BOGDAN BOGDANOVIĆ

Zašto je štap deo vaše ličnosti?

Nosio sam štap i onda kada mi nije bio potreban i još kao mlad čovek sam se sa njim pojavljivao. Završetak rata sam dočekao u niškoj bolnici, jer sam bio teško ranjen i tada sam štap istinski nosio, a zatim sam ga zavoleo. Štap je staromodni atribut generacije moga oca, za mlade atribut ozbiljnosti i većeg životnog iskustva. I moj je otac imao štap, iako mu nije bio potreban. Taj sam štap povremeno nosio, pojavljivao se sa njim da me ljudi zapamte i da vide da afektiram, da bi posle, jednog dana kada mi stvarno bude bio potreban, mislili da ga i dalje iz istog razloga nosim. E, sada je došlo to vreme.

Pomenuli ste vašeg oca i već smo bili u nekom prošlom vremenu. Htela bih da vas pitam o predratnom Beogradu, o običajima, kako je izgledao urbanistički, gde su se okupljali intelektualci, o kulturnoj sceni?

Da počnemo od toga kako sam ja video Beograd, kada sam se pojavio na ovom svetu. Rođen sam 1922. godine i moje rane uspomene i konstatacije šta je to Beograd i uopšte pojam da nešto tako postoji, mogle bi da budu baš te prve, posleratne godine. Pamtim šetnje sa sestrom od tetke po Kalemegdanu i moja prva slika Beograda su razrušene zgrade u I svetskom ratu. Druga magična konstatacija je da je Beograd u nekom neodredivom okruženju nečega što je veliko i daleko i blizu, i hladno i ćudljivo, da je Beograd praktično u vodi. Vodili su me na Kalemegdan da mi pokazuju reke, jedna reka, druga reka i ništa mi oko toga nije bilo jasno, a posebno uvek prateća konstatacija da reke teku, da idu. Apsolutno sam mislio da je to izmišljotina starijih da bi zbunjivali decu, jer kako mogu reke i kuda da idu?! Prvi put sam shvatio da reke zaista idu, kada me je otac bez moje naročite želje pokupio jednog jutra i poveo sa prijateljima u lov na divlje patke. Iz čamca sam puštao ruku u vodu i tada sam shvatio da reka stvarno ide. Ali, brzo su mi izvukli ruku da mi neko somče ne odgrize prst i tako sam saznao da reka može da bude i nešto opasno.

Kako sam ja uopšte kodifikovao Beograd, gde sam počeo da ga postavljam u neke koordinate? Da se vratim na reke, reke su me strašno impresionirale, bile su mi tajanstvene, ta objašnjenja šta je Sava, šta je Dunav, u kom pravcu teče, reke su bile neki praelement. Velika i interesantna sila je nešto što se zove reka, brodovi razume se, jako su me zanimali. Poseban doživljaj su bili prelasci u Zemun, o tome se u kući pričalo dva dana ranije, spremalo se pa išlo na Savsko pristanište. U brodić bi ulazili preko skele i štekova, pristanište nije bilo ozidano na današnji način. Dva brodića su služila da se preko njih pređe i uđe u lađu za Zemun. To je bilo prepuno raznih uzbuđenja, trebalo je da budem prenet preko vode od strane matroza koji je sve redom prebacivao, pa čak i poneku malo raskalašnu beogradsku damu koja je mnogo pričala, a zatim piskala i vriskala. Brodić je imao salon u kome je bilo i korpi sa pilićima, jer se trgovalo. Celo to putovanje bilo je skopčano sa nekim rizikom. Voda je bila ogromna u tom mom prvom Beogradu, koji nije imao mnogo stanovnika. Pogotovo što su ova područja sa beogradske strane bila često pod vodom, jer reke nisu bile regulisane i dolazilo je do periodičnih poplava.

Kako su te rečne impresije uticale na vaš razvoj kasnije, na profesionalno opredeljenje?

Uticale su mistično, shvatao sam da je ceo svet u vodi, a voda je nešto lepo i interesantno i opasno. Vodu treba preploviti, putovati do Zemuna sa osećajem avanture i sve se to kompenzuje kada stignete u Zemun, gde su glavna senzacija bili bečki kolači. To je mirisalo, čini mi se, još sa beogradske strane, dok smo dolazili. A zatim, viđenje nekog drugog sveta! Srećete ljude koji govore jezike koje ne razumete: nemački, mađarski, rumunski, slovački. E sad, šta je u svemu tome bio Beograd? Povratak je bio obično u sumrak. Beograd ima osobinu, položaj mu je takav da u jednom trenutku, kada je sunčan dan, a vi nailazite sa te vodene strane, on sav bukne, bude crven kao da gori. To su bile fine impresije, putovanja natrag. Brodić je prvo morao da uđe u Savu, pa da se okrene, pa da priđe natrag do štekova, manevrisanje bi malo potrajalo i u međuvremenu su se gasili silni beogradski, crveni, razjareni prozori. Spuštala se tmina, a putnici bi u punoj egzaltaciji pevali «Beograde, beli labude». Samo pristanište nije bilo raščišćeno kao danas i sa velikom ulicom, nego je do vode bilo uzanih uličica, kao na moru. Beograd moje mladosti je bio jako zanimljiv, dinamičan, promene su bile brze i mi smo kao deca osećali ovo što opisujem. Velika transformacija Beograda se dogodila u toku jednog života.

Beograd mi je bio sve interesantniji zato što su se kod nas u kući okupljali Milanovi (otac) i majčini prijatelji. Otac i majka su bili veoma društveni, dolazilo nam je puno ljudi. Stanovali smo, i tu sam i rođen, na Vračaru u Vojvode Milenka ulici, u jednoj starinskoj kući za izdavanje. Bila je to lepa kuća, imala je veliko dvorište sa borovima, a stanovi su svi bili orijentisani ka dvorištu. Dolazili su neki čudni ljudi koji su pravili viceve, dame koje su prevrtale očima i to su bili pisci: Desanka Maksimović u koju sam bio zaljubljen i ona se stalno kikotala kada se pričalo da sam u nju zaljubljen, zatim Nikola Šop, manje više cela moderna. Milan je prvo bio urednik «Republike», zajedno sa Jašom Prodanovićem, a kako posle kraljeve diktature nije bilo više slobodne štampe, bio je urednik «Književnog glasnika», mada to nije pisalo. Umetnici i pisci koji su dolazili kod nas, uvek su hteli da šarmiraju nas decu, hteli da nam budu interesantni i pričali nam lepe priče. Sestra, koja je bila mlađa od mene i ja, smo prisustvovali tim seansama. Posle Vojvode Milenka, prešli smo na Đeram u ulicu Vojislava Ilića, koja je bila prigradski šor. U njoj je danas uveliko gradska atmosfera. Kuća u koju smo se uselili bila je poslednja gradska kuća, nakon koje je dolazilo selo. Preko puta nas je bila prava seoska bakalnica i imala je reklamu za kolomaze i nešto što je bilo veoma intrigantno i pomalo zastrašujuće, baš onako kako treba da bude, nešto što dobija mitsku auru, a to je bila reklama za šećer i to «glava šećera». Mislim da je ima i u literaturi kod Milovana Glišića. Ta glava je bila kao neko čudo i to su bile te mistične koordinate Beograda.

Prve uspomene iz Beograda su već bile jugoslovenske, upravo zbog tog književnog sveta koji je kod nas dolazio: Krklec, Krleža. Kada nam je Krleža dolazio, bilo je u kući veliko uzbuđenje. Trebalo je prvo tramvajem doći do «Lipovog lada», šesticom mislim i seoskim ulicama preko nekih praznih poljana silaziti do ulice Vojislava Ilića. Krleža je bio mitska ličnost i jako prisutna u dečijoj mašti, jer je Krležina slika stajala na stolu u biblioteci. Kuća u kojoj smo živeli je bila čudna, bez plana i tim interesantnija. Jedna soba je bila babina, služila je kao trpezarija sa basnoslovnim kredencom prepunim svega i svačega: babinih uspomena, odlikovanja mog dede, nešto što je izazivalo veliku čežnju. Sve je bilo natrpano i stešnjeno, jer su se selili iz veće u manju kuću. Tu su bili venecijanski šeširi, čudne stvari i za decu jako primamljive. Mi smo tražili jedan predmet koji nam nikako nisu davali. To je bio bicklista koji je služio kada je porodica bolje stajala i sto bio veliki, pa je on nosio so i biber preko stola. Njega nismo našli, ali smo pronašli sve drugo. Rešili smo da se i mi malo doteramo, da se nakitimo, ne bi li imponovali tako važnom gostu kao što je Krleža. Ja sam uzeo ordene, a sestri sam stavio šešir sa šlajerom i izašli smo da ga sačekamo. Od Đerma idu Krleža i Milan, kome je bilo stalo da ostavi utisak. Ja sa obrenovićevskim odlikovanjima i klak-cilindrom, koji se spljošti a kada je za upotrebu čuknete ga i on iskoči i pretvori se u cilindar, a sestra sa babinim šlajerima i nekim čudesima. Krleža je bio oduševljen, a Milan se strašno zastideo šta su mu deca napravila. Sve priče i legende o obrenovićevskom Beogradu su i dalje bile žive. To je još uvek Beograd pre Aleksandrove diktature, a onda najedanput gubi onaj šarm koji je imao i zbog koga je bio interesantan. Ne oseća se više ta jugoslovenska komponenta šarenog Beograda. Bio sam već u gimnaziji i primetio da su u beogradskim knjižarama iste knjige, nije se ništa izdavalo. +

Kada je došlo do rastave braka između mojih roditelja, počeli smo da upoznajemo jedan nov fantastičan Beograd, a to je bila ruska emigracija. Majka je često menjala stanove, sve romantičnije i lepše mansarde i slučaj je hteo da sa ruskim baronom i baronicom Majndorf delimo na Kotež-Neimaru jedan stan. Sa Rusima smo se tako saživeli, da je moja setra pošla u rusku osnovnu školu. Bili smo jako skromni i oni su bili jako skromni, ali su bili baroni i to je bilo veoma pikantno. Rusi su bili nov svet za nas. Imali su ćerku i dok je majka pregovarala oko iznajmljivanja, gledao sam jednu bucmastu devojčicu i bio nepristojan pa je pitao: «kako se ti, seko, zoveš», odgovorila je «Aljona, Ljonuška», onda sam je pitao šta je to i ona je rekla «Jela», pa sam joj odmah prišio «O Jela, Jela debela». Zaplakala se i to je bila jedna dramatična scena. To je baronica čula i užasno se razjarila. Posle smo bili vrlo veliki prijatelji i počelo je drugovanje sa Rusima sve do odlaska u partizane. Mi smo otišli na jedan deo grada, oni na drugi i dobili od njih mačka Grišu, koga smo pakosno prekrstili u Baron, jer je bio baronski mačak, a kada nam Rusi dođu u posetu, zvali smo ga Griša. Počinje i druženje sa decom arhitekte Baumgartena, što je za mene bilo veoma važno. Mislim da je on bio pokršteni Jevrejin i bio je visoko rangirani arhitekta, projektant beogradskog generalštaba, vrlo elegantne klasicističke zgrade. Pratio sam ga vrlo radoznalo, gledao šta pravi, nije mi bilo jasno šta se to pojavljuje, nalik na glavu. Stanovali su u jednom ruiniranom letnjikovcu na Topčiderskom brdu, koji je bio vrlo živopisan, ali neudoban za stanovanje. Čudno je nešto crtao na malom čajnom stočiću i kod njega su dolazili neki ljudi sa cvikerima, videlo se da je taj koji crta važna ličnost, jer su mu se klanjali i uzimali crteže od njega. A on je crtao kapitel, koji mi je ličio na jednu malu Ruskinjicu u koju sam ja tada verovatno bio i zaljubljen. Imala je nešto nedostižno za moje dečije pojmove, srebrnu žicu preko zuba, u stvari protezu. Moja prva erotska želja bila je da liznem tu žicu. Bio sam skeptičan prema pričama o pravljenu dece i smatrao da se ona prave prirodnim putem, od praška ili kininovog drveta, koje glođu muško i žensko. Devojčica je bila ružna, u stvari ja sam mislio da je bila ružna, danas bih sigurno rekao da je bila lepa. Tu, sa ruskom decom otkrili smo klasne razlike, jer ona je bila princeza. Jedni su je oslovljavali sa ma chère princesse, a drugi sa vôtre Altesse. Sve je viđeno iz jedne neobične perspektive: aristokrati, princeze, šašavi tipovi, slikari – zontags maleri i moja mistična asocijacija na arhitekturu bio je general Baumgarten.

Moja transformacija u današnjeg Bogdana, došla je na izmaku trećeg ili četvrtog razreda gimnazije, današnji osmi razred osnovne škole. Vratili smo se iz Slovenije, gde sam našao mapu slovenačkih impresionista i počeo da se interesujem za impresionizam. Božidar Kovačević, pesnik i profesor, predložio je da napišem nešto za srednjoškolski časopis srpskog jezika i ja improvizujem jedan esej o slovenačkom impresionizmu. To se objavi, a pomoćnik ministra prosvete je bio Slovenac koji je poručio mojoj majci kako je lepo što sam se setio da postoje Slovenci, jer je Beograd i u to vreme već bio suviše autističan, to je bilo 1934-5. godine. Posle tog povratka iz Slovenije ja sam pronašao sebe i postao esejista, počeo da čitam eseje, među njima esej Marka Ristića, levičara koji je vodio nadrealističku beogradsku grupu i bio unuk Jovana Ristića. Mislim da je to bio čuveni esej «San i istina Don Kihota» i taj me je način pisanja jako impresionirao. Pitao sam oca za njega i on me je pozvao u kafanu kod «Srpskog kralja», to je današnja Biblioteka grada. Stigao sam pre njih i nisam hteo ništa da naručujem, jer nisam imao para da platim ukoliko ne dođu. Tek sada mogu da kažem da je Marko Ristić vrlo podsećao na Borhesa. Tu se za mene otkriva novi svet koji je jako markirao moju intelektualnu sudbinu i ja postajem đavolov šegrt – nadrealista. Rešio sam da budem arhitekta i to surealistički arhitekta i da uvedem nadrealizam u arhitekturu, koji je već napola bio uveden preko Tristana Care, koji je sam sebi isprojektovao vrlo neobičnu kuću. Mislio sam da sam našao sebe i da ću projektovati raznim nadrealistima, unucima Jovana Ristića i duhovnoj braći Tristana Care. Marko Ristić je, čim sam postao student, tražio da mu napravim skicu za jednu neobičnu zgradu, za slučaj da dođe do nekog velikog nasleđa, koje je očekivao. Nadrealisti su bili revolucionari, izdajnici svoje klase, ali su ipak dolazili iz bogatijeg sveta. Po pravilu su bili zavađeni sa familijama, terali proevropsku, parisku modu kroz Beograd i predstavljali nešto novo, jeste da su bili buržuji koji izvlače pare iz porodičnih fondova, ali su ipak bili revolucionari, a ja ništa drugo sem vila nisam hteo da pravim. Već po mnogo čemu ja sam se smatrao nadrealistom i hteo da pokušam da ostvarim neku nadrealističku arhitekturu, što je kontradikcija, to niti postoji niti može postojati. Još nisam imao pojma da ću raditi spomenike, a Baumgartena i njegov klasicizam tada nisam umeo da cenim. To je vreme kada je diktatura malo popustila, Aleksandar je već bio ubijen. U srpskoj politici je bio Milan Stojadinović, koji je bio vezan za Hitlerovu Nemačku i kada su se već pripremali strašni događaji.

Došla je okupacija koju sam proveo jako studiozno. Upisao sam se na fakultet 1940. godine, u jesen. Već je u proleće izbio rat. Matura i čitavo slavlje, kada sam se najzad debarasirao gimnazije i počeo kao svoj čovek da mislim i pripremam šta ću da budem i šta da radim, bilo je poklopljeno sa tragičnim padom Francuske. Tadašnji je Beograd bio u velikoj meri frankofilski i frankofonski, kao i moji otac i majka. Ja sam francuski govorio od detinjstva i nikada ga nisam korektno savladao, a nemački što sam znao, znao sam dosta dobro. Počeo sam ozbiljno da čitam i studiram, prošao sam Euklidove elemente, započeo sam arhitekturu, sa matematikom sam dobro stajao i teoremu po teoremu prošao, čitav niz geometrijskih dokaza i zadataka, tako da sam manje više mnogo čitao. Ali, kako smo mi ratnici, otac mi je teško ranjen u I svetskom ratu, smatrao sam da i ja treba da ratujem. Pred kraj rata sam u proleće otišao na ratište, počeo ozbiljno da ratujem i vrlo brzo bio ranjen. Iz bolnice sam izašao na štakama, tek kada je rat završen. Primljen sam u partiju nakon dvadeset dana ratovanja i to su mi saopštili. Malo sam se uvredio, jer nisam shvatao da, pored toga što sam partizan postoji i neka partija. Postao sam i partijski sekretar malog četnog biroa. Mislio sam da sam slobodan čovek nakon što sam izašao iz bolnice, nisam znao da ne mogu sam da se demobilišem, jer sam bio rezervni oficir.

Zbog tih mojih partijskih natezanja, hoće li me demobilisati ili neće, ja sam zakasnio sa diplomiranjem i godinu ili dve izgubio, a moje kolege već projektovale. Školovanje sam produžio i da bih izbegao da me vrate u vojsku, prihvatao sam se studentskih partijskih funkcija i kada sam najzad diplomirao i uspeo da se otarasim vojske, najedanput sam došao u najtežu moguću ličnu krizu. Ono što se gradilo u posleratnim godinama je bilo tako jadno, sa dva tipa prozora, strogo birokratskom hijerarhijom i kontrolom. Tada smo se tek raskantavali sa Rusima i to je bilo vreme socijalističkog realizma, što moja surealistička arhitektura nije mogla da prihvati, tako da sam se opredelio za urbanizam, računajući da on može da se shvati kao nauka. To mi je bio izlaz, mada je on došao sasvim neočekivano, potpuno neplanirano. Jedan moj kolega mi je saopštio da me je predložio za uži konkurs, koji je raspisala Jevrejska zajednica, za spomenik jevrejskim žrtvama fašizma i da sam jedan od tri odabrana, mlada arhitekta. Razume se da sam primio taj prvi zadatak, međutim nisam ni sanjao da ću praviti spomenike i nisam naročito bio oduševljen. Ali, onda počinje čitav niz događaja koji formiraju sudbinu, a nju i inače formiraju krajnje paradoksalne situacije. Trebalo je da podnesemo projekte, oklevao sam i ujedno hteo da saznam o Jevrejima, pa sam čitao literauru, ponešto i o Kabali i otvorio mi se jedan novi svet. Međutim, to je trajalo više nego što treba i još nisam nikakav projekat napravio. Među nama, mladim arhitektama se znalo šta ko radi i jedan kolega me je pitao o spomeniku i ideji, a ja ne bih da priznam da je nemam: «Znaš, na sefardskom groblju, aleja pravi jednu lažnu perspektivu i onda odozdo ja pravim jednu antiperspektivu. I, čekaj, čekaj idem kući, žurim da nacrtam antipesrpektivu». Tako je jedna reč rodila moju profesiju. To je ono što je Los (Alfred Loos) govorio, da se jedna dobra arhitektonska ideja može opisati rečima, a antiperspektivu je predstavljalo to što priroda ide na niže i sužava se. Napravio sam je i dobio konkurs. Onda počinje čitav roman. Kako sam imao recidive ranjavanja i više operacija, spomenik sam velikim delom gradio pod groznicom i bolovima. Jevrejska opština je dobila pomoć od Beograda za spomenik i imali su svoje priloge, ali to nije bilo dovoljno, tako da nam je Beogradska opština dozvolila da na dunavskim obalama, gde su bile deponije zgrada razrušenih u bombardovanju, pokupimo sve što možemo od materijala. Išao sam tamo sa majstorima, preturali smo, prepoznavao sam fragmente srušenog Beograda, kuća kojih sam se sećao. Skupljali smo mnogo kamenih formi i od toga su sazidana dva silazna zida. Spomenik je i bio tako zamišljen da svaka porodica može da doda nešto svoje. Završen je 1952. godine i iskreno rečeno, kada sam ga napravio, smatrao sam da sam uradio nešto veličanstveno. Ali, to niko drugi nije mislio i spomenik je vrlo hladno primljen u stručnim krugovima. Prvi koji su zapazili i objavili o njemu, bili su Slovenci. Kriza je opet počela kada nije bilo više takvih porudžbina.

Već sam bio formalno vezan za katedru za urbanizam i izmislio tzv. «Mali urbanizam». Svi su bili obuzeti naprednim idejama, velikim potezima, velikim bulevarima, svečanim prostorima i trgovima, a ja sam izmislio «Mali urbanizam» i počeo da pišem o tome. Imao sam rubriku u «Borbi» i pisao o svemu što je gradska materija, slika grada, gradska situacija, a što nisu veliki prospekti, ni ulice, ni aleje, nego sam pisao o firmama, tablama, avlijama, tavanima, podrumima, dimnjacima. Čitavu sam teoriju dimnjaka imao i delio ih na muške i ženske. I to su ljudi čitali. «Mali urbanizam» je knjižica, izdata 1958. godine - dodaje gospođa Ksenija. Sećam se, pozvali su me na vojnu vežbu i gledao sam da se izvučem, ali nisam uspeo. Kada sam stigao u trupu u Požarevcu, mislim da sam bio poručnik, pozvao me je major da mi održi lekciju kako sam pod vojnom disciplinom. Pitao me je šta radim, pišem, rekao sam, onaj Mali urbanizam. «A ti to pišeš, pa kako, gde ti to sve smisliš, kako ti to umeš da vidiš» i najedanput sam dobio potpuno povlašćeni položaj i tako odslužio mesec dana vežbe. Zatim dolaze sedam gladnih godina. Više ništa nisam mogao da radim sem spomenika, da na primer projektujem neku pekaru ili bolnicu. Čekao sam i na kraju dočekao spomen groblje u Sremskoj Mitrovici. To je za mene bilo otkriće, ali i za moje uvažene drugove u višim partijskim slojevima. Trebalo je odvojiti se od sovjetskog modela spomenika, Mitrovica je tada imala pejzažnu arhitekturu i došla je formula koja je upalila. Spomenička struktura je bila do tada pod sovjetskim uticajem, nije moglo da bude drukčije: pesnice, borci, padanje, ubijanje. I najednom počinje filozofija pejzaža, a ovi drugari u Centralnom Komitetu kažu «daj pomozi, samo da se odvojimo od ruskih shema». Tako je počela moja karijera graditelja spomenika. Trenutno pratim šta se sa njima zbiva.

U međuvremenu sam bio gradonačelnik. Kada sam se razbesneo na Akademiju, sa njima se posvađao i izašao iz nje, što se ne može zamisliti jer su akademici smatrali da su besmrtnici, te se za njih ne može reći da nisu, to je isto za mene bila srećna okolnost, jer bih u njihovom društvu pre ili posle postao kao oni. U to vreme me je pozvao Ivan Stambolić, koga do tada nisam poznavao. Mislio sam da me zove da mi kaže da udaram na sistem i izgrdi me, a on mi je saopštio da će me predložiti za gradonačelnika Beograda. To je bila njegova inicijativa, koja nije prošla partijski ritual, i bilo je markantno i to što se sve događalo u vreme kada sam prekinuo sa nacionalistima u Akademiji. Shvatio sam da tu ima nečeg krupnijeg. Isterao sam četiri godine, jer sam u to vreme imao atelje u selu Malom Popoviću, pored Beograda i malu privatnu, odnosno slobodnu školu, za petnaestak odabranih studenata. Imao sam nameru da je kasnije formalno otvorim kao neku vrstu alternativne škole bez diploma i da ću, ako odradim četiri godine kao gradonačelnik, dobiti svoju školu i vezati se za neku fondaciju. Ali, kada je to trebalo da se ostvari, došao je Milošević. Hteli su da me biraju za Savet federacije - nešto što se zvalo «Groblje slonova», dodaje gospođa Ksenija. Tu su bili penzionisani, ugledniji funkcioneri, ali ja sam to odbio i seo 1987. godine da napišem dvadesetak redova Miloševiću da me ne bira više nigde, da sam ja svoje odradio i da se bez mene bore za svetsku revoluciju. Ali, to pismo nije bilo stranicu dve, već četrdeset strana - šezdeset, ispravlja gospođa Ksenija. Dva meseca sam pisao antimiloševićevski traktat i mislio da sam iskritikovao te prve poteze Miloševića. U međuvremenu sam se sprijateljio sa Stambolićem i strašno me je pogodilo što je Stambolićeva ćerka, pod vrlo nejasnim okolnostima nastradala. Očigledno je to bilo upozorenje da dolazi nova politika. Za te četiri godine, dok sam bio gradonačelnik, mnogo šta sam video, upoznao izbliza i bilo mi je jasno da sam sve ono što sam viđao kao dugogodišnji komunista i kao graditelj spomenika, idealizovao.

Bio sam nezadovoljan sistemom koji sam video, ja ga nisam znao iznutra. Sve ove današnje mafije su već postojale samo u začetku i već bile u političkim forumima.

U tom pismu Miloševiću, citirao sam ih, pravio viceve, proradio je moj nadrealizam, ali on nije razumeo šta je to, preturao je da nađe neke filozofe koji bi stupili u polemiku sa mnom, a narod je čitao. Nisam imao nameru da to pismo objavljujem već zamolio da se njime upozna partijsko članstvo, što je bilo moje pravo, a Milošević je pokušao da ga zataška i sakrije. Nisam bio u Beogradu kada se plenum održavao, bio sam u Sofiji gde se osnivala Svetska akademija arhitekture. Kada sam se vratio u Beograd najedanput sam shvatio da se dogodilo nešto strašno, i to tako što mi je na beogradskom aerodromu carinik počeo da pretura po stvarima i pitao za dijapozitive da li je to neki antidržavni materijal. Imao sam toliko iskustva da mogu da vidim da je prevladala neka strašna struja u partiji i da su došli najgori. U partiji je uvek bilo dve vrste članova: evrokomunisti i rusofili, tamjanofili još bolje. Bilo je jasno da je ruska struja prevagnula. Napisao sam pismo iz ličnog olakšanja i ono je ispalo veoma vickasto. Onda je došla ta njegova nesrećna VIII sednica, kada su srušili Stambolića. Našao sam časopis «Omladine Jugoslavije» i pismo dao njima. Bili su to zgodni dečaci, objavili su pismo i nastala je velika strka da se taj broj pleni i uništava. Međutim, oni su bili dosta mudri i razdelili izdanje dobrim delom, pre nego što je stigla cenzura. Ono je bilo objavljeno maja, juna 1987. godine. Počeo je «samizdat», građani su sami umnožavali to pismo, a sa druge strane započela je kampanja protiv mene. Miloševićev cilj je bio da izazove strašnu mržnju i mislim da je išao sa time da podstakne neki zločin, dižući temperaturu. Našao sam se u otvorenom ratu sa njima, zavukao se u kuću, uplašio sam se. Nije bilo lako izaći na ulicu. Bilo je i dirljivih scena, kao kada me je jedna starija žena na ulici pljuvala: «Rđo jedna, ti si izdajica naroda svoga» i bilo je jasno da nema druge, nego otići.

Stvoren je «Beogradski krug», sa njima sam bio u Parizu na javnim nastupima, pa dva puta u Beču. Onda je moj prijatelj Milo Dor, sa kojim sam drug još iz gimnazije i iz onih nadrealističarsko-levičarskih vremena, rekao da dođem u Beč, jer u Parizu bismo imali neprijatnosti. U Parizu je neko Kseniji izvukao pasoše iz tašne. U to vreme su pasoše šverceri krali i to je moglo i tako da izgleda, ali kada smo otišli u ambasadu da razjasnimo šta ćemo bez pasoša, direktor «Francuskog kulturnog centra» u Beogradu me je zadržao i on ušao umesto mene. Izašao je bled kao smrt: «pa oni znaju da su vam pasoši ukradeni». Razume se da su znali, jer nam je pasoše usred Pariza ukrala srpska policija! Iz predostrožnosti smo se rastali, prvo je Ksenija otputovala, pa ja. Na granici su me ispitivali da li je to bio politički skup i shvatili smo da u Beogradu nemamo šta više da radimo. Na poziv Milo Dora smo otišli u Beč na mesec dana, pa se vratili u Beograd i decembra 1993. godine stigli opet u Beč. Ja sam prekinuo kontakte sa Beogradom, nisam smeo da idem, ali je Ksenija odlazila.

Drugarstvo sa Milom Dorom traje još iz II muške gimnazije i u Beču smo bili vrlo bliski. On mi je preveo prvu knjigu «Ukleti neimar» («Der verdammte Baumeister»), druga je «O sreći u gradovima». Govorim o knjigama koje je izdao Šolnaj (Paul Zsolnay Verlag), a Vizer (Wieser) je štampao «Grad i smrt», «Arhitektura sećanja», «Grad i budućnost» i seriju manjih knjiga. Treća i poslednja knjiga iz trilogije je «Zelena kutija». Ona je bila u Beogradu kao poštansko sanduče, sva oblepljena i nije mogla da se otvori. U nju sam trpao beleške za koje sam mislio da ih nikada više neću pročitati. Kada smo stigli u Beč, setio sam se da bi Ksenija mogla da pronađe zelenu kutiju i donese ovamo. Pred bekstvo sam je razorio i sve što je u njoj bilo posakrivao sam po raznim ćoškovima i budžacima u kući, računajući da tako ne mogu da je nađu, mada ionako nebi mogli da razumeju šta sam pisao. Ksenija je počela da skuplja ostatke iz te zelene kutije i da ih prebacuje u Beč. To je sada treća knjiga koja se prevodi.

Značilo mi je veoma mnogo. Mi smo veoma dobro primljeni u Beču, imamo mnogo prijatelja ne samo među našima, već i među mladim Austrijancima, nadrealistima, piscima, boemima i tu smo u svom svetu.

Mi smo ih prijateljski primali, ali ne znam koliko smo im pomogli. Uvek smo imali dobar kontakt sa njima.

Ja sam se usudio da odem u Beograd‚ tek kada je Milošević uhapšen. I onda je stari kadar u ambasadi pokušao da me zadrži i uskrati pasoš, ali je došla intervencija iz Beograda. Za mene je bio priličan šok da posle osam godina dođem na stanicu. Noću mi je stanični trg u Beogradu izgledao kao neka orijentalna čaršija: drvene kućice, kiosci, osvetljeni na razne načine. Grad je bio zapušten, ali nešto je bilo i jako lepo. Razvile su se šume na rečnim obalama i na čitavom prostoru Novog Beograda i to je divan doprinos gradu. Nekada je na tom mestu bila pustinja, leti pesak, a zimi voda.

Ja sam mnogo lutao po Beogradu i po Beču sam mnogo šetao. Osećao sam se kao Džoni Voker, mitski šetač! Bio sam suviše razmažen, nisam tražio lepote Beograda, već sam više išao po periferiji, i posmatrao apsurdne građevine koje ljudi sami sebi prave, izvan kodova arhitekture. Jako sam voleo pridunavski Beograd, uvek mi je Dunav bio opsesija. Kada smo prvi put sa našim prijateljima i profesorom Ahlajtnerom došli u Beograd iz Beča, vodio sam ih da im pokažem Beograd. Prvo sam ih odveo na Jevrejsko groblje i pokazao spomenik, koji im se jako svideo. Provlačili smo se da ih dovedem do vode Dunava i došli na samu obalu reke. Tu sam mogao punim, hiper patriotizmom da im kažem: «Vidite, ovo je Dunav, a ono u Beču je mali Dunav», što je, razume se, njih razveselilo. Jako me je interesovao alternativni Beograd, moram da priznam da sam čak podcenjivao arhitekturu moje mladosti, ali tu ima vrlo interesantnih građevina, eklektizma u raznim kombinacijama. Voleo sam na Dorćolu i u Donjem gradu da tražim tragove Beograda kojih ima mnogo: turski, pa mađarski, austrijski i ti slojevi su mi intersantni.

Veliko je oslobađanje za mene bilo kada sam shvatio da mogu da živim i bez Beograda. Kao mlad arhitekta, pedesetih godina prošlog veka, u Evropi je arhitektonska struka bila veoma tražena, mogao sam nebrojano puta da odem, ali sam mislio da od Beograda ne mogu da se odvojim. I već grešim kada govorim u jednini: to su razni Beogradi, bar četiri, ako ne i pet Beograda, a sada postoji i neki šesti Beograd‚ koji je porazan, strašan, surov, sa promenjenim jezikom, raspadom pameti. Danas Beograd krije jednu veliku anomaliju, on je mononacionalan grad, a ima stanovnika jedva nešto malo manje nego Beč. U današnje vreme, monoetnički grad od dva miliona stanovnika je monstrum. U Beču ima, kažu, preko sto hiljada Srba, neka ima i pola od tog broja, pa zamislite i pola od te polovine Austrijanaca u Beogradu! Neki od mojih beogradskih prijatelja se užasnu kada im to predočim, a veliki gradovi su svuda u svetu višeetnički, višekonfesionalni i to je sudbina ove civilizacije.