Hana DAVID rođena 1975. godine u Beogradu, Jugoslavija.
2000. godine diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek psihologija
2001. godine diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi prof. Gordana Nikolića, odsek slikarstvo
Trenutno na postdiplomskim studijama kod istog profesora.
Izlagala na više grupnih izložbi.
Samostalna izložba:
- 2001. godina, Galerija Studentskog kulturnog centra, Beograd
Nagrade:
- Nagrada za osobenu kreativnu inovaciju iz Fonda “Miloš Bajić”, Beograd

 

"Muzicari" fotografija 1a, verzije na temu: 1b, 1c, 1d

 

"Kupacice" 2a, verzija na temu 2b

 

"Tri sestre" 3a, verzije na temu 3b, 3c

   

"Ulica u Milanu" fotografija 4a, verzije na temu 4b, 4c, 4d

Formati  slika: izmedju 50X50 cm i 140X140 cm
Tehnika: ugljen; terpentin i ulje na platnu ili lesonitu

MOJ KONCEPT UMETNICKIH ISTRAZIVANJA

Fotografije su motivi mojih slika. Izabrane su u zavisnosti od problema kojim se bavim. Ono sto im je svima zajednicko - jesu ljudi.

Ideju za slikanje dobila sam dok sam zajedno sa drugaricom razgledala citavu hrpu kutija punih starim fotografijama njene porodice. To su bile grupne fotografije iz 20-tih godina. Clanovi porodice, prijatelji, citava odeljenja, eksurzije. Bila sam odusevljena posebnom atmosferom koja se u ovim slikama osecala. U slikama predratne generacije veoma izrazajno su se odslikavali karakteri osoba koje su na njima predstavljene. Osecala se zelja  da se ovekoveci celokupna licnost osobe ili osoba. Cini mi se da se odnos prema fotografisanju od tada do danas promenio. Kao da je fotografija postala nesto svakodnevno - trudimo se da izgledamo sto spontanije i neformalno na grupnim slikama. Fotografija postaje slika trenutka, situacije.

Ko su ljudi na ovim fotografijama?

Ovo je pitanje koje mi se najcesce postavlja. Odgovorila bih da to mogu biti bilo koji ljudi. Bilo ko, ko potice iz evropske kulture, ciji su rodaci pripadali srednjoj klasi mogao bi naci slicne fotografije i u svom albumu. (U to sam se sama uverila razgledajuci kasnije fotografije svoje porodice).

Stvarni kakakteri likova sa slika nisu bili od primarnog znacaja. Neka stvarna informacija je mogla biti povod, ali je za dalji razvoj slike presudna bila "nadogradnja" - ono sto bih sama isprojektovala u toku rada. A ta nadogradnja se razlikovala od fotografije do fotografije. Dala bih zato primere.

U slici "Muzicari" (sl. 1, a-d) ja ne znam ko su ljudi na fotografijama. Ne samo da im ne znam imena, ne znam nista o njima. Ali ono sto me pokretalo u toku rada jeste razmisljanje o njihovim karakterima, sudbinama. Mogla bih reci da mi je zbog toga i bilo zanimljivo da pravim vise varijanti jedne slike, jer jedna ista osoba ne jednoj slici ispada tuzna, na drugoj vesela, dobra i pokvarena i td. Medjutim na ostalim slikama nije isti slucaj.

Npr. sa "Kupacicama" (sl. 2, a-b) se desilo nesto drugo.Ta scena, pet drugarica koje na moru poziraju pred fotoaparatom, sa nekim tipom koji ih gleda iz pozadine pored humora koji sadrzi u sebi, takodje predstavlja opste mesto uspomena. Njihova lica se ne vide, poenta je na atmosferi, secanju. Voda je prestavljena "maglovito", a sve manje bitno je ublazeno i skoro izbrisano. Dodajuci samo malo oker pigmenta pokusala sam da jos vise priblizim dozivljaj koji imamo dok gledamo staru fotografiju.

"Tri sestre" (sl. 3, a-c) su scena gde me je stvarni karakter likova najvise interesovao. Drugarica cije su fotografije, ispricala mi je ono sta je znala o njima i njihovom medjusobnom odnosu. Dok sam radila stalno sam se trudila da prikazem karakter koji mi je konstantno izmicao. U preteranoj zelji da kroz njihova lica "kao pravi psiholog" saznam sto vise o tim osobama, karakter mi se gubio a likovi su ostali nalik maskama. Mogla bih da kazem da te slike stvarno i realno predstavljaju likove, ali samo u onoj meri u kojoj ih ja zaista "poznajem".

I naravno u slici "Ulica" (sl. 4, a-d) ljudi postaju siluete, tamne, razmazane ili kompaktne mrlje. Ipak pitanja o njihovim licnostima su i ovde glavna (zasto su ovi ljudi u grupi, a zasto on stoji sam, zasto on tako brzo hoda, da li oni razgovaraju, da li su zamisljeni ili obracaju paznju na ono sta im se desava). Znam da se sve to u mrljama ne vidi, ali je to bilo ono sto me je inspirisalo.

Sam medijum fotografije je znacajan motiv. Predstavaljanje «patina» stare fotografije, kao i skoro hiperrealisticko islikavanje odredjenih segmenata fotografije imaju za cilj da se na mojim slikama jasno vidi njihovo poreklo - dvodimenzionalna povrsina kao posrednik u predstavljanju trodimenzionalne realnosti.

Opredeljujem se za crno bele fotografije da bih problem pojednostavila i svela na ispitivanje raznih vrednosti sive, odnosa bele povrsine platna, lazura dobijenih ugljenom i terpentinom i crteza ugljenom koji dolazi kao zavrsnica. Trudim se da u radu ispitujem kako slikarske tako i crtacke tehnike i nihove kombinacije kako na papiru, tako i na platnu.

Takode, moja interesovanja su vezana za predstave pokreta preko fotografskih fenomena - produzene ekspozicije.

Hana David