Petak, 23. septembar, prvi dan jeseni, cetiri sata popodne. U ponoc krecemo za Split. Kofer je  vec spakovan. Danima se ne osecam dobro, ali ceznem da sto pre osetim miris mora, da bacim pogled na pucinu, a onda da ga zaustavim na galebovima i brodovima u splitskoj luci.

 

               I sta, ponovo se javlja ona slabost koja me je i prosle godine sprecila da otputujem na Hvar, na Bejahad! Telesna temperatura raste, glavobolja se pojacava, svaki misic i sitna kost u telu boli. Zar opet??!! Duh i dusa hoce, ali telo nece- ono me sve cesce izneverava.

 

              U vrucici sedam za kompjuter; odlucujem da reci koje je trebalo kao clan zirija  slobodno, na osnovu belezaka, da izgovorim na dodeli nagrada za kratku pricu ,ispisem i elektronskom postom prosledim Filipu Davidu, drugom clanu zirija. Zamolicu Filipa da u moje ime i u ime celog zirija, procita ovo saopstenje:

 

             Prosle godine obelezena je peta, jubilarna medjunarodna jevrejska kulturna manifestacija Bejahad. Ove godine obelezavamo peti medjunarodni konkurs|natjecaj za kratku pricu sa jevrejskom|zidovskom temom -"Bejahad 2005". Na zagrebacku adresu Bejahadovog ureda stigle su ove godine 24 price, a ziri je  zasedao, citao i ocenjivao price u Beogradu. Usudjujem se reci, veoma kompetentan ziri: Filip David, profesor na Akademiji za pozoriste,radio ,film  i televiziju, pripovedac,romansijer, dramski pisac, esejista; Mihajlo Pantic, profesor na Filoloskom fakultetu, pripovedac, knjizevni kriticar , esejista.Obojica pre svega vrsni pripovedaci, dobitinici Andriceve nagrade, najvise i najuglednije nagrade za pripovedacku umetnost, nekad u celoj Jugoslaviji, danas u Republici Srbiji. I ja, treci clan zirija, Simha Kabiljo, u ranoj mladosti pesnik i pripovedac, a onda istoricar knjizevnosti koji je tri decenije proveo u Institutu za knjizevnost i umetnost.

 

            Posle pazljivog citanja, svaki od nas je  sacinio svoj predlog - uzi izbor , a  potom  je valjalo  odrediti nagrade. Osnovni kriterijumi  su slicni, ali ukusi se vec razlikuju, jer knjizevni ukus je u krajnjoj instanci ipak subjektivna estetska kategorija. Razgovorom i dogovorom stizemo  do konacnih odluka i na sastanku 1. septembra dodeljujemo tri nagrade, prvu, drugu i trecu i predlazemo dve "utesne" nagrade u vidu otkupa.KOnkurs je anoniman i sa uzbudjenjem otvaramo koverte se siframa da bismo videli ko su dobitnici nagrada.

 

            Prvu nagradu je dobila Dolores Bettini iz Zagreba za pricu pod naslovom Svjetovi (sifra "Nizkor"). Ime nam deluje poznato. Prisecamo se, Dolores  Bettini je prosle godine objavila knjigu "Kabala i stvaranja svijeta",monografiju iz oblasti judaizma, tacnije receno o jevrejskom misticizmu.Iz teorijskog poznavanja kabale iznikla je umetnicki oblikovana, literarno ubedlijva  "kabalisticka" prica "Svjetovi". Ova kratka prica od 4 kucane strane , napisana u ispovednom tonu , u prvom licu, komponovana je na kontrastu dvaju suprotstavljenih "svetova",  svetu uzasne logorske stvarnosti koja nagovestava smrt i svetu bezbriznog detinjstva koje  iskrsava u secanju.  U sredisnjem delu price ,u kojem se evocira detinjstvo u "Starom gradu" i u kojem se kao"glavni junak"  javlja gospodin Goldner, istovremeno kabalist i trgovac tekstilnom robom,otkriva se i osnovni narativni motiv iskazan u  recenici na jidisu "Sain vi di ziben velten"(Lijepo kao sedam svjetova),  kojom stari trgovac hvali svoju robu.Svet detinjstva (lepote) surovo smenjuje svet zla (smrti).

 

         Drugu nagradu je dobio Ivan Ott, hrvatski novinar koji zivi u Nemackoj i radi u Radio Stutgartu., za pricu Kako je "plisi" postala "kipa"(sifra "Ico").Narativni okvir ove price je sledeci:u veoma slikovito prikazanom ambijentu  ,u  siromasnoj prigradskoj zagrebackoj cetvrti, neposredno posle zavrsetka Drugog svetskog rata,jedna troclana porodica predstavlja se kao jevrejska, iako nije, da bi dobila one beneficije koje Zidovska opcina u Zagrebu dodeljuje svojim prezivelim clanovima. Jednog dana ova porodica najavljuje svoj odlazak u Ameriku, a u stvari odlazi u Izrael . Posle izvesnog vremena u stari kraj stize pismo u kojem je opisan "novi zivot" u kibucu, ali i obavest da je otac porodice poginuo u ratnom sukobu sa Arapima.Supruga sa tugom i ponosom saopstava da je Izrael postao njihova nova domovina iskazom:"Vratili smo i preplatili nas dug najvecom mogucom zrtvom".Lazno predstavljanje ponistava se smrcu kojom se postaje Jevrejin -Izraelac. Dva  zanimljiva detalja daju ovoj kratkoj prici posebnu literarnu ubedljivost: na pocetku,junak price boji belu siptarsku kapicu (plisi) u crno da bi postala jevrejska kapa ( kipa). Na kraju price, gramafon sa starim  plocama nemackih slagera  ostaje u prigradskom naselju kao "uspomena" na jevrejsku porodicu, kao simbol opstanka i  medjusobnog povezivanja.

 

        Trecu nagradu  dobio je LJubo Ruben Weiss iz Beca  za pricu Zlatni sat tetke Lotike (sifra " Marc Singer"). Ljubo Vajs je prosle godine dobio prvu nagradu na ovom Bejahadovom konkursu za kratku pricu. U pisanoj zahvalnici saopstio je da je tu nagradu doziveo kao " zidovsku|jevrejsku YU Nobelovu nagradu za kratku pricu". Nadam se da ga ni ova treca  nagrada nece manje obradovati, tim vise sto ce u oktobru, ako dodje u Beograd , moci da primi i drugu nagradu za pricu koju je poslao na tradicionalni Nagradni konkurs za radove sa jevrejskom tematikom, koji Savez jevrejskih opstina Jugoslavije raspisuje vec pedest godina , od 1955. godine.  Glavni junak i narator ove price je ponovo Daniel Schwarz,knjizar.Autobiografski elementi  u pripovedanju Ljube Vajsa su neizbezni i kada je rec o glavnom junaku i o ambijentu u kojem se prica odvija.Zlatni sat tetke Lotike, koji  bolesni knjizar  namerava da proda, postaje i sredisnji motiv  i okosnica strukture cele price, buduci da  je taj sat jedina uspomena,  jedini materijalni dokaz postojanja i istovremeno secanja na sve nastradale clanove porodica  Svarc i Bek. Oko "zlatnog sata" se pletu i rasplicu i svi  rukavci svakodnevnog zivota, rada i ljubavnih dozivljaja Daniela Svarca. Cestitajuci Ljubi Vajsu ovu nagradu, odnosno tri nagrade za poslednje dve godine, verujem da ce konacno "nezadovoljni knjizar", kako sam sebe naziva, postati "zadovoljan pisac", kako sam prizeljkuje.

 

         Dve "utesne" nagrade, u vidu otkupa, otisle su  u Rijeku i   Novu Gradisku. Diplomirani inzenjer Marijan Ritterman iz Rijeke napisao je "Pricu sa Tuskanca", a Ivan Slisuric ,srednjoskolski profesor, pesnik i pripovedac iz Nove Gradiske, napisao je pricu "Menora". Obe price su i  formom i  obimom prave kratke price.Steta sto , prema propozicijama ,nema vise nagrada.

         "Prica sa Tuskanca" je  ljubavna prica, vesto komponovana u cetiri odeljka, u kojima se prati ljubav izmedju mladica Jevrejina i devojke, koja nije Jevrejka, od prvog susreta, preko zastrasujuceg saznanja  iz kruga njihovih porodica, kada je devojcin otac za vreme rata prokazao ustasama mladicevu porodicu , do  ponovnog susreta kojim  dvoje mladih prevazilaze proslost i predrasude.

   

      Prica "Menora" Ivana Slisurica je prica o starosti i starenju, o nastojanju da se pobegne od usamljenosti , promeni  sredina i nacin zivota. I stari Jozef Kon i njegova susetka Marta i nepoznati starac u izraelskom starackom domu sa kojim se Kon dopisuje pokusavaju da poveruju u promenu.  Ali stari Jozef Kon ostaje da zivi u secanjima na  jedinu ljubav iz rane mladosti, koja je sa celom porodicom stradala u holokaustu i  na kraju umire sa menorom u ruci, simbolom njegove ljubavi i njegove etnicke pripadnosti.Znam da je na Bejahadovom natjecaju i prosle godine "otkupljena" prica "Ledari " Ivana Slisurica,a  ovim posrednim putem zelim da posle toliko godina  cestitam Slisuricu i za pricu "Ogledalo Rut Miler", koja je davne 1988. godine dobila drugu nagradu na nasem tradicionalnom Nagaradnom konkursu i koja je uvrstena u jubilarni "Jevrejski almanah".

 

         Sta zelim na kraju reci?? Cestitajuci svima nagradjenima, ne mogu da se otmem utisku da se  i 60 godina posle zavrsetka Drugog svetskog rata tema Holokausta javlja u vecini knjizevnih radova. Holokaust jeste i ostaje glavna kolektivna trauma Jevreja i u dijaspori i u Izraelu. I okolnosti radjanja jevrejska drzave iz pepela nacistickih krematorijuma ostavile su neizbrisiv pecat na nacionalnoj psihologiji, u  privatnom i javnom zivotu Jevreja, u kulturi, umetnickom stvaralastvu, u literaturi. 

         Ovo sudbinsko opredeljenje moramo prihvatiti, ali mu se moramo i suprotstaviti nekim vedrijim pogledom u buducnost.

          U to ime, vas sve srdacno pozdravljam i zelim vam ugodan boravak na Hvaru 

 

          Simha Kabiljo.