Vlazno, hladno, vetrovito veče.
Sreda, 17. decembar 2003 - 22. kislev 5764.
Izkoračila sam iz taksija na Skver Mire Trailović, hodajući ka Bitef Art kafeu, i "smrzla" se nekako u pogledu na kordon policajaca. Cvrsto sam stisnula pozivnicu i podigla je tako da se vidi iz daleka, pa krenula, klecajući ka ulazu. Možda je to dobro, možda tako treba u ovom vremenu anonimnih pretnji, antisemitizma u narastanju i terorizma u svetskim razmerama, no u mom Beogradu! neobično mi i teško!
"Udruženje Kulture sveta u saradnji sa Ambasadom Izraela i Jevrejskom opštinom - Beograd Vas poziva na zatvaranje trećeg ciklusa muzičkih etno večeri Muzika sveta". Ponavljala sam sadržaj zaglavlja pozivnice, jer nisam umela da mislim ni o cem drugom. Očekuju me večeras: "Muzička putovanja praćena plesom, izložba slika, fotografija, postera, video projekcija, prodajne izložbe i degustacija tradicionalnih ukusa različitih kultura sveta" a večeras je na programu "Muzika Izraela: Tradicionalna jevrejska muzika: Mina Marinković (harfa) Jovana Gacin (violina), pesme na ladino jeziku (tradicionalne pesme Sefarda), pozorište "Kralj David", koncert grupe "Shira Utfila", plesna grupa "Nahar Haesh", drveni duborez Tugomira -Bruna Bruknera, umetnički predmeti i nakit sa jevrejskim motivima Dušana Bižića, video kolaž Izraela, degustacija tradicionalne hrane" - pisalo je u programu.
Uz fotografiju, Beogradu već uveliko poznatog, Stefana Sabljića, koji na krilu drzi svoj dražesni instrument i promoviše muziku verskog karaktera, zasnovanu na makamima (istočnjačkom tipu lestvice) i karakterističnim četvrttonivima, koji ne postoje u muzici zapada, ali su probudili interesovanje široke publike, zahvaljujući ohrabrujućem pokušaju mladih ljudi da ožive izgubljene lokalne tradicije i obnove davno pokidane kulturne veze (večeras konkretno sa Sefardskim istokom), umirena nekako činjenicom da taj "moj" i "njegov", naš Beograd i večras želi da ga čuje, ušla sam u ("srednjoj" generaciji) neobično mračni i zadimljeni prostor Bitef art cafea. U kratkim bljescima i odbljescima sa, ogledalima pokrivene, "zemaljske kugle" koja se vrtela pod visokom tavanicom, jedva sam pronašla slobodni kutak. Sala je bila bar trostruko prepunjena. Na vrhu stepenica u počasnoj loži, sedela je gospodja Ari, ambasadorka Izraela.
Dvočasovni program, praćen ponekad s' pažnjom, ponekad uz glasnu priču publike oko malih kafanskih stolova, gužvu i gurkanja onih koji su stajali u prolazima ili sedeli na stepenicama, završen je u oduševljavajućem vrtlogu pesme i plesa Vatrene reke, plesne grupe Srdjana Cirića. Svi u sali su plesali, u mestu ili cupkajući na svojim stolicama.
Miris i ukus falafea i thine služenih na malim tacnicama (virtuoznom spretnošću kelnera koji su pronosili svoj "teret" i do najudaljenijih stolova - za svakoga je bilo dosta) ostali su mi na nepcima, dok sam se, kroz već pospani Beograd, prodevala noćnim autobusima ka Novom Beogradu.
Izuzetno je bilo ovo veče!
Izuzetni mladi ljudi, koji su teškom mukom pronašli učitelje a tako lako naučili i tako lako, i prihvaćeno od svojih vršnjaka, šire ovim prostorima već skoro zaboravljenu tradiciju, zvukom, ukusom i slikom do kulturne tolerancije.
Ima nade!
U dnu pozivnice sitnim slovima je potpisano:
"Udruženje Kulture sveta zahvaljuje se na pomoći u organizaciji programa Ambasadi Izraela, Jeleni Mihajlović (referentu za kulturu Jevrejske opštine Beograd) i Srdjanu Ciriću (vodji plesne grupe Nahar Haesh).
Prihvaćeni i nagradjeni burnim aplauzima učesnici su mogli da krenu na zasluženi odmor, potpuno svesni i ponosni: da! to! je moj! to je naš Beograd! velikog toplog srca u kome ima mesta za muziku i kulturu sveta, za sve osobitosti i posebnosti.