Putovao sam po Etiopiji krajem marta, malo po divljini u unutrasnjosti, malo oko i po Adis Abebi.

Puno slicnosti ima izmedju unutrasnjosti i malih sela uz put koje smo videli i predgradja Adisa, ali centar je sasvim drugaciji, mada slicno prljav. Adis Abeba je na 2400m nadmorske visine.

Etiopija gradi hidro centralu Gilgel Gibe i dve stanice na 400kV da snabdevaju tu energiju. Isao sam sa svojim timom inzinjera da testiramo transformatore u tim stanicama, ukupna energija koju ce da proizvodi ta centrala ce udvostruciti energetski potencijal zemlje. Naravno prva stanica je blizu centrale  270km jugozapadno od Adis Abebe, druga samo 30km od grada.

U Adisu vidim svuda  obezbedjenje, uniformisani sa tri zlatne trake na rukavu, neki sa puskama   cak i po dvoje na ulazu u robnu kucu, na svakom ulazu, ispred svakog hotela, gradilista, imaju metal detektore pa proveravaju crne, a nas bele vrlo retko.

Na putevima su ceste rampe sa ¨carinom¨ gde proveravaju automobile da ne nose neku kradenu robu, za svaki slucaj mi smo nosili potvrdu da prevozimo opremu, ali opet cim vide belce samo mahnu da prodjemo.

Cistaci cipela u hiljadama, na ulicama ih je prepuno i svi su zauzeti jer su svima blatnjave cipele pa se stalno ciste kad ulaze u grad

Blato i prasina svuda narocito izmedju asfaltiranog puta i ulaza u kucu ili radnju, ne mogu to da nazovem trotoar, djubre pred kucama, sve je prljavo, pocevsi od fasada koje su grozne pa onda oni sami (odeca) i kad ih vidis kako se peru u blatnjavoj vodi sve ti je jasno. Kad prolazis kroz sela, odmah sa asfaltnog puta pocinju poprecne ulice koje vode do njihovih kucica, to je sve blato i naravno vidi se otvoren jarak kroz koji ide voda i kanalizacija

Kisa je padala svaki dan koji smo bili u etiopiji, po dva sata popodne, kazu da je to uvertira u monsunski period koji pocinje negde u maju mesecu i traje do oktobra. Pred kisu bi pored nas proletale stotine leptirova, mora da ih je vetar pred nevreme poterao, ali ja toliko leptirova na jednom mestu u zivotu nisam video. Od ostalih egzoticnih zivotinja video sam ruzne velike ptice koje grozno kreste i majmune par puta, nista vise. A, da jednog gustera ne mnogo velikog sam video ali ne znam jel to ovde domaca ili egzoticna zivotinja.

Smrdi dizel, stari automobili autobusi purnjaju zagadjenje je svuda i u okolini Adis Abebe ne moze da se dise

Saobracaj je ocajan, zivotinje ali i ljudi idu sredinom puta stalno ih rasterujes, non stop trube soferí, a i oni voze sredinom puta ili barem levom trakom polako. Zaustavio nas je sofer jednog autobusa, pita jel ima policije tamo odakle dolazite, malo sam pretovario autobus... a na krovu u gepeku stoji koza i balansira medju dzakovima.

Skele od drveta ucvrscene iskrivljenim ekserima su nas sokirale, puno se zida, oni se po tim drvenim skelama penju bez ikakve zastite, poneki cak i bosi, moderni nacin gradnje sa armiranim betonom ali je sav beton tako neravno liven ko mala deca da prave zidove.

Zene rade fizicke radove i deca, muskarci samo spavaju, lokalni evropljani kazu da su strasno lenji samo bi spavali, a kad ih vidis kako hodaju dok rade - kao da su uspavani. Ljudi su dobri i prijateljski raspolozeni prema nama, sve vreme su nas gledali i zagledali na poslu, smejuljili nam se a kad bi im mahnuo odmahivali bi ti sa osmehom. Lokalni saradnici su bili spremni da pomognu u svemu sto treba, a kontrolori (lokalni inzinjeri) su bili veoma ljubopitljivi i sve hteli da znaju - to su nazivali tehnoloski transfer (a ja kazem: ucili). Kad bih ja njih pitao zasto ovo ili kako ono, ne bi znali jer sve je to italijanski konsultant za njih odlucio, izabrao, uradio...

Zemlja je ogromna, ko 2 Spanije po velicini, a ima 80 miliona stanovnika, ko zna, sigurno i vise kazu.

Sama pomisao da toliko ljudi nahranis i obucis je skoro nezamisliva, tako da je veliki posao pred njima, a u toliko velikoj zemlji razdaljine prelazis kolima u proseku 60km/h i vidis ih kako oni hodaju pored puta. Zato i imaju velike trkace maratonce, puno hodaju... ali retko trce. Ko moze da priusti ide plavim kombijem, koji ima sofera i konduktera koji je nagnut kroz prozor i vice gde vozi, da ako je to tvoja linija mahnes i zaustavis ga.

Naravno, ne sme se voziti nocu jer je opasno, napadnu auto kamenjem i opljackaju te, tako da smo dva dana proveli u putu za odlazak do nase baze blizu centrale i povratak u Adis. Glavni izvodjaci na centrali su Italijani i oni su izgradili pre 10 godina jedan kamp sa bungalovima za radnike i posetioce, gde se ipak malo osecas civilizovanije, mada uz peskir i sapun dobijes i bocu spreja protiv insekata. Malarija je prisutna i mi smo pili autovakcinu protiv malarije i prskali se repelantima jer smo bili na samo 1200m nadmorske visine (kazu nema je iznad 2000m), a nedavno su se desila dva slucaja oboljenja medju lokalnim radnicima na centrali.

U Etiopiji se drugacije broje godine. Upravo su proslavili 2000-tu prosle godine i usli u treci milenijum... znaci jedno 8 godina su iza zapadnog sveta po kalendaru. Kazu da pocinju da broje godine od kako su prvi hriscani dosli u Etiopiju. Glavna religija je hriscanstvo, a ima i 30% muslimana. Iz crkve se cuju od 5:30 izjutra molitve preko ozvucenja, u pocetku smo mislili da je mujezin sa minareta, ali su nam rekli da je to ipak hriscanska molitva.

Osnovna hrana im je edzira - ogromna palacinka 40cm u precniku, od neke zitarice koja lokalno raste pa sa kvascem prave testo i peku i u nju se stavljaju razni sosovi, meso povrce, kako ko voli... jede se desnom rukom bez pribora prstima, odcepas malo palacinke i uzmes time sta je od priloga u sredini. Od voca se jedu banane, mango i papaja.

Dosta se jede ljutog i papreno ljutog, svi smo se oljutili dobrano, mi smo bili u hotelu sa pivarom, tako da smo pili pivo u ogromnim kolicinama, dobro je, imaju i belgijsko blond i nemacko tamnije (normalno), posto vodu iz cesme ne treba da pijes onda je pivo odlicna zamena

Zemlja je veoma plodna, uglavnom je obradjena (volovima) a na puno mesta vidis kako rastu banane oko kucice od blata. Zemlja je u vlasnistvu zemljoradnika ali ne sme da se proda, moze samo familija da nasledi.

Radnici dobijaju mizernu nadnicu 1 dolar na dan, ali zato tempo kojim rade je fenomenalno spor, kad hodaju to je kao usporeni film,  a organizacija rada je da se ubijes – jedan primer je bio donosenje betona za izlivanje jednog stuba... na drugom kraju stanice su ga mesali i onda dve po dve devojcice u nekim nosilima-posluzavnicima donosili po lopatu betona koju su tako nosali 10 minuta da se skoro stego beton dok nisu doneli, onda su izbacili na pod, pa je neko sa poda sipao u kante, pa je neko sa kantama isao na stepenice da sipa u stub...

Cene u radnjama su evropske, samoposluge imaju svasta mada nije neki izbor, ali kao da nemaju magacine, sva roba im je izgleda na policama, 300 flasa ulja, 200 konzervi, 100 tetrabrika sokova...

Vecina stanvonistva nema vodu niti kanalizaciju, magarici nose kante sa vodom do cesme, kazu da ima najvise magaraca na svetu u Etiopiji, po onome sto smo videli izgleda su u pravu

Struja je stigla i u najudaljenija sela, zato smo mi i isli u nedodjiju da im proveravamo stanice, ali voda ne.

Skole su svuda deca idu 10 razreda osnovne i 2 srednje skole i na ulicama ih prepoznajes po uniformama, videli smo crvenu, plavu, lila, zelenu uniformu. Gde god ima skole ona je obavezna, po udaljenim selima ima nepismenih, mnogi govore engleski za divno cudo (ali to je u gradu).

Stanovi se zidaju i dele na lutriju stanovnicima... kako, nije mi bas bilo jasno njihovo objasnjenje, ali naravno ima i privatne gradnje za koju kazu da je jako dobra ali skupa, pa ko moze...

Adis je ogroman, jedno 9 km u precniku, ima oko 5 miliona stanovnika, vecina zivi u kucicama od korugiranog pleha u uzasnom siromastvu i prljavstini, ali zato u centru ima parkova i hotela po svetskim standardima i sa 5 zvezdica

Mi smo svaki dan na teren isli obilaznicom oko grada i videli tu bedu u predgradjima, vrlo malo smo videli od grada – ali kad smo pitali sta ima turisticki da se vidi, nisu ni znali da nam kazu, osim dva muzeja, a mi smo prosli pored Hajle Selasijeve palate i parka u centru, mada ni tu nista narocito nema da se vidi

Glavni suvenir su figure od Ebonovine, crnog drveta, jedinog koji tone u vodi, u obliku raznih zivotinja, itd... crni deo je unutar stabla, spolja izgleda normalno braon drvo.

Isli smo da gledamo kulturno umetnicki program, ili njihov folklor...  igranje u krug sa tresenjem ramena. Naravno, najbolji igraci najbrze tresu ramena, a napijeni lokalci daju pare sviracima i plesacima, a ovi ih lepe na celo... zvuci veoma poznato. Lokalno pice, neko pivo od meda, medovina uzavrela pa je gazirana i alkoholisana... popio sam par gutljaja, nije mi se svidelo.

Na aerodromu smo kupili vize za ulaz u Etiopiju (cisto skupljanje strane valute), a na izlasku iz zemlje smo bili najsrecniji sto se vracamo u civilizaciju. Lokalne pare BIR ne smeju da se iznose iz zemlje osim u vrlo malim kolicinama.  Sam pregled sa rentgenom je bio dozivljaj za sebe - prvo na ulasku u sam aerodrom sav prtljag, a posle pregled  pre ulaska u avion... stvari iz rentgena su ti stavljali na pod da odatle uzimas i pakujes se, a oni obuceni u bele mantile ko doktori.

RL 2009