Ono što izlazi na površinu 
živi u dubinama, gnjura, 
pa isplivava
da uzme dah. I to je put 
da se oživi tema urezana 
u ratnu kategoriju. 

Da covek razume coveka. Da se navikne, da sluša, 
da cuje, da povede razgovor, da pregovara, 
vatra da razume vodu, 
voda da posluša kamen, 
da se kamen sporazume s vetrom, 
da se vetar navikne na metal, 
da ljubav sklopi sporazum 
sa neprijateljstvom, 
mrtvac da prema živom reaguje, 
a da živ to i cuje. 

Stvaram sebi predvorja 
brižno, iz neke žudnje 
za teško postignutom lepotom 
i iz potrebe
da ih doterujem.

Kad nisam premorena ili ocajna
i ako mi se oci ne sklope,
mogu metlom da pocistim iverje
koje bi ranilo
bose noge.

Stabla šume
guste, drevne,
naseljavaju predvorja moja.
Ja sam
armija njihova, željna 
buducnosti, pokušavam da procvetam
u podnožju
stabla tog posecenog.

Kad more zade u predvorje
Krošnje se povijaju -
i cavrljaju
s žuborom talasa, vec prema dobu godine,
jezikom oseke ili plime.
Pitanja moja trudna su šišarkama
i svim stazama mojim i stazicama
srebrnom cežnjom plivkaju ribe.

Sve o cemu mislim
i šta delam -
jezik.

Moja podeljena ljubav
za predanost i suparništvo -
jezik.

Blizina  cackalica, soli i bibera
i kriške raženog hleba -
jezik.

Presek misli i mesa osecanja,
milost reci koje svetle iz mraka haosa
u vrtlogu duše -
jezik.

Cveta tuga lepa
meseca švata u vrtovima Jad vašema.
Na brdima jerusalimskim i u dvorištima kraj kuca
bademovo drvo moli za malo milosti bele, razvija
ružicaste nade.
Bademovo drvo meseca švata
je gotovo sve što bih poželela.
A žbunje ruzmarina u vrtovima Jad vašema
bliskim mirisom odiše.
Zbijeno lišce iglicastom snagom
cvetanja visoka stabla cempresa grli
i srebrnaste cvrste bobice
kao sace meda zgrušanog.
A na nebu
kroz napukline nad glavama našim
proviruje slucajno plavetnilo
kao kroz ocne duplje kišni oblak.

Govorili su tecan kineski,
blistav i sjajan, temeljit i jedar.
Sve rane su bile i zalecile se
kao da ih nikad nije bilo.

Deca brzo shvataju,
brzo uce kineski.

Srce si iskrivila,
oci izopacila,
a lica više nema.

Ali kojim jezikom si mogla da govoriš
medu vrednim i mudrim Kinezima?
Srce mi je puno zahvalnosti
za moj roman
na tecnom kineskom.

Duh je tvoj u mome, nona Dona,
pomalo Ka und Ka gospo
španske krvi
prosute po pepelu Aušvica.

Možda sam bila malo uzdržana, možda smetena,
te nismo popricale još jednom
od srca srcu. No kako se govori 
s prahom koji gori?

(Kakav je poslednjeg casa bol?
Kuda su te vodile misli, patnje gladi i sve ostalo,
na kom si jeziku vratila svoju dušu
Stvoritelju ništavila?
Na nemackom ili srpskom,
a možda, kerida mia,
španske romanse recima?
Po svoj prilici ti je vreme 
isteklo u "Šema, Jisrael!")

Fotografije neke,
uspomene na slatko šuštanje
ogromnih "kesica" slatkiša,
na Tu-bišvat, praznik mladih stabljika, 
prestrašen pogled sa zadnje slike (godine cetrdeset prve),
i mali kljuc od ormana s lutkama, koji si obicavala
da skriješ od mene kad ne bih sredila
kutic svojih igracaka po shvatanju tvoga sveta.

Tvoje su mi ime kasnije pominjali, oprezni,
s bolom i poštovanjem.
Živela si život neki cudan u meni, bako moja,
ponekad sam ocekivala dolazak tvoj,
bila si dimni stub moj,
a ja tvoj Honi-cudotvorac što krugove oko sebe crta.

Ponekad na baku svoju mislim.
Baka moja, Dona
iz Levijevog doma
udata za Simona Katana
i svoje mi ime dala.

Baka moja iz Levijevog doma
nije visoka bila, ali uspravna
na nacin koji joj je izdizao stas.
Sa slike posmatra me,
jasan pogled, postojan,
zraci iz nje razboritost.
Da li je, pitam je ja,
(njen obraz uz moj detinji)
bila dalekovida, baka moja,
koja me u zagrljaju drži.

Dok sam još beba bila
Poducavala me je
Kako da izgovaram molitvu dnevnu:
"Dok sam još malena, u mladim danima mojim,
pouci me, Bože, da sve ljude volim!"

U njenom beležniku, izmedu izreka i saveta,
izmedu utisaka i recepata,
zabeležila je crvenim mastilom i štampanim slovima: 
"Rugati se coveku i goniti
citav narod zbog njegovih osobina - 
zlocin je to.
Tako rece Lesingov mudri Natan!"

Vladala je njihovim jezikom i kulturom
i nije ni pomišljala da su sposobni da ostvare
pretnje vode svoga, Firera.

Kad je posmatrala sa balkona svoga
ulazak njegovih trupa u njen grad
rekla je:
"da su samo shvatili da mi, Jevreji, nismo…"

Sada je ona samo secanje,
a ja grana lutalica
na stablu njenih izvesnosti.

Ima li cega izmedu moje dece i tebe, bako moja?
Ima li cega u tom kriku cutanja?
I šta izmedu mene i lekcije iz tvojih knjiga?
I šta se dogada sada
u tvome lepom gradu Sarajevu?
I ima li nagrade za medeni rad?
Tvoja ponosna mudrost, bako, gde je sada?
Mnogo godina posle toga,
kad se vratila nije,
kao da sam je cula da lebdi
s povetarcem na nebu, nadala se
da je tajno ona sa mnom bila,
da joj se ništa loše dogodilo nije,
nego nam se nekako izgubila
i jednog dana ce se tako i vratiti 
ponosna i uspravna.

Izopštena iz necega
a ne zna iz cega.
Prognana
nije jasno kuda.
Trudi se da objasni,
a reci ne dolaze,
da se približi, a udaljuje se,
da pojednostavi, a zaplice se.
Žudi da se pripoji, a raspada se,
trudi se da plete, a nade se da para.
Sada shvata: nužan je nadzor
nad stanjem razlicitosti.
Treba upraviti pogled, oci u oci
sa cudnim stanjem.
To je ono što je u našoj moci.

U lepoj prici, poželjnoj, dostojnoj,
maskirala se kraljica u robinju,
a kralj izgubio skupoceno žezlo.
Ima u tom naizgledu varki.

U drugoj prici bilo je stvari
lepih, zdrobljenih, pritajenih
kao cvetanje cija je podloga u pepelu.

To ce okoncati
kad meni dode kraj.
Prolaznost je mogucnost
ljudske vecnosti.

Moja išarana koža
Na zidu tela tvog
promenila je boje.

Moje jednacine
pretvorile su se u lice. 

Kamen sa zida preobrazio se 
u pokret svileni.

Kraj ptice koja polece
kao minduše svetlucave
klate se njegovi slatki plodovi.
U darežljivoj godini
mnogi ne uspevaju da sazre.
Neka pritajena snaga
otkida ih odjednom iz tišine uporišta,
grane zadrhte, lišce zašušti,
bucni udarac o zemlju I jamica puna
nedozrelog otpada majušnog.

A u visinama, do kuda dopire pogled,
klate se plodovi svetli
na kratkoj peteljci.
Visina nikad nije
stvar koja se sama po sebi razume.
Duša mi saoseca.

Ludo ostrvlje
okruženo morskom hukom
uspinje se
iz stenovitog vrela razvoja
ciji su koreni u tihim morskim dubinama
kao malena božanska kvrga na ljušturi zemaljske kugle.
Kakvom se cudnom milošcu održava
kipeca vatrena lava!

Videla sam ga kako sklapa oci, za navek.
Kako se veli: prikljucio se svojim precima.
Pomisao o onome ispod mermera
što obmanjuje blagošcu slova
približava me njima.
On je sad mlad, kao dete rodeno u starih roditelja,
bliži no ostali. Dok ne stignem do njega.
Mermer pokoja njegovog boravišta
u gradu bele tišine razdvaja kao epidermis
od koraka njegovih predaka izgnanih odavde
do Toleda, Kordove ili Granade.
Protiv svoje volje potucali su se odande
drumovima krcatim razbojnicima
dolazeci u Sarajevo.

U mladosti dopao u nemacko ropstvo,
a po povratku u rodni mu grad
sreli su ga praznina i izdaja.
Urodena odanost pretvorila ga je u prakticnog cionistu.
Po svojoj prirodi covek koji gradi i popravlja
bio je u svetu gde se mnoge stvari kvare,
gde su ljudi skloni uništavanju svetova.
On je remonter u duši, govorili smo uz neskrivenu
simpatiju,
koji pouzdano popravlja ovaj svet
i kao nekim cudom ukrocuje haos.
Ja sam rezultat ljubavi njegove, njegov plod.
Da li sam ga ikad razumela do kraja?
Njegova smrt mi se još nije približila.

Želeti svom snagom svojom da budeš ovde
i uvek, na mestu neceg drugog,
a ono mesto
deo je ovog ovde, kao što je vetar
deo jezika stabla.