SAJAM KNJIGA 2008, BEOGRAD

ČETVRTAK, 23. OKTOBRA 2008.GODINE U 12,00 h

Hala XIV: IZDAVAČKA DELATNOST NA JEZICIMA NACIONALNIH MANJINA VOJVODINE

 PREDSTAVLJANJE KNJIGE
 

JICHOK LEJB PEREC:

O VEČNOM MIRU U ZEMLJI NEMAJE

NAJLEPŠE BAJKE I PRIČE IZ SVETA POBOŽNIH JEVREJA

Izdavač: JEVREJSKA OPŠTINA SUBOTICA

Sufinansijer: MINISTARSTVO KULTURE REPUBLIKE SRBIJE

Ovim izborom obuhvaćen je mali deo Perecovih bajki i priča, ali su tu na okupu učenjaci i neznalice, rabini i cadikim, bogataši i sirotinja, moćnici i prosjaci, mitnagdim i hasidim, starci i deca, muško i žensko ... baš one priče koje svi smatraju pravim biserjem i jevrejske i svetske književnosti. U njegovim bajkama ima čudesa, u njegovim pričama svi su puni čvrstog pouzdanja u Boga.

 Mnogo više ljubavi pokazuje Perec za sirotinju nego za  bogataše koji samo žele da šire sebi slavu i  steknu mesto u raju (Gabaj Johanan), za škrtice (Požrtvovanost, Pasji seder)...I učenost vredi mnogo manje od dobrog srca (Požrtvovanost). Iz tog razloga su Bogu mili i neznalice (Zlatne papučice, Čudo na moru, Porodična ljubav), a prava požrtvovanost i pravo poštenje mogu čak da ponište i promene odluke Nebeskoga suda (Požrtvovanost, Polog). Hasidski cadikim pobeđuje naše divljene svojom plemenitošću, a nipošto učenošću ili čudesima. Samo dobrotom mogu da utiču na ljude i da ih vode na pravi put (Možda još i više! «Dobro!»)

Perec budi u našim srcima ljubav za sve lepo i dobro, svetu čežnju da i mi budemo plemeniti kao što su bili ljudi koje opisuje u onom starom, danas gotovo nestalom svetu pobožnog Jevrejina. Naša ljubav mora biti čista kao ona čežnja u bajci o večitom miru u zemlji Nemaje. Moramo ljubiti i onaj stari jevrejski svet, i novi jevrejski svet u Erec Jisraelu i galutu, i čitav svet od jednog kraja zemaljske kugle do drugog.

IZBOR I PREDGOVOR: TATJANA CVEJIN

 Tanja je za Makabijadu izabrala ovu bajku:

JICHOK LEJB PEREC

ZLATNE PAPUČICE

Pričaću vam čudan događaj, a ipak posve istinit, premda ga nećete naći ni u jednoj knjizi ili letopisu. Ali ja sam ga slušao rođenim ušima ...

Bilo je to davno dok još nije bilo toliko gradova i sela, a zemlja je bila sva puna šuma. A dogodilo se to u Moravskoj. Jevrejska opština – bila je prava retkost: porodice su živele raštrkane po selima, rasejane po šumama, bez nauke, bez minjana osim za najveće praznike* kada bi hrlilo staro i mlado u daleke gradove.

U ono doba stanovao Jevrejin - mlekar u selu nekog grofa; bilo mu je veoma dobro ... Imao je u zakupu pet stotina grofovih krava muzara, a nešto i svojih. Podrum mu krcat maslacem i sirom; ambar pretesan da u njemu smesti žito, lan i kože; novčanik mu sve deblji i deblji, a u mlekarice/supruge mu, još posebna - tajna kesa. I sin im je rastao čvrst i lep kao mlado stablo u šumi.

No ipak je mlekar jedne zimske večeri sedeo za stolom pri svetlu voštanice nad svojim računima, grickajući zubima  krajičak sede brade, namrštena čela kao od teških briga i zurio neveselim pogledom kroz prozor.

- Ne greši mužu – probudi ga glas mlekaricin iz razmišljanja. Dolazila je iz susedne sobe gde joj je spavao sin, a lice joj se sve sijalo.

- Čuješ li - nagnula sam se nad njim ... Obrazi su mu ružičasti poput zore, dah mu je miran, a miriše kao sočna jabuka ...

- Pa zbog njega sam i zabrinut – odgovori mlekar. – Stanujemo na selu, daleko od jevrejskih opština, a godine lete i prolaze – gde ćemo naći ženu svome sinu? - Bog će se smilovati, - tešila ga je mlekarica – on nas nije ostavio dosad ...

- Jeste, jeste, - reče mlekar – treba nam Božja pomoć, ali kako da je zaslužimo? Ne razumem se u knjige, ne bavim se svetom naukom, ne stanujem među Jevrejima, samo jednu pobožnu dužnost možemo da ostvarimo, gostoljubivost, a eto  - on namignu okom prema prozoru – navejao je sneg, debeli sneg, pokrio svaku stazu, sve puteve zatrpao, proći će dani a možda i sedmice, a gost neće stupiti na prag naše kuće...

Mlekar ustade i izađe da vidi kako je napolju. A ona poče da razmešta krevete. Kada je videla da joj muža nema dugo natrag, ušunja joj se u srce tuga. Ostavi jastuk i perine i poče da bubnja punačkim prstima po staklu prozora, ali je okno bilo smrznuto pa se nije čulo kucanje. Ogrnu se maramom i izađe za mužem. Opazi da joj muž ne čuje korake i da se ne okreće nego da stoji i promatra put koji vodi iz šume. Ona pogleda za njim začuđeno, i vide kako po snežnom putu korača žena. Na glavi joj visok dijadem, oko ramena turski veo; ali se nije njime ogrnula, nego ga je samo prebacila preko ramena, zbog ukrasa, kao da je topla letnja noć. Krajevi su mu lepršali s desna i s leva pa se činilo da ona ima krila ... A nije hodala po snegu, nego je lebdela nad njim, noga joj nije tonula u snegu i nije ostavljala tragove.

Dok su je gledali začuđeno, prikaza im se približi i upita da li bi se mogla malo odmoriti u njihovom domu ...

Oni se razveseliše, pogledaše se i uvedoše s velikom radošću neobičnu ženu u kuću. Bog im je poslao gosta! Hteli su da probude slugu da pripremi čaj; mlekarica potrča ka kredencu u kome je stajala hrana, otvori ga širom i htede da izvadi i sve najbolje što ima: kolače, poslastice, kompote i malo slatke šljivovice. Ali gošća reče: - Ne! Ona neće jesti, neće ništa ni da okusi, ide važnim poslom, i želi samo malo odmora ... Mlekarica je posluša, zapali jednu voštanicu i odvede gošću u posebnu sobu, pokaza joj veliki krevet, jastuke bele kao sneg  napunjene sitnim pahuljicama, i perinu laku i toplu ... Pa kad već neće da jede i pije, neka se dobro ispava ...

Ali, reče prikaza, ona neće ni da spava, samo će da se malo odmori, jer je još daleki put pred njom. Kada je mlekarica htela da je ostavi u sobi, ona je zaustavi i upita koliko ima da plati jer će nečujno otići na put da na polasku nikoga ne probudi, pa hoće da ostavi novac.

Mlekarica duboko uvređena ustuknu: Ona ne prima novac, nikako ... Pa to je jedna pobožna dužnost koju mogu vršiti na selu; samo zbog nje Bog im ne uskraćuje svoje milosti pa i u buduće – doda s pouzdanjem – neće im je uskratiti!

Prikaza se nasmeši i upita:

- Treba li vam nešto? Želite li nešto od Boga?

- Sačuvaj Bože! Mi smo, ja i moj muž, hvala Bogu, zdravi, a naš sin, živ nam bio, isto tako ... sasvim nam je dobro, hvala Bogu! ... Samo zbog ženidbe ...

I ispriča joj o sinu koji navršava sedamnaestu godinu ... A stanuju na selu, daleko od opštine ...

- Pa šta mislite učiniti?

- Uzdamo se u Boga. Molimo mu se ... Muž u svom jeziku, ona u svom ...

Sve su joj molitve dobro poznate; sve molbe, usrdne molbe Sare Bat Tovim** zna gotovo na izust ... Jednu je naročito natopila suzama, molbu za prijateljicu sinu ...

- Bog će se smilovati – smeškala se prikaza ... Uverena sam, - nasmešila se ponovo ... A ovo neka vam bude znak: Nećete da platim sobu – evo vam dajem poklon za verenicu vašeg sina ...

Dok je to govorila, izvadi ispod turskog vela poklon: par zlatnih papučica ukrašene sitnim biserjem koje se caklilo u očima mlekarice.

Prikaza stavi papučice mlekarici u ruku i reče:

- Poklon od Sare Bat Tovim! – I nestade ...

Kada je mlekar izgubio strpljenje čekajući ženu, pokuca na vrata. Nije dobio odgovor, pa ih otvori uplašeno sam i ugleda ženu kako stoji u sredini sobe, otvorenih ustiju, izbuljenih očiju, a u ruci joj par zlatnih papučica.

U isto vreme, u istoj zemlji, samo daleko, daleko od mlekara, i ne znajući mlekarevo ime, stanovao je duboko u šumi Jevrejin - ćumurdžija. Imao je daščaru u šumi, a ćumurdžinicu je iznajmio od grofa. No taj je Jevrejin bio siromašan i život mu je bio težak: sakupljao je otpatke stabala; leti – raznorazno suvo granje, zimi – koru stabala što je pukla od hladnoće, nakon bure – svaku granu koju bi slomila munja ili otkinuo vetar. Sve je to bacao u peć i palio ćumur. Uveče bi se vraćao kući umoran i crn od čađi ... Ali Bog ga je obdario milom kćerkom, - bio je udovac – a ona mu krenula radosno u susret, pomogla bi mu da se umije i presvuče, donela bi mu jela i pića i prostrla čist i udoban krevet ...

Kad nije mogao spavati – a od kako je postao udovac, bilo je to veoma često - ona bi zapalila fitilj, a za jasne noći stala bi do prozora prema mesecu i čitala iz svetih knjiga koje joj je majka ostavila u nasledstvo: «Ceena urena», «Kav hajašar» i molitve Sare Bat Tovim) ... Čitala je naglas ... On, priprost Jevrejin, slušao bi čitanje dok mu se nisu sklopile oči. Činilo mu se da mu to čita  o n a,  majka, i zadremao bi od umiljatog glasa i svetih reči ...

Ponekad bi joj došla pod ruku svesrdna vrela molitva, molba koju čitaju majke kad se mole Bogu zbog udaje svoje kćeri ...

«O daj pošalji, milostivi i milosrdni Bože, mojoj miloj kćeri dobroga muža» ... No čim bi devojka shvatila o čemu se tu radi, prestala bi i htela bi da preskoči na drugu molitvu. Tada bi je otac molio:

- Nemoj, kćeri, hajde samo nastavi ... Pomozi mi tim svetim rečima da probudim Božje milosrđe nad tobom ... Srce je puno, kćeri, ali ja sam priprost Jevrejin, nemam reči da molim ...

Ona bi ga poslušala i nastavila čitati.Čitanje kao legenda spasa teklo je poput miomirisnog ulja. Otac je već dugo spavao, ali ona to nije opažala; njegovo je hrkanje odzvanjalo u sobi, ali ona nije čula, nego bi dalje čitala ... I iznenada se probudi nepoznata čežnja u devojačkom srcu, sirota duša poče sanjariti o nečem ... Nežno srce kuca, oči, modre oči, zatvore se a ponad njih sve se hvataju vlažne kapljice. Glas joj sve podrhtava od navirućih suza ...

U tom času se otvoriše vrata, a na pragu se pojavi čudesna prikaza ... Na glavi joj veliki dijadem i turski veo, sjajne joj oči gledaju blago, a od njihovog otsjaja sjaji joj se i naborano lice.

- Tata! – htela je ona da probudi oca iz sna. No starica stavi prst na usta - i ona ućuta. Stajala je kao začarana, a starica sede do stola, ispruži ruku i privuče devojku na svoje srce ...

- Ne boj se, dete, - reče joj – ja sam Sara Bat Tovim ... Čitala si moje molitve ... A noć je tiha, pa sam čula u svom mirnom počivalištu tvoj slatki glas i došla sam i donela  ti  poklon ...

Ona izvadi poklon ispod turskog  vela:

- Vidi, drago dete! ... Evo komad skupocenog baršuna ... upravo za torbicu ... i šarene svile za vezenje ... A evo ti i srebrnih niti, i nekoliko zlatnih, i lakih nakita od srebra i zlata ... Ovako se, kćeri, šije, ovako se veze ... Evo Magen David***, evo već cvetaju cvetići, sveži poput šumskog cveća u proleće ... Sašićeš torbicu za tfilin****, spremićeš poklon za svog verenika kao što ga je spremila i tvoja ljubljena majka za tvoga dragog oca ...

U zoru se otac probudio i video: kći mu sedi sama u sobi, u ruci joj torbica za tfilin, i baršun i srebro i zlato ...

A kada je sin mlekarev navršio sedamnaest godina, dadoše mu konja i kola i poslaše ga u svet da potraži verenicu kojoj će papučice Sare Bat Tovim pristajati na nogu.

Vozio se šumama, gorama i selima. Devojaka stasalih za udaju bilo je kao peska i prašine, ali nije bilo nijedne kojoj su njegove zlatne papučice bile po meri  ...

Putovao je godinu, dve godine  - uzalud, uzalud! Izgubio je veru i nadu i odlučio da se vrati kući. Reći će ocu i majci: - To je samo san, ovako malih nogu nema na svetu ...

I tako se odveze kući. Vozio se i vozio i skrenuo je s puta, zalutao u šumi golemih hrastova i nije znao kuda ni kamo. Zaustavio konja. Bio je petak, sunce je zalazilo poput vatrene lopte i silazilo duboko, duboko. Sad će da smrkne. Počeo je da čita Šir haširim*****. U čitanju je hodao šumom sve u blizini kola i konja koji je grickao travu ... Šuma je tiho šumela u večernjem lahoriću i kao da i ona čita s njim Šir haširim ... Tada je nastala tišina, a mrak je bivao sve gušći i gušći ... Iznenada se zasja prozor između stabala. On se požuri radosno prema svetlu i pokuca na okno.

- Stanuje li tu Jevrejin?

- Jevrejin!

I Jevrejin izađe iz daščare i stade na pragu:

- Mir s vama!

- I s vama mir! – uzvrati mladić. – Mogu li provesti subotu u vašem domu?

- Provesti subotu možete, - odgovori Jevrejin s turobnim smeškom - ali nemamo ništa da jedemo ...

- Hrane imam, - odvrati mladić – a i pića, idemo do mojih kočija, tamo ima svega ...

Nakon jednog sata, pošto su dočekali subotu i izrekli subotnji blagoslov nad vinom, sela su obojica za sto ... Pevali su subotnje pesme i jeli ...Vide mladić kako starac jede od svakog jela po malo, a sve ostalo nosi pred vrata. Verovatno, pomisli mladić, za tele ili živinu ... Ali, ako nije tako siromašan,  zašto nije ništa pripremio u čast subote? ... Mlad je, pa  se usudio da ga to bez okolišenja upita.

Reče ovaj: - Ne, ja sam siromašan, ćumuraš ... Nemam teleta ni živine ... Imam samo milu kćerkicu, ali je bosa jadnica, pa se stidi ući u kuću bosonoga ... Sedi i jede pred vratima ...

Mladiću zakuca naglo srce dok je vadio iz nedara zlatne papučice i dok ih je davao starome: - Hajde, daj ove papučice svojoj kćeri ... I pogledaj da li joj pristaju na nogu ...

Starac se vrati: Pristaju ...

I tako su bili svatovi kod bogatog mlekara ... Njegov je sin uzeo ćumuraševu kćer. Venčanje je bilo u gradu. A u svatovima pojavila se iznenada prikaza žene s velikom dijademom na glavi i turskim velom oko ramena. Lice joj je bilo staračko, samo joj se u očima odražavala mladost i ljupkost. Ona je plesala s ispletenim kolačem****** u ruci, nasuprot mladoženje i mlade ...

Malo je ljudi znalo ko je ona ...

.....................................

* (Minjan: deset muških Jevreja iznad 13 godina, koji moraju biti na okupu da se mogu izmoliti molitve s kadišem /molitvom u slavu Boga a za spas pokojnika/. Najveći praznici -  /jamim noraim – dani straha/ jesu Roš hašana /Nova godina/ i Jom kipur /Dan pomirenja),

**.(Sara Bat Tovim je sastavila molitvenik na jevrejskom jeziku),

*** (znak Davidov: dvostruki trougao, stari jevrejski znak),

**** (kožne kockice sa izrekama iz Svetog pisma, povezane remenjem. Pobožni Jevreji vežu ih kod jutarnje molitve oko čela i na levu podlakticu. Tfilin se čuvaju u torbici),

***** (Pesma nad pesmama: deo Biblije, čita se i u petak predveče pre početka subotnje molitve).

****** (hala, barhez: hleb od najfinijeg brašna, naročito ispleten. Jevreji ga jedu kod svake verske svečanosti i praznike)