VREMEPLOV
Da li po sistemu » ubica i zaljubljeni se uvek vracaju na isto mesto » ili cicka Mitkeovom « zal za mladost» tek ja nisam mogla ovog leta da odolim svom suspregnutom impulsu.
Koja lobotomija moze da izbrise iz mozgova svih rodjenih do '85 (ako pamtimo od svoje 5-6 godine) miris borova u Brelima ili zvezdane Hvarske noci? Ko je uspeo da po sistemu cancel-delete zaboravi skolska letovanja na Jelsi i zapijanja po Istri, satore u Baskoj vodi, maslinovim uljem namazanu decu sa plaze Bola na Bracu, picigin u Splitu na Bacvicama i brckanja na Korculi, nocna gluvarenja po Dubrovniku uz Djelu Jusica, S prozora se vidi Solta kako kaze Oliver? Da ne govorimo o Paskom siru, Sibenskom Babic vinu? Da ne pominjemo slike koje svi cuvamo u albumima o nasim prvim plivacki poduhvatima, osusenim morskim zvezdama, pepeljarama od jezeva i trijumfalnih lepeza skoljki krhkih kao nasa secanja izronjena iz plavih dubina zaborava?
U kom smo to zivotu s prozora hotela gledali igranke do zore ili kusali osusene smokve koje su nam sjora Dinke i Mare donosile ujutru uz prvu kafu u «privatnom smestaju uz upotrebu kihinje»? Sa kim smo pevali na svim ekskurzijama «Ribar plete mrizu svoju» i «To nisu jidra moje brodice, vec to su gacice moje Marice»?....
Da li i «oni» dele zajednicke uspomene na nas ili smo decenijama prolazili kroz Mala Mista kao senke, ne ocesavsi se ni o jednu kamenu kucu, ispucalu barku, ne pozdravivsi ne jednu staricu u crnom na klupici u hladu ispred kuce, preskacuci preko razastrtih ribarskih mreza sa jos uvek kristalima soli i pokojom zaboravljenom malom ribicom u njoj? Pamte li oni kako smo, noseci znojave apostolke «Jugoplastike» tabanali vrucom kamenom rivom da skacemo zajedno sa mola dok su nam roditelji spavali ili igrali karte?
Priznajem: kupala sam se u Spaniji, Italiji, Grckoj, na Pacifiku, letovala u Egiptu, na Azurnoj obali, bila sam na Santa Barbara plazi...bas lepo. I uredno, i cisto, i uopste- sik! Ali, zasto me ni jedno od tih mesta ne vraca meni samoj, zasto sam se svugde osecala kao regrut turistickog navalnog krpusa na odbrojanim slobodnim danima a na Jadranu sam bila ja-ja? (govorim engleski, italijanski i francuski-dovoljno da nemam problema sa jezikom).
Proletos, kada sam sa naporom savladjivala poslednje dane skolske godine ( a moji dzaci brojali minute do poslednjeg zvona), u nesnosnoj vrucini jedna me je misao-osecanje? proganjala: zazmurila bih i videla se u Bisevskoj Modroj spilji, kod Visa. Ili- pozelela sam da osetim od soli zategnutu kozu na licu i svezi dah maestrala u naduvanim jedrima.
KARAVAN
Iz nesnono vruceg Beograda zaputili smo se, moj Mika, Bloomy (pas) i ja pravo smerom putokaza: osecala sam se kao u crno-beloj emisiji «Karavan» dragog nam Milorada Kovacevica , tutnjeci praznim autoputem BRATSTVO –JEDINSTVO! prema opasnoj i neispitanoj zemlji Hrvatskoj. Naoruzani kamp opremom i ne velikom kolicinom Eura ali zato sa po 3 ( dozvoljeno po 1) boxom cigara, napustili smo bezbedno podrucje nase lepe da bi usli u «njihovu lijepu».
Carinici su nas odmah pitali za cigare i priznala sam: imamo po 2 boxa ( treci nisam smela!). 10 minuta nam je objasnjavano kako to nije dozvoljeno, ali moji zuti prsti su ga vise ubedili od mojih reci. I usli smo !
Prosli smo pored putopkaza za Vukovar. Cutke. Priblizavali se Jasenovcu. Cutke. Nedeljno prepodne. Na radiju misa i unjkav svestenikov glas i Velika Gospa. I zvonjava po crkvama. Prva kafa pred Zagrebom.
-Moze jedna sladja i jedna bez secera?- resili smo da pricamo srpski pa sta bude. I to glasno. Dobili smo kafu, vodu, kusur-ali ne i ratluk. Cokoladnu bombonu.
Do Plitvica-kroz Karlovac.
Poslednji put sam isla tim putem juna 1991. Na nekim su kucama visile Srpske a na nekima Hrvatske zastave. Sada su neke kuce nove i obnovljene (vecina) a na nekima jos ima po neka rupa od metka. Rucak u Karlovcu -38 stepeni u hladu, ali je Karlovacko pivo hladno i konobar-tj. kelner ljubazan. I narucili smo hleb- razumeo je i doneo kruh. Uzeo je Eure i uredno vratio kune. I objasnio nam kako da ustedimo na ulaznici za Jezera kampujuci u kampu nacionalnog parka. Sto smo i uradili. I dva dana ostali tamo jer se od vrucine nije moglo da zivi i samo na prelepim Plitvickim vodopadima nesto svezine nam je pomoglo da prezivimo slusajuci vesti o velikim pozarima uz obalu i na ostrvima. Boze moj, stvarno je strasno izgledalo na TV-u, uz «njihov « dnevnik i slike poginulog mladog vatrogasca. Ipak, krecemo, dalje put mora.
Nov-novcat autoput, cakli se, osvetljeni tuneli, naplatne rampe- pravi zapad! I cene. Nesto pre skretanja za Drnis i Knin - gole, surovo lepe vrleti Velebita i ganz-novi kafic uz put, hrom-staklo, nove sadnice, ljuljaske za decu ispred , unutra air condition a na vratima znak: zabranjeno za pse. «Bloomy ce da crkne napolju u autu» -kazem kelneru a on joj donese vode u cancetu i kaze: neka bude pod stolom da ovi drugi gosti ne prave pitanje.
Drnis i Slapovi Krke- sa druge, ne turisticke strane: tamo gde su Drnisani bezali prema Sibeniku – uz Roski slap. Sum vode, prsut i vino i-pravo u bure! Na izvoru gde izbija ledena podzemna voda, uspravno stoji mahovinom obraslo staro bure i u njemu sve klokoce - pravi jacuzzi. Ulazim unutra. Tamo su stare zene mocile bilac- tesko i gusto vuneno cebe. Derem se iz petnih zila- Mika u zemlju da propadne: Bole iz bureta! Svi koji su razumeli (znaci, ne Nemci, Francuzi i italiajani) smejali su se od srca. Dugokosi lokalni hipi ( citaj: klosar) od svojih 50 godina, duge sede brade prilazi:-Znas li ti da su mene cetnici drzali 2 mjeseca u zatvoru i donosili mi cigare i pivo?
-I onda? Pitam ja njega, ocekujuci nesto crno da se valja.
- Onda-ovi moji mi to ne priznaju za mirovinu !
Zato sam mu ja platila pivo za prozivele muke, ogrebao se i za cigaru a ostali su se ludo zabavljali prisustvuijuci po ko zna koji put sceni u kojoj on dami galatno ljubi ruku. Mika se kiselo smeje a Bloomi koristi priliku da ugrabi poslednje parce najboljeg prsuta koji moze da se zamisli.
Malo dalje - Krka se siri i puca pogled: na sred jezera- manastir Visovac, na malom ostrvu. Nadlecu dva kanadera, bezglavo se sunovracujuci u jezero, uzimaju vodu i hitaju da istovare svoj teret nad zadimljnim vrhovima u daljini. Pozar besni.
I onda, kroz Knin: tuzno i tragicno. Mrtvo i pusto. Cutke. Pa onda brzo, brzo, da bi videli zalazak sunca na moru....spustamo se ka Klisu.
MORE
Kliska tvrdjava kao kobac bdi nad Splitom i samo miris jagnjeceg mesa koje cvrci na raznju nas usporava. Skupo! Odoleli smo.
More! Uvek isto uzbudjenje kao kada bi nekada voz, savladavajuci poslednji uspon Unske pruge, usporio i dozvolio nam da , neispavani i umorni, vicemo kroz otvorene prozore u rano letnje jutro: MORE! Samo je sada sunce, podjednako nisko, bilo sa druge strane i spora je kugla zarila obrise ostrva iza kastelanskog zaliva.
Split! Narastao je do dimenzija Novog Beograda! Groteskno iz daljine izgledaju neboderi, visi od kamenog Mosora. Panika- iz divljine u semafore, guzvu....zabazali smo u stari deo grada i greskom usli u pesacku zonu. Ljudi nas gledaju kao da smo Marsovci. Ni napred ni nazad. Vicu: ovuda, ovuda, platicete globu, samo naprid dok vas nisu zapisali! Spas- parkiraliste. Kraj muka. Ili nije?
Ja sam morala da se bacim u more te iste veceri: Kasuni, nova gradska plaza- tresti muzika kao u disku, stene, ispred mene ostrvo Ciovo, iznad Marjan (Marjane, Marjane, trobojka se vije!) Vije se i sad, sa sahovnicom, ali Marjan je lep i zelen a more tako plavo....
Jutarnja kafa u starom delu grada, pa sladoled koji se brze topio nego sto smo stigli da a pojedemo: Dioklecijanova palata kao nasa Skadarlija- slike i dzindzuve, sve se prodaje, guraju se stranci...nema drvenih caplji vise i magarcica, i kic je postao otmeniji. Pa uz Rivu, polako, pod palmama - klupa. Sedimo i gledamo kako katamarani ostavljaju belu penu iza sebe hrleci ka ostrvima. Vreva, autobusi, cuje se vise italijanski nego bilo koji jezik, turisti tamane robu po buticima ( kao Knez Mihajlove, samo tesnje....). Kafici nanizani kao u Strahinjica Bana, krcato. Pijaca- hvala Bogu, svez paradaiz o breskve. Cene- hmmmmmm. Kafa u Hotelu Split, radi samo glavna zgrada: ostalo je, kao i vecina hotela, u ocekivanju para za rekonstrukciju posle visegodisnjeg boravka izbeglica.
Dan posle- Makarska Rivijera : Brela, koje pamtim kao probudjeno ribarsko selo sa granama borova koje dopiru do mora sada je nacickano novim vilama, kaficima, agencijama...Intenet cafe na plazi....Maestral blago njise staklastu povrsinu mora a medju nogama mi promicu ribe. Jos uvek!
Delimo jednu pizu i dva piva za rucak , ali je ogromna i dobra.Zatim, dalje, Makarska - uplovljava bozanstven jedrenjak- pun Slovenaca. Gledam i gutam knedle. Odlazim na brod i ....pitam za cenu sedmodnevnog krstarenja. Podnosljivo, samo NEMA MESTA do kraja septembra. Hvala lepo-ili lijepo, ja radim od prvog! Septembra.
U kaficu u Baskoj Vodi srecemo par Beogradjana. Zaverenicki se zgledamo, kao ilegalci i onda praskamo u smeh. –Pa, kako je? –Pa odlicno, samo malo skupo. Kelnerica cuje i kaze: A tek nama! Mi ovde zivimo stalno! Pa i nije tako smesno-pomislim.
Povratak za Split u sumrak- zakrcena magistrala, svi vuku decu, duseke i suncobrane kao da je zbeg. A sutradan- trajakt za Hvar!
Na brodu, pocinje klasnicna prica sa «domorocima», za stolom uz kafu. Vidi covek beogradske cigarete, pa pita: posto su. Ja kazem u eurima. On proracuna i sa zaviscu me pogleda: kod nas je tri puta skuplje! Onda pocnemo komparativnu platologiju i cenologiju, pa krenemo na nezaposlenost sve do politike. Tu zastanemo i odmerimo se. On- cetrdesetak godina, Zagreb, zena, dvoje dece, 10 dana privatan smestaj, Jelsa. Tesko, jedva. Ja- pedesetak, 3 dece, Mika, 5 dana sator blizu Hvara. Tesko, jedva. – E, pa , zdravi bili! – Takodje. Hvala na kafi. – Ma, za toliko se ima! Bok!
ODMOR NAD ODMORIMA
Najlepse sto moze: malo mesto, Milna, 5 km pre Hvara ima jedan skoro divlji kamp. Mislim- nista lux: plaze, cista kupatila s toplom vodom i baraka od recepcije. Mala vala, u dnu vale dva restorana, sator 15 metara od mora, borovi....bacamo sidro. Nije nam ni da odemo do restorana. Buljimo u more, zalazak sunca, italijani se sredjuju za veceru kao za odlazak u Milansku Skalu i tacno u 8 sedaju za sto. Mi- i dalje mocimo noge u moru, cutke, i slusamo daleke krikove galeba. Jedrenjak na horizontu uplovljava u Hvar. Miris lavande i crvci.
Samo 5 minuta voznje do Hvara i – parking skup kao 3 kafe. Pljeskavica u lepinji – pivo iz konzerve pa pravo u zivot. Vrvi kao u kosnici. Pulsira kao nekada. Cuskamo se i muvamo, jedva ugrabimo mesto za stolom poslasticarnice i cekamo Jadranku, moju prijateljicu. Vodi nas svukuda: uske, strme ulice, mladez pijucka na stepenicama pred kaficima naslonjena na jos tople kamene zidove kuca; «Lancun» se zove mini bar- 10 kvadrata unutra i cela ulica ispred sa obesenim belim carsavima okolo i belim jastucima za sedenje na podu. Vazi, jedno pice. I tako lunjamo do zore- oko 3 se cuje iz daljine muzika iz disca ( ma kud cemo mi, matori!).
I svih pet dana je bilo tako. Satima uz more, pod borovima, cakul sa ostalim Robinzonima, kapucino u poneka porcija spageta u restoranu, mnogo mira i sunca, mnogo plavog Jadrana i uvece mnogo vreve i zivota u Hvaru.
Vecera na Jadrankinoj terasi – riba koju je ulovio njen otac i domace vino, pogled na Hvar i ostrva u suton, suma jarbola u luci i luksuzne jahte tipa Bil Gejts. Registracija- Juzna Afrika!
Pri odlasku, pitamo mladica na recepciji: Ima li jos nas iz Srbije u kampu? –Ma kakvi, vi ste jedini. Mi smo cekali vise, ali bice nimaju soldi.
Dobili smo 10 % popusta na boravak duzi od 3 dana. Dobrovoljno. Kostalo je kao u Plitvicama: 2 osobe, sator i auto-20 Eura po danu. Hvala bogu, nije svaki dan godisnji!
SVE IMA KRAJ
I sad, opet uz magistralu: Kastela...Trogir...Sibenik...Zadar i onda pocinje vratolomija do Rijeke, pa kroz tunel ( Francuska kompanija nije milostiva na naplatnoj rampi) do Umaga.
Istra....nikad je nisam dozivela tako lepu, zelenu, ozbiljnu i jednostavnu. Kao...malo Italija, malo Sumadija, malo Jadran... Motovun ( kazu da je ovogodisnji Filmski festival bio happening kosmopolitizma, dobre volje i antiestablishmenta uz odlicne filmove), Groznjan ( nema vise Muzicke omladine ali ima beskrajno mnogo malih radionica i puno mladih), Hum ( najmanji grad na svetu), plaze oko Umaga....jedna jaka oluja iz koje izlazim kao sljiva plava kupajuci se po ogromnim talasima koji su me nemilice bacali na stene...mnogo, mnogo prijatnih susreta i zvaka do zore, na Vesninoj terasi uz vino, kao u stara dobra vremena samo sa drugim temama....
Moramo nazad. I znamo da cemo da dodjemo i dogodine.
Zasto ne bi? Ako bude zdravlja i para...
Zasto ne bi sebi priustili odmor tamo gde zelimo za svoje rodjene pare? Zasto da pustimo da samo Nemci, Italijani, Cesi, Rusi i ostali uzivaju u onome sto je bila i nasa proslost? Jer, more i sunce i sve sto smo tamo voleli su isti.
Sta se u stvari promenilo?
Nase osecanje da nismo pozeljni, nase osecanje da smo ne-adekvatni, nasa averzija prema njihovoj zastavi i novim, rogobatnim recima koje ni oni bas nisu prigrlili? Nas strah da nam se ne dogodi nesto neprijatno, da necemo moci da kazemo sta mislimo, sta osecamo?
Ja nemam osecaj kolektivne krivice. I uvek kazem sta mislim i osecam- ako me pitaju. Na nacin na koji sagovornika ne povredjujem. Ja se nisam osecala nepozeljnom i ne adekvatnom ( osim vrlo tuzno kad sam gledala kako Italijani satiru jastoga koji je kostao 50 eura). Ja imam averziju prema svim zastavama koje stoje UPRKOS necemu da bi me naterale da mislim i osecam NESTO sto ne osecam. Nisam ljubitelj upotrebe jezika u politicke svrhe, ali to nije moj problem. Neslazem se uvek sa vlascu u mojoj zemlji, a sto bih se u tudjoj? Ne obozavam ni SVE komsije oko mene, a sto bih ljude koji zive toliko daleko? Vrsim izbore prema svojim kriterijumima ne ocekujuci da mi kolektivno kazu koga treba da kolektivno volim ili ne. Ne, i nije me bilo strah da ce mi se dogoditi nesto neprijatno jer znam da ga nicim ne zelim da izazovem. Samo...moglo je, i na to sam bila spremna kao i na ubode komaraca, ujede vlasulja, nagaz na jeza, saobracajnu nezgodu i kaznu za parkiranje. Ove sam godine prosla samo sa jednim jezincem, modricama od stena i jednom kaznom za brzu voznju.
Dogodine...videcemo!
Procitaj autobiografski clanak o autorki