Petak, 23. septembar, prvi dan jeseni, cetiri sata
popodne. U ponoc krecemo za Split. Kofer je vec spakovan. Danima se
ne osecam dobro, ali ceznem da sto pre osetim miris mora, da bacim pogled na
pucinu, a onda da ga zaustavim na galebovima i brodovima u splitskoj luci.
I sta, ponovo se javlja ona slabost koja me je i prosle godine sprecila da
otputujem na Hvar, na Bejahad! Telesna temperatura raste, glavobolja se
pojacava, svaki misic i sitna kost u telu boli. Zar opet??!! Duh i dusa hoce,
ali telo nece- ono me sve cesce izneverava.
U vrucici sedam za kompjuter; odlucujem da reci koje je trebalo kao clan
zirija slobodno, na osnovu belezaka, da izgovorim na dodeli nagrada za
kratku pricu ,ispisem i elektronskom postom prosledim Filipu Davidu, drugom
clanu zirija. Zamolicu Filipa da u moje ime i u ime celog zirija, procita ovo
saopstenje:
Prosle godine obelezena je peta, jubilarna medjunarodna jevrejska
kulturna manifestacija Bejahad. Ove godine obelezavamo peti medjunarodni
konkurs|natjecaj za kratku pricu sa jevrejskom|zidovskom temom -"Bejahad
2005". Na zagrebacku adresu Bejahadovog ureda stigle su ove godine 24
price, a ziri je zasedao, citao i ocenjivao price u Beogradu. Usudjujem
se reci, veoma kompetentan ziri: Filip David, profesor na Akademiji za
pozoriste,radio ,film i televiziju, pripovedac,romansijer, dramski pisac,
esejista; Mihajlo Pantic, profesor na Filoloskom fakultetu, pripovedac,
knjizevni kriticar , esejista.Obojica pre svega vrsni pripovedaci, dobitinici
Andriceve nagrade, najvise i najuglednije nagrade za pripovedacku umetnost,
nekad u celoj Jugoslaviji, danas u Republici Srbiji. I ja, treci clan zirija, Simha
Kabiljo, u ranoj mladosti pesnik i pripovedac, a onda istoricar knjizevnosti
koji je tri decenije proveo u Institutu za knjizevnost i umetnost.
Posle pazljivog citanja, svaki od nas je sacinio svoj predlog -
uzi izbor , a potom je valjalo odrediti nagrade.
Osnovni kriterijumi su slicni, ali ukusi se vec razlikuju, jer knjizevni
ukus je u krajnjoj instanci ipak subjektivna estetska kategorija. Razgovorom i
dogovorom stizemo do konacnih odluka i na sastanku 1. septembra
dodeljujemo tri nagrade, prvu, drugu i trecu i predlazemo dve "utesne"
nagrade u vidu otkupa.KOnkurs je anoniman i sa uzbudjenjem otvaramo koverte se
siframa da bismo videli ko su dobitnici nagrada.
Prvu nagradu je dobila Dolores Bettini iz
Zagreba za pricu pod naslovom Svjetovi (sifra
"Nizkor"). Ime nam deluje poznato. Prisecamo se, Dolores
Bettini je prosle godine objavila knjigu "Kabala i stvaranja
svijeta",monografiju iz oblasti judaizma, tacnije receno o jevrejskom
misticizmu.Iz teorijskog poznavanja kabale iznikla je umetnicki oblikovana,
literarno ubedlijva "kabalisticka" prica "Svjetovi".
Ova kratka prica od 4 kucane strane , napisana u ispovednom tonu , u prvom
licu, komponovana je na kontrastu dvaju suprotstavljenih "svetova",
svetu uzasne logorske stvarnosti koja nagovestava smrt i svetu bezbriznog
detinjstva koje iskrsava u secanju. U sredisnjem delu
price ,u kojem se evocira detinjstvo u "Starom gradu" i u kojem
se kao"glavni junak" javlja gospodin Goldner, istovremeno kabalist
i trgovac tekstilnom robom,otkriva se i osnovni narativni motiv
iskazan u recenici na jidisu "Sain vi di ziben
velten"(Lijepo kao sedam svjetova), kojom stari trgovac hvali svoju
robu.Svet detinjstva (lepote) surovo smenjuje svet zla (smrti).
Drugu nagradu je dobio Ivan Ott, hrvatski
novinar koji zivi u Nemackoj i radi u Radio Stutgartu., za pricu Kako
je "plisi" postala "kipa"(sifra
"Ico").Narativni okvir ove price je sledeci:u veoma slikovito
prikazanom ambijentu ,u siromasnoj prigradskoj zagrebackoj cetvrti,
neposredno posle zavrsetka Drugog svetskog rata,jedna troclana porodica
predstavlja se kao jevrejska, iako nije, da bi dobila one beneficije koje
Zidovska opcina u Zagrebu dodeljuje svojim prezivelim clanovima. Jednog dana
ova porodica najavljuje svoj odlazak u Ameriku, a u stvari odlazi u Izrael .
Posle izvesnog vremena u stari kraj stize pismo u kojem je opisan "novi
zivot" u kibucu, ali i obavest da je otac porodice poginuo u ratnom
sukobu sa Arapima.Supruga sa tugom i ponosom saopstava da je Izrael postao
njihova nova domovina iskazom:"Vratili smo i preplatili nas dug najvecom
mogucom zrtvom".Lazno predstavljanje ponistava se smrcu kojom se postaje
Jevrejin -Izraelac. Dva zanimljiva detalja daju ovoj kratkoj prici
posebnu literarnu ubedljivost: na pocetku,junak price boji belu siptarsku
kapicu (plisi) u crno da bi postala jevrejska kapa ( kipa). Na kraju price,
gramafon sa starim plocama nemackih slagera ostaje u
prigradskom naselju kao "uspomena" na jevrejsku porodicu, kao simbol
opstanka i medjusobnog povezivanja.
Trecu nagradu dobio je LJubo
Ruben Weiss iz Beca za pricu
Zlatni sat tetke Lotike (sifra " Marc
Singer"). Ljubo Vajs je prosle godine dobio prvu nagradu na ovom
Bejahadovom konkursu za kratku pricu. U pisanoj zahvalnici saopstio je da je
tu nagradu doziveo kao " zidovsku|jevrejsku YU Nobelovu nagradu za kratku
pricu". Nadam se da ga ni ova treca nagrada nece manje obradovati,
tim vise sto ce u oktobru, ako dodje u Beograd , moci da primi i drugu nagradu
za pricu koju je poslao na tradicionalni Nagradni konkurs za radove sa
jevrejskom tematikom, koji Savez jevrejskih opstina Jugoslavije raspisuje vec
pedest godina , od 1955. godine. Glavni junak i narator ove price je
ponovo Daniel Schwarz,knjizar.Autobiografski elementi u pripovedanju
Ljube Vajsa su neizbezni i kada je rec o glavnom junaku i o ambijentu u
kojem se prica odvija.Zlatni sat tetke Lotike, koji bolesni knjizar
namerava da proda, postaje i sredisnji motiv i okosnica strukture
cele price, buduci da je taj sat jedina uspomena, jedini
materijalni dokaz postojanja i istovremeno secanja na sve nastradale clanove
porodica Svarc i Bek. Oko "zlatnog sata" se pletu i rasplicu i
svi rukavci svakodnevnog zivota, rada i ljubavnih dozivljaja Daniela
Svarca. Cestitajuci Ljubi Vajsu ovu nagradu, odnosno tri nagrade za poslednje dve
godine, verujem da ce konacno "nezadovoljni knjizar", kako sam sebe
naziva, postati "zadovoljan pisac", kako sam prizeljkuje.
Dve "utesne" nagrade, u vidu otkupa, otisle su u Rijeku i
Novu Gradisku. Diplomirani inzenjer Marijan Ritterman iz Rijeke napisao je
"Pricu sa Tuskanca", a Ivan Slisuric ,srednjoskolski profesor,
pesnik i pripovedac iz Nove Gradiske, napisao je pricu "Menora".
Obe price su i formom i obimom prave kratke price.Steta sto ,
prema propozicijama ,nema vise nagrada.
"Prica sa Tuskanca" je ljubavna prica, vesto komponovana u
cetiri odeljka, u kojima se prati ljubav izmedju mladica Jevrejina i devojke,
koja nije Jevrejka, od prvog susreta, preko zastrasujuceg saznanja iz
kruga njihovih porodica, kada je devojcin otac za vreme rata prokazao ustasama
mladicevu porodicu , do ponovnog susreta kojim dvoje mladih
prevazilaze proslost i predrasude.
Prica
"Menora" Ivana Slisurica je prica o starosti i starenju, o
nastojanju da se pobegne od usamljenosti , promeni sredina i nacin
zivota. I stari Jozef Kon i njegova susetka Marta i nepoznati starac u
izraelskom starackom domu sa kojim se Kon dopisuje pokusavaju da poveruju u
promenu. Ali stari Jozef Kon ostaje da zivi u secanjima na jedinu ljubav
iz rane mladosti, koja je sa celom porodicom stradala u holokaustu i
na kraju umire sa menorom u ruci, simbolom njegove ljubavi i njegove
etnicke pripadnosti.Znam da je na Bejahadovom natjecaju i prosle godine "otkupljena"
prica "Ledari " Ivana Slisurica,a ovim posrednim putem zelim
da posle toliko godina cestitam Slisuricu i za pricu "Ogledalo
Rut Miler", koja je davne 1988. godine dobila drugu nagradu na nasem
tradicionalnom Nagaradnom konkursu i koja je uvrstena u jubilarni "Jevrejski
almanah".
Sta zelim na kraju reci?? Cestitajuci svima nagradjenima, ne mogu da se otmem
utisku da se i 60 godina posle zavrsetka Drugog svetskog rata tema
Holokausta javlja u vecini knjizevnih radova. Holokaust jeste i
ostaje glavna kolektivna trauma Jevreja i u dijaspori i u Izraelu. I
okolnosti radjanja jevrejska drzave iz pepela nacistickih krematorijuma
ostavile su neizbrisiv pecat na nacionalnoj psihologiji, u privatnom
i javnom zivotu Jevreja, u kulturi, umetnickom stvaralastvu, u literaturi.
Ovo sudbinsko opredeljenje moramo prihvatiti, ali mu se moramo i
suprotstaviti nekim vedrijim pogledom u buducnost.
U to ime, vas sve srdacno pozdravljam i zelim vam ugodan boravak na
Hvaru
Simha Kabiljo.