80 GODINA AŠKENASKE SINAGOGE U BEOGRADU
_________________________________________________________________________________
Mladi istoričar umetnosti, Ivan Marković, održao je u utorak, 05.12.2006. god. u 18 časova predavanje u Beogradskoj sinagogi na temu „Arhitektura Aškenaske sinagoge u Beogradu“
_________________________________________________________________________________________________
Neverovatno toplo i prijatno vreme u Beogradu, 05. decembra 2006. Veče je već palo, praćeno paljenjem uličnih svetiljki i iskrama tek poneke zvezde. U dvorištu sinagoge u Beogradu okuplja se masa ljudi. Ima ih od svake fele: starih, mladih, Jevreja i onih koji to nisu, radnih ljudi i penzionera, onih čija je struka na neki način povezana sa arhitekturom, pa su bili prevashodno profesionalno zainteresovani za temu predavanja, kao i onih koji su prosto došli da obogate svoja znanja jednom novom i interesantnom pričom. Pričom o nastanku, istoriji i arhitekturi zgrade u kojoj su se nalazili i tako radosno uvek okupljali, zgradi koja je znameniti građeni svedok postojanja Jevreja u Beogradu i Srbiji.
U Hramu nas, sa širokim osmehom na licu, dočekuje elegantno odeveni rabin, g. Isak Asijel. Poziva nas da se udobno smestimo. Iz pozadine dopiru prijatni zvuci Jidiš muzike. Čitava atmosfera odiše posebnim svečanim mirom.
Okupljeni slobodno biraju mesto sa „najboljim pogledom“, u uzbuđenom žamoru, ovoga puta ne poštujući stroga pravila sedenja. Sreću se draga, poznata lica sa kojima uvek želimo da razmenimo poneku reč, i upoznaju se sasvim nova. Koliko god međusobno različiti, sve nas je te večeri povezivala jedna ista ideja: radoznalost. Ona iskrena, detinja. Želja da se nauči nešto novo o sebi i svojim neposredim susedima, čija široj javnosti nedovoljno poznata kultura toliko obogaćuje naš zajednički, multikulturalni Beograd. Budući arhitekta po struci, rođena Beograđanka, prvi put u Hramu jevrejske veroisposti, poželela sam da, kroz prikaz ovog predavanja, saopštim šta sam sve novo saznala ove, po svemu fascinantne večeri.
Uvodnu reč drži rabin Isak. Toplo pozdravlja sve prisutne, upućujući nam „šalom“, i ne krijući oduševljenje što nas vidi okupljene u tolikom broju. Predstavlja predavača, mladog ali već iskusnog istoričara arhitekture, Ivana Markovića. Svetla se gase i predstava počinje...
Ivan nas, s obzirom na mešovit sastav publike, najpre upoznaje sa dugom i bogatom istorijom jevrejskog naroda uopšte, kao i istorijom Jevreja na prostoru Balkana. Mnogi u publici nisu znali da prvo prisustvo Jevreja na Balkanu istoričari beleže još u prvoj polovini IX veka. Prva veća naseljavanja se odigravaju u XVI v, kada je tadašnji turski sultan Bajazit pozvao Jevreje proterane ukazom španskog kralja Ferdinanda II i kraljice Izabele da se nasele na području Balkana, u tadašnjoj Turskoj. Razlozi su bili ekonomske prirode – Turska je bila veliko tržište, Jevreji pa vešti trgovci, postojala je uzajamna korist, i Tursku uskoro preplavljuju Jevreji i iz svih drugih delova Evrope. Prvopristigli su bili španski Jevreji sefardske kulture, koji su u Beogradu formirali svoju mahalu na području Dorćola, i sagradili dve sinagoge – prvo “El kal vježo“ (na Ladino jeziku - stara sinagoga) i kasnije „El kal nuevo“ (nova sinagoga). Ali, sa austrijskim osvajanjem Beograda, 1717. god, Beograd je podeljen Evgenijevom linijom na Dunavski – austrijski, i Savski – srpski Beograd, kome su pripali i Sefardi koji se sada iseljavaju pod pritiskom Austrijanaca u Moravsku. Srbi sada pozivaju Aškenaze, Jevreje sa nemačkog govornog područja, da se dosele, i ovi poziv prihvataju. Broj doseljenika Jevreja koji su govorili Yiddisch (Jidiš) se povećao kada su Austrijanci napustili Beograd 1739. god. Ukazom kneza Miloša i Mihaila Obrenovića regulisano je jevrejsko pitanje, pa su 30-tih godina XVIII veka osnovane sefardska i aškenaska zajednica, međusobno konfrontirane. Kulminacija njihovih sukobljavanja se dogodila 01. oktobra 1869. god. kada su Aškenazi zvanično osnovali svoju opštinu i sinagogu. Versku autonomiju dobijaju 10. decembra iste godine. Novi talas naseljavanja Aškenaza se odigrao 1870. god. U kasnijem periodu u Beogradu je sagrađeno još sinagoga, i aškenaskih (templ) i sefardskih (kal, skraćeno od kahal), tako da ih je bilo ukupno šest, a najstarija je podignuta 1690. god. U kasnijoj istoriji, neke od njih su srušene ili su promenile namenu; jedina koja još postoji i u funkciji je, sa redovnim održavanjem liturgija, jeste ova sinagoga u Ulici Maršala Birjuzova 19 (u vreme građenja zvala se Kosmajska), i to je današnja sinagoga Sukat Šalom aškenaske veroispovedne zajednice. Danas se u njoj doduše održava sefardska liturgija, s obzirom na jako mali broj preostalih Aškenaza.
Još 1869. god, sa osnivanjem svoje opštine, Aškenazi su tražili pogodnu lokaciju kako bi sagradili sinagogu, ali pošto je nisu dobili, najpre su zakupili zgradu u Kosmajskoj ulici za verske, upravne, kulturne i druge slične potrebe. Ponovo upućuju poziv gradskim vlastima pred I svetski rat, ali u sveopštem kolapsu zemlje u ratu i siromaštvu koje je usledilo, on ostaje bez odziva. Sredstva počinju da se prikupljaju početkom 20-tih godina, kada se odaziva veliki broj donatora, što organizacija, poput udruženja Hevra kadiša i Ženskog društva „Dobrotvor“, što ljudi dobre volje i širokog srca, poput Hane i Hermana Flajšera. Konačno, grad Beograd je 15. maja 1924. odobrio izgradnju, poklonivši parcelu na kojoj se objekat i danas nalazi. Ukupna vrednost investicije bila je tri miliona tadašnjih dinara. Spuštanje kamena temeljca odigralo se 15. juna 1924. god. U temelje je pritom položena i dvojezična srpsko – hebrejska povelja, potpisana od kralja Aleksandra Karađorđevića i kraljice Marije na Bledu. U leto 1926. god. završena je izgradnja, i sinagoga je uvedena u funkciju, kao sedište aškenaske zajednice u Beogradu. Predstavljala je prostor za raznovrsne aktivnosti: verske, kulturne, upravne, klub za druženje, čak stambene... A tada dolazi II svetski rat, i Nemci pretvaraju sinagogu u javnu kuću, gde je u glavnoj sali bila organizovana kafana, a na galeriji sobe sa prostitutkama. Posle rata sinagoga se privodi svojoj prvobitnoj nameni. U istoj funkciji je i do danas.
Arhitektura svake sinagoge u svom arhitektonskom konceptu evocira uspomenu na Prvi Hram, Hram kralja Solomona. Po predanju, gradnja Hrama započeta je tokom četvrte godine Solomonove vladavine, i trajala je oko sedam godina, pa se računa da je Hram sigurno završen do 961. god. pne. Gradio ga je arhitekta Hiram Abif iz feničanskog grada Tira, odakle su bile i sve zanatlije koje su učestvovale u izgradnji. Hram se nalazio u Jerusalimu, na Brdu Hrama, svetom mestu za koje se verovalo da se nalazi u samom centru Zemlje. Stoga je bilo jedino moguće ovde sagraditi Hram kao kuću Božju. (Danas se na tom mestu nalazi muslimanska bogomolja, džamija El Aksa sa zlatnom kupolom).
Prvi Hram je bio longitudinalne osnove, pravilnog pravougaonog oblika, dužine 30 m i širine 9 m. Podužna osa je bila orijentisana pravcem istok – zapad. Ulaz je bio smešten na istočnoj strani, pa je i pristupno stepenište dobilo istu orijentaciju. Važna odlika objekta bila je izdignutost od nivoa tla – Hram je bio sagrađen na velikom postamentu visine 3 m, što u simboličkom smislu predstavlja uzdizanje duha sa prizemnog nivoa svakodnevnog života na viši, na kom smo dostojni da se u Hramu sretnemo sa Bogom. Uz sam ulaz u Hram, sa obe strane, nalazila su se dva monolitna stuba, visoka po 12 m, izlivena od pune bronze, sa ogromnim bronzanim kapitelima prečnika 2 m. Stub sa desne strane zvao se Jahin, a sa leve strane Boaz. Njihova funkcija bila je čisto estetska i simbolička, budući da ovi stubovi nisu nosili nikakvo dodatno opterećenje. Jedan od stubova simbolizuje Državu, a drugi Religiju – zajednički, čine državotvorno jedinstvo pod Božjim blagoslovom i zaštitom, koje bi trebalo da ugasi plemenski separatizam. Ulazna zona je bila ogromna, sa vratima visokim 10 m, i širokim 4 m, obloženim u celini zlatom. Organizacija unutrašnjeg prostora je bila tripartitna, sa jasno odeljenim poprečno postavljenim zonama: ulam, hehal(a) i devir.
Ulam je bio pristupni hol, u kojem se čovek polako pripremao za ulaz u hehalu, srce Hrama, prostor za bogosluženje. Hehala je bila duga 18 m, široka 9 m, i visoka 13.5 m, sa proporcijama strana 4:2:3, odnosno u osnovi 2:1. To znači da se sastojala iz dva istovetna kvadrata, što je geometrija i proporcija mnogih „prostora sa svetom namenom“. Noseća konstrukcija ploče na tlu je bila od kamena, a pod u enterijeru obložen skupocenim kedrovim drvetom, po nekim autorima sa inkrustacijom u obliku Davidovog štita. Zidovi hehale su takođe bili obloženi talpama od kedrovog drveta, posečenog u Libanu. Od istog drveta bile su i noseće grede tavanice.
Devir je bio
prostor Svetinje nad svetinjama. Ovde je bio smešten Kovčeg zaveta. Prostor
devira bio je ponovo uzdignut u odnosu na nivo samog Hrama, i pristupalo mu se
samo stepenicama, sa istim simboličkim značenjem kao i pristupno stepenište.
Devir je imao formu pravilne kocke, sa svim stranicama dužine 9 m. U samom
centru devira, bio je smešten Kovčeg, ogroman, napravljen od drveta akacije, sa
inkrustacijom od zlatnih ploča, sa po četiri prstena u uglovima u koje su mogle
da se smeste grede za nošenje. U Kovčegu se nalazio Mojsijev dekalog - kamene
tablice Zakona, koje je Bog dao Mojsiju, a koje su predstavljale osnovu saveza
izmedju Boga i Izraela. Stoga je već i sama ideja Hrama od neprocenjivog značaja,
ničim zamenjiva za jevrejski narod. I baš zato svaka sinagoga na svetu
simbolizuje nanovo sagrađen prvobitni Hram, i nanovo obnovljen Savez sa Bogom,
davno učinjen.
Sama reč sinagoga je grčkog porekla, i označava „zborište, mesto okupljanja“.
Današnje sinagoge su doduše samo evokacija izgleda prvobitnog Hrama. To je i
logično, kada se uzme u obzir da se vremenski razmak meri već milenijumima, i da
je i sinagoga kao objekat verske namene, pretrpela značajne pozitivne promene,
usložnjavajući se u arhitektonskom, kompozicionom i funkcionalnom pogledu.
Beogradska sinagoga je takođe projektovana kao multifunkcionalni objekat, koji
osim verskog dela sadrži i salu - klub za okupljanja i predavanja, stambene
prostore, kancelarije, po originalnom projektu postojalo je i ritualno kupatilo
sa mikvama... I do danas se vode polemike oko idejnog tvorca ovog zdanja.
Zvanično, projekat je potpisao arhitekta Franjo Urban. Ali postoje indicije da
je projektant zapravo bio Milan Šlang, sin rabina Ignjata Šlanga, koji je
studirao arhitekturu, ali budući da nikada nije diplomirao nije mogao da stavi
svoj potpis na projekat. Pritom, Šlang je bio Urbanov učenik i pomoćnik, stoga
nisu uopšte bez osnova pretpostavke da je veliki deo rešenja zapravo došao iz
Šlangovog pera.
Bilo kako bilo, ovo je jedino Urbanovo delo sakralne arhitekture, rezultat
njegove eksperimentalne faze.
Ovaj objekat
ima višestruke arhitektonske i stilske vrednosti. Slobodnostojeći je na
pripadajućoj parceli, čija je lokacija u samom centru grada. Povučen je u odnosu
na regulacionu liniju, što je učinjeno zarad efekta reprezentativnosti – objekat
se u celini tako bolje sagledava sa ulice dok mu se pristupa. U pristupnoj zoni
postoji trokrako stepenište (dakle, hram je izdignut od tla); na desno je ulaz
za vernike, a na levo za rabina i kantora; vernici najpre ulaze u prostor ulama,
da se pripreme, svuku kapute, pomole se i, pozdravljajući mezuzu, udju u hehalu.
Hehala je podužnog, pravougaonog oblika, postavljena pravcem istok – zapad,
uzdužno tripartitno podeljena kolonadom stubova. Nad stubovima su postavljene
arhitravne grede koje nose opterećenje sa gornje galerije – ovo je ophodna
galerija za žene. Galerija sa pratećim pomoćnim prostorima, je organizovana u
obliku ćiriličnog slova P. Na gornja dva sprata su stambeni prostori, kojima se
iz prizemnog nivoa pristupa posebnim ulazom, tako da su oni potpuno odvojeni od
verskog prostora. U nivou na kom je hehala, iza nje su smeštene pomoćne
prostorije za rabina, gde on može da se presvuče, odmori i pripremi za
bogosluženje ili predavanje. Na desnom zidu hehale nalaze se četiri velika
portala koja vode u prostore škole, gde deca uče hebrejski. Ove portale je
naknadno probio Milutin Jovanović, takođe Urbanov učenik. Prostorije kluba za
okupljanje i košer - kuhinju su u suterenu. Ovom prostoru se pristupa sa nivoa
ulice, posebnim ulazom sa desne strane, ispod stepeništa, odakle se stepeništem
spušta na suterenski nivo.
Konstrukcija je u celosti od armiranog betona, ispuna zidova i fasadnih zidova
od opeke. Konstruktivni sistem je masivni, sa nosećim zidovima, a u prostoru
hehale osim zidova postoje i stubovi kao vertikalni noseći elementi. Ovi stubovi
su osmougaonog poprečnog preseka, i simbolizuju stablo badema, božansko drvo –
kapitel je obrađen u obliku bademovog lista. Najsvetiji deo je svakako Aron
Hakodeš, u kom se čuvaju svetinje Zakona. Prostorno on predstavlja nišu u
istočnom zidu hrama.
U ovom trenutku predavanja rabin je raskrilio parohet (somotsku, simbolima i
hebrejskim slovima izvezenu zavesu, koja „krije“ Hakodeš) da nam pokaže kako to
izgleda, i dodatno objasni; publika je ostala zadivljena. Svici svetih knjiga,
aškenaskih i sefardskih Tora, Biblije Starog zaveta, zauvek su se urezali u moje
sećanje, čineći predavanje i ovo veče nezaboravnim.
Aron Hakodeš je uvek orijentisan ka istoku, i sa tri stepenika je uzdignut od nivoa hehale. Sa obe strane pored njega nalaze se po dva stuba istovetno oblikovana kao stubovi hehale, samo što su kružnog poprečnog preseka. Ovi stubovi nose veliki mermerni kubus – koji je reminescencija Mojsijevog kovčega sa dekalogom. Dekoracija okolo je svedena – plafon nad kubusom je ovde ukrašen tako da podseća na zvezdano nebo. Iznad njega, na nivou galerije, smešten je prostor za hor. Greda koja deli ova dva prostora je ukrašena hebrejskim natpisom: „Šiviti Hašem lenegdi tamid“, u značenju „Svagda vidim pred sobom Gospoda“. Skroz na vrhu galerije nalazi se šestokraka zvezda - Davidov štit, i svud unaokolo su brojne menore. Menora je specijalni sedmokraki svećnjak, izvorni hebrejski simbol, još iz vremena pre Hrama, kada se bogosluženje obavljalo u šatoru. Ima sedam krakova jer je broj sedam sveti, savršeni božanski broj. Sastoji se od jednog vertikalnog centralnog kraka sa po tri kraka sa svake strane; podnožje je bilo obrađeno kao dva medjusobno ukrštena stabla masline, tako da menora potiče sa Božjeg drveta, odnosno ima istu simboliku kao i stubovi u sinagogi.
Uprkos tome što je objekat slobodno-stojeći, samo je prednja fasada obrađena. Stoga odaje utisak zamrznute slike, i to monumentalne i reljefne pritom. I krajnje fantastične, ako se prisetimo ideje da „arhitektura predstavlja okamenjenu muziku“... Razbijena je na više vizuelnih celina, na kojima je primenjen metod stepenovanja kubičnih masa. Obrada fasade je u eklektičkom maniru, sa romantičarskim pretenzijama – primenjeni su oblici neorenesanse i arhitekture srednjevekovnih fortifikacija. Stepenište je prostrano, ceremonijalnog karaktera, trokrako, nastalo pod uticajem francuskog neoklasicizma (dvorište Malog Trijanona u Versaju). Fasada je radjena u malteru, monohromna, siva, oživljena ogromnim uzdužno postavljenim prozorima sa polukružnim gornjim završetkom (što je neorenesansni uticaj); na prozorima se jasno vidi pozicija grede koja nosi gornju galeriju. Sada su ovi prozori zastakljeni običnim prozirnim staklom, ali po originalnom rešenju ovde su bili postavljeni prelepi vitraži radjeni po specijalnoj narudžbini u Belgiji, od stakla bojenog pre ugradnje, sa prikazom nekih biblijskih motiva, danas se ne zna više kojih. Sem ovih velikih postoje i manji prozorski otvori – kružni okulusi u prizemnom delu, čija je funkcija da osvetljavaju stepenište i klub u suterenu (mada su ovi suterenski okulusi zazidani posle II svetskog rata). U gornjem delu fasade postoje dve izbačene kubične forme koje podsećaju na kule osmatračnice, sa po dve trostrano otvorene lođe, koje su kasnije zazidane. Ovaj fortifikacijski oblik podseća na namenu prvobitnog Hrama, koji nije bio samo kuća Božja i mesto za molitvu, već i utvrđenje za odbranu od vojske cara Navuhodonosora (a i sama reč „templ“ u jidišu označava hram, ali i utvrđenje). Sami prozori imaju dekorativnu profilaciju, ukrašeni su i holkeli, ograde su kasetirane, a najdekorativniji element na celoj fasadi je venac akantusovog lišća na timpanonu, sa Davidovim štitom u sredini.
U enterijeru malo šta je danas prisutno od originalne opreme; burni tokovi istorije su uglavnom odneli sa sobom sve prvobitno postavljeno, a današnji mobilijar predstavlja naknadno rešenje od elemenata donetih sa raznih strana. Klupe za sedenje su drvene, plafoni i zidovi su malterisani i bojeni u krem boju, tavanica kasetirana sa floralno – geometrijskom dekorativnom profilacijom, oktogonalni stubovi su obloženi mermerom, pod je obrađen u parketu...
Nakon predavanja, obogaćeni novim znanjima, pozvani smo da se osvežimo u prostorijama Dnevnog kluba, kako smo kasnije saznali, novootvorenog i sa funkcijom košer-trpezarije, da se okrepimo kafom ili sokom i da probamo fantastičnu košer–tortu, spremljenu po recepturi iskusnih i po dobrim kolačima poznatih jevrejskih domaćica. Pitki i veseli razgovori su u opuštenoj atmosferi nastavljeni još neko vreme, a na rastanku, sa osmesima na licu, svi stari i novostečeni prijatelji su se dogovorili da će u najskorije vreme ponoviti susret, na istom mestu, samo nekim drugim povodom.
Predavanje Ivana Markovića je u tolikoj meri obogatilo moje stručno znanje da nisam odolela da ga podelim sa vama, sa skromnom željom da vas podsetim na ono što već sigurno znate i dodam ono što sam i sama prvi puta čula, videla i naučila.
Uz iskrenu zahvalnost istoričaru umetnosti Ivanu Markoviću, rabinu Isaku Asijelu
i dragoj prijateljici Ružici Galac Popović,
Kristina Mah
apsolvent arhitekture
U Beogradu, 14. kisleva 5767. god.
