Poslednjih godina u jevrejskom svetu raste broj žena koje rade u rabinatima. Među njima su najčešće kćerke rabina, koje su jevrejsko obrazovanje stekle kod kuće, ali i žene koje su jevrejsko obrazovanje stekle na uglednim verskim školama u Izraelu i širom sveta. Jevrejke svakodnevno na brojnim univerzitetima i jevrejskim verskim školama prevode, predaju i marljivo rade na očuvanju jevrejskog identiteta.
Naša zajednica, u tom smislu, prati svetske trendove i ima jednu takvu ženu, tihu i povučenu Danijelu Danon, ćerku pokojnog rabina Cadika Danona. Danijela je studirala filosofiju na Univerzitetu u Beogradu, a jevrejsko obrazovanje je stekla u porodici. U našem rabinatu radi deset godina, kao saradnik rabina.
Povod za razgovor koji smo sa njom obavili u kancelariji rabinata, okruženi knjigama i fotografijama nekadašnjih rabina i atmosferi koja odiše prošlim vremenima, su prevodi šest značajnih naslova u biblioteci Ner micva i serija predavanja koje je održala u Jevrejskoj opštini Beograd. Cilj razgovora je osvetljavanje dela aktivnosti rabinata iz perspektive insajdera koji neumorno radi nastavljajući, na neki način, misiju svog oca.
Početno jevrejsko obrazovanje stekla sam u porodici. To je bio jedan neprekidan proces koji je započeo rođenjem. I sama ne znam kako sam stekla ona najosnovnija znanja, valjda na isti način kao kad malo dete uči da govori i neosetno savlada maternji jezik, a da nije ni znalo kako ga je učilo. Sećam se jednom, bila sam baš mala, slušala sam razgovor između mog oca i njegovog gosta. Bilo je reči o Talmudu. Moj otac je rekao Mišna, a ja sam dodala Gemara pre nego što je stigao da dovrši rečenicu. Izrecitovala sam to onako kao pesmicu, a da nisam znala tačno šta govorim.
Otac mi je često govorio da sam nalik na dedu čije ime nosim. Deda je bio rabin, poznavao je Kabalu i govorio je aramejski. Stradao je u Jasenovcu i nisam ga nikad upoznala. Mislim da je bio pomalo i mistik i tu osećam veliku bliskost sa njim, i sama naginjem misticizmu, sklona sam da vidim tumačim i uvažavam «znakove».
Znate kad sam bila mlađa, najčešće su me zbog fizičke sličnosti sa mojim ocem vrlo brzo i lako povezivali sa njim i pitali me da li sam ćerka rabina Cadika Danona. Jednog dana sam u prostorijama JO Beograd srela jednog starijeg čoveka. Tada nisam znala da je to Cadik Danon bivši zatočenik Jasenovca. On mi se iznenada obratio pitanjem da li sam ja unuka rabina Danijela Danona. Dozivela sam mali šok! Pred sobom sam imala osobu koja je znajući mog dedu, preko njega prepoznala i mene.
Kasnije je sve bilo nadograđivanje onog osnovnog znanja koje sam stekla u porodici i primena onoga što, otkad znam za sebe, nosim kao svoj lični duhovni pečat. Kad sam počela ozbiljnije da proučavam judaizam, nalazila sam u tekstovima potvrdu za mnogo toga što sam ranije samo naslućivala da bi trebaol ili ne činiti, ali o čemu nisam imala izgrađen stav. Mislim prvenstveno na etičke dileme. Zato nekad volim da kažem da mi je judaizam kao nasleđe ne samo predat nego utisnut, kao što u Pesmi nad pesmama stih kaže: «Metni me kao pečat na srce svoje, kao pečat na mišicu svoju...»
Na srpskom jeziku prevod mog imena je «Bog je moj sudija». Verujem da ne možete nositi takvo ime, a da vas ono na neki način ne obeleži. Možda sam sklona da mislim kako to ime predstavlja osnovni princip kroz koji sagledavam sebe i svoj odnos prema drugim ljudima. Stoga nije neobično što je izučavanje etike judaizma moja najveća ljubav. Tu, kako vidim, postoji dvostruki izazov. Izučavanje zapovesti da bi se shvatila njihova bit i pravilna primena i, s druge strane, primena etičkih zapovesti u svakodnevnom životu, kroz praktično, moralno delovanje. Upravo iz tog razloga mogu da kažem da je judaizam u jednom trenutku prestao da bude jedino moje nasleđe i žig koji nosim, nego je postao i moj svestan izbor.
To je prilično zahtevno i mnogoslojno pitanje koje zahteva opširan odgovor. Najpre zavisi od toga kojoj grupi u okviru jevrejskog sveta ta žena pripada. Pripadnost određenoj grupi je ono što velikim delom određuje ne samo njen jevrejski identitet nego i nju i kao ženu i kao ljudsko biće.
Da.
Da, zašto da ne?! Ako mislite na rabinat kao na jednu versku instituciju, onda je to pre pitanje sposobnosti nego pitanje pola. Ako mislite na aktivnosti koje su vezane za rad rabina, onda je uloga žena veoma važna i nezaobilazna.
Pre drugog svetskog rata žene su bile organizovane oko raznih ženskih društava koja su doprinosila verskom radu zajednice, Bikur Holim, Gemilut Hasadim, razna jevrejska dobrotvorna društva itd...Ali, s druge strane nisam recimo pristalica toga da žena bude rabin, i mislim da svaka žena rabin, ma koliko obrazovana i mudra bila, možda mudrija i obrazovanija od mnogih rabina muškog roda, zalazi u područje koje joj nije dodeljeno i preokreće judaizam naglavačke.
Potičem iz porodice rabina sa očeve strane mnogo kolena unazad. Moja majka je takođe poreklom iz veoma ortodoksne porodice iz Bačkog Petrovog Sela, ali sigurno je da se u mom slučaju mnogo toga promenilo. Ne mogu da govorim o tome koliko je moj deda bio tolerantan po verskim pitanjima i koliko je bio širokih shvatanja, ali moj otac to svakako jeste bio. To je umnogome odredilo moj duhovni razvoj. Mom ocu je bilo strano svako zastranjivanje, ježio se od bilo kog oblika fanatizma. Jedino gde je bio strog, to su bila pitanja moralne prirode. Učio me je i naučio svojim ponašanjem da sva pamet ovog sveta ne može da zameni i nadoknadi nedostatak srca i dobrote. Moj otac, eto to je možda i prilka da kažem o njemu nekoliko reči, jer se upravo navršila godišnjica njegove smrti, je imao veoma bogat život ispunjen svetovnim i duhovnim darovima. Bio je blag i vedar čovek, izuzetno duhovit na jedan prefinjen, istančan način. Njegove poruke i pouke su uvek imale direktno i naknadno dejstvo. Bile su mnogoslojne. Svako je mogao iz njih da izvuče onoliko koliko je za to bio u stanju. Razumeo je i voleo ljude. Nikada ga nisam čula da je o nekome rekao nešto ružno, čak ni o ljudima koji ga otvoreno nisu voleli. Ako nije imao da kaže nešto dobro, onda je ćutao. Umeo je da oprašta i da zaboravlja. Uvek mi je govorio da treba da se trudim da u ljudima vidim ono što je kod njih dobro, da ne smem biti stroga u donošenju sudova, netolerantna prema drugim ljudima. Tu me je puno usmeravao i korigovao. Bio je postojan i odan svojim idealima čak i kad to nije bilo oportuno. Imao je suviše snažan duh da bi se povijao prema vetru, ostao je do kraja veran sebi i svojim idealima. Uvek je bio i ostaće moj najveći uzor.
U našoj zemlji svakako da jesam prva žena koja radi u rabinatu od kraja Drugog svetskog rata, ali to je samo zbog specifičnih okolnosti koje su u našoj zemlji postojale u poslednjih pedeset godina.
U rabinatu sam radila deset godina kao saradnik rabina. Prvo sam radila sa mojim ocem, a kada se on povukao nastavila sam da radim sa našim sadašnjim rabinom Isakom Asielom. Sticajem okolnosti ovaj razgovor sa mnom izlazi baš u trenutku kad sam promenila radno mesto i prešla na mesto sekretara Saveza. Taj prelaz za mene nije nimalo lak. Rabin Isak Asiel i ja smo bili jedan dobar tim, odlično smo se slagali i razumeli i prešli smo, svako na svoj način, a opet donekle i zajedno, jedan put odrastanja i duhovnog sazrevanja, kako na ličnom tako i na poslovnom planu. Koristim ovu priliku da se zahvalim Rabinu Isaku Asielu na svemu. Mnogo sam naučila i nastaviću da učim od njega.
Što se tiče poslova koje obavljam, pripremam i držim predavanja, prevodim, pripremam religijski materijal, radim sa strankama, izrađujem jevrejski kalendara, itd...
Kad smo počeli da radimo, nije bilo tako mnogo ozbiljne literature iz judaizma na našem jeziku i trebalo je poraditi na tome. Nedostatak ove literatute na srpskom jeziku, prirodno je doveo to toga da većinu tekstova koje smo želeli da prenesemo jevrejskoj zajednici prevedemo.
Zaista ga je bilo lakše razumeti nego prevesti. Jednostavnost kojom rabin Kaplan izlaže svoje teze je teško prevodiva. Tu jednostavnost je trebalo sačuvati i na jeziku na koji se prevodi, izbeći ponavljanja kojih ima puno u originalnom tekstu, jer njegove rečenice najčešće počinju na isti način, i pritom sačuvati stil i način izlaganja koji postoje u originalu. Kaplanov stil je matematički sažet. Najveći izazov za mene je bila prva knjiga Rajske vode Tajna Mikve, upravo zato što je to bio moj prevodilački prvenac, a najviše sam se namučila prevodeći drugi tom Priručnika jevrejske misli, jer sam osetila izvestan zamor od Kaplanovog stila. Donekle sam sagorela u tom radu, da se tako izrazim.
Sve što je u mom životu označavalo neki početak, delila sam sa svojim ocem. Zato je i ova knjiga posvećena njemu. Osim toga htela sam da mu na neki način posvetim nešto što je u stvari bilo rezultat njegovog rada, ulaganja i podučavanja. Pomogao mi je da postanem ne samo čovek nego i čovek koji prepoznaje i poznaje svoje korene.
Trenutno je u planu knjiga Nehame Leibowitz Komentari na Berešit.
Odziv je bio dobar. Zainteresovanost ne bih određivala prema godištu, jedino prema profilu slušaoca.
Mislila sam, zapravo, na ličnost slušaoca i na njegovu zainteresovanost za teme iz judaizma, koja je nezavisna od godina. Zainteresovanost mladih nije zadovoljavajuća.
S obzirom na to da sam promenila radno mesto, trenutno nemam ništa u planu po pitanju predavanja. Videćemo.
Jelena Kalderon