Napunjene baterije: Utisci sa Bejahada 2005
Od Njujorka do Hvara, gde se održavao Bejahad 2005,
The Jewish Cultural Scene, putovala sam dvadeset četiri sata. Uzbuđenje je počelo već na amsterdamskom aerodromu, gde sam doručkovala sa Draganom Klaićem. Dragan, koji živi u Amsterdamu, poreklom je iz Novog Sada, i moj je dragi prijatelj iz detinjstva, sa jevrejskih letovanja. Naše dugo i duboko prijateljstvo divno je i po tome što su nam roditelji prijatelji sa studija. Ta druga generacija druženja i prijateljstva dece roditelja koji su studirali u Zagrebu i hranili se u jevrejskoj menzi nešto je posebno i jedinsveno za nas koji smo odrasli posle Holokausta i išli na jevrejska letovanja. Ta duboka povezanost, uprkos tome što neki od nas žive na različitim kontinentima i nisu mogli da se druže u poslednje vreme zbog situacije u zemljama bivše Jugoslavije, i sve zajedno doprineli su mom uzbuđenju.Slećem u Zagreb iz Amsterdama i prvi put sam u Hrvatskoj od 1990. godine. Nisam bila u Zagrebu preko trideset pet godina. Čudno osećanje, ali dva sata na aerodromu nije dovoljno da bi se stekao novi utisak. Splita se sećam kao primorskog gradića, a sada mi treba pola sata taksijem od aerodroma do luke! I pored toga što sam uspela da stignem deset minuta pre polaska “Male Lare” na Hvar, na brod me ne primaju jer “nema karata”! Sledeća tri sata šetam po Splitu i ponovo, nakon mnogo godina, uživam u lepotama starog grada i Dioklecijanove palače. Posle dva sata putovanja trajektom do Starog grada, i dvadeset minuta vožnje taksijem, u ponoć najzad stižem u Amforu, centar Bejahada.
Sledećeg dana, po blistavom sunčanom danu, dočekujem brod kojim dolazi najveći broj učesnika Bejahada. Bujica uspomena sa letovanja u Rovinju, Splitu, Jahorini, Cresu, Lošinju, Zatonu. Moje detinjstvo, svakog leta od devete do dvadeset druge godine, prolazi mi kroz glavu dok brod pristiže; pljušte zagrljaji i poljupci prijatelja koji se nisu videli trideset pet ili četrdeset godina. Prema hotelu polako idemo Berta iz Izraela (poreklom iz Sarajeva), Judita Alpar iz Nemačke (poreklom iz Beograda), Ada iz Esena (poreklom iz Skoplja), Saša Kerenji iz Novog Sada. Pristiže i Jaki Finci iz Sarajeva. Kad smo stigli, u Amfori, u moru kofera počinju prepoznavnja, zagrljaji, sećanja, uspomene, osmesi i beskrajno uzbuđenje što smo ponovo zajedno.
Dva sata kasnije, dok sedimo na zvaničnom otvaranju Bejahada i slušamo Predsednika Hrvatske, Mesića, prepoznajem dečija lica sa sedom kosom: tu je Šabika Finci iz Švajcarske (poreklom iz Sarajeva), sa kojim sa bila u Izraelu 1965. godine i od tada ga nisam videla. Tu je i Danilo Nikolić, koga nisam videla od poslednjeg letovanja u Zatonu 1970. godine, i Zolika Hajzler, i Ruben Dajč. Među trista četrdeset ljudi najzad ugledam Vladu Šalamona, organizatora Bejahada, koga sam poslednji put videla u ljubljanskom kafeu 1987 godine. Teško je pratiti Mesićev govor kada želim da pitam svakog ponaosob šta su radili poslednjih trideset pet godina. Posle večere prilazim jednoj grupi i neko me pita: “Je l’ se poznajete? Gledam u gospodina sa sedom kosom i sedom bradom i kažem “Dobro veče”. Gospodin odgovara: “Neko ko mi kaže “Dobro veče” očigledno me ne poznaje”, i u tom trenutku prepoznjem glas koji nikada neću zaboraviti: Tomika Halbror iz Subotice. Kad sam se predstavila, on usklikne “Plava Vesna!” Onda ugledam Leva Krefta, bio je mali mršavi dečko kad sam ga poslednji put videla na jednom od zatonskih letovanja. U nekom od beskrajnih hodnika Amfore prilazi mi poznato lice i kaže mi “Vesna, ništa se nisi promenila, ja sam Klara Levi.” Pošto je i moja mama sa mnom, ona joj objašnjava, “pa ja sam rodica Dušanke i Morica Levija”. Uspomene i sećanja naviru na hodniku.
Prvi dan Bejahada počinje otvaranjem izložbe Alfreda Pala i divnim plesovima na trgu grada Hvara, pod plavim jadranskim nebom. Sunce blješti i sija balerinama koje prekrasno igraju na muziku Flore Jagode, dok deca iz Osijeka i Novog Sada plešu izraelske igre. To je zbilja bio užitak. Ređaju se dani ispunjeni izvrsnim predavanjima (Fanja Oz, Izrael, Diane Pinto, Pariz, Đerđ Konrad, Budimpešta), diskusijama o jevrejskom identitetu i identifikaciji (Žarko Puhovski, Zagreb, Predrag Finci, London, David Albahari, Kalgari, Kanada, Lev Kreft, Ljubljana), o čemu smo intenzivno pričali na letovanjima pre trideset pet godina. Zatim, divna sećanja na Danila Kiša (Filip David, Beograd), odlicni filmovi o Ani Frank i Eliju Vizelu, i nekoliko pozorišnih predstava. Predrag Ejdus je bio najupečatljivi u ovom segmentu, dva sata je sam glumio delove iz pet svojih predstva. Mislim da smo svi uživali gledajući Peđu kako se briljantno transformiše u Kir Janju ili Šajloka iz Mletačkog trgovca. To je bio doživljaj o kome svaki pozorišni gledalac može samo da sanja.
Promocija knjige "Naša je lepša", kolekcije jevrejskih viceva koje je sakupio i obradio Vojo Šiljak (a predstavlja se kao Špicer!), muž naše prijateljice Pipice Šosberger, poreklom iz Osijeka, napunila je naše sitne sate pred spavanje smehom. Pet dana intezivnih kulturnih jevrejskih manifestacija, na najvišem međunarodnom nivou, prožeti su druženjem na plaži, kafom i šetnjama, berbom grožđa, smehom i zadovoljstvom mogućnošću da podelimo živote i uspomene. Danilo Nikolić mi priča kako je sedeo jedno veče u stanu svoje ćerke u Izraelu, kada je negde oko ponoći počelo skupljanje bivše sarajevske dece na “internet-chatu“. Deca sada žive u Engleskoj, Kaliforniji, Francuskoj, Izraelu i Sarajevu. Danilu naviru suze kad kaže ” Pa to su sve moja deca”.
Ni kulinarsko bogatstvo našeg jevrejskog područja, šolet, nije nedostajalo. Ruben-Rupica Dajč iz Novog Sada uspeo je da zadovoji trista četrdeset različitih ukusa, to nije mali uspeh!
Duboka emocionalna povezanost i osećanje da smo svi ponovo kod kuće, kao jedna velika porodica, možda najbolje objašnjava moj prvi boravak na Bejahadu. Ili, što kaže Klara Levi: “Vesna, jako sam zadovojna što sam te našla”.
Na kraju, želim da izrazim svoje duboko poštovanje i da odam zahvalnost Vladi Šalamonu, briljantnom i sposobnom organizatoru Bejahada poslednjih šest godina, koji je shvatio da budućnost jevrejskog života na prostoru bivše Jugosavije leži jedino u produbljivanju jevrejske kulture, znanja i svesti na visokom nivou. Ta njegova vizija je možda i jedina budućnost Jevreja na svetu, da se stvori, kako je okarakterisala Fanja Oz odnos Izraela prema dijaspori, "international jewish cousinhood".