ispunjava sve uslove kao Jevrejina nisu hteli da prime u Akademiju, tako da je uporni Beraha na neki način izdejstvovao prijem kod Kneza Milana Obrenovića, koji ga je primio u audijenciju i saslušavši ga naredio tadašnjoj upravi vojne akademije da ga prime za redovnog slušaoca. Po završetku vojne akademije koju završava sa odličnim uspehom on službuje u raznim pešadijskim pukovima. Docnije je primljen na viši kurs vojne akademije, koga isto tako uspešno završava.

          Učesnik je svih balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, gde je odlikovan dva puta Karadjordjevom zvezdom sa mačevima, raznim stranim odlikovanjima, koliko se sećam i legijom časti. 1918. godine po dolasku sa Solunskog fronta bio je jedno vreme i komandant mesta u Pančevu.

          Bio je klasni drug kvislinga Milana Nedića, i u eri nacizma sa počecima brutalnog antisemitizma u dva maha je obaran pri polaganju djeneralskog ispita, kao Jevrejin. Za vreme nacističke okupacije kao penzionisani pukovnik ostaje u Beogradu, iako Jevrejin, Nemci ga nisu likvidirali kao nosioca Karadjordjeve zvezde sa mačevima, on čak nije bio obavezan ni da nosi žutu traku. Posle oslobodjenja on sa ženom Elom, emigrira u Karakas kod kćeri i zeta Natana Baruha, sina pokojnog Marka Baruha, menjača gde je i umro pre nekoliko godina.

          Aronović, imena mu se više ne sećam, rodjen je takodje u Pirotu, mladje je generacije, pošto je završio šest razreda gimnazije i Vojnu akademiju. Bio je aktivni oficir Srpske, a docnije i Jugoslovenske vojske, a bio je odlikovan sa više zlatnih i srebrnih medalja. Po činu je bio major a umro je prirodnom smrću davno pre Drugog svetskog rata.

JEVREJSKE PROSVETNE I JAVNE USTANOVE

          Prva jevrejska škola „Mildar“ osnovana je u Beogradu 1818. godine za vreme vladavine Kneza Miloša Obrenovića. U jevrejskoj školi jevrejska deca su učila čitanje, pisanje, veronauku, a bila su dužna da posećuju bogosluženje u petak uveče – „Noče di šabat“ subotu i o velikim jevrejskim praznicima kao o Novoj godini i Jom Kipur, dugom danu. Docnije, posle 1880. godine, postojale su u Beogradu dve jevrejske škole i to jedna u Jevrejskoj mahali koja se nalazila u staroj zgradi u Solunskoj ulici i bila od naroda nazvana „Mildar de Los Proves“ - škola za sirote, i druga koja se nalazila na uglu Zmaja od Noćaja i Rige od Fere ulice, docnije je ta zgrada srušena i na tom terenu je sazidana zgrada Osiguravajućeg društva Herceg Bosna. U ovu školu su dolazila deca srednjeg staleža i bogatijih roditelja. Nastava i program bili su isti kao i u prvoj školi a ova škola je nazvana od jevrejske sirotinje „Mildar de Los Rikos“ – škola za bogate.

          Docnije je verska nastava bila proširena i obligatna za djake sve do petog razreda gimnazije, a velika pažnja je tada bila posvećena i početku učenja jevrejskog jezika „Ivrita“ i jevrejske istorije.

          SVEŠTENICI I VEROUČITELJI

          Moša Pinto sveštenik i veroučitelj rodjen u Beogradu 1968. godine, veliki patriota, dobrovoljac u balkanskim ratovima, i politički javni radnik. Pripadao je Narodnoj radikalnoj stranci i bio lični prijatelj lidera radikalne stranke, Nikole Pašića. Mada po profesiji sveštenik i veroučitelj, on u kući ne drži verske propise „kašeruta“, jede svinjsko meso kao i sve preradjevine od svinjskog mesa, a naročito je bio meraklija za šumadijsko prase i ostale gurmanluke. Omanjena rasta, negovanih brkova i francuske bradice, odeven u žaketu, telesne konstitucije veoma slabe, on iako nesposoban za vojnu službu, odmah početkom balkanskih ratova, 1912. godine stupa kao dobrovoljac u jedan pešadijski puk gde se sa puškom u ruci bori protiv neprijatelja. 1913. godine Moša umire iscrpljen u ratu od kolere. Bio je nosilac više vojnih odlikovanja a u znak priznanja za njegove zasluge na prosvetnom, političkom i bojnom polju njegov sin Berthold postaje državni stipendista i odmah posle oslobodjenja, mada nije završio medicinu, postavljen je za sreskog lekara na Ubu, gde je umro od pegavca.

          Cela porodica pokojnog Moše sa dva oženjena sina, udatom kćeri, zetom i unucima, kao i ženom, likvidirana je 1942. godine. Njegov sin Voja umire u zarobljeništvu 1915. godine.

          Šalom A. Ruso – rodjen u Beogradu 1875. godine. Odmah po završetku osnovne škole posvetio se jevrejskoj religiji i po završetku jevrejskog seminara postaje veroučitelj i sveštenik. Još u svojoj ranoj mladosti opredeljuje se politički za Narodnu radikalnu stranku, u kojoj aktivno učestvuje sve do okupacije naše domovine od nacista 1941. godine. Kao politički radnik bio je veoma aktivan, više puta biran je u Beogradskoj opštini za kmeta nepravnika, a kod izbora za oblasne poslanike 1927. godine izabran je za oblasnog poslanika Narodne radikalne stranke u Beogradu. Odlikovan je velikim brojem raznih odlikovanja gradjanskog reda. Mada verski vaspitan, on nije mnogo poštovao verske propise, jeo je taref meso, voleo je srpske gurmanluke kao prase na ražnju, srpsku kobasicu pečenu na žaru i razne druge mezetluke. Bio je poznat kao čovek koji se izdašno trudi da pomogne sirotinju, dugo godina bio je predsednik jevrejske bolesničke blagajne „Ezrat ahim“ (bratska pomoć) a isto tako saradjivao je i u jevrejskom dobrotvornom društvu „Potpora“ koja je imala za cilj da stipendira siromašne jevrejske studente.

U srećnom braku sa Estirom rodjenom Kalmić učiteljicom, nije imao dece. Umro je kao težak srčani bolesnik vrlo brzo posle okupacije Beograda od nacista 1941. godine.

Nisim Testa – po zanimanju krojač, u četvrtom kvartalu XIX veka, poznat kao odličan poznavalac Biblije i jevrejske tematike i vrlo dobar pevač, naročito jevrejskih crkvenih pesama i Biblije, on napušta svoj zanat i počinje karijeru kao sveštenik. Bio je to čovek osrednjeg rasta, duge bele negovane brade i belog nežnog lica, uvek skromno ali pristojno odeven. Svešteničku službu vršio je od srca i predano sve do svoje smrti. Bio je poznat kao čovek koji voli ljude, i u granicama svojim mogućnosti pomagao je jevrejsku sirotinju. Isto tako on je bio poznavalac i lekovitog bilja i raznih lekovitih melema i kad god je to bilo potrebno lečio je narodski svu sirotinju sa Dorćola, bez obzira na veroispovest. Naši sugradjani Srbi rodjeni na Dorćolu zvali su ga „Jevrejski bog“.

Umro je u dobokoj starosti ostavivši za sobom mnogobrojnu porodicu, ožaljen od gradjanstva sa Jalije i Dorćola.

Avram Alkalaj bivši vidjeni trgovac manufakturnom robom iz Smedereva, pošto je nastradao na poslu, dolazi sa svojom mnogobrojnom porodicom u Beograd i kao odličan poznavalac jevrejske tematike, Biblije, jevrejske istorije i veronauke, postavljen je od Jevrejske opštine u Beogradu za sveštenika i veroučitelja. Bio je to veoma pedantan i ugladjen stariji gospodin, odeven u žaketu, uvek je nosio crnu kravatu, na glavi je imao crni cilindar forme „draj fürtel förmig“ – visine tri četvrtine cilindera. Usne su mu bile ukrašene negovanim belim brkovima, a na bradi je imao i veoma negovanu francusku kapicu. Kao veroučitelj bio je prema svojim učenicima veoma strog i svaki nestašluk svojih djaka kažnjavao je packama – udarcima trskom po dlanovima.

U srećnom braku sa suprugom Boenom, rodjenom Hason, imao je osam sinova od kojih su u životu naš dragi čika Aron i Dača koji živi u Jerusalimu kao jedan od penzionisanih rukovodilaca „Jad vašema“ – statistički zavod jevrejskih žrtava fašizma.

          Buhor Altarac – došao je kao mlad čovek iz Bosne u Beograd, gde se oženio beogradskom Jevrejkom. U Sarajevu je završio jevrejsku bogosloviju i bio jedan od najboljih poznavalaca svoje struke. Mada rodjen u Bosni, on nije vladao gramatičkim srpskim jezikom, pa je, kako svoja predavanja djacima, tako i crkvene propovedi o praznicima i nekrolozima kod parastosa – limuta, pobožnih Jevreja, držao na španskom jeziku, kojim je vladao perfektno. Bio je to čovek širokih pleća, nižeg rasta, veoma skromno odeven, na glavi je leti nosio filcani šešir najprostijeg kvaliteta a zimi je uvek imao šubaru. Umesto zimskoga kaputa on je nosio gradjansku pelerinu, od koje se nerado odvajao i leti. Bio je to čovek dobre duše, humanista koji je voleo svoje djake kao svoju decu. On nikad ni jednog svoga učenika nije kaznio fizičkom kaznom, već je na njega uplivisao savetima kao roditelj prema svom detetu. Kao takav on je bio veoma omiljen ne samo kod svojih učitelje već i kod svih beogradskih Jevreja. Pošto je najbolje poznavao i jevrejsku istoriju on je bio za vreme svoga života neprekidno i nastavnik veronauke Prve beogradske gimnazije a za vreme okupacije Srbije od 1914. do 1918. godine i nastavnik veronauke u cesarsko – kraljevskoj gimnaziji u Beogradu. Umro je kao težak bolesnik, oplakan od svih svojih djaka i beogradskih Jevreja. Njegov pogreb je bio tako masovan da je saobraćaj tramvajem od staroga Dorćola do jevrejskoga groblja bio za sve vreme prolaza pogrebne povorke paralisan.

          JEVREJSKE SINAGOGE

          U drugoj polovini XVII veka na Jaliji u jevrejskoj mahali sazidana je stara sinagoga „El kal viježo“. Preko puta ove sinagoge bila je i mala sinagoga u kojoj je vršena bogoslužba samo petkom uveče, subotom i o velikim praznicima, a više stare sinagoge postojala je veoma mala sinagoga zvana „Tikun – Hasot“. Ove sinagoge posećivali se većinom siromašni Jevreji koji su živeli u jevrejskom getu, docnije na Jaliji i Dorćolu. 1906. godine u Car Uroševoj ulici sazidana je nova jevrejska sinagoga, koja je dobila naziv „Bet Israel“. Kamen temeljac za ovu sinagogu položio je Petar I Karadjordjević , kralj Srbije. Posle završetka Prvog svetskog rata, pošto su se Jevreji doseljavali u Beograd, bila su adaptirana još dva stana u bivšoj kralja Aleksandra ulici, koji su služili kao hramovi samo u petak uveče, subotu i o velikom praznicima.

          AKADEMSKI SLIKARI

          Leon Koen o kome je već bilo reči. Leon je završio svoje studije na akademiji u Minhenu.

Moša Pijade – o kome je takodje bilo reči u ovim izlaganjima.

     Bora Baruh o kome je takodje ovde pisano poginuo je kao narodni heroj u NOB-u. Sve njegove umetničke slike kao i umetničke slike Moše Pijade danas su vlasništvo Socijalističke Republike Srbije.

          DRVARSKI TRGOVCI

          Početkom XIX stoleća na uglu Car Uroševe i Despota Djurdja ulice, držao je veliku drvaru neki Pinkas, čijeg se imena više ne sećam. U starom Beogradu gde je bilo samo nekoliko drvara ova je bila najveća i najsolidnija po cenama. Ostavši rano udovac Pinkas se ženi po drugi put, a u drvari mu je pomagao sin Majer iz prvog braka, rodjen 1899. godine, koji je završio Državnu trgovačku akademiju. Majer se nikako nije slagao sa svojom maćehom, tako da je negde odmah po završetku Drugog svetskog rata izvršio samoubistvo. Posle ovog tragičnog dogadjaja i otac mu umire od potresa.

          Šaja Jakov i Kapon posedovali su takodje veliku drvarsku radnju a kako drva tako i sve vrste uglja lagerovali su na terenu kod Dunava u firmi je bio komanditni ortak i Josif Mandil. Ova firma imala je svoju šumu u okolini a na putu izmedju Loznice i Banje Koviljače. Tu je vršena seča i metrenje drva, koja su posle dovožena šlepovima u Beograd. Firma je odlično poslovala i njeni vlasnici su bili veoma bogati ljudi. Osim Josifa Mandila koji je za vreme okupacije naše domovine u Drugog svetskom ratu lažnim ispravama prebegao sa suprugom i dva sina u Italiju, svi ostali vlasnici ove velike drvare likvidirani su sa celim porodicama od nacista 1942. godine. Jedan Kaponov sin je davno pre izbijanja Drugog svetskog rata emigrirao u Izrael kao haluc, gde i danas živi i radi u jednom od kibuca.

          Kamile Ruso je sa svojim sinovima Davidom i Nisimom isto tako posedovao veliko stovarište ogrevnoga drveta i šleskoga uglja. I on je uzeo u zakup veliku šumu zasadjenu drvima negde u

Srbiji koja je na terenu poslovala tako da su drvoseče obarale stabla, sekla ih i metrili i odavde su tako pripremljena drva utovarili na njihova dva šlepa, koji su bili vučeni od jedne male motorne ladjice Savom sve do Beograda. Bili su to veoma otmeni, preduzimljivi i veoma sposobni trgovci, tako da su svojim radom i umešnošću stekli priličan imetak, a kod svojih potrošača bili veoma cenjeni i uvažavani. Sin Buki i kćer Reja udata Amar emigrirali su za vreme fašističke okupacije iz okupiranog Beograda i to Reja sa mužem i jedincem sinom u Italiju a Buki sa ženom i dvoje dece ukoliko je još u životu, živi negde u Južnoj Americi. Rejin sin je danas redovan profesor fakulteta za izučavanje atomske energije u Milanu.

          KAMENOSRESCI

Prvi i jedini kamenorezac po zanimanju, bio je kamenorezac Dajč, koji je imao svoju radionicu u sadašnjoj Ruzveltovoj ulici u blizini jevrejskog groblja. Bio je veoma sposoban i čuven kao veliki stručnjak za izradu nadgrobnih spomenika, čak i umetničkih pravaca i stilova. Kao čovek bio je veoma dobar i plemenit, i zbog ovih svojih vrlina bio je veoma omiljen kod jevrejske sirotinje, naročito kod eškenaskih Jevreja. Likvidiran je sa celom porodicom od nacista 1942. godine.

CREVARI

Marko Štajner imao je svoju veliku radionicu za preradu creva (za izradu raznih vrsta salama, viršli i kobasica) negde dole kod Dunava i jedan je od prvih, koji je vrativši se sa bojišta kao ratnik 1919. godine stvorio, kao jedan od prvih, ovu radionicu. Bio je to veoma lep čovek, dežmekast, širokih pleća, smedjih očiju i kose, uvek pedantno odeven. Bio je to čovek blage naravi, veoma pedantan u poslu i poznat kao veliki mecena, pomagao je ne samo jevrejsku već i srpsku sirotinju sa Dorćola. Bio je ujedno i veliki dobrotvor srpske pravoslavne crkve i prilikom zidanja crkve „Aleksandar Nevski“ dao je u dva maha velike priloge za zidanje ove crkve tako da i danas u ovoj crkvi postoji velika

mermerna ploča posvećena njemu kao velikom dobrotvoru. Bio je oženjen, iako momak, udovicom sa sinom i kćeri, čijih se imena više ne sećam. Pastorak mu je umro kao srčani bolesnik, ostavivši mladu ženu i sinčića, a njegova udata pastorka preživela je nacističku okupaciju i udala se po oslobodjenju za Moska Atijasa, magistra farmacije i danas živi u Beogradu. Marko je umro davno pre početka Drugog svetskog rata a u ime pravoslavne crkve održao mu je nekrolog „pop Toza“, koji je u govoru veličao njegova dela i isticao ga kao velikog Srbina i dobrotvora. Popu Tozi nije smetalo da za vreme okupacije naše domovine od nacista kao ljotićevac bude saradnik okupatora i potkazuje naše sugradjane, ne samo nedužne Jevreje, već i čestite Srbe. Taj nitkov i izdajica srpskoga naroda pobegao je sa Nemcima iz naše zemlje i umro kao bednik negde u inostranstvu.

          FABRIKANT SIRĆETA

          Manojlo Munk bio je prvi Jevrejin koji je u Beogradu krajem XIX veka u Dubrovačkoj ulici otvorio prvu fabriku sirćeta i tutkala u Beogradu. Umro je pre početka Drugog svetskog rata.

KROJAČ MUŠKOG RUBLJA

Jakov –Žarko Kazes- rodjen je 1901. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu, gimnaziju sa malom maturom i Državnu trgovačku akademiju. Odmah po završetku školovanja stupa kao činovnik u Bosansku banku gde je posle službovanja od 2 do 3 godine, otpušten iz službe, jer se eksponirao prema jednome klijentu koji je bio fašistički eksponent, kao veliki antifašista, i uvredio ga. Na njegovu žalbu uprava banke otpušta Žarka, i on ostavši na ulici bez sredstava za život otvara u bivšoj Kralja Milana ulici luksuznu pekarsku prodavnicu, a artikle za prodavnicu mu je liferovao njegov pašenog Žiga Rado koji je bio čuveni pekar. Za to vreme on sve svoje slobodno vreme provodi u crtanju modela muških pidžama, košulja i sobnih mantlova i u tome uspeva tako da je svoje izume patentirao a od zanatlijske komore primljen za redovnog člana kao krojač modnog muškog rublja. Osim toga on na Dorćolu, gde je sada radionica Partizan, otvara i šivaru u kojoj je pod firmom jednoga generala bivše jugoslovenske vojske u

penziji, čijeg se imena više ne sećam, ali znam da je po rodjenju Vlasotinčanin, šio rublje električnim šivaćim mašinama za jugoslovensku vojsku. 1942. godine uhvaćen je na ulici od nacista i odveden na Banjicu gde je posle 10-tak dana rastrgnut konjima na očigled Banjičkih logoraša. Nastradao je, potkazan od denuncijatora, nemačkih kvislinga. Žarkova mati Regina likvidirana je na Sajmištu 1942. godine a njegov brat Alfred ostao je u životu i radi kao viši carinski službenik u „Jugošpedu“. Njegova sestra Relika zahvaljujući mešovitom braku preživela je kataklizmu Drugog svetskog rata i živi kao lični penzioner u Beogradu.

VOZAČI I KONDUKTERI TRAMVAJA

Pris Jadu Eškenazi rodjen je 1890. godine u Pirotu, bio je jedan od prvih Jevreja koji se uposlio po završenom kursu kao vozač na beogradskom tramvaju i kao revnosan službenik, koji je pohvaljen od uprave zato što za sve vreme službovanja nije imao ni jedan udes, ni jedno zadocnjenje u službi. On je revnosno radio i vršio službu na zadovoljstvo svojih pretpostavljenih rukovodilaca sve do početka Drugog svetskog rata, kada je zajedno sa ženom likvidiran od nacista 1942. godine.

Saso čijeg se imena više ne sećam, odrastao je u veoma siromašnoj kući i mada veoma bistar pošto je završio 4 razreda osnovne škole sa odličnim uspehom on napušta školu i stupa kod raznih trgovaca da radi kao učenik. Docnije kao kalfica u trgovini, nezadovoljan svojom zaradom, on uzima vozački kurs i položivši ga sa odličnim uspehom postaje vozač električnog tramvaja. Vozio je na pruzi Knežev spomenik sada Trg Republike do Topčidera. Budući da u svojoj službi nije imao ni jedan udes a bio veoma bistar, prebačen je na službu konduktera i pošto na ovoj dužnosti ni jedanput nije uhvaćen u malverzaciji sa prodajom voznih karata, a nikad nije zadocnio na svoju dužnost, on postaje kontrolor vožnje gde je u više mahova od svojih starešina pohvaljivan. On revnosno vrši svoju službu sve do fašističke okupacije Beograda kada je 1942. godine sa ženom i dvoje dece likvidiran od nacista.

MUZIČARI

Liko Eškenazi studirao je muzičku akademiju u Budimpešti i položio ispit za profesora muzike, odsek violine. U Beograd je došao posle 1924. godine i nemajući protekcije, nameravao je da se zaposli kao profesor muzike u jednoj od muzičkih škola, on otvara svoju privatnu muzičku školu u Beogradu, u svome stanu. Tada je stanovao koliko se sećam u Uzun Mirkovoj ulici. Izvrstan kao pedagog i stručnjak Liko je imao veliki broj učenika i učenica, kod kojih je bio veoma omiljen i cenjen. Učenici njegove škole davali su često javne koncerte. Bio je to veoma ugladjen čovek, kulturnih manira, veoma inteligentan i učtiv. Likvidiran je sa suprugom, od nacista 1942. godine.

Rafajlo Blam rodjen je u Beogradu, sin Marka, trgovačkog zastupnika i majke Matilde, rodjene Štern. Završio je osnovnu školu i gimnaziju sa malom maturom i elektrotehnički odsek elektrotehničke škole u Beogradu, a osim toga diplomirao je u Beogradu na Muzičkoj akademiji violinu i nastavnički odsek. Rafajlo je kao diplomirani tehničar radio od 1930-1941. godine u

Beogradskoj električnoj centrali kao stručnjak za potrošnju struje. Umetničku karijeru on je započeo još kao dečak, gde je nastupao kao kafanski i barski muzičar. Osnovao je prvi džez orkestar u Beogradu „Miki džez“, sastavljen od jevrejskih omladinaca a docnije i akademski džez orkestar „Džoni bojs“ sa kojim je do 1941. godine gostovao u Rumuniji, Francuskoj, Španiji, Bugarskoj i drugim zemljama. Član Radio Beograda i solista na harmonici postao je 1939. godine. Od 1932. godine je član beogradske filharmonije. Od 1934. godine je stalni dirigent radničkog pevačkog društva „Nikola Tesla“ i dirigent hora pravoslavne crkve „Aleksandar Nevski“. U Srbiji je evidentiran kao prvi harmonikaš na klavirskoj harmonici, a bio je i član tada jedinog folklornog ansambla „Maga Magazinović“ i kao takav učestvovao na mnogim svetskim festivalima. Osim toga on je bio i šef orkestra dva elegantna kluba u Beogradu i to: „Džokej kluba“ i „Auto kluba“. Rafa je pored svoje redovne dužnosti postao 1938. godine i profesor muzike u muzičkoj školi „Stanković“ u Beogradu. Svima nama koji smo bili u zarobljeništvu poznato je kulturno delovanje na muzičkom polju za sve vreme zarobljeništva u raznim zarobljeničkim logorima, gde je Rafa u Libeku osnovao prvi orkestar Jugoslovenskih ratnih zarobljenika koji je imao tri sekcije i to:

a)     sekciju narodne muzike

b)     veliki, takoreći filharmonijski, orkestar i

c)     kamerni kvartet

U logoru on komponuje i pesmu „Šiken zi mir ajn paket“, a nešto docnije komponovao je i jevrejsku posmrtnu pesmu „Jošev besajder“. Rafa je svima nama ratnim zarobljenicima podizao moral, on nam je ulivao puno vere u budućnost i svojim muziciranjem olakšavao nam veoma težak zarobljenički život u fašističkim logorima. Dužnost mi je da napomenem još i to da je u zarobljeništvu posle raskida naprednih elemenata sa kulturnim klubom – fašistima, muzička sekcija bila odsek antifašista i delovala kroz pesmu i muziku kao sekcija antifašističkih elemenata u logoru.

          Posle rata Rafa postaje član Beogradskog radio orkestra i Beogradske filharmonije kao i redovni profesor u muzičkoj školi  „Mokranjac“ gde predaje violinu sve do svoga penzionisanja 1965. godine. Sudeluje i to aktivno u kulturno umetničkim društvima „Polet“, „Abrašević“ i „Djoka Pavlović“ a osnivač je i jevrejskog hora Braća Baruh (Srpsko jevrejsko – pevačko društvo), gde je bio i prvi dirigent društva. Naš Rafa je takodje osnivač i ansambla „Kolo“ sa kojim je često putovao po svetu. Član je i Saveza kompozitora Srbije gde je i član uprave. Rafa je mnogo komponovao, stvarao je dela kako horska tako i orkestarska, a njegove horske kompozicije pevaju se u horovima „Branko Cvetković“, „Ivo Lola Ribar“ i „Braća Baruh“. On je isto tako komponovao i sastavio pesmaricu jevrejskih pesama u izdanju našeg Saveza. Rafa je sada profesor muzike na narodnom univerzitetu „Stari Grad“.

     Za ratne zasluge u zarobljeništvu, Rafa je odlikovan od narodne vlasti Ordenom zasluga za narod. U poslednje vreme Rafa je komponovao kao prvi u SR Srbiji dečju operu „Mornari“ koja je prvi put prikazana 1970. godine u Novoj Varoši, Sandžak. Nije na odmet da napomenem da je naš Rafa u svojoj bogatoj karijeri umetnika svirao i predsedniku Francuske Republike Lebrenu, Turske Republike Kemalu Ataturku, Bugarskom caru Goricu, a bio je pre rata angažovan kao stalnan muzičar na dvoru Kralja Aleksandra i Petra Karadjordjevića. Rafa je isto tako koncertrirao na Grčkom i Španskom dvoru 1934. godine. Na kraju da napomenem još i to da je Rafa od pravoslavne crkve takodje odlikovan visokim crkvenim odlikovanjem koga je dobio kao priznanje pravoslavne crkve za dirigovanje horom u crkvi Aleksandra Nevskog.

          JEVREJSKI SPORTISTI

          Nisim Avrama Tajtacaka rodjen 1896. godine u Beogradu, prevozni špediter, počeo je kao djak gimnazije da se bavi vožnjom na motorciklu i bio je jedan od prvih Jevreja na Dorćolu koji je upražnjavao ovaj sport. On je, razume se, kao amater učestvovao i u amaterskim moto trkama, a kada je osnovan Moto klub Srbije, on je bio jedan od prvih članova kluba. Likvidiran je od nacista 1942. godine.

          Pavle Melamed prvi Jevrejin koji se bavi automobilizmom kao sportom. Učestvovao je u trci oko Beograda pored čuvenog italijanskog trkača Nuvolarija 1939. godine u trkama u krugu Kalemegdan-Donji grad-Kalemegdan. Preživeo je jevrejsku kataklizmu kao ratni zarobljenik u nacističkoj Nemačkoj, sada živi u SAD-u.

          NOGOMETAŠI

          Nisim - Nisko Ruso bio je aktivan član B.S.K. iz Beograda od 1918. godine, gde je kao zapaženi igrač igrao više godina u rezervi prvoga tima. Docnije Nisko napušta nogomet i bavi se aktivno tenisom gde je sve do 1941. godine bio aktivan član beogradskog tenis kluba. Likvidiran je od nacista 1942. godine.

          Benko Mejuhas bivši fabrikant čarapa iz Beograda, kao omladinac igrao je nogomet u prvom timu fudbalskog kluba „Srpski mač“ sve do rasformiranja kluba. Likvidiran je sa porodicom od nacista 1941. godine.

          Marko Ašerović službenik pres-biroa agencije Avala, bio je dugi niz godina, kao omladinac, bek F.K. Soko, docnije BASK. Igrao je stalno u prvom timu i važio kao jedan od najboljih bekova u Srbiji. Svi ovde napomenuti sportisti Jevreji bavili su se sportom kao amateri. Marko je oteran iz službe i docnije likvidiran od nacista 1942. godine. To mu je valjda bila nagrada od nacista za predani dugogodišnji amaterski sportski rad.

          Hinko Alkalaj sada inspektor u penziji bio je renomirani nogometaš prvog tima nogometnog kluba „Jagodina“ u Jagodini, sada Svetozarevu. U znak zahvalnosti on je od kluba u više mahova pohvaljivan pismenim zahvalnicama i diplomama. Da napomenem još i to da je prvu fudbalsku loptu u Srbiju doneo Hugo Buli iz Švajcarske-Lozane, gde je studirao i poklonio je 1902. godine nogometnom klubu „Soko“.

          Mika Andjelov, dentista, rodjen u Beogradu 1901. godine. Sin Andjela šaptača Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Posle preseljenja njegovog oca u Zagreb za šaptača, a po završetku osnovne škole i 4 razreda gimnazije sa malom maturom izučava u početku zanat za zubnog tehničara a docnije polaže i ispit za dentistu. Za vreme dok je živeo i radio u Zagrebu igrao je kao fudbaler u prvom timu nogometnog kluba „Konkordija“, koji je bio plasiran kao treći po redu u Zagrebu. Docnije Mika prelazi u Beograd gde se ženi iz ljubavi Belom Jontović, parfimeristkinjom, kćerkom pokojnog Andjela Jontovića bivšeg službenika Državnog monopola duvana u Beogradu, i u srećnom braku dobija kćer. Bio je poznat kao vrlo spreman dentista, bio je lepo razvijen, nižega rasta i veoma lep čovek. Likvidiran je sa celom obitelji od nacista 1942. godine.

          ARHITEKTE

          David-Viktor Azriel sin pokojnog Hajima Azriela, veletrgovca iz Beograda, završio je osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom u Beogradu a zatim otišao u inostranstvo na studije gde je završio arhitektonski fakultet sa odličnim uspehom i vratio se u Beograd. Kao bogataški sin nije se bavio svojim zanatom – arhitekturom. Napravio je plan i bio nadzorni inženjer prilikom zidanja jevrejske sinagoge u Car Uroševoj ulici „Bet Israel“ 1906. godine.

          Leon Talvi, arhitekta, rodjen u Beogradu 1880. (?), sin Rafaila, biv. trgovca i majke Buče, domaćice. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a po položenoj velikoj maturi odlazi na studije u Švajcarsku (Ženeva-Lozana?) gde se upisuje na Arhitektonski fakultet. Po završetku svojih studija i odsluženja vojnog roka dolazi u Beograd, gde se brzo istakao kao arhitekta.

          U Beogradu postoji više velikih zgrada koje je on projektovao, a poslednji njegov projektantski rad je hotel Palas u Beogradu, čiji je plan dao on i bio nadzorni inženjer pri izgradnji hotela, a docnije i vlasnik ovog hotela. U to vreme „Palas“ je bio jedan od najluksuznijih hotela (1927. ili 1928.)

          U vreme kada je on zidao hotel Palas, gradjevinski materijal je stalno poskupljivao (cigla je od 0,40 skočila na 1,20) i Talvi se zaduživao kod raznih banaka, te je zapao u materijalne teškoće. Mada je bio materijalno potpomognut od svoje braće Morena, izvoznika i Moše, izvoznika (koji su bili članovi velike izvozničke firme Petković i Talvi), ne mogavši da otplaćuje dugove sa visokim interesom koji je onda išao do 24%, on je morao da hotel proda u bescenje i docnije pre početka drugog svetskog rata on emigrira u Izrael, gde je i umro.

          Njegova supruga Ela, rodjena u Turskoj, po godinama znatno starija od Leona, velika bogatašica, umrla je u dobokoj starosti u Kanadi. Dece nisu imali.

          Leon je bio veoma lep čovek, visokog rasta, uvek pristojno i po poslednjoj modi odeven, po srcu veoma dobar, a po manirima ugladjen kao da je rastao ne na Jaliji, već u aristokratskim krugovima. Njegovom smrću su beogradski Jevreji izgubili jednu od veoma vidjenih ličnosti i svi oni koji su doznali za njegovu smrt, a pokojni Leon je imao veliki krug prijatelja i poštovalaca, iskreno su ožalili njegovu smrt.

          Leon je brat Ilije Talvija, višeg čin. osiguravajućeg duštva „Jugoslavija“. Ilija je sa ženom i troje dece pobegao za vreme rata u Albaniju, a posle rata se iselio za Izrael, sa ženom i dvoje dece. Njegov stariji sin Rafael živi u Beogradu.

          Arhitekta Najman rodjen je u Beogradu 1901. godine, sin Najmana trgovca, člana firme Moric Tiler i kompanija, o kojoj je u ovim zapisima bilo govoreno. Osnovnu školu, gimnaziju sa velikom maturom završio je u Beogradu sa odličnim uspehom, i kao sin bogatih roditelja otišao je na studije u inostranstvo – Nemačku, gde je završio svoje studije sa odličnim uspehom. Bio je poznat kao veoma poznati stručnjak arhitekta i pored mnogih projekata javnih gradjevina u Beogradu, nagradjen je prvom nagradom za projekat zgrade bivše opštinske štedionice, sada Beogradska banka. Zgrada se i danas nalazi na Zelenom vencu. Najman je uspešno poslovao i bio veoma cenjen u intelektualnim krugovima staroga Beograda, a likvidiran je sa porodicom od nacista 1942. godine.

          Josif – Joška Albala – sin pokojnog Vidoja bivšeg trgovačkog putnika iz Beograda. Osnovnu školu, gimnaziju i veliku maturu završio je sa vrlo dobrim uspehom u Beogradu. Po završenoj velikoj maturi upisao se na Arhitektonski fakultet beogradskog univerziteta, koji je završio 1924. godine. Odmah posle diplomiranja ženi se iz ljubavi Rašelom, rodjenom Jakov, kćerkom pokojnog Šaje Jakova, bivšeg drvarskog trgovca, i u srećnom braku i skladnom braku dobija sina Vidoja. Poznat kao dobar stručnjak on je projektovao veći broj stambenih zgrada u Beogradu, a bio je i vrlo poznat kao jevrejski javni radnik. Likvidiran je sa celom obitelji od nacista 1942. godine.

          Danilo – Dane Koen sin pokojnog Rafaila, bivšeg trgovca iz Debrca kod Šapca i majke rodjene Nahmijas, rodjen je u Šapcu 1900. godine. Osnovnu školu i pet razreda gimnazije završio je u Šapcu, a maturirao je na dvanaestom maturskom kursu u Drugoj beogradskoj gimnaziji, u januaru 1920. godine. Po završenoj gimnaziji, odlazi na studije u Berlin, gde u Šarlotenburgu pohadja tehnički fakultet, gde specijalizira u odseku za etažna grejanja. Svoje studije završava na vreme, sa vrlo dobrim uspehom i po završetku svojih studija dolazi u Beograd, gde otvara svoj

projektantski biro za nacrte i planiranje etažnoga grejanja. Kao odličan stručnjak na konkursu za sprovodjenje etažnoga grejanja u hotelu „Bristol“ koji se nalazio u Karadjordjevoj ulici, on pobedjuje na konkursu kao najbolji i dobija zadatak od beogradske zadruge koja je bila vlasnik hotela da pristupi radu u sprovodjenju centralnoga grejanja hotela „Bristol“, i da za sve vreme trajanja radova bude i nadzorni inženjer radova. Ženi se iz ljubavi Žankom, kćeri pok. Mihajla Levija, i u srećnom i skladnom braku dobija jedinca sina Rafajla. Marljivim radom i velikom stručnošću docnije zapošljava u svome preduzeću i inženjera Melameda, koji danas živi u Beču sa svojom porodicom. Danilo je sa svojom ženom i sinom likvidiran od nacista 1942. godine.

          ADVOKATI

ucestvuje na svim kongresima. I u nejevrejskom javnom zivotu uzimao je vidna ucesca. Bio je u nekoliko mahova odlikovan sa Najviseg mesta.

          Dr Alkalaj je sin Moše i majke Klare. Osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom završio je u Prvoj beogradskoj muškoj gimnaziji. Pravni fakultet sa doktoratom završio je u Beču i Tibingenu. Odmah po završetku svojih studija on 1891. godine otvara advokatsku kancelariju u Beogradu i posvećuje se javnom jevrejskom radu. Krajem XIX veka on osniva Prvo cionističko društvo u Beogradu i naziva ga „Cion“. 1903. godine dr Alkalaj je izabran za delegata za doček kralja Petra prvog Karadjordjevića. 1927. godine dr David Alkalaj je kao delegat učestvovao na prvom cionističkom kongresu u Bazelu.

Umro je 1933. godine u Beogradu, ožaljen od cele jugoslovenske jevrejske zajednice u Jugoslaviji, kao i mnogobrojnih prijatelja i poštovalaca ne Jevreja od kojih je bio cenjen i poštovan. Njegovom smrću jevrejska zajednica ne samo u Srbiji nego i u celoj Jugoslaviji, izgubila je velikog čoveka i borca za jevrejska legitimna prava u svetu, a njegovom smrću se ova praznina nije popunila ni do 1941. godine. Iz jevrejske sredine nestao je veliki i pošten čovek, filantrop i jevejski radnik koji kod preživelih Jevreja posle kataklizme u Drugom svetskom ratu i danas živi u njima.

          David Avrama Koen advokat, rodjen je 1854. godine u Beogradu, po završetku osnovne škole i gimnazije sa velikom maturom, on se upisuje na Pravni fakultet tadašnje Velike škole u Beogradu, koji završava sa odličnim uspehom. Bio je veoma poznat kao odličan pravnik. Čovek srednjega rasta, proćelav, negovanih crnih brkova i male francuske bradice, uvek pedantno odeven u žaketu sa crnom mašnom na kragni. Bio je poznat kao odličan govornik i odličan poznavalac pravnih nauka, tako da je kao advokat imao mnogobrojnu i odabranu klijentelu. Za vreme Prvog svetskog rata živi kao izbeglica u Nišu i kao politički radnik David se istakao. Napisao je i knjigu „Bog čuva Srbiju“ 1913. godine, u kojoj veliča podvige srpske vojske u dva Balkanska rata. Bio je i veliki pobornik i pripadnik Narodne radikalne stranke. Prilikom okupacije Srbije od strane Bugara pozvan je od komandanta mesta i upitan da li je on napisao knjigu „Bog čuva Srbiju“, i da li hoće da se odrekne iste knjige kao pisac, on je bugarskom komandantu odgovorio: „Srećan sam što sam u svojoj knjizi opisao epopeju srpskog naroda u oba Balkanska rata, i ni po koju cenu se iste knjige ne odričem“. Posle ove izjave David je sutradan obešen u Niškoj tvrdjavi 1916. godine, kao politički krivac – neprijatelj Bugara i njihove carevine.

          Dr Jakov Čelebonović otac Marka Čelebonovića, akademskog slikara iz Beograda. Bio je veoma poznat kao čuveni advokat. On je zastupao grofa Turtaksista u sporu sa predratnom Jugoslavijom oko imovinskog spora izmedju Turtaksista i bivše Jugoslavije. Bio je to maratonski sudski spor, jer je o celom predmetu odlučio i „Haški sud“, koji je celokupno imanje vratio grofu Fortuntasisu. Pok. dr Čelebonović bio je i politički veoma poznata ličnost. Pripadao je Narodnoj radikalnoj stranci, a više puta biran je i za predsednika Jevrejske opštine u Beogradu. Bio je veoma poznat kao veliki mecena. Izdašno je pomagao jevrejsku sirotinju, i nikad nije želeo da njegova pomoć bude oglašavana na velika zvona. Kod jevrejske sirotinje bio je veoma omiljen i od nje je prozvan „sirotinjska majka“. Za vreme okupacije naše domovine živeo je u stogom ilegalstvu, krijući se od nacista kao Jevrejin. Umro je pre više godina u Beogradu u oslobodjenoj domovini, ispraćen sa velikom poštom od beogradskih Jevreja.

          Šemaja Demajo rodjen je u Beogradu gde je završio osnovnu školu, gimnaziju sa velikom maturom i Pravni fakultet univerziteta u Beogradu. Pok. Šemaja bio je veoma poznat kao veliki stručnjak pravnik, odličan govornik, i politički aktivan u javnom životu, kako jevrejskom tako i političkom životu naše šire zajednice. Još od rane mladosti pripadao je Narodnoj radikalnoj stranci, a bio je politički i intiman prijatelj pok. Božidara Bože Maksimovića, bivšeg ministra pravde i unutrašnjih poslova u bivšoj Jugoslaviji, zvanog “Boža kundak”. Bio je biran na listi Narodne radikalne stranke i za narodnog poslanika za grad Beograd. Pok. Šemaja bio je poznat i kao jevrejski javni radnik. On je u dva maha bio predsednik Jevrejske opštine, vrlo dugo je bio predsednik Srpsko-Jevrejskog pevačkog društva. Kao rodoljub i patriota učestvovao je u Balkanskim ratovima, a početkom Prvog svetskog rata kao težek bolesnik biva oslobodjen učešća u ratu. Po činu je bio rezervni oficir. Pok. Šemaja je kao čovek bio veoma omiljen kod velikog broja starih Beogradjana. On je zadobijao ljude svojom plemenitošću i šarmom, a bio je uvek spreman da pomogne svakom onom kome je bila potrebna pomoć, na samo stručne, nego i materijalna. Pred kraj svoga života on ustupa svoju advokatsku kancelariju svome sinovcu Samuilu – Miletu. Umro je, koliko se sećam 1932. godine ožaljen od mnogobrojnih prijatelja, političkih prijatelja i poštovaoca staroga Beograda. Na veličanstvenom pogrebu pok. Šemaje učestvovalo je nekoliko hiljada Beogradjana a nekrolog je pored ostalih govornika o Šemaji kao čoveku, advokatu i političkom radniku, održao Božidar Maksimović, bivši ministar.

          Samuilo Demajo rodjen u Beogradu 1898. godine, sin pok. Solomona bivšeg trgovca i majke Jelene, rodjene Alkalaj, bivše učiteljice. Osnovnu školu, gimnaziju i veliku maturu završio je u Beogradu 1919. godine. Po završetku gimnazije upisuje se na Pravni fakultet beogradskog univerziteta i posle tri godine diplomira na Pravnom fakultetu sa odličnim uspehom. Pošto je odslužio svoj vojni rok, on stupa na rad u kancelariji svoga strica Šemaje, čiju kancelariju preuzima od onog dana kada se Šemaja kao težak bolesnik povlači sa posla. Pok. Mile bio je veoma poznat kao odličan pravnik, bio je to čovek blage naravi, vrlo malo je govorio, neverovatno skroman, i uvek spreman da svakome pomogne u nuždi, na samo pravničkim savetima već i materijalno.

          Politički je pripadao Narodnoj radikalnoj stranci, a bio je vrlo poznat i kao jevrejski javni radnik. Vrlo često je biran u upravu Jevrejske opštine u Beogradu a za vreme okupacije naše domovine od nacista on u najtežim momentima preuzima kormilo Jevrejske opštine kao predsednik. Mada je imao prilike i mogućnosti da lažnim ispravama napusti Beograd sa svojom porodicom on to odbija smatrajući za svoju dužnost da ne samo upravlja preostalim Jevrejima u okupiranom Beogradu, već i da sa njima deli njihovu zlu sudbinu. Kada je u predratnom Beogradu posle smrti njegovog strica Šemaje, osnovano u Beogradu jevrejsko humano društvo „Šemaja Demajo“ koje je imalo za cilj odevanje siromašne dece, Mile pored ostalih javnih zaduženja i tu aktivno saradjuje. Svoju odanost Jevrejima plaća krvavim jadukom – svojom smrću, jer je sa ženom rodjenom Medina i decom likvidiran od nacista 1942. godine.

          David Alkalaj rodjen 1898. godine u Beogradu, sin Avrama, sveštenika i majke Gorene, rodjene Hason završio je osnovnu školu i VI razreda gimnazije u Prvoj beogradskoj muškoj gimnaziji. Za vreme okupacije Srbije od Austro-nemaca Dača, da ga ne bi neprijatelji internirali upisuje se u cesarsko – kraljevsku realnu gimnaziju gde završava gimnaziju i polaže ispit zrelosti sa odličnim uspehom 1918. godine. Odmah po oslobodjenju naše domovine naš Dača se upisuje na Pravni fakultet beogradskog univerziteta i sa odličnim uspehom završava u rekordnom roku od tri godine Pravni fakultet. Po odsluženju vojnog roka Dača polaže sa ocenom jednoglasno i sudijsko-advokatski ispit i otvara u Beogradu advokatsku kancelariju. Naš Dača je poznat kao jevrejski javni radnik, još kao gimnazijalac Dača je bio veliki borac za jevrejska prava. On je često bio delegat – mislim na period dok je bio advokat Jevreja u inostranstvu i kao takav uvek umeo dosledno i sa puno takta da zastupa interese Jevreja u Jugoslaviji. Vrlo često Dača je biran i u upravu jevrejske opštine a posle oslobodjenja naše domovine od nacista Dača postaje njen prvi predsednik. Dača je pre rata bio oženjen Čikom, rodj. Levi i u skladnom braku dobio sina Alberta. Dača je spasao svoju glavu slučajem, što je kao rezervni oficir pao u nemačko zarobljeništvo. Žena mu Čika i sin jedinac likvidirani su od fašista. Odmah po dolasku u oslobodjenu domovinu Dača se prihvata veoma teške dužnosti u tek oformljenoj novoj jevrejskoj opštini. On osniva i jevrejsku menzu, koja je hranu delila jevrejskoj sirotinji besplatno, uspeva da uspostavi vezu sa JOINT-om, koji je beogradskim Jevrejima slao obilatu pomoć u odelu, odeći, lekovima itd. Osim toga njegovom inicijativom svaki onaj koji je došao u Beograd iz koncentracionih ili zarobljeničkih logora dobijao je na ime prve pomoći i u gotovu po 500 dinara, što je za ono vreme bila poprilična suma. Dača je sve svoje dužnosti kao javni jevrejski radnik obavljao sa puno volje ne štedeći sebe ni vreme koje je upotrebljavao za rad na tako humanom poslu sve do 1950. godine, kada je emigrirao u Izrael, gde i sada neumorno radi kao javni radnik u Udruženju jugoslovenskih Jevreja koji su emigrirali u Izrael sa sedištem u Jerusalimu. Od 1950. godine naš Dača je radio kao rukovodilac u „Jad Vašemu“, državnom institutu za statistiku jevrejskih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu. Još i danas pamtim rastanak sa Dačom prilikom odlaska u Izrael, gde mu je pred rastanak moja malenkost održala govor. Bio je to ne samo moj oproštaj sa mojim drugom iz detinjstva, već i oproštaj našega Dače od preostalih živih sa Jalije, za koje se Dača svesrdno borio sve do svoga oproštaja sa njim.

          Jakov Alkalaj rodjen 1873. godine u Beogradu. Završio je osnovnu školu, gimnaziju i maturu u Prvoj beogradskoj muškoj gimnaziji i odmah posle završene mature upisao se na Pravni fakultet beogradskog unuverziteta. Mada diplomirani pravnik, budući da je vrlo slabo čuo, on od početke svoje karijere pa sve do svoje smrti radi kao jevrejski javni radnik – sekretar jevrejske opštine u Beogradu sve do svoje smrti 1922. godine. Bio je to veoma kulturan i ugladjen čovek, visokog rasta, kao more plavih očiju i veoma lepe glave. Po naravi blag a kao čovek veoma dobar on je plenio svojom dobrotom i kroz ceo svoj život imao samo prijatelje. Njegova smrt je pogodila sve beogradske Jevreje jer je njegovom preranom smrću, jevrejska zajednica u Beogradu osećala prazninu u radu ne samo tada na verskom polju već i na njegovom kulturnom i nacionalnom području. Žena Jakova, Lena, rodjena Gabaj 1890. godine u Požarevcu, njegova verna supruga umire kao težak bolesnik prirodnom smrću nekoliko godina pre početka Drgugog svetskog rata.

          Dr Fridrih Pops rodjen je 13.XI 1874. godine u Krakovu. Kratko vreme posle njegovog rodjenja njegovi roditelji prelaze u Beograd, gde je pok. Pops završio osnovnu školu, osam razreda gimnazije i veliku maturu u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu, kao i Pravni fakultet koji je završio na univerzitetu u Beogradu. Po završetku velike mature pok. Pops je godinu dana proveo na studijama u Beču gde je diplomirao na abiturijentskom kursu ekonomskoga fakulteta. 1902. godine dr Pops se ženi Ružom rodjenom Flajšer koja je rodjena u Beogradu 1883. godine. Pok. dr Pops bio je veoma poznat na samo kao renomirani pravnik već i jevrejski javni radnik. On je permanentno četvrt veka bio predsednik opštine eškenaskog obreda. Isto tako dr Pops je dugi niz godina bio i predsednik Saveza jevrejskih opština, odbornik beogradske opštine gde je jedno vreme bio i potpredsednik. Isto tako dr Pops je bio i član uprave društva “Nasušni hleb” kao i član uprave društva Svetoga Save. Dr Pops je veoma zaslužan za objedinjavanje jugoslovenskog jevrejstva a naročito se istakao pred početak Drugog svetskog rata, kada se bujica jevrejskih izbeglica, bežeći ispred Hitlerovog terora, slila u Jugoslaviju.

          Njegovom zaslugom tada je organizovano prihvatanje i zbrinjavanje kao i omogućavanje daljeg putovanja jevrejskih izbeglica čime je on dao dokaza da se bori i pruža otpor reakcionarno politički i socijalnim potresima. Dr Pops je isto tako bio i aktivan politički radnik. Pripadao je Demokratskoj stranci, Ljube Davidovića, i aktivno radio na platformi Demokratske stranke zajedno sa Kostom Timotijevićem, prvakom iste stranke a ocem pok. Dude Timotijevića, rektora novinarske akademije u Beogradu. Za vreme nacističke okupacije naše domovine dr Pops je sa svojom suprugom celo vreme živeo u okupiranom Beogradu, a zvao se Jovan Zečević. Da ga kvislinški doušnici ne bi prepoznali on pušta bradu i slobodno se kreće u okupiranom Beogradu. Odmah po oslobodjenju Beograda, on aktivno radi na obnavljanju jevrejske opštine i Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, organizuje i prihvata naše ljude koji su se tada vraćali iz koncentracionih i zarobljeničkih logora, izbeglištva i NOB, mada iscrpljen, star i bolestan on ulaže svoju snagu do poslednjeg atoma svoje snage i kao predsednik Saveza ostaje na tome radu sve do kraja svoga života. Dr Pops je najzad izgarajući na svojoj plemenitoj dužnosti umro u Beogradu 25. maja 1948. godine, otpraćen i ožaljen od svih preostalih Jevreja koji su tada živeli u Beogradu, svojih mnogobrojnih poštovalaca i prijatelja. Smrću dr Popsa pretrpeli su Jevreji Jugoslavije nenadoknadiv gubitak. Umrli dr Pops svojim delima će večito živeti u srcima onih Jevreja koji su sa njim saradjivali. Da napomenem još i to da je pok. dr Pops više puta odlikovan za svoj javni rad. Njegova supruga Ruža umrla je u Beogradu 1961. godine.

          LEKARI

          Prof. dr med. Solomon Davidović rodjen je 1891. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom završio je u Požarevcu 1910. godine. Po završetku gimnazije odlazi u Beč gde se upisuje na Medicinski fakultet. 1914. godine interniran je od Austro-ugarskih vlasti i odveden u jedan od koncentracionih logora u Madjarsku 1918. godine. Šest meseci posle oslobodjenja odlazi u Beč gde završava svoje studije 1920. godine. Kada je primljen za lekara sekundarca hiruškog odelenja glavne vojne bolnice u Beogradu, gde docnije postaje i prvi asistent prof. fakulteta i šefa hirurškog odelenja Mihajla Mike Petrovića. Na toj dužnosti ostaje sve do početka Drugog svetskog rata kada sa lažnim ispravama sa svojom suprugom i jednom kćeri beži u Split a odatle u Italiju. 1943. godine na zahtev Jugoslovenske vlade u izbeglištvu stiže u London gde radi kao lekar članova vlade sve do 1945. godine kada se vraća u Beograd i stupa na rad na Prvu hiruršku kliniku. Pošto kao Jevrejin do rata nije mogao da napreduje, on tek 1945. godine ubrzo napreduje kao docent da bi vrlo brzo ostao vanredni a docnije i redovan profesor hirurgije na Medicinskom fakultetu. Na samopregornom radu dr Davidović ostaje sve do 1962. godine kada je penzionisan. Prof. Davidović bio je poznat na samo kao odličan hirurg, već i kao plemenit čovek veoma sažaljive prirode i kao veliki humanista. Kao dokaz ovih tvrdnji da napomenem još i to da dr Davidović za 50 godina lekarskog samopregornog i požrtvovanog rada nije uspeo da stvori nikakav imetak. On danas živi od svoje čestito zaradjene penzije u Beogradu.

          Dr Moša Bukus Alkalaj rodjen 4. aprila 1878. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom završio je u Beogradu 1899. godine kada je otišao u Beč i upisao se na medicinski fakultet, gde je i promovisan za doktora celokupne medicine 1904. godine. Odmah posle promocije on specijalizira kod čuvenih bečkih profesora Nojmana i Hajeka, otorinolaringologiju i postaje specijalista lekar za oboljenja uha, nosa i grla. Svoju karijeru započeo je odmah po završenoj specijalizaciji u glavnoj vojnoj bolnici u Beogradu gde ubrzo kao visoko kvalifikovani stručnjak i veoma cenjen kao lekar i čovek postaje šef odelenja. Mada Jevrejin on je bio cenjen od svih kolega šefova odelenja u glavnoj vojnoj bolnici. Njegov nekadašnji učenik koga je pok. dr Alkalaj učio da postane dobar stručnjak nije se prema njemu poneo kao čovek. Kada je kod dr Bukusa završio specijalnost i položio majorski ispit, on je postao šef odeljenja, a dr Alkalaj postaje samo honorarni lekar odeljenja. Pok. Bukus je bio čuven kao dobar hirurg u svojoj struci i kao takav je bio cenjen i poznat u predratnom Beogradu. Bio je to veoma human i dobar čovek, poznat kao filantrop koji od beogradske sirotinje nikad nije naplaćivao ni pregled ni operativne zahvate ako su ovi bili potrebni. Likvidiran je od nacista na Banjici 1942. godine.

          Dr Nisim Alkalaj rodjen u Beogradu 1887. godine, sin pok. Avrama sveštenika i majke Boene, rodjene Hason, završio je osnovnu školu i sedam razreda Prve muške gimnazije u Beogradu 1914. godine, da bi 1919. godine na tromesečnom maturskom kursu u zgradi Druge beogradske muške gimnazije završio veliku maturu sa odličnim uspehom. Po završetku velike mature Nisim odlazi na medicinske studije u Francusku gde završava medicinske nauke na medicinskom fakultetu u Lionu 1924. godine sa vrlo dobrim uspehom. Zatim prelazi u Pariz, na Sorbonu gde godinu dana specijalizira dermato-venerologiju, a zatim se vraća u Beograd gde na klinici za kožne i venerične bolesti prof. dr Djurice Djordjevića produžuje da specijalizira. Bio je saradnik i radio na naučnom polju dugi niz godina sa profesorom dr Kićevcem, i postao prvi ukazni asistent. Mada, kao Jevrejin, a tada je već počela da vlada radikalna antisemitska era, morao je vrlo dugo da čeka da mu se dodeli zvanje koje je on itekako svojim naučnim radovima zaslužio, tako da su i preko prećutanog naredjenja od tadašnjih vlasti da Jevreji ne mogu da prosperiraju na naučnom polju, oni tj. prof. Djordjević i tada docent Kićevac svojim vezama i autoritetom uspeli su da izbore saglasnost, da se Nisimu dodeli položaj prvog asistenta. Nisim je bio veoma skroman i ćutljiv kao čovek, poznat kao lekar humanista i naučni radnik, ne samo u našoj zemlji već i u inostranstvu. 1942. godine Nisim je operisan od grizliste u dvanaestopalačnom crevu na hirurkom odelenju vojne bolnice u Beogradu. Potkazan od doušnika nacistima, Ljotićevci su ga udarali čizmama po stomaku i on je izbačen sa bolesničke postelje i tučen pao i strmoglavio se niz bolničke stepenice. Razume se da su mu od batina prokrvarila creva i pukli šavovi na zašivenoj rani, i on je od fašističkih zlotvora odveden na Banjicu gde je i streljan 1942. godine.

          Dr med. Rafajlo Rubenović rodjen 1897. godine u Beogradu. Osnovnu školu i sedam razreda gimnazije završio je u Beogradu 1914. godine. 1917. godine završio je osmi razred gimnazije i veliku maturu u Realnoj gimnaziji u Beogradu, a 1919. godine otputovao u Francusku gde je u Lionu zajedno sa Nisimom Alkalajem promovisam za dr Celokupne medicine 1924. godine u Lionu. Po završetku svojih studija Rafajlo dolazi u Beograd i svoj lekarski staž započinje na Drugoj internoj klinici prof. dr Antića, gde radi dugi niz godina na usavršavanju. Svojim upornim radom, marljivošću i zalaganjem on posle nekoliko godina dobija zvanje asistenta volontera, da bi otprilike u isto vreme kada i dr Nisim Alkalaj stekao zvanje ukaznog asistenta. Pok. Rafajlo bio je veoma sposoban i cenjen kao lekar, a naročito prof. dr Borić ga je izvanredno cenio i uporno nastojao da pok. Rafajla unaprede. Rafajlo je streljan na Banjici od nacista 1942. godine.

          Dr med. Rafajlo Alfandari rodjen je u Beogradu 1881. godine, sin Nisima Senzala i majke Sali, rodjene Talvi, domaćice. Osnovnu školu i gimnaziju sa položenom velikom maturom završio je u Prvoj beogradskoj muškoj gimnaziji sa vrlo dobrim uspehom a zatim se upisao na Medicinski fakultet u Beču, gde je završio medicinske studije i specijalizirao kod prof. dr Fingera kožne i polne bolesti. Odmah po završetku specijalizacije on se ženi Melom, kćerkom dr Davida Rozenberga, bečkog lekara, i vraća se u Beograd, da po odsluženju stalnog kadra, kao specijalista stupi u državnu službu kao sreski lekar. On je dugi niz godina menjao mesta službovanja da bi najzad 1925. godine postao šef kožno-veneričnog odelenja okružne bolnice u Požarevcu. Mada specijalista jedne od veoma konjukturnih grana (jer je u Požarevačkom okrugu i na Homolju carovao lues) on je ogroman broj bolesnika lečio besplatno, tako da je veoma teško, nemajući sredstva na raspolaganju iškolovao tri sina i jednu kćer (Nisima službenika, Davida dipl. paravnika, službenika Državne hipotekarne banke u Beogradu i Isaka svršenog učenika državne trgovačke akademije u Beogradu-poginuo u NOB-u i jednu kćer Saliku).

          Ostala porodica likvidirana je od nacista 1942. godine. Dr Rafajlo je prošao kroz sve ratove od 1912-1918. godine i dobio čin sanitetskog potpukovnika. Odlikovan je sa više vojnih odlikovanja. Umro je u Beogradu 1936. godine od generalizirane arterio skleroze.

          Dr Solomon Alkalaj rodjen je u Beogradu 18.10.1878. godine. Osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom završio je u Beogradu u Prvoj muškoj gimnaziji 1896. godine. Po položenom ispitu zrelosti otišao je u Beč i upisao se na medicinski fakultet. Promovisan je za doktora celokupne medicine 1902. godine kada je produžio sa specijalizacijom i 1904. godine došao u Beograd kao specijalista za ženske bolesti i porodjaje. Bio je to čovek širokih pleća, visok, proćelav, smedjih negovanih brkčića, po naravi veoma staložen, veliki humanista, koji je ne gledajući na materijalno obezbedjenje pomagao kao lekar i čovek svakom onom koji mu se obratio za pomoć. Radio je kao specijalista ginekolog u Središnjem uredu za osiguranje radnika u Beogradu. Bio je poznat i kao jevrejski javni radnik, a učestvovao je gotovo u svim jevrejskim udruženjima i humanim društvima staroga Beograda, koliko se sećam jedno vreme bio je i predsednik Jevrejske opštine u Beogradu. Zaslugom pok. dr Alkalaja sazidan je u Beogradu i Jevrejski Dom u ulici 7. Jula br. 71.

          Pok. dr Alkalaj je ceo svoj život posvetio bolesnicima i Jevrejima staroga Beograda. Umro je 11.9.1929. godine, ožaljen ne samo od svih beogradskih Jevreja već i od naših sugradjana Srba a njegovom smrću, nestala je sa pozornice jevrejskog javnog života velika figura čoveka humaniste i lekara, koga se sa pietetom sećaju svi oni Jevreji koji su posle kataklizme Jevreja u Drugom svetskom ratu ostali u životu.

          Dr med. Bukić Pijade ginekolog, rodjen je u Šapcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom. Položivši ispit zrelosti otišao je u Beč i upisao se na Medicinski fakultet. Po završetku Medicinskog fakulteta, specijalizirao je ginekologiju i akušerstvo – ženske bolesti i porodjaje u Beču, kada je došao u Beograd i bavio se privatnom lekarskom praksom. Pok. dr Pijade bio je poznat kao jevrejski javni radnik. Bio je biran i za predsednika jevrejske opštine. Dr Pijade bio je veoma omiljen ne samo kao lekar već i kao čovek. On je svojim šarmom i duhovitošću, dobar kao govornik, prosto plenio ljude i bio okružen velikim brojem prijatelja i poštovalaca ne samo kod Jevreja već i kod velikog broja naših sugradjana Srba. Bukić je bio veoma cenjen i uvažavan od svojih kolega Srba i, koliko se sećam, bio je biran za časnika u lekarskoj komori i Srpskom lekarskom društvu. 8. novembra 1941. godine oteran je sa mnogim poznatim rodoljubima – intelektualcima u Banjički logor, smešten u podrumskoj sobi. Za sve vreme svoga mučnog života u logoru smrti na Banjici, bio je na visini kao čovek i lekar obilazio bolesnike i nevoljne i davao maksimum od sebe da im pomogne koliko može. On je iskorišćavao svoj položaj i kod okupatorskih lekara stvarao uverenje da izvesne zaslužne ljude treba oslobadjati iz logora kao teške bolesnike i pustiti na slobodu, što mu je vrlo često i uspevalo. Kada je saznao da u Banjički logor treba da dodju gestapovci, on je u saradnji sad dr. Blagojevićem, lekarom iz Vrnjačke Banje, pustio vest kroz logor, i izvestio logorske vlasti da u logoru vlada tifus i time sprečio dolazak gestapovaca u logor. Taoci u Banjičkom logoru su pojedinačno i periodično puštani iz logora a sa dr Pijade ostala su samo dvojica. On je bolesnike i samrtnike u logoru tešio rečima: „lako je braćo umreti, ali je teško umirati”, i on je postepeno kroz nekoliko godina umirao. Dr Pijade je bio čovek niskoga rasta širokih pleća i veoma pošten hrabar i human čovek. Dr Pijade je verovao da su mu sin i žena u životu na radu u Smolensku, a niko od nas koji su znali za sudbinu njegovih milih i dragih nisu imali smelosti da mu kažu da su njegov sin i žena Berta utovareni u gušegupku i ugušeni otrovnim gasom. Njegova kćer mu je krijući se negde oko Splita kanalima poslala dva pisma. Dr Bukiću nije bilo lako kada je posle svakog masovnog streljanja u Jajincima, Kriger, pomoćnik komandanta Banjičkog logora, sadistički se smejući, stalno govorio Bukiću da će kod idućega streljanja doći on na red. Dr Pijade je zajedno sa dr Pogarašom uspeo da uvuče u bolnicu: dr Živkovića, Petra Nikezića, prof. Sinišu Stankovića, prof. Djelimea i Miku Ilića. Pored profesora Milana Žujovića i drugih koji su se već nalazili u logoraškoj bolnici. Po kapitulaciji Italije dr Pijade je poveo dr Fogaraša izmedju 10 i 11 časova pre podne u svoju sobu i rekao mu da se ne oseća dobro. U tome je u logor došao jedan narednik Nedićeve državne straže da mu dr Bukić previje nogu, za koga misli da je donosio vesti iz logora. Dr Pijade ga je zamolio da previje narednika i kad je to izvršio ostavio ga nasamo u sobi sa žandarmerijskim narednikom. Kad sam se vratio u sobu zatekao je dr Bukića kako modar sa penom na ustima leži na postelji, pa je pozvao dr Živkovića da mi pomogne. Dr Živković i dr Djelimeo su   bili sa dr Žarkom Fogarašem u bolesnikovoj sobi, u kojoj su zatekli već mrtvog dragog nam dr Bukića (Izjava dr Žarka Fogaraša iz Pančeva).

          Dr Avram J. Vinaver rodjen 31. decembra 1863. godine u Varšavi u uglednoj porodici koja je dala Poljskoj i carskoj Rusiji talentovane lekare, pravnike, matematičare, pesnike i šahiste. Završivši sa odličnim uspehom gimnaziju i medicinu koju je studirao u Madjarskoj, Krakovu i Beču, bio je i asistent prokuriste dr Rigera a docnije prof. Brauna i Birlota. Po završetku studija dr Vinaver je pošao za Carigrad ali se u Beogradskom šah klubu 1889. godine upoznao sa tadašnjim ministrom Taušanovićem, koji mu tada ponudi da bude šef očnog odelenja u očnoj bolnici. Posle godinu dana rada na očnom odelenju dr Vinaver prelazi u Šabačku bolnicu gde je bio veoma omiljen kao lekar i čovek od svih gradjana staroga Šapca. On je bio i prvi privatni banjski lekar u Koviljači, a pošto je strašno voleo rendgenologiju, on je prvi u Srbiji nabavio rentgenov aparat. U lečenju lupusa rengenovim zracima imao je uspešne rezultate i bolesnike prikazao u srpskom lekarskom društvu. Isto tako on je napisao i knjigu „Da li je očev sifilis nasledan“. Kao lekar encilopedista dr Vinaver je imao osam soba ispunjenih medicinskom literaturom i ogromnom kolekcijom raznovrsnih medicinskih instrumenata, potrebnih za sve grane medicinske nauke. Učestvovao je u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine, a početak svetskoga rata zatekao ga je u Valjevu, gde je dobio naredjenje da sve tamošnje rezervne vojne bolnice preda neprijatelju. Ovaj velikan umro je 24. avgusta 1915. godine od tropske malarije. Sahranjen je u Djevdjeliji, a po oslobodjenju naše države 1918. godine njegov grob se više nije mogao raspoznati. Za vreme prve invazije Austrijanaca u Srbiju trebao je da bude izveden pred ratni vojni sud zbog svog patriotskog držanja i anti-neprijateljskog rada, ali pošto su Austrijanci bili potučeni na čelu sa generalom Poćorekom, naglo su se povukli iz Srbije tako da kazna nad dr Vinaverom nije mogla biti izvršena. Dr Vinaver je za vreme ratova kao rodoljub svu svoju uštedjevinu potrošio na predovoljstva za vojnike, koje je voleo kao otac svoju decu. Umro je kao rezervni sanitetski major.

          Dr med. Natan Tajtacak sanitetski poručnik VII pečadijskog puka prvog poziva. Rodjen je u Beogradu 3.10.1888. godine u Beogradu. Sin Andjelka, trgovačkog putnika i majke Rahile, rodjene Tajtacak, završio je osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Po završenoj maturi Natan odlazi u Beč na medicinske studije, koje završava sa vrlo dobrim uspehom 1911. godine. Vrativši se u Beograd on stupa u stalni kadar da bi, 1912. godine, kao aktivni sanitetski poručnik bio učesnik u Balkanskim ratovima. 1915. godine Natan je oboleo od pegavoga tifusa i kao komplikaciju dobio flegmonu obeju nogu. Po mišljenju hirurga trebalo je izvršiti amputaciju oba donja ekstermiteta, što Natan nije dozvolio, imajući nameru da se ženi devojkom koju je strasno voleo, odmah po završetku rata. Umro je 21. marta 1915. godine u Požarevcu, a njegova mati Rahila koja ga je za sve vreme negovala, budući zaražena pegavcem umire sutradan 22. marta 1915. godine u Jagodini u stanu svoje sestre Sultane, Bele Kadmonović. Natan je bio veoma skroman mlad čovek, antialkoholičar i nepušač, živeo je za svoju medicinu i sanjario da osnuje srećan brak, ali ga je neumitna smrt pokosila, tako da svoje ideale nije mogao da ostvari.

          Dr Bora Beraha rodjen u Nišu oko 1885. godine, sin Isaka, menjača iz Niša i majke Rašele-Bele, rodjene Avramović, domaćice (njena sestra je Bertica Gabaj), osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom završio je u Nišu. Potom se upisao na Medicinski fakultet u Beču. Po završetku studija službovao je kao lekar u Nišu, gde je pred izbijanje Drugog svetskog rata bio viši inspektor saniteta u Nišu i načelnik saniteta moravske banovine. Poznat je kao veoma human čovek i odličan lekar a dugo godina je u zajednici sa dr Petkovićem držao privatni sanatorijum u Nišu. Bio je predsednik Jevrejske opštine u Nišu. Imao je tri kćeri i jednog sina i to kćerke: Stela, udata Medina, Bela udata Koen, i Ančica, student i sina Isaka. Stela, udata za Emila Medina, menjača imala je dvoje dece: sina Mišu i kćer Anitu. Emil Medina sada živi u Izraelu. Bela, udata za Marka Koena, je imala sina Jovicu. Dr Bora Beraha streljan je na Bubnju kod Niša 1942. godine sa svojom suprugom, sinom Isakom, kćerkom Stelom, unukom i zetom Markom Koenom a Bela sa sinom i Ančica likvidirane su na Sajmištu 1941. godine.

          Dr David Kadmon – Levi, sin Sultane rodj. Tajtacak, domaćice i Jakova, bivšeg trgovca iz Beograda, rodjen je u Beogradu 1898. godine. Osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom završio je u Beogradu 1919. godine a zatim se upisao na Medicinski fakultet u Beču. Po završetku studija 1927. godine stupio je na rad kao lekar-volonter na Prvu internu kliniku profesora Ignjatovskog, gde je kao lekar-volonter svojim upornim radom i naučnim radovima dobio zvanje asistenta-volontera klinike. Mada jedan od najsposobnijih, nije mogao da napreduje u službi, tj da postane plaćeni ukazni asistent, budući da je bio Jevrejin, a tada je u bivšoj Jugoslaviji već uveliko zacario antisemitizam, koga su tadašnje vlasti volens-nolens morale da toleriraju. Po ulasku neprijatelja u Jugoslaviju 1941. godine Dača izvesno vreme radi u jevrejskoj bolnici kao lekar, a docnije lažnim ispravama beži u Italiju gde se ilegalno krije, a po oslobodjenju Italije od saveznika stupa dobrovoljno kao lekar na rad u jednu od armijskih bolnica američkih trupa. Docnije sa grupom Jevreja kao gost predsednika Ruzvelta odlazi sa porodicom u Ameriku, gde ponovo polaže sve ispite potrebne za lekara medicine, a potom ponovo ispit za specijalistu internistu i posle mnogo napora uspeva da postane šef gerijatrijskog odelenja jedne od velikih bolnica u Americi.

          Dr Žak Konfino, lekar i knjževnik, rodjen je 22. juna 1892. godine u Leskovcu. Sin siromašnih roditelja, oca Lazara, po profesiji limara i majke Klare, krojačice. Odrastao je u patrijarhalnoj, siromašnoj i vrlo čestitoj jevrejskoj  porodici. Osnovnu školu i gimnaziju sa položenom malom maturom završio je u Leskovcu, a posle prelazi na dalje školovanje u Beogradu, gde završava osam razreda gimnazije i veliku maturu u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Budući siromašan, on je kao odličan djak davao privatne časove slabim učenicima gimnazije i od toga se izdržavao, a stanovao je kod svojih rodjaka Avrama Baruhića, trgovačkog putnika i njegove žene Vinuče, u ulici Rige od Fere br.18. Po završenoj velikoj maturi 1918. godine, on se upisuje na medicinski fakultet u Bernu-Švajcarska, gde je promovisan za lekara 1918. godine. 

Još kao mlad lekar 1920. godine on otvara svoju privatnu lekarsku ordinaciju u Leskovcu a 1926. godine on je jedan od propagatora i glavnih organizatora-osnivača Leskovačkog pozorišta, koje je tada bilo smešteno u sali hotela „Pariz“. Žak je kao lekar i pisac bio ne samo u Leskovcu već i u njegovoj bližoj i daljoj okolini veoma popularan, tako da su ga Leskovčani nazivali „Jevrejče“. 1928. godine on osniva zajedno sa dr Dušanom Dekleva, hirurgom, sanatorijum u Leskovcu. To je bio prvi snatorijum, osnovan u jednom od malih mesta predkumanovske Srbije. Žak je počeo da se bavi književnošću još pre rata. Kao pisac je bio raznovrsan i veoma popularan i rado čitan od široke publike. Svoje prve humoreske štampao je 1932. godine u dnevnom listu „Politika“, zatim piše delo „Moji opštinari“ 1934. godine, da bi 1935. godine napisao delo „Lica i naličja“, 1937. godine izdao je knjigu pod nazivom „Moj Jocko“, a 1941. godine napisao je delo „Humoreske“. Sva ova dela štampana su i izdata od izdavačkog preduzeća „Naša knjiga“. U Drugom svetskom ratu kao rezervni oficir mobilisan je i upućen na front prema Italiji gde je zarobljen. Posle kapitulacije Italije on beži u Švajcarsku, da bi odmah po završetku Drugog svetskog rata došao u oslobodjenu domovinu. Posle oslobodjenja Žak 1947. godine izdaje svoju zbirku humoreski pod nazivom „Rotarijanci“ u izdanju humorističkog lista „Jež“ u kome je dugo saradjivao. 1952. godine izdavačko preduzeće „Novo pokolenje“ izdaje njegovo delo „Sto godina – 90 groša“, a 1953. godine izdavačko preduzeće „Prosveta“ izdaje njegov roman „Moje je biće“, dok mu godinu dana ranije izdavačko preduzeće „Narodna knjiga“ štampa aktovku „U sredu se registrujem“,a krajem 1953. godine isto preduzeće izdaje njegove humoreske „Lekareve priče“, a 1957. godine on piše i prvu dramu „Zaklinjem se“. 1960. godine u izdanju preduzeća „Veselim Masleša“ izdaje svoj roman „Mamin veliki sin“, a u izdanju izdavačkog preduzeća „Minerva“ svoje pripovetke „Nove humoreske“. Popularni dr Konfino je osim ovde nabrojanih dela mnogo pisao i u „Jevrejskom pregledu“ i „Jevrejskom almanahu“. Bile su to obično pripovetke sa jevrejskom tematikom. Jedna od njegovih zapaženih drama „Plagijat“ prikazivana je i u Narodnim pozorištima Skoplja i Niša, a u Beogradu je trebala da bude prikazana 1938. godine od amaterske pozorišne radničke grupe „Abrašević“ ali je u oči same predstave od policije zabranjena. Isto tako njegov veoma zapažen pozorišni komad „Krv nije voda“ prikazan je u Nišu i Skoplju iste godine.

Posle oslobodjenja ovi komadi su najviše igrani u amaterskim pozorištima gotovo širom cele Jugoslavije. Isto tako Žak je napisao i komad „Siroto moje pametno dete“, 1957. godine. Komedija „Eksperiment“, koja je dobila prvu nagradu na konkursu Saveza jevrejskih opština u Beogradu, izvedena je u Varšavi na sceni jevrejskog državnog pozorišta, kao i na televiziji RT Beograd. Žak je isto tako napisao i sledeću komediju: „Luda bolest – ljubomora“ koja je prikazana tokom 1966-1967. godine u zagrebačkom pozorištu „Varijete“, u Narodnom pozorištu u Leskovcu, Prilepu i mnogim drugim mestima širom Jugoslavije. Žak je pisao i radio drame: „Mamin veliki sin“, „Lekar u dilemi“, „Trešnjin rodjendan“ i „Zdenko naduvenko“. Osim toga Žak je preveo roman Šalomaša (Šalom Alejhem) „Marienbad“ koje je štampalo izdavačko preduzeće „Novo pokolenje“,a njegova zbirka humoreski „Lice i naličje“, u prevodu, štampana su u Rio de Žaneiru – Brazil. Pojedine njegove humoreske prevedene su na češki, bugarski i nemački jezik a štampane su u književnim časopisima ovih zemalja. Da rezimiramo: Žak je jedan od veoma zaslužnih i visoko ocenjenih jevrejskih književnika, poznat ne samo u našoj domovini već i daleko izvan njenih granica.

          RADIO SPIKERI

          Hajnrih – Henri Fingehud,  rodjen je u Vršcu, otac mu je bio kantor. U Vršcu je završio osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom a u Beogradu je diplomirao na filozofskom fakultetu, odmah po završetku svojih studija angažovan je kod „Radio Beograda“. Kod njegovog osnivanja u oktobru 1928. godine gde ostaje kao glavni spiker zajedno sa Jelenom Bilbija udatom Lapčević, sve do 1941. godine kada je kao rezervni oficir na frontu prema Albaniji u borbi zarobio dva Italijanska tenka sa posadom i u tom herojskom činu poginu herojskom smrću na bojnom polju, braneći našu domovinu od fašističkih neprijatelja. Za taj svoj podvig bio je predložen za posmrtno odlikovanje „Karadjordjeva zvezda sa mačevima“ do čega nije došlo usled kapitulacije i sramne izdaje kvislinga. Osim toga Fingelhud je bio predlagan za novčanu nagradu u znak priznanja za njegov rad, do čega nije došlo 1940. godine usled tadašnjih političkih prilika, kada smo zapali u fašističke vode, a za takvu soluciju je u komisiji glasao i prof. dr Grobljaković, koji je zbog svog kvislinškog rada osudjen na smrt od naših narodnih vlasti.

          TRGOVCI GALANTERISTI NA MALO

          Rafailo Nafusi „Lafajet“ rodjen u Beogradu 1895. godine, sin pok. Solomona, limara i Klare, rodjene Tajtacak, domaćice iz Beograda. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije završio u Beogradu i kao sin veoma siromašnih roditelja morao je da napusti dalje školovanje i stupi na rad kod jedne od čuvenih carinsko-posredničkih radnji. U Prvom svetskom ratu stupa u vojsku i kao djak-narednik biva od austrijanaca zarobljen. Posle oslobodjenja 1918. godine otvara u Zagrebu veliku carinsko-posredničku kancelariju, docnije se ženi Ružom, rodjenom Halpern i otvara veliku angro radnju manufakturnom robom, da bi posle nekoliko godina, došao u Beograd, gde otvara prvo jednu, a zatim i više radnji galanterijske robe, da bi docnije takve radnje otvarao širom cele Jugoslavije. Sve ove radnje imale su jedan zajednički naziv „Lafajet“. Rafailo je bio poznat kao vrlo sposoban trgovac koji je umešnošću u trgovini bio jedan od najjeftinijih sa cenama svoje robe. Kao čovek on je uvek bio veoma darežljiv i human. 1941. godine on sa suprugom emigrira, prvo u Italiju, a zatim u SAD, gde i sada živi veoma skromno sa svojom suprugom, kao penzioner.

          IZVOZNICI

          Moric Tajtacak, sin Andjelka Tajtacaka, izvoznik šljiva, žitarica i kože, rodjen 1875. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju sa malom maturom završio u Beogradu, da bi potom na studijama u Nemačkoj diplomirao na Trgovačkoj akademiji. Moric započinje svoju karijeru u Kruševcu, gde otvara prvu radionicu za preradu čaura svilenih buba, koje otkupljuje od seljaka. Docnije proširuje svoj posao kao izvoznik a pošto se stoka tada klala dva puta nedeljno on meso zaklane stoke deli Kruševačkoj sirotinji besplatno. Za vreme Balkanskih ratova on aktivno učestvuje u borbama, a u Kruševcu izdržava jednu od rezervnih bolnica. Došavši na ostrvo Krf, budući u ratu kontuzovan, oglašen je kao stalno nesposoban za vojnu službu i prebačen u Švajcarsku, gde umire od opšte telesne iscrpljenosti i teškog srčanog obolenja 1917. godine, gde je i sahranjen. Njegova žena Rebeka, rodjena Adut, sin David-Dača i kćeri Soka, Sultana i Beba preživele su fašističku kataklizmu i danas žive u Kruševcu, sem Bebe koja je udata i živi u Beogradu.

          Nisim Abravanel rodjen 1864. ili 1866. godine u Pirotu, poznat kao jedan od prvih izvoznika „kačkavalja“ koji je imao sopstvene bačije za mleko i izradu kačkavalja na Suvoj planini. Kačkavalj je izvozio u inostranstvo, a naročito u Bugarsku i Tursku. Bio je to veoma lep čovek, visokoga stasa sa lepo negovanom francuskom bradicom i brkovima, uvek pedantno odeven po poslednjoj modi, po prirodi veoma bistar i otresit, kao čovek veoma dobar i plemenit, za svoje godine napredan, slagao se sa tadašnjim stremljenjima omladine. Njegova supruga Rejna, rodjena Konfino, veoma lepa žena, visokoga stasa, veran bračni drug čika Nisima, pratila ga je kroz ceo život, a 1924. godine kada je čika Nisim u Beču bio operisan od „katarakte“ probdela je sve vreme pored njega dvoreći ga. Čika Nisim je imao nekoliko sinova od kojih dvojica žive u Americi još od pre rata, a sin Hajim, primarijus u penziji živi u Izraelu. Čika Nisim sa ženom likvidiran je od nacista 1942. godine kada je od bugarskih fašista predan Nemcima. Ostali njegovi sinovi sa porodicama i decom likvidirani su od nacista 1941. godine.

          NOSIOCI VISOKIH VOJNIH ODLIKOVANJA

          Natalija – Neti Munk, rodjena Tajtacak u Beogradu 1864. godine, kćer oca Natana i majke Rakile – Regine, domaćice. Potiče iz veoma siromašne jevrejske patrijarhalne porodice, njen otac Natan kao puki siromašak prodavac je pobožnih Jevrejima „pastilikos pite“ sa mesom pripremljena na jevrejski način, koju je majstorski pripremala njegova žena Rahel. Natan je pod starost nemogavši više da se kreće po varoši postao „šamaš“ crkvenjak. Neti prirodno veoma inteligentna ali siromašna i pored najbolje volje da posećuje gimnaziju to nije mogla, jer je kao siromašna morala da se zadovolji samo osnovnom školom. Docnije je izučila zanat šivenja ženskog belog rublja i od zlehudih prihoda, ona je izdržavala svoje stare roditelje. Ona je bila prva srpska dobrovoljna bolničarka i učestvovala je kao bolničarka u Srpsko-Turskom ratu 1867. godine. Osim toga kao dobrovoljna bolničarka ona učestvovala u Balkanskim ratovima i kao dobrovoljna bolničarka bila načelnica dobrovoljnih bolničarki i rezervne bolnice u Beogradu, koja se nalazila u zgradi Prve muške gimnazije. U Prvom svetskom ratu ona i dalje svesrdno radi kao dobrovoljna bolničarka i 1915. godine kada je naša domovina bila okupirana od Austro-Nemaca dobija naredjenje da rezervnu bolnicu preda ranjenicima i teškim bolesnicima neprijatelju, što je ona i izvršila, mada je teško bolesna molila upravnika rezervne bolnice da je njena želja da se sa Srpskom vojskom povlači kroz Albaniju, što joj komanda bolnice nije odobrila. Za vojne i ratne zasluge Netika Munk bila je odlikovana Karadjordjevom zvezdom sa mačevima i mnogim drugim visokim ratnim odlikovanjima. Kao mlada žena udala se za Gutmana Munka, krojača, koji je u Beograd došao iz Galicije i u srećnom braku izrodila mnogo dece – sinova i kćeri.

          Natalija je bila cenjena i od kralja Petra prvog Karadjordjevića i mogla je da ode kralju Petru kad god je smatrala da je potrebno da mu se na neku nepravdu požali. Natalija je umrla 8. aprila 1924. godine u Beogradu, a sahranjena je sa svim vojnim počastima na lafetu, a na posebnom jastučetu nošena su sva njena odlikovanja. Na pogrebu je osim mnoštva gradjana staroga Beograda prisustvovala i delegacija dvora, a pri spuštanju mrtvoga tela Netike u raku ispaljen je i počasni plotun. Netika je sahranjena u parceli palih ratnika Jevreja 1912-1918 na jevrejskom groblju u Beogradu.

          Avram S, Pelosov  trgovački pomoćnik rodjen u Nišu 18. januara 1888. godine, redov prve čete IV bataljona sedmog pešadijskog puka drugog poziva. U odsutnoj borbi kod Kumanova 10. oktobra 1912. godine, prihvatio je od poginulog zastavnika pukovsku zastavu i viknuo: „Napred braćo“ i poleteo napred na juriš držeći u levoj ruci zastavu a u desnoj pušku. To je ohrabrilo vojnike koji su za njim pošli na juriš i potukli neprijatelja. Za ovaj podvig Avramče „barjaktar“ odlikovan je Karadjordjevom zvezdom sa mačevima. On je učestvovao i u Prvom svetskom ratu i, kao borac, razbolevši se od pegavca, umro je u Prokuplju 1. februara 1915. godine, gde je i sahranjen.

          David  Amar rezervni konjički poručnik vodnik Dunavskog divizijskog konjičkog eskadrona. Poginuo je 8. avgusta 1916. godine na zapadnoj obali Ostrovskog jezera, na položaju zvanom „ovčija glava“. Eskadron je dobio zadatak da spreči prelaz Bugarima pravcem železničke pruge od sela Pantelije tunelom ka Ostrovu. Eskadron je sa tri voda bio u pešačkoj borbi od kojih je jedan eskadron bio u rezervi, a desno od eskadrona bio je sedmi pešadijski puk na položaju „Ovčija glava“, koji se visoko izdiže nad železničkom prugom, gde se borio eskadron. Poručnik Amar je sa svojim vodom imao za zadatak da održava stalnu vezu izmedju levoga krila sedmog puka i glavnine eskadrona ali da se ne upušta u borbu. Poručnik Amar je vršeći svoj zadatak naredio svome vodu da izvrši skok unapred prema Bugarima, za pedeset koraka, i sam podje prvi do značajnog mesta. Bugari videvši Amara kako se sam na brisanom prostoru približava odredjenom mestu otvore jaku puščanu vatru u tom pravcu i tako poginu Amar herojskom smrću. U tom momentu Bugari su pošli u napad tako da je mrtav Amar ostao na sredini izmedju obe neprijateljske strane tako da se pok. Amaru nije moglo prići. Mrtvo telo ovoga heroja eskadron je uspeo da uzme i sahrani tek po izvršenoj ofanzivi naših trupa na celom frontu, tek posle tri dana i Amar je sahranjen u selu Pateli.

          Binja A. Danjiti podnarednik prve čete drugog bataljona drugog prekobrojnog puka pešadije trećeg poziva. Rodjen u Nišu 9.6.1868. godine, poginuo je 12. oktobra 1914. godine, pri zauzimanju položaja „Popović“ kod Koselića. Sahranjen je na mestu pogibije a odlikovan je Karadjordjevom zvezdom.

          Isak Baruh rodjen u Beogradu gde je završio osnovnu školu i četiri razreda gimnazije sa malom maturom i trgovačku akademiju. Rodjen je 1888. godine, sin pok. Jakova, trgovca i majke Roze, rodjene Manojlović. Po završetku svojih studija radio je kao činovnik u raznim bankama sve do 1911. godine kada kao djak u djačkoj četi, stupa u stalni kadar i učestvuje u Balkanskim ratovima, kao i u Prvom svetskom ratu, povlači se kroz Albaniju, preživljava Albansku golgotu i učestvuje kao borac na Solunskome frontu. Kao rezervni major artiljerije ulazi sa svojom jedinicom u oslobodjeni Beograd 1918. godine. Pošto je demobilisan otvara u zajednici sa braćom Solomonom i Mićom menjačku radnju u zgradi hotela Balkan. U Drugom svetskom ratu kao rezervni artiljerijski major pada u nemačko zarobljeništvo gde ostaje sve do oslobodjenja naše domovine. Kao učesnik u Balkanskim i Prvom svetskom ratu odlikovan je ordenom Belog orla sa mačevima a zbog istaknutog antifašističkog držanja u nemačkom zarobljeništvu, bio je nazvan od svojih ratnih drugova zarobljenika „Crveni major“. Po dolasku u oslobodjenu teritoriju 1945. godine dobija odmah nameštenje kao rukovodilac kolekture Državne klasne lutije, koja se tada nalazila u Kolarčevoj ulici br. 7. Po odlasku u penziju, budući neženjen, odlazi u Jevrejski dom staraca u Zagreb, gde je i umro pre nekoliko godina.

          Marsel Davidović rodjen u Požarevcu 1894. godine, sin Davida izvoznika i majke Aligreti. Osnovnu školu i gimnaziju sa velikom maturom završio je u Požarevcu. Ekonomski fakultet završio je u Grenoblu 1924. godine. 1914. godine, mobilisan kao djak, kada je kao učesnik u ratu prešao Albaniju i stigao u Solun, gde je docnije učestvovao i kao ratnik u proboju Solunskog fronta. 14. septembra 1917. godine teško je ranjen na Veterniku u jednome jurišu, kada je u borbi učestvovao kao rezervni poručnik mitraljezac XII pešadijskog puka. Odlikovan je dvema zlatnim medaljama za hrabrost, francuskim odlikovanjem „Krua de Ger“ i Albanskom spomenicom.

 Pre rata radio je dugi niz godina kao direktor izvoznoga društva „Prizad“. U Drugom svetskom ratu zarobljen od Italijana kao rezervni major. 1945. godine po oslobodjenju naše domovine postavljen je za direktora u ministarstvu trgovine i snabdevanja SR Srbije. Penzionisan je 1955. godine. Marsel je težak ratni vojni invalid 100% nesposoban za rad, a usled rane koju je zadobio na Veterniku - bio je teško ranjen u glavu, ostao paralizovan na celoj desnoj polovini tela. Sada živi kao penzioner u Beogradu.

          Smatram za svoju dužnost da pored ovde navedenih Jevreja ratnika, koji su za svoje herojsko držanje u ratovima bili odlikovani najvišim vojnim odlikovanjima napomene još tri Jevrejina, koji su svoj patriotizam i ljubav prema svojoj domovini dokazali položivši svoje živote za njeno dobro. Medju njima valja istaći naročito:

          Benka Daviča, čuvenog beogradskog advokata, rodjenog u Beogradu 7. oktobra 1871. godine. Bio je član ugledne beogradske jevrejske porodice Davičo. On je u svojoj sredini štrčao pameću, talentom i duševnošću a stekao je ljubav svoje uže i šire okoline, svojim nesebičnim i humanim radom za njeno dobro. On se živo interesovao za socijalne probleme svoje sredine i davao pravac rada, mnogim humanim i dobrotvornim društvima. Bio je dugo godina predsednik Srpsko-jevrejsko pevačkog društva, koje je pod njegovim rukovodstvom a na molbu vlade prenelo srpsku pesmu u Bosnu-Sarajevo. U dobrotvornom društvu „Podpora“ bio je dugo godina predsednik, a dugi niz godina bio je saradnik i savetnik jevrejske opštine u Beogradu. Benko je sa elanom i oduševljenjem učestvovao kao borac u Balkanskim ratovima, hrabro se borio kod Krivolaka.

Izmoren i izmučen a zaražen kolerom Benko odlazi na lečenje u Beograd gde umire 29. juna 1913. godine. Njegova smrt duboko je potresla ne samo beogradske Jevreje već i celo srpsko društvo staroga Beograda, koje je ožalilo ovog odličnog čestitog čoveka i hrabrog srpskog vojnika. Njegovom smrću su beogradski Jevreji osetili u svom humanom radu veliku prazninu. Posle svoje smrti Benko je ostavio nezbrinutu ženu sa tri sina, i to onda kada im je bio najpotrebniji. On je isto tako pokazao i dokazao da ni jedna žrtva nije uzaludna ako se podnosi za spas domovine.

- 137 -

          Isak Kalmić žitarski trgovac rodjen u Smederevu 1872. godine, rezervni pešadijski kapetan II klase, komandir četvrte čete VI pešadijskog puka trećeg poziva. Bio je poznat kao veoma čestit čovek, sposoban žitarski trgovac i izvoznik. Bio je to čovek veoma čvrstoga karaktera i plemenita srca, veliki patriota a hrabar i neustrašiv ratnik u borbama. U Balkanskim ratovima prilikom oslobodjenja Mladog Nagoričana on je sa svojom četom odmah po oslobodjenju mesta naredio pukovskom pravoslavnom svešteniku da osveti porušenu crkvu i održi bogosluženje i pomen izginulim borcima u ratu. U Prvom svetskom ratu on prelazi Albaniju i sa svojim vojnicima deli zlo i dobro. Stigavši na Solunski front kao komandant bataljona jednako je bodrio vojnike rečima da će doći dan proboja Solunskog fronta i oslobodjenja domovine. Umro je oboren tropskom malarijom u Solunu 2. jula 1916. godine gde je i sahranjen.

          Hajim Davičo advokat, rezervni pešadijski kapetan, komandant Prvog bataljona sedmog pešadijskog puka trećeg poziva, rodjen je u Beogradu 31. oktobra 1872. godine. Potiče iz čuvene porodice Davičo koja je bila čuvena kao jedna od najinteligentnijih jevrejskih porodica staroga Beograda, a koja je vaspitala svoje generacije iz rane mladosti da žive skromno i u spartanskom duhu, a škola im je davala i mogućnosti da postanu kulturni ljudi. Hajim se odlikovao čeličnim karakterom, bio je veoma inteligentan. Učestvovao je u Balkanskim ratovima, gde je bio pukovski adjutant i zamenik komandanta bataljona. U Prvom svetskom ratu u 1914. do 1915. godine mnogobrojna Austro-ugarska vojska napala je Kosmajske položaje, i tada je Hajimu Daviču poveren zadatak da uspori neprijateljsko napredovanje do dolaska pojačanja naših grupa. Davičo je na čelu svoga bataljona uspeo ne samo da neprijatelja zadrži u napredovanju već i da ga primora na odstupanje u neredu. Njegovom zaslugom su naši zarobljeni bataljoni od neprijatelja spaseni i kada je pobeda naših trupa već bila osigurana Davičo je pao u borbi izrešetan neprijateljskim kuršumima na položaju „Ravni Gaj“ 25. novembra 1914. godine. Privremeno je sahranjen u Mladenovcu odakle je posle rata prenesen i sahranjen na jevrejskom groblju u ratničkoj parceli. Za sobom je ostavio nezbrinutu suprugu i dve kćeri. Kao advokat - imao je advokatsku kancelariju u Jevremovoj ulici - zastupao je pred sudovima samo sirotinju a naročito bio omiljen kod Šiptara i Slovakinja, kućnih pomoćnica koje je uvek zastupao kod sudova i vrlo retko naplaćivao svoje usluge. Isto tako bio je omiljen i cenjen i kod jevrejske sirotinje sa Jalije.

- 138 -

          JEVREJI DOBROVOLJCI I KOMITE

          Nisim Albahari rodjen u Požarevcu 1895. godine, trgovački pomoćnik, potiče iz siromašne jevrejske porodice u kojoj je odgajan u patriotskom duhu. Taj odgoj učinio je da Nisim sudeluje u Balkanskim ratovima kao dobrovoljac, prilikom početka Prvog svetskog rata. On prelazi preko Albanije i dolazi u Solun gde je, pošto je srpska vojska reorganizovana, učestvovao i kao borac u proboju Solunskoga fronta. Poginuo je junačkom smrću 1916. godine u borbama na Kajmakčalanu.

          Anta Andjelković  sin Mite Andjelkovića, ćurčije i majke Lenke, jevrejke, rodjen je u Beogradu 1897. godine, gde je završio osnovnu školu i četiri razreda gimnazije sa malom maturom. Zatim se upisuje u državnu trgovačku akademiju, koju završava sa odličnim uspehom. U Prvom svetskom ratu prijavljuje se u vojsku kao dobrovoljac i sudeluje sa grupom diverzanata u napadu na Austro-ugarski rečni monitor na Dunavu, u društvu još dvojice diverzanata podmeće bombu pod monitor, koji je tada onesposobljen za borbu. Prilikom ove diverzije Anta je teško ranjen u nogu. Po završetku Prvog svetskog rata on, pošto je školovanje završio sa odličnim uspehom dobija odmah zaposlenje za sekretara auto-moto kluba u Beogradu, gde ostaje u službi sve do okupacije Srbije od nacista. Pošto su mu nacisti odveli majku u logor na Sajmištu, on posle velikih peripetija i muka uspeva da majku oslobodi iz Sajmišta. Bio je poznat kao vrlo inteligentan čovek a do Drugog svetskog rata organizovao je sve dvorske balove i dečije priredbe koje su održavane na kraljevskom dvoru. Odmah po završetku Drugog svetskog rata on organizuje prvi auto-reli u Opatiji. Docnije kao odličan poznavalac engleskog jezika otvara privatnu školu za Engleski jezik. Umro je u Beogradu 1969. godine.

- 139 -

          Rafailo Gaon, rodjen u Požarevcu 1899. godine, po zanimanju tapetarski pomoćnik, sudelovao je u borbi 1914-1915. godine kao komita. Odlikovao se u borbama. Posle rata, 1921. godine video sam Gaona pukim slučajem u Pragu kada mi je rekao da je zaposlen kao stolar tapetar. Od tada mu se gubi svaki trag. Mati i sestra Gaonova sa jednim mladjim bratom i sestričinom likvidirana je od nacista u Beogradu 1942. godine.

          Aron Almozlino rodjen u Beogradu 1898. godine, po završetku osnovne škole učenika u privredi, a docnije trgovčić na Jovanovoj pijaci – pijačar. Učestvovao je u borbama u Prvom svetskom ratu 1914-1915. godine, i zbog ovog učešća u ratu oslobodjen je služenja vojnog roka u stalnom kadru. Po završetku Prvog svetskog rata radio je kao pijačar na Jovanovoj pijaci u Višnjićevoj ulici. Likvidiran je od nacista 1942. godine. Njegova supruga srpkinja sačuvala mu je dvoje dece i koliko mi je poznato svi su u životu i žive negde u Beogradu.

          Mika Levi - „Lektres“, obućar – modelar poznat u Beogradu kao jedan od najpopularnijih i najboljih obućara – modelara u Beogradu, rodjen je u Nišu 1896. godine. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu kao komita, u odredu koga je vodio Kosta Pećanac. Isto tako Lektres je učestvovao i u Topličkoj pobuni koja se odigravala za vreme neprijateljske okupacije naše zemlje u Prvom svetskom ratu. Za vreme okupacije naše domovine od nacista Lektres uspeva da napusti Beograd sa ženom i sinom i krije se živeći ilegalno u Albaniji. Po oslobodjenju naše domovine on se sa porodicom vraća u Beograd i ponovo obavlja svoj zanat, sve do 1948. godine, kada prvom alijom emigrira u Izrael, gde je važio kao najbolji obućar – modelar. Mika i žena mu Djoja umrli su u Izraelu pre nekoliko godina, a njihov jedinac sin završio je u Haifi tehniku i živi u Izraelu kao inženjer.

- 140 -

          PEVAČI I PEVAČICE ŠLAGERISTI

          Olga Albahari rodjena u Beogradu 1910. godine završivši osnovnu školu počela je da uči krojački zanat da bi docnije, pošto su kod nje otkrili da je talenat za pesmu i cenjeni glasovni materijal, počela da peva u početku u užem društvu kod svojih drugova i drugarica, da bi po završetku Prvog svetskog rata negde oko 1930. godine počela da nastupa kao pevačica modernih šlagera. Olga je tada pevala u kafani – „Negotin“, a bila je čuvena i popularna jer je pevala tada najmoderniji šlager sezone iz zvučnog filma „Antonijo Vargas“. Bila je veoma omiljena kod publike koja je Olgu nazvala Imperio Argentina (a to je bilo ime i prezime čuvene Južnoameričke glumice koja je pevala u gore pomenutom filmu). Za vreme fašističke okupacije u Drugom svetskom ratu Olga je uspela da lažnim dokumentima pobegne iz Beograda, danas živi u Torontu. Roditelji Olge sa ostalom porodicom likvidirani su on nacista 1942. godine.

          Rožika Adanja rodjena u Pešti 1910. godine, gde je završila gimnaziju sa malom maturom i državnu trgovačku akademiju. Po završetku Prvog svetskog rata pošto je njen otac izabran od Jevrejske opštine za sveštenika, ona dolazi u Beograd, i pošto je nekoliko godina bila ćinovnica u banci, ona na poziv vlasnika kafane i restoran „Ruska lira“ peva kao solistkinja tada najmodernije strane šlagere. U ondašnje vreme bila je briljantno nagradjena, a dobijala je za svako veće nastupanja po 500 dinara i večeru. Rožika je bila vrlo omiljena kod publike, a  jevrejski krugovi su je naročito  voleli i cenili, jer je uvek besplatno sudelovala u svečanim priredbama jevrejskih kulturnih društava (osvećenje doma jevrejskog ženskog društva „Oneg šabat“ i drugih). Likvidirana je od nacista 1942. godine.

- 141 -

          Hajim Hiršl – Davidović, sin Morica torbara, rodjen u Beogradu 1887. godine. Po završenoj osnovnoj školi on nekoliko godina radi kao učenik kod trgovaca manufakturnom robom, da bi docnije prešao na rad kod carinskih posrednika. Posle nekoliko godina on postaje pomoćnik carinskog posrednika. Pošto su u društvu u kome se Hajim kretao otkrili u njemu veliki talenat za interpretiranje modernih šlagera, on na audiciji biva izabran za pevača šlageristu i odmah zaposlen kao solo pevač u čuvenoj kafani i restoranu „Ruska lira“. Hajim je bio veoma popularan kod posetilaca ovoga lokala, i u njemu je javno nastupalo sve do okupacije naše zemlje od nacista, kada je sa suprugom i dvoje dece likvidira 1942. godine.

          OŠTRAČI NOŽEVA

          Majer čijeg se prezimena više ne sećam, bio je prvi Jevrejin koji je bio kvalifikovani oštrač noževa i brijača, a naročito frizerskih makaza u Beogradu. Svoja oštračka kolica imao je dugo vremena na staroj pijaci – sad univerzitetski park na Studentskom trgu, a docnije na pijaci „Cvetni trg“. Bio je to veoma visok čovek, kratkovid, uvek je nosio naočare tako da su ga prijatelji i poznanici zvali „Ćora“. Kao veoma mlad čovek oženio se siromašnom devojkom Deborom, rodjenom Puči, kćerkom poslužitelja jevrejske škole Rubena. Žena mu umire vrlo mlada od plućne tuberkuloze, a Majer se posle nekoliko godina ponovo ženi i u drugom braku dobija dvoje dece. Likvidiran je sa ženom i decom od nacista 1942. godine.

- 142 -

          GROBARI

          Čika Katalan, imena mu se više ne sećam, brat pokojnog učitelja Katalana, a stic pok. Nisima Katalana, ginekologa iz Beograda. Bio je to čovek suvoljav, niskoga rasta, sa francuskom bradicom, uvek neobrijan (jer stari Jevreji nisu smeli da se briju, bilo im je dozvoljeno samo doterivanje brade – štucovanje) iako bez škole bio je veoma inteligentan i duhovit. Koliko je meni poznato bio je to čovek bez zanimanja i jedino što je radio i znao da radi bilo je pokopavanje mrtvaca. Za vreme okupacije Beograda 1914. godine i 1915. godine Katalan sa svojom ženom prelazi kao izbeglica u Niš i tamo se bavi istim poslom, a subotom i o velikim praznicima vrši i funciju crkvenjaka. Stari Katalan je sa svojom suprugom umro kao star čovek u Beogradu, odmah posle oslobodjenja.

          KOČIJAŠ POGREBNIH KOLA

          Čika Demajo čijeg se imena, nažalost, više  ne sećam, bio je kočijaš mrtvačkih kola a njegova je dužnost bila da u pogrebnim kolima prenese mrtvački kovčeg sa umrlim od kuće do jevrejskoga groblja. Tada su kočijaši pogrebnih kola bili uniformisani narošitom odeždom i kapama a koji su preko sapi tela i glave bili prekriveni crnom čojom a sa strane oba uva na naročitim držačima imali su metalne palileje. Tada je ne samo kod starih Jevreja već i kod ostalih gradjana staroga Beograda bilo uobičajeno, da se mrtvac  iznese iz kuće i da pogreb prati pokojnikova porodica, rodjaci, prijatelji i poznanici pešice od stana pokojnika sve do groblja. Sinovima pok. bilo je zabranjeno da prate očev pogreb a supruzi pokojnika isto tako nije bilo

dozvoljeno da prati pogreb, ona je mogla da na groblju prisustvuje samo ceremonijalu tj. čitanju pogrebne molitve, ali nije smela da prisustvuje sahrani. Sinovima je bilo, po verskim kanonima zabranjeno da prate očev pogreb, da bi se dala mogućnost ako je pokojnik za života imao vanbračnu decu, da oni inkognito prisustvuju pogrebu svog oca. Supruga nije smela da prati pogreb niti da prisustvuje samome činu sahrane zato što je kao žena, budući slabija od muškarca mogla da za vreme tužne ceremonije padne u nesvest ili da se živčano potrese. Čika Demajo je bio čovek veoma tihe i blage naravi, po rastu visok, crne puti i crnih gustih brkova, veoma mršav. Po duši je bio veoma dobar, mekog srca, a svoje puko siromaštvo stojički je podnosio. Bio je gord i nikada nije pružao ruku da mu se nešto udeli prilikom pogrebnog ceremonijala ili verskih svečanosti, mada je kod Jevreja bio običaj da se tada daruje sirotinji. Čika Demajo je umro relativno mlad, koliko se sećam bolovao je od tuberkuloze na plućima.

- 143 -

          PROSJACI

          Kod starih Jevreja bilo je bede i sirotinje mnogo više nego kod ostalih naroda. Sva nesreća Jevreja bila je u tome što su Jevreji morali pred ostalim svetom da kriju svoju bedu i nemaštinu, tj. siromaštvo. Jevreji srednje klase a naročito oni imućniji bili su na izvestan način oporezivani izvesnom godišnjom svotom koja je bila namenjena sirotinji. Tako su siromašni Jevreji dobijali zimi ogrev, topla odela, brašno, šećer, guščju mast ili ulje a leti potrebne životne namirnice i staru odeću i obuću koja je, od za to odredjenih ljudi, bila skupljana od bogatog i srednjeg staleža i deljena sirotinji. Nije bilo većeg praznika a da se sirotinji u sinagogi, prilikom čitanja Tore, ne dodeljuju novčani prilozi. U zidu sinagoga postojale su kasice na kojima je na jevrejskom i srpskom jeziku bila ispisana namena priloženog novca. Osim toga kod veridbi, svadbi, osvećenja novo zidanih kuća pogrebnih svečanosti i svih mogućih verskih ceremonijala, bio je običaj da preko za to odredjenih ljudi ne samo porodica već i oni koji prisustvuju ceremonijalima prilažu novčane priloge koji su zatim deljeni siromašnim Jevrejima i njihovim porodicama. O Pashi su Jevreji siromašnog stanja dobijali besplatno „macot“ i Bojus-pogače mešane bez kvasca i soli, ulje i druge namirnice, a uoči drugoga dana svaki član porodice siromašnoga Jevrejina dobijao je petla ili kokošku, već prema tom koliko je siromašni Jevrejin imao članova porodice, muškog odnosno ženskog pola. Prilikom ženidbe Jevreja, intelektualci i bogati Jevreji morali su da se venčavaju prvom klasom, oni su morali i da prijavljuju dobijeni miraz i na svotu novca od dobijenog miraza oporezivani su sa 2%. Pored toga svaka Jevrejka nevesta morala je da donese u brak „Ašugar“ to znači dar donet u brak u stvarima. I taj dar neveste procenjivan je od Jevreja trgovaca koliko vredi i na tu sumu je ženik – mladoženja plaćao 2% nameta u novcu. Sav taj novac išao je u fond za pomaganje siromašnih Jevreja. No, i pored svih ovih dadžbina Jevreji su imali, i te kako, prosjake.

- 144 -

Bili su to prosjaci ekstra klase, jer dok je prosjak ne Jevrejin bio zadovoljan da kroz prošenje dobije marjaš – pet para dinarskih, a po završetku Drugog svetskog rata 1 dinar, Jevrejin prosjak je imao svoj odredjeni reon prošnje, koji se menjao svakih sedam dana i Jevreji prosjaci su obligatno dolazili u prošnju petkom i o većim praznicima. Osim toga Jevreji su se uvek našli pri svim mogućim kućnim svetkovinama i pomenima, prstenovanju, osvećenju kuće i drugim svečanostima da čestitaju slavljeniku ili mu sažale slučaj kod pomena, tako da su funkcioneri jevrejske opštine tada, da bi zabranili i ovu vrstu prošnje, slali vidjene Jevreje kod slavljenika i ovaj je prilagao u zajednici sa svojim posetiocima izvesnu sumu novca za sirotinju koja je tada od strane crkvenih tutora deljena sirotinji. Iz ovoga izlaganja se jasno vidi da su siromašni Jevreji bili od svoje zajednice i te kako pomagani i favorizovani, i od njih je docnije stvarana profesija „profesionalnih prosjaka“ i Lumpen proletera kojima je bilo milije da vrlo skromno žive ne radeći ništa, nego da svojim znojem zaradjuju nasušni hleb.

     Od mnogobrojnih prosjaka kojima je to bilo zanimanje i jedna vrsta biznisa da napomenem njih nekoliko:

          „Tiju Juda el Sakat“ imao je od rodjenja nepravilna stopala i tabane tako da su prsti nogu bili okrenuto jedni prema drugima. To mu je doduše otežavalo hod, jer je pri hodu morao da prebacuje jedno stopalo preko drugoga, ali mu to ni u kom slučaju nije smetalo da nauči jedan sedeći zanat, što on nije učinio. Kratko vreme on je jeseni i zimi prodavao bundeve i semenke da bi docnije ostavio i taj, po njega težak, posao.

- 145 -

     Kuču Vlahu Isak zvani Vla došao je odnekud iz Rumunije u Beograd. Bio je to visok starčić, lepih crta i duge sede negovane brade. Pored prosjačenja na način jevrejskih prosjaka, on je obmanjivao bogate Jevreje i Jevreje srednjega staleža dok se nije raskrinkao, tražeći od njih prilog u starim stvarima, a za pomoć siromašnih Jevreja izbeglica iz Rumunije i Ukrajine, kao i iz Odese. Kada je uhvaćen u toj svojoj unosnoj trgovini nije mogao više da se bavi njome, ali zato nije izgubio beneficije, koje su uživali ostali prosjaci Jevreji.

          Jahijel „La Kampana“ – Jahijel nosonja. Bio je to degenerik veoma ograničen koga smo mi kao deca uvek dirali i pitali ga da od naših kućnih pomoćnica izabere sebi mladu, ako je rešio da se jednom od njih oženi. On je uvek bio pocepan sa nekim zgužvanim čojanim šeširom na glavi, gotovo uvek je bio slinav, i mi tada jevrejska deca, uvek smo sa njim terali šegu. On je bio vešt u pravljenu lopti „krpenjača“, opšivenih kanapom, koje je nama deci prodavao po marjaš loptu (marjaš je tada označavao vrednost niklenog novčića od 5 para dinarskih) a za te pare smo kod Pelivana, čika Mehmeda, dobijali i te kako fin i ukusan sladoled. Dok su ostali siromasi vukli sa velike pijace, danas park na Studentskom trgu, pune kotarice sa kupljenom hranom od pijace do kuće bogatijih kupaca i za svoje usluge naplaćivali 10 para dinarskih, Jahijel ni to nije radio mada njegova telesna kondicija nije bila toliko slaba da mu je i ova vrsta posla bila teška. Jahijel je bio rodjeni ujak Netike, supruge pok. Leona Kabilja, menjača beogradskog i mada nije morao da se bavi prosjačenjem jer je njegov zet menjač Kabiljo hteo da ga izdržava, on to nije prihvatio. Broj prosjaka Jevreja bio bi znatno veći, da ih jevrejska opština nije zapošljavala da vrše razne lake dužnosti-inkasanta, čistača sinagoga i poslužitelja raznih jevrejskih kulturnih i javnih ustanova.

- 146 -

JEVREJSKE KULTURNE I DOBROTVORNE USTANOVE

     SRPSKO – JEVREJSKO PEVAČKO DRUŠTVO osnovanno je 1874. godine u Beogradu. Bio je to veliki mešoviti hor, koji se bavio negovanjem jevrejske crkvene muzike, srpske narodne muzike (Mokranjčeve rukoveti, dela Marinkovića, Hristića i ostalih srpskih mladjih muzičkih autora).

     Ovaj pevački zbor prikazao je prvi put u starome Beogradu u dvorani „Kolarac“ operu Prodana nevesta od Smetane. Izvodjene su, razume se, samo pevačke partiture, bez glume. Horom je upravljao tada najpoznatiji dirigent Beograda „Štirski“ poreklom Rus. Partituru ciganke Esmeralde pevala je, sada već pokojna, gospodja Streja Adanja, a partituru cirkuskog atlete koji podiže djulad pevao je njen suprug, sada pok. Mika Adanja (to su roditelji profesora V.M.A. dr med. Solomona Adanja, načelnika urološke klinike VMA). Odmah posle završetka Prvog svetskog rata kraljevska vlada šalje ovaj kolektiv u Bosnu i Hercegovinu sa propagandnim pevačkim programom. Docnije je ovaj kolektiv sa istom misijom bio upućen u Kosmet i Makedoniju, što je u ono doba bila velika počast za ovaj kolektiv. Prilikom prvoga takmičenja svih pevačkih horova u bivšoj Jugoslaviji koja su održana posle oslobodjenja ovaj kolektiv je dobio drugu nagradu, od vlade. Prvu nagradu tada je dobilo Prvo beogradsko pevačko društvo. Smatram za svoju dužnost da ovde pomenem i cenjenoga gospodina Solomona Mošića, koji je sa svojom suprugom Rašelom, rodjenom Levi, pevao u ovom kolektivu, a kao veoma muzikalan zamenjivao sve dirigente koji su upravljali horom kao repetitor, jer on ima ogromne zasluge ne samo za razvojni put ovoga kolektiva već i za njegov visoki umetnički uspon i postignuti renome. Gospodin Mošić sa svojom suprugom živi danas u Izraelu.

Prvo javno izvodjenje „Prodana nevesta“ bilo je 1903. godine u Beogradu a odmah posle ovoga uspelog prvog izvodjenja ove opere u Kraljevini Srbiji, Jevrejsko pevačko društvo dobija molbu od Kraljevske srpske vlade da priredi turneju sa programom izvodjenja Mokranjčevih rukoveti, Marinkovićevih i Ristićevih kompozicija narodnoga melosa u Bugarskoj, kojom prilikom ovo društvo daje veoma uspele i javne koncerta u Sofiji i Ruščuku.

- 147 -

JEVREJSKO AMATERSKO POZORISTE „MAKS NORDAU“ – davalo je vrlo često pozorišne komade sa jevrejskom tematikom. Predstave su izvodjene u velikoj sali jevrejskog doma a kao reditelji su naizmenicno odabirani prvaci srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Ovo amatersko pozorište bilo je pod pokroviteljstvom Jevrejske opštine u Beogradu, a kao najzaslužniji i najsposobniji glumci amateri bili su: Miha Hazanović, trgovac – pijačar, Mika Nisim, činovnik osiguravajućeg društva „Asiguracioni generali“ i Mika Almozlino, trgovac pijačar. Jedan od najzapaženijih komada koga je amaterska grupa izvela, bio je „Moše Hazir“ koji je izveden u sali Jevrejskog doma 1930. godine. U umetničkoj kritici beogradskih dnevnih listova („Politika“) izašla je vrlo povoljna kritika o radu ovog amaterskog pozorišta.

     ORGANIZACIJA SEFARDSKIH JEVREJA U BEOGRADU osnovan je 1925. godine na inicijativu Lazara Avramovića, generalnog zastupnika fabrika pamuka iz Engleske „Zlatni orao“ i Avrama i Roze Kronton. Cilj ovoga društva bio je zbliženja i upoznavanje sefardskih Jevreja na Balkanskom poluostvru i razmene kulturnih tekovina ovih Jevreja. Predsednik ovoga društva bio je Lazar Avramović a sekretar dr Šalom Zaharija, urolug, poznati beogradski lekar.

          JEVREJSKO ŽENSKO DRUŠTVO - osnovano je u isto vreme kada je osnovano i Srpsko-Jevrejsko pevačko društvo. Cilj ovoga društva je bio: kulturno uzdizanje jevrejske žene, pomaganje i školovanje u izučavanju raznih zanata jevrejskih omladinki, kao i materijalno pomaganje siromašnih. Jedna od najzaslužnijih predstavnica ovoga društva bila je Jelena Demajo, bivša učiteljica o kojoj je već bilo reči u ovim zapisima. Njenom zaslugom podignut je i Dom jevrejskog ženskog društva, o čemu je ovde takodje pisano. Osim ovih delatnosti ovo društvo pomagalo je novčanim sredstvima nemoćne starice, davalo je trenutnu materijalnu pomoć ženama nemoćnim i nesposobnim za rad, osnovalo je dečiji zdravstveni dom – letovalište „Karmel“ 1929. godine u Prčnju, u Boki Kotorskoj.

Da napomenem još i to da je ovo letovalište bilo prvo letovalište u bivšoj Jugoslaviji a dobilo je naziv „Karmel“, isto tako valja napomenuti da je 1919. godine ovo društvo osnovalo i žensku školu krojenja i šivenja.

- 148 -

          JEVREJSKA OMLADINSKA ZAJEDNICA osnovana je u isto vreme a imala je za cilj kulturno podizanje jevrejske omladine i njeno vaspitanje u patriotskom srpskom duhu. 

          JEVREJSKO ŽENSKO DRUŠTVO „DOBROTVOR“ osnovano je 1896. godine od eškenaskih Jevreja u Beogradu sa istim ciljevima. Osim toga društvo „Dobrotvor“ pomagalo je siromašne porodilje jevrejke kao i siromašne jevrejske udavače novčano i darovima.

          DOM STARACA I STARICA osnovan je 1920. godine u Beogradu u zgradi „Oneg Šabata“ u Jevrejskoj ulici. U početku je brojalo 12 a docnije 20 postelja. U Domu su stare i iznemogle devojke imale stan i hranu kao i svu potrebnu negu i stalnog lekara. Ovaj dom bio je pod pokroviteljstvom Jevrejske opštine.

          „ANIJE AIR“ – sirotinjska kasa imala je za cilj pomaganje siromašnih jevrejskih porodica u Beogradu, novcem jedanputa mesečno a zimi i ogrevom u naturi i ovo društvo bilo je pod pokroviteljstvom Jevrejske opštine.

DRUŠTVO „HASED ŠEL EMED“ osnnovano je sa ciljem da umrlim siromašnim Jevrejima i Jevrejkama bez porodice i bliže rodbine podiže nadgobne spomenike.

          DRUŠTVO MILOSRDJE osnovano je 1919. godine, inicijativom Menahema Koena, veletrgovca nirnberškom robom na veliko u Berogradu, koji je sve do 1941. godine bio i predsednik ovoga humanoga društva. Cilj ovoga društva bio je da dva puta godišnje, pred jevrejske velike praznike, novčano i u ishrani (brašno, ulje) pomaže siromašne jevrejske porodice, a zimi je svaka siromašna jevrejska porodica, prema broju članova porodice, dobijala od 1-2 metra bukovih drva za ogrev.

- 149 -

MALBI ARUMIN „GURMAN“ humano društvo osnovano 1926. godine u Beogradu sa ciljem da jedanput godišnje odeva siromašne učenike i učenice Jevreje, odlične djake osnovnih škola, decu najsiromašnijih jevrejskih porodica. Kao predsednici ovog društva najagilniji u radu, i najveći dobrotvori u novčanim prilozima bili su: Avram Ovadija, trgovac kratkom robom iz Beograda i Hajim Bararon, veletrgovac iz Beograda.

          DRUŠTVO POTPORA osnovano je 1897. godine u Beogradu a njegov glavni cilj bio je materijalno pomaganje, stipendiranje siromašnih jevrejskih studenata. Ovi studenti bili su dužni da po završetku svojih studija u granicama svojih materijalnih mogućnosti otplaćuju u ratama svoj dug. Visina rate je prepuštana dužnicima.

          Sećam se da su predsednici ove humane ustanove bili sad već pokojni dr Bukić Pijade, ginekolog (umro naprasno u logoru smrti na Banjici) a docnije i dr Rafailo Margulis, internista, umro posle oslobodjenja u Beogradu. Blagotvorna i humana funkcija ovoga društva trajala je sve do početka Drugog svetskog rata i mnogi Jevreji su završili svoje studije, zahvaljujući brizi ovoga društva.

          Osim toga Društvo potpora potpomagalo je i srednjoškolce novčano, kao i siromašne učenike u privredi. Mesečna pomoć iznosila je od 300 do 400 din. mesečno.

          JEVREJSKO AKADEMSKO POTPORNO DRUŠTVO eškenaskih Jevreja u Beogradu osnovalo je u sadašnjoj zgradi sinagoge u Kosmajskoj ulici jevrejsku menzu u kojoj su jevrejski studenti, srednjoškolska omladina i učenici u privredi koji nisu bili iz Beograda ukoliko su bili siromašnog stanja, dobijali tri glavna dnevna obroka besplatno, a ukoliko su bili u stanju da ishranu plaćaju, nadoknadjivali su samo režijsku cenu troškova. Osim toga siromašnim studentima izdavana je i mesečna materijalna pomoć u novcu koja je iznosila mesečno 200-300 dinara. Uslovi plaćanja bili su isti kao i kod društva Potpora.

- 150 -

          HUMANO DRUŠTVO „ŠEMAJA DEMAJO“ osnovano je kratko vreme posle smrti ovog zaslužnog jevrejskog javnog radnika na inicijativu njegovih bliskih prijatelja i političkih saradnika Srba i Jevreja. Ovo društvo imalo je za cilj da svake godine odeva siromašne učenike osnovnih škola Beograda i to prema materijalnim mogućnostima isti broj siromašnih učenika Srba kao i Jevreja. Sedište društva bilo je u prostorijama kafana Negotin tada, u Kralja Petra ulici, sada ul. 7. Jula, a u upravnom odboru je bio zastupljen podjednak broj Jevreja i Srba. Jedan od poslednjih predsednika ovoga društva bio je pok. Alfred Hason, rentijer, a sekretar društva bio je Ivan Ivanović, ćurčija iz Beograda, član firme Radosavljević i kompanija. Ovo društvo je vrlo blagotvorno delovalo i bilo veoma cenjeno, naročito od Dorćolaca. Društvo je postojalo sve do 1941. godine kada je naša domovina bila okupirana od nacista.

          ONEG ŠABAT I GEMILUT HASIDIM - Oneg Šabat, što prevedeno na srpski jezik znači poštovanje subote, bilo je društvo koje je imalo za cilj da subotom do podne spominje sve umrle do toga datuma i da u prisustvu sveštenika održi opšti pomen umrlima. Posle verskoga obreda sveštenik je obično održavao i nekrolog, a najčešće je tu ulogu preuzimao na sebe pokojni haham Altarac. Gemilut Hasidim je bilo udruženje pobožnih Jevreja koje je imalo za glavni cilj zbrinjavanje sirotinje. Ova društva sagradila su dom u Jevrejskoj ulici, koji je u parteru imao salu za bogosluženje i priredbe, a na gornjem spratu je smešten Dom staraca i starica, siromašnih Jevreja i Jevrejki, koji su u tom domu bili doživotno zbrinuti. Dom je imao i svoga lekara koga je plaćalo udruženje.

          BIKUR – HOLIM Bolesnička blagajna jevrejske sirotinje osnovana je negde krajem XIX stoleća. Ova bolesnička blagajna finansirana je od Jevrejske opštine iz Beograda, a jedan od poslednjih lekara bio je dr Henri Maclijah, internista, umro u SAD.

          REHICA GEDOLA osnovana je 1874. godine u Beogradu. Cilj ovoga društva bio je staranje o umrlim Jevrejima, kupanje mrtvih i sahranjivanje po verskim obredima. Odsek ovoga udruženja Hevra Kadiša je pored ovih dužnosti imala zadatak da umrlima koji nisu imali rodbinu čita u sinagogi posmrtnu molitvu „Kadiš“ od dana smrti pa do završetka godine smrti. Oba ova udruženja planirala su da od priloga podižu tipizirane nadgrobne spomenike umrlim siromasima, do čega nije došlo usled izbijanja Drugog svetskog rata.

- 151 -

          CIONISTIČKA DRUŠTVA BEOGRADSKIH JEVREJA

          SREDNJOŠKOLSKO DRUŠTVO „GIDEON“ osnovano u Beogradu krajem XIX veka, u njemu su bili učlanjeni učenici gimnazije od završenog IV razreda gimnazije do završenog VIII razreda gimnazije i velike mature. Omladinci su se obično sastajali u zgradi stare jevrejske škole u Solunskoj ulici, a po završetku Prvog svetskog rata kada je sazidana zgrada „Oneg Šabat“ u Jevrejskoj ulici, sastanci su održavani jedanput nedeljno u nedelji sa prikladnim predavanjima iz jevrejske tematike.

          ATEHIJA je bila cionističko društvo svršenih učenika trgovačke akademije - sada srednje ekonomske škole, trgovačkih pomoćnika, bankarskih i privatnih službenika i naprednih zanatlija sa istim programom rada.

          KARMEL, Cionističko društvo devojaka intelektualki koje su pohadjale gimnaziju ili više žensku školu, osnovan odmah po završetku Prvog svetskog rata u Beogradu. Kao jedna od prvih predsednica ovog društva bila je Rustika, rodjena Melamed, docnije supruga inženjera Mandila, arhitekte, koja je s sinom i jednom kćeri likvidirana od nacista 1942. godine.

          VICO je osnovano po završetku Prvog svetskog rata sa glavnim ciljem za održavanje medjunarodnih veza sa ženskim cionističkim organizacijama u Evropi i Americi. Kao prva predsednica ovog udruženja bila je gospodja Štajndler, supruga dr Štajndlera, dipl. pravnika, okružnog načelnika u penziji. Sin Štajndlerovih otišao je u Izrael kao „haluc” – dobrovoljci za izgradnju Izraela, gde i sada živi sa svojom porodicom.

- 152 -

          MAGEN DAVID, cionističko udruženje osnovano 1935. godine. Članovi Magen Davida bili su velikom većinom trgovački pomoćnici i zanatlijske kalfe a imali su svoje prostorije u jednoj sobi zgrade „Oneg Šabat”. Docnije ova omladina menja naziv svoga udruženja u „Jevrejska radnička omladina”. U svome klubu ova omladina je obično noću, jer je preko dana bila zaposlena, održavala svoje sastanke, a od uprave grada Beograda imala je permanentnu pismenu dozvolu za održavanje predavanja sa jevrejskom tematikom. Ova pismena dozvola uprave grada dobro je došla Jevrejima intelektualcima naprednih shvatanja da održavaju predavanja marksističko-lenjinističkog sadržaja i predavanja o aktuelnim dogadjajima u bivšoj Jugoslaviji i Evropi. Tako su ovde održavali predavanja pored ostalih i Joža Baruh, narodni heroj, njegov brat Isa Baruh, Bora Baruh, akademski slikar i narodni heroj i mnogi drugi čijih se imena više ne sećam, pored moje malenkosti.

          Dugogodišnji predsednik ovoga udruženja bio je Josif Alkalaj – Crnković, tada knjigovodja firme Braća Gabaj. Potpredsednik je bio Marko Ovadija, trgovac, a sekretar Moša – Šiki Konfino, dipl. parvnik, sada živi u Švajcarskoj.

          LOŽA BENE BERIT „SRBIJA” Ova ustanova osnovana je po završetku Prvog svetskog rata sa ciljem pomaganja Jevreja ne samo naše zemlje već i svih Jevreja koji su prolazili kroz Jugoslaviju a bila im je potrebna bilo materijalna ili moralna pomoć i podrška. Osim toga Loža Bene Berit je bila u tesnoj vezi putem korespondencije sa sličnim jevrejskim ložama u svetu. Jedan od dugogodišnjih predsednika Lože bio je i pok. dr Solomon Alkalaj, ginekolog, a docnije dr Bukić Pijade i mnogi drugi kojih se više ne sećam. Od vidjenijih članova lože mogao bih da napomenem pok. dr Mošu-Bukusa Alkalaja, Arona Alkalaja, bivšeg generalnog sekretara državne hipotekarne banke, Davida Dače Alkalaja, bivšeg advokata, dr Rafajla Rubenovića i Davida H. Gabaja, bivšeg trgovca itd.

- 153 -

E P I L O G

          Kako vreme brzo prolazi! Minulo je već nekoliko godina od kako mi je uvaženi čika Aron sugeriraro da napišem ovo delo. Raspolažući minimalnim pisanim podacima, morao sam da se oslonim prvenstveno na svoje pamćenje kao i na usmene podatke koje sam dobijao, od svoga oca i svojih stričeva. Bio je to za mene zaista vrlo težak i naporan rad. Napisati jedno delo, o radu i životu srpskih Jevreja, u razdoblju dužem od jednog i po veka, svstati ih u kategorije njihovih privrednih delatnosti, istaći njihove društvene, kulturne i javne delatnosti, opisati ih kao ljude sa svojim vrlinama i manama a neogrešiti se o svoju savest, i ne pisati pristrasno, nije bilo ni malo lako.

          Isto tako bio je to veoma naporan i težak rad, obuhvatiti u najkraćim crtama i izneti patriotizam srpskih Jevreja od njihovog dolaska na Balkansko poluostrvo pa sve do 1941. godine tj. do početka Drugog svetskog rata, kao i njihovo blagotvorno delanje u svim pravcima, kao i navesti primere patriotskoga držanja srpskih Jevreja, i njihov doprinos u krvi u Balkanskim ratovima od 1912-1918. godine. Isto tako bilo je veoma teško setiti se i bar delimično pomenuti i nabrojati i one Jevreje patriote koji su bili odlikovani visokim odlikovanjima, ili za zasluge stečene za rad u gradjanstvu, ili pak za njihove podvige na frontovima u Balkanskim ratovima, i njihov doprinos u odbrani svoje domovine. Trudio sam se da iznesem sve ono što sam o njima upamtio, kao i ono što sam kao omladinac o njima čitao.

          Opisujući život siromašnih slojeva srpskih Jevreja trudio sam se u kratkim potezima po svome sećanju iznesem i život onih bednika koji su grcajući u nemaštini bedi i sirotinji patili i trpeli kao i svi siromasi naših sugradjana Srba.

          Isto tako ja sam se trudio da opišem i ponor bede siromašnih Jevrejki, koje su šibane kroz život, nemajući drugi izbor u životu izabrale kao profesiju „prostituciju”, da bi zaradile svoj nasušni hleb. Bio bih srećan da uspem da kod čitalaca ovih redaka stvorim jasnu sliku o životu srpskih Jevreja do 1941. godine, tim pre što je pre toga veoma malo pisano o njima, tako da šira javnost nije o Jevrejima mnogo znala, a i ono što je široj javnosti bilo poznato o Jevrejima nije ukazivalo na nemaštinu i bedu kod Jevreja već su oni prikazani kao ljudi koji plivaju u materijalnom blagostanju. Ako sam ovim svojim delom uspeo u tome biću veoma srećan da sam kao čovek i ja dao svoj doprinos istorijskoj gradji o životu i radu srpskih Jevreja.

          Na kraju smatram za svoju dužnost da se ovim putem zahvalim na pomoći sledećim prijateljima: čika Aronu Alkalaju na podstreku i sugestiji da preduzmem rad na ovom delu, drugu Davidu Pereri, koji me je vrlo dugo bodrio i nagovarao me da napišem ovo delo, drugarici Vidosavi Nedomački, kustosu Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu, koja mi je svesrdno pomagala, stavljajući mi na uvid uvek štampane podatke i fotografije zaslužnih srpskih Jevreja. Naročitu zahvalnsot dugujem i drugu dr Lavoslavu Kadelburgu, predsedniku Saveza jevrejskih opština u Beogradu, koji mi je u našem nevezanom razgovoru dao sugestiju da se ovo delo u odlomcima štampa u časopisu “Jevrejski pregled”, kako bi dospelo do većeg broja čitalaca, a originalan rukopis ostao u Jevrejskom istorijskom muzeju, kao pisani istorijski dokument.

-       K r a j –

                        Dr med. David I. Tajtacak

    U Beogradu

aprila 1971. godine